ГРНЧАРИЦА – Свети Никола

Адреса: Манастир Грнчарица, Крагујевачки Прњавор 34224 Корман
телефон (034) 865-197

ВОЉАВЧА Рудничка

Св. архангели Михаило и Гаврило

Адреса: Манастир Вољавча,  34323 Страгари

телефон (034) 6522-350, 066/95-41-850

Интернет презентација: voljavca.rs

БЛАГОВЕШТЕЊЕ Рудничко – Благовести Пресвете Богородице

Адреса: Манастир Благовештење, 34323 Страгари
телефон (034) 6522-271

Епископ Валеријан (у свету Василије Стефановић) родио се у Великој Лешници у Подрињу у скромној трговачкој породици од оца Милорада и мајке Катарине 15/28. јуна 1908. Основну школу завршио је у свом родном месту, шест разреда гимназије у Шапцу 1925, Богословију "Свети Сава" у Сремским Карловцима 1931, а Богословски факултет у Београду 1935. године. Као студент теологије био је стипендиста епископа банатског др Георгија (Летића). За време свога школовања био је одличан ученик и студент. За суплента Друге мушке гимназије у Београду постављен је 26. децембра 1936. Професорски испит положио је у фебруару 1939. и у том својству остао је све до избора за епископа.

Четврте недеље Ускршњег поста 1938. игуман Леонтије (Павловић), настојатељ манастира Врдника и ВД управника Патријаршијског двора, замонашио га је по чину "одјејанија рјаси и камилавки" давши му име Валеријан. На благовести исте године је рукоположен у чин ђакона од викарног епископа сремског Саве (Трлајића), потоњег епископа горњокарловачког. У чин јеромонаха рукоположио га је 1. септембра 1940. викарни епископ моравички Арсеније (Брадваревић), потоњи митрополит црногорско-приморски. На ванредном заседању Светог архијерејског сабора, 11. децембра 1940, јеромонах Валеријан је изабран за викарног епископа будимљанског. Хиротонисан је за епископа 26. јануара 1941. у Саборној цркви у Београду. Хиротонију су извршили патријарх српски Гаврило, митрополит кишињевски Анастасије, поглавар Руске православне заграничне цркве и епископ тимочки Емилијан. Епископ Валеријан био је последњи епископ Српске православне цркве, чији је избор потврдило Краљевско намесништво у име малолетног краља Петра II.

Епископ Валеријан остао је на положају викарног епископа за све време Другог светског рата бринући за свештенике избеглице и вршећи све остале послове поверене му од патријарха Гаврила. За епископа шумадијског изабран је 20. маја 1947. Умро је у Крагујевцу 23. октобра 1976. године.

Територија данашње Епархије шумадијске у далекој прошлости припадала је Београдској и Топличкој епархији, а поједини делови, од 1557. до прве половине седамнаестог века, Рудничкој епархији, а потом Веначкој епархији чији митрополит веначки и руднички Серафим резидирао, 1632, у манастиру Благовештењу. "Не зна се да ли је та област у то доба сачињавала засебну епископију, или је била само део Ваљевске или Ужичке епископије." Познато је да су делови Шумадије припадали Ваљевској или Ужичкој епархији да би на крају припали Београдској архиепископији у чијем су саставу остали све до краја Првог светског рата.

После васпостављања Српске патријаршије, 1920, патријарх српски Димитрије управљао је не само својом архиепископијом, у чијем је саставу била Шумадија и Браничево, већ и Сремско-карловачком архидијецезом. Идуће године Свети архијерејски сабор, издвојивши из Београдске архиепископије Пожаревачки и стари Ћупријски округ до реке Мораве, васпоставио је стару Браничевску епархију.

Доношењем црквеног устава, 1931, спојене су Београдска архиепископија и Сремско-карловачка архидијецеза у Београдско-карловачку архиепископију, с тим што је ова архиепископија добила од Вршачке епархије град Панчево. Тако је Београдско-карловачка архиепископија обухватала територију од 27 срезова, односно од Варварина и Београда до Осјека. није онда никакво чудо што су при оваквој подели трпели и Шумадија и Срем. Патријарси, због послова у целој Српској православној цркви, нису стигли да посвете одговарајућу пажњу својој пространој архидијецези и да је редовно обилазе. Шумадијски део епархије посетили су неколико пута у току двадесет година, а викарне епископе слали су да освете новоподигнуте храмове. Сремским делом епархије патријарси су управљали уз помоћ својих викарних епископа, који су се опет често мењали.

