То је била прилика да се сагледа стварно стање знања и интересовања за овај предмет. С обзиром да су питања била примерена њиховом узрасту, утисак је да је њихово познавање овог градива веома добро, уз нагласак да су се у свакој групи истицали појединци који су уједно били и представници својих тимова. Треба овде поменути и онај мали број ђака који би по овој процени спадао у категорију “задовољава”, уз образложење да један број њих до сада није похађао овај изборни предмет.

Сложићемо се, свакако, да увек може боље и више, ма шта да је у питању. Опште је мишљење да би резултати били несагледиво бољи да веронаука спада у обавезан предмет и тиме подлеже редовном оцењивању. Наравно да доста тога зависи од самог вероучитеља и његовог наступа, као и способности да одржи пажњу свих током часа. А то се постиже само интересантним и разумљивим предавањем. Свака јавно изговорена реч јесте у неку руку “сејање семена” и свако оно ниче по својој врсти и даје свој род у одређено време. Зато је свака наука нека врста семена, али истинска наука је само она наука која нас води ка Богопознању, ка Истини, јер њено семе неће птице позобати нити ће оно убрзо усахнути (Мт 13, 3-23).

Ако овај предмет заживи по једном или другом статусу, можемо очекивати један нов профил младих хришћана који ће знати зашто иду у цркву и који ће словесно знати да објасне у шта верују, а не да то буде само пуко наслеђе некаквог духовног обичаја њихових бака и дека. Ако допустимо да се вера стихијски сведе на традицију и некакво беспоговорно наслеђе и на нешто што се само по себи подразумева, онда ће сигурно такво семе птице позобати још иза наших леђа.

Драган Степковић, вероучитељ