Свето Писмо - Нови Завјет Господа нашег Исуса Христа

Протојереј-ставрофор проф. др Зоран Крстић

Пред читаоцима Каленића је предавање протојереја старврофора др Зорана Крстића, професора на богословском факултету СПЦ у Београду и ректора богословије Свети Јован Златоусти у Крагујевцу, одржано на дан Светог Архангела Михаила 2007. год. на Коларчевом народном универзитету у Београду у оквиру серије од четири предавања на тему улоге Цркве у процесу европских интеграција. Остали предавачи били су др Сима Аврамовић, професор на Правном факултету у Београду и протојереји ставрофори др Владан Перишић и др Радован Биговић, професор на Богословском факултету у Београду.

о Александар Шмеман - Литургијско богословље

Преузето са сајта Верујем

Празник је опет и опет је славље, и многодетна и чадољубива Црква опет се мноштвом чада својих украси! Каква јој је међутим корист од њеног чадољубља, када она жељена лица своје деце види само празником а не и у друго време? Ово је као када би имао неку лепу хаљину, али не би смео да је свакога дана носиш, јер по речима Пророка: "њима ћеш се, света, као накитом оденути и као невеста ћеш се украсити" (Ис. 49, 18). Народ који у Цркву долази одећа је њена. Као што је нека честита и племенита жена много лепша и привлачнија када се од главе до пете украси хаљином, тако се данас и Црква приказује много велелепнијом, јер се заогрнула мноштвом ваших личности, и тако вас има као дугу хаљину, да се ни један део тела њезиног не види наг, као што се протеклих дана могао видети. А за ту ранију голотињу њену, криви су они који овде дођоше само данас, и који неће да матер своју свакога дана заодену.

Име Цркве је име не поделе него уједињења и слоге. Црква подвојене сабира у једно, пошто име Цркве јесте име слоге и једнодушности... Црква је установљена не зато да се они који не сабирају у њој деле међусобно, већ да се подвојени сједине. Црква не зна за разлику између господара и роба; она разликује и једног и другог по врлини.

Христос је глава Цркве а ми тело. Између главе и тела може ли бити икаквог растојања? Он је темељ, ми грађевина; Он је чокот, ми лозе; Он је женик, ми невеста; Он је пастир, ми овце; Он је пут, ми путници; ми смо храм, Он обитавалац; Он је црвенац, ми браћа; Он је наследник, ми сунаследници; Он је живот; ми они који живе; Он је васкрсење, ми они који васкрсавају; Он је светлост, ми они који се просветљују. Све то означава јединство, и не допушта никакву поделу, чак ни најмању поделу, јер ко се мало одвоји, тај ће се потом одвајати и много. Тако тело, задобије ли и малу рану од мача, квари се; грађевина, распукне ли се макар малко, сруши се; лоза, одломивши се макар мало од чокота, постаје неродна. на тај начин; то мало већ је не мало него скоро све. Зато, када погрешимо ма у чему мало, или осетимо лењост, немој мо превиђати то мало јер не обратимо ли пажњу на њега, оно ће убрзо постати велико. Тако и хаљина, почне ли се цепати, а мије је не закрпимо, она ће се сва подерати; исто и кров, падне ли са њега неколико црепова, и тако буде остављен, разрушиће се цела кућа. Стога, имајући то пред очима, будимо увек будни према малим гресима, да не би смо упали у велике.

Свети Грогорије Богослов - Беседа на Свету Педесетницу

Преузето са сајта Верујем

У недељу Светих Отаца првог васељенског сабора 08. 06. 2008. године, Његово Преосвештенство епископ шумадијски Г. Јован служио је Свету архијерејску литургију у Саборном храму у Крагујевцу, уз саслужење братства Саборног храма и протојереја-ставрофора Владимира Вукашиновића, професора Православног богословског факултета Универзитета у Београду, који је ове године изасланик Светог Архијерејског Синода СПЦ у Богословији „Светог Јована Златоуста“. У оквиру службе пререзан је и славски колач Хора младих Саборне цркве у Крагујевцу, који као своје молитвен заштитнике пред Господом прослављају Свете Оце првог васељенског сабора у Никеји. 

Православна црква четрдесет дана након Васкрсења Христовог празнује Вазнесење Господа Бога и Спаситеља нашег Исуса Христа. Својим Вазнесењем Христос је у телу ушао у Царство Небеско. То је први пут у послепадној историји, да се људска природа вазнела у простор Царства Небеског. Господ Исус Христос је човека одвојио од земље и упутио га у Небо, вратио га Небу које је изгубио грехом у рају.

Изашла је из штампе нова књига

Епископ пожаревачко-браничевски Игнатије (Мидић) - Биће као есхатолошка заједница

"Стварање света и човека, оваплоћење Христово и заједница с њим у Евхаристији, јесу типови и иконе будућег Царства Божијег. То још увек није истинито постојање створених бића, зато што још увек није остварено васкрсење мртвих у Христу. Свети Максим Исповедник пише да се све креће ка последњем циљу, ка сједињењу с Богом у есхатолошком Христу. То је будуће стање створених бића, тј. то је будуће васкрсење мртвих у Христу и живот вечни, што се још увек није догодило. У овој студији смо покушали да дамо одговор на питање шта је есхатон и у каквом су односу хришћанска есхатологија и хришћанска онтологија, као и у каквом односу стоје ове две теме са еклисиологијом, са садашњим начином постојања Цркве. Црква постоји у свету да би спасла свет, не толико оним што чини и говори, колико оним што она јесте, а њено биће извире из есхатона. Ту онтолошку поруку, која је уско повезана са есхатоном, носи целокупно учење Цркве, а посебно њен литургијски догађај."

На празник св. цара Константина и царице Јелене, 03.06.2008. године, Његово Преосвештенство епископ шумадијски Јован служио је Свету архијерејску литургију и пререзао славски колач у манастиру Дивостин, поводом славе манастирске капеле.