Идеја о оснивању Шумадијске епархије рођена је, изгледа, за време прве посете новоизабраног патријарха Гаврила Крагујевцу, о Духовима 1938. године. Наиме, после те посете Крагујевчани траже дозволу да подигну зграду за митрополију. Убрзо потом почиње рат и тако није подигнута ни зграда за Шумадијску епархију, нити је она основана.

После повратка патријарха српског Гаврила из заточеништва, 1946, Свети архијерејски сабор састао се први путу своје редовно заседање у Патријаршијском двору у Београду 11/24. априла 1947. године. Заседање је трајало све до 8/21. маја исте године. У раду овог заседања узели су учешћа сви епархијски архијереји који су преживели Други светски рат: патријарх српски Гаврило, митрополит скопски Јосиф, епископи: будимски Георгије, бачки Иринеј, тимочки Емилијан, нишки Јован, зворничко-тузлански Нектарије, браничевски Венијамин, банатски Дамаскин, шабачки Симеон, злетовско-струмички Викентије и администратор Рашко-призренске епархије Владимир. У раду овог Сабора нису узели учешћа епископи: жички Николај, далматински Иринеј, и америчко-канадски Дионисије, који су у то време били ван земље.

На предлог патријарха српског Гаврила, Свети архијерејски сабор у седници својој одржаној 24. априла / 7. маја 1947. донео је следећу одлуку:

"Оснива се самостална Епархија шумадијска са седиштем у Крагујевцу. Овој епархији припадају намесништва: крагујевачко, лепеничко, темнићко, левачко, беличко, јасеничко, космајско, опленичко, колубарско-посавско, Архиепископији београдско-карловачкој остају град Београд, парохије ван Београда које спадају под архијерејско намесништво београдско и врачарско-грочанско намесништво, град Земун и Панчевачки рит."

За првог епископа шумадијског Свети архијерејски сабор изабрао је 7/20. маја 1947. викарног епископа будимљанског Валеријана. Свети архијерејски синод је, у смислу одлуке Светог архијерејског сабора АС Бр. 28/зап. 102/1947, Епархију жичку поверио у администрацију епископу шумадијском Валеријану, с тим што ће Жичка епархија исплаћивати епископске принадлежности у пуном износу.

Прво архијереј устоличен је у Новој цркви Успенија Пресвете Богородице у Крагујевцу 20. јула 1947. Устоличење је извршио викарни епископ моравички Хризостом.

Патријарх српски Гаврило из Патријаршијске ризнице дао је Епархији шумадијској један архијерејски окрут, жезал и митру (дар последњег руског цара Николаја митрополиту српском Димитрију), и архијерејски чиновник. Патријарх Гаврило се такође постарао и за издржавање Епархије шумадијске у њеним првим данима. Наиме, Епархијски управни одбор Архиепископије београдско-карловачке донео је одлуку у којој се, између осталог, каже:

"Да би се могла отпочети организација ове ново-креиране епархије

ОДЛУЧУЈЕМО

Из благајне Епархијског управног одбора А. Е. Београд.-карловачке исплатити на име помоћи Епархији шумадијској Дин. 10.000 (десет хиљада) на терет парт. поз. 6 расхода (непредвиђени издаци) епархијског буџета за 1947. годину.

О овој одлуци обавестити Његово Преосвештенство епископа шумадијског Господина Валеријана и епархијску благајну знања и исплате ради.

А.Е.М. Патријарх српски Гаврило"

Већ другог дана после устоличења епископ Валеријан је, да би обезбедио основна средства за нормалан живот и рад новоосновне епархије, упутио распис свим архијерејским манастирима и управама манастира у коме је рекао: "

1. Епархијски управни одбор А. Е. Београдско-карловачке у почетку ове године учино је епархијски разрез на црквене општине и манастире, и о тпме обавестио црквене и манастирске управе, да би оне предвиделе у својим буџетима, и да новац шаљу одбору у Београд. Већи број црквених општина и манастира, овај разрез до сада нису уплатили ЕУ Одбору Архиепископије.

