Чтецирао је г-дин Владан Степовић.

За певницом је био отац Иван Антонијевић са верним народом.

По прочитаном Јеванђелском зачалу: „Ја сам врата; ако ко уђе кроза Ме спашће се, и ући ће и изићи ће, и пашу ће наћи.“ (Јн 10,9) Високопреосвећени Митрополит обратио се верном народу истакавши личност светитеља Аверкија и његову пастирску службу.

“Драга браћо и сестре данас прослављамо великог угодника Божијег и човека, а то је свети Аверкије епископ јерапољски. У његовом житију стоји како је туговао што његова епархија је била незнабожачка. И он је туговао, и то најбоље говори да прави Епископ нема своје радости нити своје туге, његова радост је радост његовог свештенства, монаштва, верног народа, и његова туга је туга свештенства монаштва и вернога народа. Он је туговао али није очајавао, имао је веру у Бога и имао је поверење у Бога да ће му Бог помоћи. Целу Епархију је обратио у хришћане, а он је то чинио, јер је био прави пастир, на кога се са правом односи ово Јеванђеље: „Ја сам врата ако кроз уђе кроза ме, ући ће изићи ће и пашу ће наћи“. Тај народ је кроз свога Епископа тражио спасење и задобио га. Данашње Јеванђеље каже: „Ја сам пастир добри пастир добри полаже живот свој за овце, и да добри пастир зове своје овце по имену“. Колико има људи на планети, али све их Господ зна по имену. Али поготову зна оне чија су имена записана у књигу живота. Шта значе ове речи да: Пастир добри своје овце зове по имену, иде испред њих и води их. Који је тај дубљи смисао ових речи да пастир своје овце зове по имену? Најпре браћо и сестре запазимо шта Христос поручује, да када чујеш да те зове по имену Онај Који је љубав, кроз Кога је све постало, и самим призивом Он ипостазира да постајеш један са њим и чини те личношћу, дарује ти биће и изводи те из небића. Заиста, браћо и сестре пастир наш Исус Христос из небића нас вратио у биће. Како је то дивно. Ми смо били бића али доласком Христовим у овај свет, његовим страдањем искупљењем, жртвом постали смо нова бића. Христос нас поштује као личност са јединственим именом. То нам улива наду да не очајавамо, јер нас Господ све зна, зна све што смо учинили, али нас зна и по имену и изводи нас на простор живота, а то јесте Јеванђеље, да нађемо себе и да проверимо свој живот, је ли наш живот у сагласности са Јеванђељем, са Његовим Заповестима? Стога браћо и сестре, тај бљесак Христовог живота који усмрћује Ад, који усмрћује пакао у нераскидивој је вези са познањем сваке словесне овце по имену. Како је то дивно да познајемо човека по имену и обрадује се. Значи да га се сећамо. Неће нас Господ заборавити ако ми не заборавимо Њега. Зато је потребно да уложимо енергију своју и свој живот и да га дамо Цркви и да бринемо о свом спасењу, да не мислимо не морам да бринем за своје спасење нека брине тај неки други. Ако се не бринем ја неће се неко други бринути, неће се ни Господ бринути, јер ако не желимо да нас Бог спасе, неће на спасити, ако не тражимо спасење нећемо добити спасење. Познати некога по имену једнако је мистично освестити непознате дубине људскога бића за које је слутио да постоји. Тада се препознаје глас тог доброг пастира, који се на безброј начина чује, који човека разбуђује, да би могао да проходи даље и да лично сведочи да је он икона Божија. Једном речју браћо и сестре то је тај глас који васкрсава у човеку оно што је било осуђено на смрт. Ми смо били осуђени на смрт, и Господ је својом смрћу уништио смрт, својим силаском у Ад разорио Ад, и својим Васкрсењем отворио врата Царства Небескога, отворио врата неба, само до нас стоји да ли идемо да ли куцамо на та једина врата што је Господ Исус Христос рекао: Ја сам пут истина и живот. И ако умујемо и мудрујемо својим људским умом, онда ћемо заборавити на речи Христове: „Ја сам пут, истина и живот“. Да ли смо ми себи дали живот? Нисмо, то је дар Божији. Све је дар Божији, и често пута тај дар можемо да присвојимо речима: То је моје. Ја сам нешто мудар, паметан... Божанска љубав као веза доброг пастира са овцама, за образац има опет како кажу свети оци светотројични начин постојања, начин на који одређује нераскидиви однос три личности једнога Божанства. Ова нераскидива веза ће довести до тога да пастир жртвује себе за ону словесну овцу. И када овца види да се пастир жртвује за њега, онда је она као безазлено јагње иде за својим чобанином. Неће да се одвоји од њега јер види да га пастир воли. Живот који Господ даје у Христу у изобиљу јесте живот који нам извире из смрти Господа Христа, и истински отац који умире дајући живот другима, види грехе које му људи исповедају као властите и једино тако је кадар да воли другога, и волеће га и даће живот свој за другога. Нема веће љубави од оне да ко положи живот свој за другога. Господ је живот свој положио за нас. Да имамо то стално на уму, и да мислимо шта то ја полажем за Господа и за другога, или мислим да други треба добро да чини мени, а ја не морам њему добра да чиним. Зато предајмо се Христу као једином пастиру и чувару нашем, и нећемо залутати и неће нас напасти никаква сила вражија, јер ко је са Христом тај је моћан и силан, ко носи Христа у себи, ко Христом живи тај је победник. Над њим нема ниједна нечастива сила да може да удари на њега. Где је Бог, где је Христос ту је спасење. Зато тражимо спасење у том нашем једином Пастиру, и учимо се како тај добар пастир даје живот за другога за овце своје. Дајмо и ми нешто за другога, немојмо мислити да други треба да дају за мене а ја да не дајем ништа за другога. Колико се дајемо толико ћемо да примимо, шта дајемо то ћемо да примимо. Нека нам Господ помогне да Христос свакога од нас познаје по имену, и зове по имену. Куд ћеш већу радост него да те Господ препозна?

Бог вас благословио.“

Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована

По завршетку свете литургије, Високопреосвећени митрополит, благословио је верни народ, захваливши се на заједничкој молитви.

ђакон Александар Ђорђевић