По прочитаном Светом јеванђељу, проповед је одржао протојереј – ставрофор др Зоран Крстић, он је у име свештенства и верника Шумадијске епархије честитао славу Митрополиту Јовану и у својој беседи рекао:
“Срећан празник, браћо и сестре!
Нека је срећна крсна слава свима који прослављају Светога Георгија. Међу свим свечарима, на првом месту је свакако наш Високопреосвећени Владика коме у ваше име, у име свештеника Саборне цркве, у име ђака и професора Богословије желим срећну крсну славу. Нека би Свети великомученик Георгије био заштитник свих нас, а посебно нашег Митрополита. Нека он измоли од Господа благослов да нам покаже пут. Тај пут је, управо, служба епископа. Део наше вере је и да се молимо да Свети Георгије измоли нашем Митрополиту да види пут пред собом и тако управља и води Цркву Шумадијске епархије ка спасењу. Наравно да данашњи празник, иако је везан за пренос моштију Светог Георгије из Никомидије у Лиду, оно што је суштина данашњег дана јесте мученичко страдање Светог Георгија. Он је пострадао за време Диоклецијана, на самом крају гоњења, свега неколико година пре Миланског едикта, који је окончао једну еру гоњења. Но, та последња гоњења су била најкрвавија. У том периоду је страдао и Свети великомученик Георгије. То да једна држава гони хришћане за ових двадесет векова и није ништа много. Хришћане су гонили Римљани, па Турци, тако и у нашем веку комунисти. Са данашње тачке гледишта рекли бисмо да не можемо уочити разлику између последњих и првих. Сви су хтели да униште Цркву. Какав је данашњи тренутак? Да ли га можемо поредити са неком историјском епохом? Ми то волимо да радимо. Често кажемо да је прошло време било боље него данашње. Некако нам је у крви да поредимо времена. Пробаћу да дам одговор везан за данашњи празник и Светога Георгија. Дакле, Римска држава је предузела гоњења хришћана јер је стање у друштву било лоше. Свуда се примећивала декаденција и рекло би се разградња Римске државе. Диоклецијан је сматрао да су за то криви хришћани, јер су напустили стару веру и да су богови љути. Он је размишљао да је уништење хришћана решење за тај проблем опадања царства. Некада су прогони били оштри, али најчешће за поједине делове Римске државе. Тај период декаденције можемо осетити и данас. И данас се чини као да су људи генерално изгубили појам о томе шта је праведно, а шта не; шта је бело, а шта црно; шта добро, а шта не. Тај период у литератури добија један префикс „пост“. Тако говоримо да живимо у друштву пост-истине, пост-хришћанства, а у последње време се каже и пост-државе. Ово данашње време означавамо као време после, јер нисмо способни да га одредимо у потпуности. У таквим нестабилним и нејасним временима и наша вера трпи. Постоји опасност да и наша вера буде нестабилна, те да процењујемо шта је прихватљиво, а шта не. Ако бисмо требали да се угледамо на време пре Константина, оно што је вечно и непролазно – први хришћани су јасно знали где је разлика између света и Царства небеског. Та граница је била потпуно јасна. Зато је било јасно зашто су они страдали много. Рекло би се да је то опасност данашњег времена, то јест да ми мешамо свет и Царство небеско. Не знамо где је граница између једног и другог. Познавање границе јесте плод вере. Ако су они могли да знају где је граница, то је био плод њихове вере. На то се треба угледати када говоримо о времену пре Константина и личности попут Светог Георгија, Светог Димитрија... Увек је у питању вера, кроз све векове. Наш отац вере јесте праотац Авраам. Њега је Господ првог позвао да напусти дом и да напусти обећану земљу. Тај позив јесте оно на чему се базира наш хришћански живот. Пођи однекуд. Аврам је пошао из дома оца свога. Изађи из сигурности и пођи тамо где сам ти обећао, каже Господ. Тај позив „Хајде за мном“ јесте да напустимо лажну сигурност наше природе. Наша сигурност каже да је добро кад си сит, напојен и топло ти је. Господ каже „Хајде за мном и даћу ти све остало“. Обећана земља и Царство небеско су циљ нашег живота. Ту се налази граница. Овај свет нас лаже и говори да је циљ људског живота само оно што нас задовољава на земљи. Заједница са Господом јесте оно чему сва људска бића теже. Без хлеба можда не можемо, али без Господа свакако не можемо. То је та граница за коју су знали први хришћани, али и Хришћани свих епоха. Једно је човеку потребно. То је Христос. Њега се хришћани свих времена нису одрицали. Браћо и сестре, вера заснована на врло јасном познавању тога шта је овај свет, а шта Царство небеско. Ми смо се на крштењу определили за Царство небеско. На крштењу смо рекли да желимо да изађемо из своје сигурности и кренемо за Њим. Треба да испуњавамо наше крштењске завете. Ка томе треба да идемо, а начин за то ћемо видети сви ми који будемо ишли негде на славу. Видећемо да домаћин служи друге. То је позив и призив! Ко хоће за Христом да иде нека служи другима. На тај начин изражавамо љубав према Господу и тако бивамо хришћани и деца Божија. Томе нас учи сваки мученик и сваки светитељ, а нарочито Свети великомученик Георгије.
Срећна слава и Бог вас благословио!”
Пред отпусни благослов, о.Зоран је благословио и осветио славско жито и славски колач.
Радост празника је настављена у гостољубивом дому Митрополита шумадијског за славском трпезом, на којој је Митрополит домаћински угостио свештенство, монаштво и верни народ. Угледни честитари славе били су и: Митрополит врањски Г. Пахомије, Митрополит браничевски Г. Игнатије, Митрополит рашко – призренски Теодосије, Градоначалник Града Крагујевца Никола Дашић, и многи други угледни гости.
протојереј Срећко Зечевић