Како је одлуком Св. Арх. Сабора бр. 1704/зап. 102 од 24. априла / 7. маја 1947. године основана нова Епархија шумадијска са седиштем у Крагујевцу, у чији је састав ушло и ваше намесништво, односно манастир, те се позивате, да обавестите све црквене општине да убудуће своје материјалне обавезе према Епархији/епарх. разрез за 1947. г. и дужни за 1946/као и добровољне прилоге, које свештенство прикупља за издржавање Епархије шаљу Епархијском управном одбору у Крагујевцу. Новац доносити лично или слати за сада поштанском упутницом, док се не одштампају чеков. уплатнице.

Пошто је ово нова Епархија, која сада има и веће потребе, то се позивају црквене општине и свештенство, да у испуњавању својих обавеза буду ревноснији.

2. Св. арх. синод пов. бр. 1786/зап.398 од 16/29. маја 1947. г. донео је одлуку, да се сви његови расписи штампају у Гласнику и да се више не достављају канцеларијским путем.

Пошто ови расписи у будуће неће бити на до сада уобичајен начин саопштавани, то упозорите све свештенство и црквене општине, да читају Гласник и да се стриктно придржавају расписа, који ће се тамо штампати, и ако се тражи неки извештај, да по распису одмах поступе, јер се некакве ургенције неће чинити."

Нова епархија је за потребе епископа изнајмила једну грађанску кућу близу Нове цркве и свој живот отпочела скромно.

Крајем 1947. епископ Валеријан је, у сагласности са Црквеним судом и Епархијским управним одбором, а на молбу свештенства Младеновачког среза основао ново архијерејско намесништво младеновачко. Касније су основана још два архијерејска намесништва: бељаничко и орашко, тако да Шумадијска епархија и данас има дванест архијерејских намесништава.

У Шумадији затечено је 158 парохија и 109 црквених општина. Само 9 парохија било је без свог редовног парохијског свештеника. У епархији било је укупно 111 парохијских храмова.

Приликом оснивања Епархије шумадијске Крагујевац се, као седиште епархије, нашао не само на периферији епархије, већ је и један његов део припадао Жичкој епархији, а такође и сва његова залеђина. До нове арондације дошло је, споразумно између новог епископа жичког Германа и епископа шумадијског Валеријана, 1956. године. Тада је Свети архијерејски сабор донео следећу одлуку: "Прихватити предлог Његовог преосвештенства Епископа шумадијског Господина Валеријана и извршити арондацију и ново разграничење Епархије шумадијске и жичке на тај начин што се од Епархије жичке одузимају и Епархији шумадијској припајају манастир Драча и парохије: баљковачка, грбичка, грошничка, прва и друга забојничка и дивостинска."

У току минулог пола века повећавао се број парохија, црквених општина, манастира, парохијских храмова, капела, а такође и број парохијског свештенства, јер је рукоположено преко 200 свештеничких кандидата. Нагло се повећао број нових парохијских домова, с обзиром да их је 1947. било свега 39.

Сви успеси постигнути су захваљујући вредном свештенству и народу који су свје дарове давали у радној снази, материјалним добрима и новцу.

Побожност и црквеност народа Шумадије за све време трајања ове младе епархије биле су присутне у најтежим послератним временима, временима прогона, застрашивања и затварања свештеника и верника због јавног исповедања вере, подизања црквених објеката или ношења литија. Али највећу радост причињавали су дуги и дуги редови причесника за време Великог ускршњег поста у свим годинама постојања наше епархије. И што је врло важно, ти редови су још гушћи, јер " Господ сваки дан додаваше цркви оне који се спасаваху" (Д. ап. 2:47).

епископ др Сава (Вуковић )

Јован Младеновић, Епископ шумадијски од 1. септембра 2002. године, рођен је 11. септембра 1950. године у селу Добрачама код Ариља, од оца Радојка и мајке Стане, рођене Караклајић. Родитељи Владике Јована изродили су четрнаесторо деце и припадали су богомољачком покрету Владике Николаја (Велимировића). У кући Младеновића живело се строгим хришћанским животом и свако јутро и вече протицало је у заједничким молитвама. Недељни и празнични одлазак на Литургију у оближњи Светоархангелски манастир Клисуру био је обавезан за већи део породице.

