СВЕТА ЕВХАРИСТИЈА У ЦРКВИ СВЕТОГ ЈОАНИКИЈА ДЕВИЧКОГ У БРЕСНИЦИ

СВЕТА ЕВХАРИСТИЈА У ЦРКВИ СВЕТОГ ЈОАНИКИЈА ДЕВИЧКОГ У БРЕСНИЦИ

Дана 13. новембра 2024. године, на празник Светих апостола Страхије, Амплија и Урвана, Његово Високопреосвештенство Митрополит шумадијски Господин Јован началствовао је свештеним евхаристијским сабрањем у крагујевачком насељу Бресница у храму Светог Јоаникија Девичког.

Архијереју су саслуживали протојереј Саша Антонијевић, јереј Милош Ђурић и ђакон Стефан Јанковић. Чтецирали су Владан Степовић, Александар Цалић и Стефан Радисављевић.

Након прочитаног јеванђеља Митрополит се обратио сакупљеном народу:

“У име Оца, Сина и Светога Духа!

Браћо и сестре, Свети апостол Павле нас упућује, у посланици Филипљанима, где је право живљење. Зато он каже: „Наше је живљење на небесима, откуда очекујемо и Спаситеља нашега, Господа Исуса Христа“. Самом природом бића свог, човек је позван да истовремено живи на два света, на земљи, јер му је тело од земље и на небу, јер му је душа са неба. Ово стално треба да имамо на уму. Ми Хришћани ходамо по земљи, али увек треба да мислимо на небо. Ако будемо мислили на небо, онда нећемо мислити на своју сујету и гордост, нећемо се оптерећивати шта други о нама говоре и шта износе за нас, него ћемо гледати какви смо ми. Нећемо се освртати ни на непријатеље наше, него ћемо разматрати да ли у нашем срцу и бићу има места за молитву за те људе, који нас мрзе и гоне. Ако ходамо земљом и мислимо на небо, онда ћемо мислити и на наше спасење. Размишљаћемо о нашем животу. Посматраћемо и мерићемо наш живот, али не собом, него јеванђељем, заповестима Христовим и Црквом.

Ходати земљом, а мислити на небо је заправо тајна хришћанског живота. Хришћани на земљи, живе небом. Тада су њихове мисли, речи и дела, усмерене ка небу, ка Христу. Тада су мисли и речи повезане са Христом. Како то може бити? Како човек хода земљом, а мисли на небо? Па управо јер му је душа са неба. Све што је добро, што имамо на овом свету је заправо са неба. Све то добро, Господ је санео са собом, када је дошао на овај свет, који је створио Господ. Господ је створио овај свет, да буде рај, а човек је, немислећи на своје спасење и небо, овај свет претворио у пакао. Господ долази, да поново овај свет претвори у рај. То је и наша дужност. Ми морамо да радимо на томе, да овај свет, који у злу лежи, како каже јеванђеље, да га претворимо у рај. Да бисмо то урадили, прво у себи морамо остварити тај рај. Рај је тамо где је Христос. Ако је Христос у нама и ако живимо Христом, ако мислимо Христом, онда је тај рај у нама. Ако мислимо својим мислима, онако како знамо, гордо, онда ту нема Христа, а то значи да нема ни раја у нама. Једини начин да ходамо земљом, а да мислимо небом, је живети Христом, јер је Христос са неба. Христос је у исто време и сав на небу. Шта је рекао апостолима приликом свог вазнесења? Рекао је: „Ја идем, али вас не остављам. Ја сам с вама, у све дане, до свршетка и века“. Где је то Христос са нама, а вазнет на небо? У Цркви својој. Зато је Црква тело Христово. Зато смо ми који смо крштени хришћани, уствари сви ти чланови Цркве, у коју смо учлањени Светом Тајном крштења, на првом месту и чије чланство учвршћујемо кроз остале Свете Тајне и Свете врлине.

