Тих дана није било ни уобичајене граје по школи већ су сви тихо и без много помпе доносили за оне који немају ништа. Тих дана није било дељења на оне који похађају веронауку и на оне који похађају грађанско васпитање, сви смо заједно држали часове подсећајући једни друге на боголикост и христоликост људског бића, као и то да је наша савест мерило наше људскости. Ти су часови били најважнији у животу и нама и ђацима и они су уродили плодом, јер се велика помоћ скупила за само неколико дана.

Помоћ се састојала у свему што је најнеопходније за живот у егзодусу! Било је у тим пакетићима љубави и понеко писмо са кривим словима, али правом љубављу која заиста показује да ти мали људи имају велика срца и да заиста испуњавају ону заповест Христову, да ако љубав имамо међу собом по томе ће познати сви да смо Његови ученици! (Јн 13, 35)

Решили смо да заборавимо то да смо помогли како би опет били у могућности да помогнемо, “јер је блаженије давати неголи примати” (Дап 20, 35).

Решили смо и ово да напишемо не ради похвале, него да сви виде колика је људскост мале деце према свим страдалима, јер се једино љубав дељењем умножава!

Марко Арсенић, вероучитељ