На позив игумана манастира Клисуре Касијана, после учешћа у Литургији на Богојављење, Јован привремено остаје у манастиру, да би потом, постао, са једанаест година, ђак-искушеник у Клисури. Пре тога, у родном селу, завршава основну школу. Након девет месеци проведених у манастиру Клисури, у децембру 1963. године прелази у манастир Студеницу. Непосредно пре тога, Епископ жички др Василије (Костић) (1961-1978) за старешину студеничке лавре поставља игумана манастира Раче Јулијана (Кнежевића) и од братстава Раче на Дрини, Вујна и Свете Тројице у Овчарско-кабларској клисусри ствара нову студеничку обитељ. У студеничком братству наћи ће се и теолошки образован јеромонах Симеон (Василијевић), потоњи духовник, уз оца Јулијана, Јована (Младеновића). Уз ова два угледна духовника и уз мошти студеничких светитеља – Симеона Мироточивог, Симона монаха, Првовенчаног краља Стефана и Свету Анастасију Српску, узрастаће млади искушеник из Добрача.

У периоду од 1967. до 1969. године похађа прву послератну Монашку школу Српске православне Цркве у манастиру Острогу. Свршивши ову школу с одличним успехом, одлази на одслужење војног рока у словеначки градић Випаву.

Током Светле седмице 1971. године искушеник Јован бива замонашен, са истим именом, и уведен у ред свештенослужитеља: Епископ жички Василије у манастиру Студеници 24. априла искушеника Јована монаши, да би га сутрадан, 25. априла (у Недељу антипасхе) рукоположио у чин ђакона. Истовремено, постао је сабрат студеничке обитељи. Упоредо са манастирским обавезама, постаје ванредни ученик Богословије Светог Саве у Београду. Током школовања у београдској Богословији, бива 29. јула 1973. године рукоположен од владике Василија жичког у чин презвитера – јеромонаха.

Следеће, 1974. године завршава Богословију у Београду са одличним успехом.

Током студирања на Богословском факултету Српске православне Цркве у Београду, који уписује, по благослову Епископа жичког Василија, 1976. године и завршава у року, слуша предавања и на Одељењу за историју Филозофског факултета Универзитета у Београду. У међувремену, био је намесник студеничког манастира и заменик игуманима Јулијану и Симеону.

На једногласни предлог манастирског братства, а по одлуци Епископа жичког Стефана (Боце), уведен је у трон игумана студеничких 25. јула 1980. године. На тој дужности непрекидно ће се налазити до 1993. године, када је изабран за Епископа. Владика Стефан жички одликоваће га свим монашким чиновима, 1983. синђелским, 1986. године протосинђелским, да би 1989. године постао архимандрит.

Игуман студенички Јован (Младеновић) вишеструко је, током управљања Студеницом, унапредио, како унутрашњу организацију обитељи, саображњавајући је идеалима Суденичког типика Светог Саве, тако и утицај ове Мајке свих српских цркава на шира духовна и друштвена питања – и то по угледу на немањићко време. Манастир у којем је поникла наша духовност, писменост, уметност, наука, медицина, поново постаје стециште и покровитељ српске научне и интелектуалне елите, чијим представницима је домаћин, игуман Јован, омогућено да под њеним окриљем истражују и промишљају најважнија питања културне прошлости и садашњости. Нарочито су били чести важни теолошки и научни симпосиони на којима учествују најугледнији инострани и домаћи научници. На тим темељима је током 1986. године организована и прослава осамстогодишњице постојања Студенице са више стотина хиљада учесника. Многи верски, научни и културни скупови у славу великог јубилеја првопрестолног српског манастира које организује студенички настојатељ, а били су везани за празновање и прослављање Светог Саве, Светог Симеона Мироточивог, Светог Симона монаха – Првовенчаног краља српског и почетак редовног заседања Светог архијерејског сабора СПЦ, уверили су велики део српског народа да ће важна питања његове егзистенције, која су се у тешким политичким приликама отварала, бити много лакше решавана ако више Српска православна Црква не буде искључивана из темеља националног идентитета. То је доба када почињу пуцати обручи комунизма и атеизма у Југославији и када наш народ на Косову спознаје које га све тешкоће очекују у борби за опстанак.