Христос је, овлаплотивши се, људима донео правила. Он је казао како треба да живимо. Он је ходао овом нашом земљом и био је изложен мукама и патњама, као што и ми појединци некада будемо изложени. Он је донео љубав међу људе, али су му људи узвратили мржњом. Та их је мржња толико одвела, да нису могли да поднесу ни Бога поред себе и зато су казали: „Иди од нас“. Сећате се када је исцелио оне Бесомучнике гадаринске, када су људима биле важније свиње, него Христос. Све нам то говори, да морамо бити будни, духовно будни. Не смемо да заспимо, да не би нечастива сила искористила наше спавање, у смислу, да не знамо шта радимо, па да она сеје своје семе. Ако је живљења хришћана по јеванђељу и по Цркви, онда су њихова живљења по истини Божијој, у правди Божијој. Тада човек слуша реч Божију и испуњава је. Када то ради, онда ће престати да слуша себе, телесног човека. Живећи тако, Хришћани земљу претварају у небо, јер на земљи небески мисле и небески живе.

По своме позиву, сви су Хришћани земаљски анђели. Сви смо потенцијални светитељи. Сви су у исто време и небески људи. Ако смо анђели, онда смо и небески људи. Ако нисмо анђели, онда нисмо ни небески људи. Један је Бог у тим људима који су анђели, један је Бог, једна је сила Божија. Једна је љубав у таквим људима и једна је Црква. Само треба да видимо коме припадамо, Богу или само себи или ономе другоме. Зато јеванђеље нама каже: „Не можете служити Богу и мамону“. Не можемо служити Богу и ђаволу.

Овим речима, којим нам говори апостол Павле у посланици, он нам каже да хришћани који у себи држе заповести Божије, који држе оно што је Господ нама рекао да чинимо, који љубе Бога свим срцем својим, и другога као себе самог, они већ живе небеским животом. Зато су они анђели и небески људи. Зато се за светитеље и каже, у црквеним песмама, да су били небески људи и земаљски анђели. Шта је анђео? Весник, он јавља људима вољу Божију. Ми треба да се трудимо да се у нама врши воља Божија, а не воља своја. Наш небески живот, управо почиње овде на земљи. Ако га не започнемо овде, нећемо га живети ни горе. Он овде почиње, да би се на небесима бескрајно продужио, где и спаситеља очекујемо. Отуда ми знамо где је Христос. Он је телом на небу, вазнео се, али је у исто време и изнад неба, а и у Цркви. Зато бити у Цркви, значи осећати Христа. Црквом се живи Богослужбено. Ми смо данас на Богослужењу, ми смо овде телом, али духом, душом и молитвом, ми треба да будемо горе, јер је литургија небо, Царсто небеско. Литургија човека одваја од земље и подиже га на небо.

Ако читимо житије светих и слушамо како су они учествовали на литургији, видећемо да они уствари нису осећали своје тело. Све је било усмерено код њих на Царство небеско, које предтсавља Света литургија. Отуда се све посланице апостола Павла стапају у једну дирљиву молбу. Он нам каже: „Зато браћо моја љубљена и најжељенија, радости моја и венче мој, тако стојте у Господу, љубљени моји“. Ако стојимо у Господу, онда стојимо у добру, у истини и правди, у љубави, а то радимо вером, чврстом вером и непоколебљивом љубављу, молитвом и непрестаним уздисањем за Господа. У Господу живи и стоји онај који ходи и живи као што је Христос. Где год отишао, он је објављивао Бога Оца, он је говорио о Царству Небеском, говорио је да је душа човекова вреднија од целог света... Зато каже: „Шта човеку вреди да цео свет задобије, а душу своју изгуби“. Душа се лако губи, браћо и сестре... Зато морамо да будемо уз Господа, јер тада сигурно нећемо душу изгубити. Одвојимо ли се за тренутак од Бога, ми пропадамо, душу губимо.

Нек нам Господ помогне да се одржимо уз њега, да стојимо са њим, да стојимо у цркви, слушајући цркву! Нек нам помогне да не умујемо, да говоримо како треба да буде у цркви, какви људи треба да буду, већ да почнемо од себе да живимо у цркви, па ћемо онда моћи да помогнемо људима око нас. Ако нисмо у цркви, нама спасења нема, па чак и ако смо грешни, имамо наду за спасење. Црква је та духовна радионица, која претвара од највећег грешника у светитеља, али то само бива у цркви и кроз цркву.

Бог вас благословио!”

Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована

ђакон Стефан Јанковић