На редовном заседању Светог архијерејског сабора Српске православне Цркве 1993. године, 25. маја, игуман студенички архимандрит Јован бива изабран за Епископа тетовског, са свим правима епархијског архијереја, да би управљао свим епархијама Српске православне Цркве у бившој југословенској републици Македонији и викара патријарха српског Павла. У Богородичиној цркви манастира Студенице еписикопску хиротонију извршио је Патријарх српски Павле 25. јула 1993. године, на празник Чудотворне иконе Богородице тројеручице Хиландарске, уз учешће двадесет пет архијереја Српске православне Цркве.

И поред личног смиреног, као и разумног настојања Српске Цркве, архипастирски рад у епрхијама у Македонији због несређених политичких прилика није му омогућен. Једино је успео да у тим епархијама оснује дванаест црквених општина и да постави три свештеника. Повремено одлази у манастир Светог Прохора Пчињског, како би остварио било какав контакт са својом паством. Али је зато остао запамћен његов допринос, као Патријарховог викара, да се у та немирна политичка времена на унутрашњем плану, Црква не укуључује у актуелне световне размирице, већ да кроз поруке љубави и служења народ сједињује у Богочовеку Господу Исусу Христу наговештавајући који је истински путоказ Царству небеском. Истовремено, Владика тетовски Јован води харитативну делатност Српске Цркве и организује заживљавање народних кухиња, уз укључивање међународних хумантитарних организација (КЕК – Conference of European Churches) и наших свештеника из иностранства као што је протојереј Драшко Тодоровић из Цириха, преко којих су потребити добијали три и по хиљаде оброка дневно.

Чланови Светог архијерејског сабора Српске православне Цркве на мајском заседању 1994. године Епископа тетовског Јована бирају за Архијереја Западноамеричке епархије. Устоличење је у Саборном храму Светог Стефана Првовенчаног у Алхамбри (Лос Анђелес, Калифорнија) 18. септембра 1994. године извршио Патријарх српски Павле, уз учешће Митрополита средњезападноамеричког Христофора, дотадашњег администратора Западноамеричке епархије, Епископа жичког Стефана, Епископа канадског Георгија, Епископа источноамеричког Митрофана, Епископа Тихона из Америчке православне Цркве и архимандрита Јулијана Студеничког.

Током осмогодишњег архипастирског деловања на трону западноамеричких Епископа, владика Јован је основао девет нових парохија и обновио и изградио цркве у Мораги, Лос Анђелесу, Џексону, Јуџину... О заслузи у заживљавању Православља у Америци сведочи и то да је Епископ Јован основао, односно под јурисдикцију Српске Цркве увео два врло угледна манастира, Светог Германа Аљаског у Платини и Светог Пајсија (Величковског) у Аризони и још три манастирска скита. Оставио је у Сједињеним Америчким Државама око шездесет монаха и монахиња, а да у њима нема ни капи европске, а камоли словенске крви и то је оно што је препородило Западноамеричку епархију. Многи свештеници и монаси из Америке и данас су духовно везани са својим бившим Владиком, кога често посећују у Шумадији. Ово монаштво данас даје активни допринос све израженијој улози Православља у духовном животу Америке. Нарочито је битна њихова издавачка делатност, јер се књиге објављене под окриљем ова два манастира сматрају врхунским делима православног богословља. На велики одјек међу верницима и у ширим богословским круговима Америке наишло је издање на енглеском језику Пролога владике Николаја (Велимировића), у преводу јеромонаха Тимотеја Тепшића, а које је штампао западноамерички Епископ Јован. У овај Епархији, Владика Јован се нарочито старао да модерна технолошка достигнућа, као што су електронски медији, карактеристична за развијена друштва, буду у функцији ширења Благе вести Господа нашега Исуса Христа. Тако је обезбедио да путем радио програма и интернет презентације пастирска православна реч буде лако доступна свим верницима на целој територији ове врло простране архидејецезе. Као Епископ западноамерички био је члан делагације Српске Цркве на освећењу обновљеног храма Христа Спаситеља у Москви.

Након избора за Епископа шумадијског на редовном заседању Светог архијерејског сабора Српске Цркве 2002. године, трећи Епископ шумадијки постаје 1. септембра исте године, када је у крагујевачкој Светоуспенској Саборној цркви устоличен од стране Епископа зворничко-тузланског Василија, администратора Шумадијске епархије.

У периоду од 2004. до 2006. године, од 2011. до 2014. био је члан Светог архијерејског синода Српске православне Цркве. Ову дужност Епископ шумадијски обавља и у периоду од 2018. до 2021. године.
У пролеће 2006. године предводио је делегацију Српске Цркве у посети Уједињеним нацијама и Сједињеним Америчким Државама у настојању што повољнијег разрешења статуса Косова и Метохије. По истом задатку путовао је у Брисел и Немачку. Представљао је нашу Цркву на многим важним црквеним скуповима; тако је, на пример, у новембру 2005. године био на челу делегације која је учествовала у устоличењу јерусалимског Патријарха Теофила III. Значајни су и његови мисијски боравци, у име Српске православне Цркве, у Аустралији, у пратњи Патријарха Павла, у манастиру Хиландару и међу православним верницима у Јужној Африци.

Био је врло успешан домаћин и организатор прослављања тако важних јубилеја за Српску Цркву и државу, као што су двестогодишњица подизања Првог српског устанка (Орашац 2004. године), два века оснивања прве српске владе – Правитељствујушчег совјета у манастиру Вољавчи 2005. године и шестогодишњице заснивања манастира Каленића октобра 2008. године, седам векова манастира Тресија 2009. године, шестогогодишњице манастира Павловца 2017. године.

Основно начело којег се Владика Јован држи током архипастировања у Цркви Божијој у Шумадији јесте служење и обнова – а не реформа – литургијског и светотајинског живота. Настоји да се Црква приближи народу Божијем, да му пренесе своје Живо предање, да му пружи правилно поимање Цркве као заједнице Бога, анђела и светитеља – људи. У том смислу, током готово свакодневног служења свете Литургије и поучавања учесника евхаристиских сабрања, залаже се да се правослана духовност међу верницима схвата у еклисиолошким димензијама, у контексту литургијског опита и искуства, који се поистовећују са евхаристијским сједињењем са Телом и Крвљу Господа Исуса Христа.

На идејама да монаштво није нека историјска, случајна и пролазна установа, већ да је оно дубоко искуство живота Цркве и истинска заједница која се остварује кроз Евхаристију и кроз начела подвига и послушности, Епископ Јован шумадијски унапређује и обнавља монашки живот у својој Епархији. Основао је више нових манастира, са знатним бројем нових монаха, монахиња, искушеника и искушеница, на пример Брезовац, Ћелије код Лазаревца, Прерадовац, Петковицу, Пиносаву, Манастирак, док је у многим постојећим обновио општежитељно уређење саображено древној монашкој пракси – у манастиру Светог Луке у Бошњану, Јошаници, Денковцу, Саринцу, Дивостину.

Изградња и обнова цркава и других парохијских здања обавља се, током ових седам година, у готово свакој црквеној општини Епархије. Тамо где се не зида нова црква и парохијски дом, или црквена сала, поставља се нови иконостас или живопис у храму, зида капела за паљење свећа, звоник, чесма у порти... Тако је још више унапређена обимна грађевинска делатност, започета у врме предстојавања Шумадијском епархијом Владике Саве (Вуковића) (1997-2001). Владика Јован је у периоду од 2002 до 2020. године освештао више од деведесет новизграђених и потпуно обновљених парохијских храмова. А за више од педесет богомоља од којих су неке и завршене, освештао је темеље у периоду од 2002. до 2020. године. У сваком архијерејском намесништву освештани су нови парохијски домови, црквене сале, иконостаси, зидни живописи, чесме, палионице свећа. Пратећи потребе верника, основао је ново, Лепеничко архијерејско намесништво, док је у више парохија извршио арондацију и регулацију, да би се омогућио присније однос свештенства са народом. Епископ Јован сваку канонску посету парохијама Епархије користи да истакне како ће новосаграђене цркве и домови, ако не буду испуњени народом Божијим сабраним у заједницу по љубави, ради духовног уздизања, бити само пролазни споменици гордости и сујете. Одмах након доласка у Шумадијску епархију извршио је генералну обнову Саборне цркве у Крагујевцу, подигао је нов Владичански двор и извршио је генерално обнову и реконструкцију административних просторија Епархије шумадијске.

Брига о свештеничком подмлатку такође има приоритет у архипастирском деловању Епископа Јована. То се најпре види кроз духовни надзор над радом Богословије Светог Јована Златоустог у Крагујевцу која је постала једно од најугледнијих богословских училишта у нашој помесној Цркви. Епископ, колико то могућности дозвољавају, стара се и о материјалном издржавању ове школе, нарочито последњих неколико година, када су друге црквене институције занемариле ово питање. Значјна средства Шумадијска епархија издваја и за стипендирање студената на високошколским богословским установама и сада међу клирицима има доста кандидата који су стекли највиша академска звања теолошких наука. Имајући на уму изузетно тепке последице које у нашем народу наноси аркоманијау Брајковцу надомак Лазаревца, у оквиру пројекта Земља живих, од 2008. године, Владика Јован је формирао једну заједницу центра за духовну рехабилитацију и ресоцијализацију бивших зависника. У овој заједници, од априла 2008. године до 2020. године, прошло преко 500 бивших зависника који су кроз светотајински и световрлински живот Цркве настојали да достигну преумљење и постану корисни чланови друштва.

Првојерарх Цркве Божије у Шумадији у времену од 2002. до 2020. године рукоположио је у ђаконски и презвитерски чин преко стошездесет кандидата, а није занемарљив ни број искушеника и искушеница који су благословом Владике Јована примили монашки постриг. Увео је праксу духовног и практичног припремања, под личним надзором, кандидата за рукоположење. На пример, пред рукоположење обрађују поједине теме из пастирског богословља, што се показало врло делотворним за бољи рад у парохијама. У домену бриге о свештенству јесте и развијање специјалних епархијских фондова ради побољашања њиховог социјалног статуса. И вођење рачуна о достојности и богословско-духовној спремности многобројних вероучитеља у школама на подручју Епархије важан је, и чини се успешан, делокруг рада Епископа шумадијског Јована.

Настављајући праксу блаженопочившег Епископа шумадијског Саве, и садашњи шумадијски архијереј придаје велику пажњу издавању и штампању богословских књига и часописа. Издавачка установа Епархије Каленић објавила је више десетина нових богословских књига, међу којима многе представљају велики допринос теолошкој науци. Обезбедио је и услове да епархијски лист Каленић несметано и редовно излази више од четири деценије. Стара се и о врло успешној интернет презентацији црквеног живота у парохијама Епархије, односно богословско-пастирских поука. Радио Златоусти, који је као епархијски радио почео да емитује програм на Петровдан 2009. године, старањем и благословом Епископа Јована, имаће за циљ да на још пријемчивији и модернији начин слушаоцима пласира високе животне и етичке вредности Хришћанства.

У периоду од 2010. до 2011. године Владика Јован је обављао дужност Администратора Епархије крушевачке, од 2012. до 2014. године, Владика Јован је обављао дужност Администратора Епархије жичке, док дужност Администратора Архиепископије београдско карловачке обавља од децембра 2020. године.

Поред ових дужности Епископ шумадијски Господин Јован је у периоду од 2014. до 2018. године обављао и дужност Епископа војног, док се од 2018. године, налази на месту председника Комисије за праћење и реализацију пројеката и радова унутрашњости Спомен-храма Св. Саве на Врачару.

Владика Јован шумадијски познат је по врло добрим и искреним односима које успоставља са многим чиниоцима друштвеног живота у Епархији и целој Србији – државним институцијама, политичарима (без обзира на припадност), привредницима, научним и културним установама и посленицима, уметницима. Епископ шумадијски Јован (Младеновић) аутор је више богословско-пастирских радова који су објављени у штампаним и електронским црквеним публикацијама.

БИБЛИОГРАФИЈА ЕПИСКОПА ШУМАДИЈСКОГ ГОСПОДИНА ЈОВАНА