Без мајке је рано остао. Вероватно се ни сећати није могао њених речи о Исусу, исцелитељу болних. Отац му пружа широко поље да развије своје умне способности и освоји најбољи друштвени положај. Младића загрева медицина, и он још као студент постаје чувен по својим успесима. Је ли то учинила наука или можда самислостиво срце овога Свемилосрдног? Његово име (пантелеимонос значи свемилосрдан) као да му предодређује судбину. Није ли и у том имену скривена и чежња његове свете мајке, њеха животна поука сину кога ће тако рано оставити самог? Можемо размишљати о томе, али је истина да је Пантелејмон почиње да лечи све чудесније, са све већим, изузетнијим жаром човекољубља који ће свој врхунац достићи после сусрета са старцем Јермолајем, презвитером никомидијским, у чијем дому чита Јеванђеље, проналази себе у Јеванђељу и постаје Хришћанин.
Од тада ће он лечити чудесним спојем људске и Божанствене медицине, енергијом љубави Христове колико и снагом знања, и све то – не тражећи и не примајући за труд никакве плате. Постао је светац-чудотворац, али и бесребреник. Он служи другима, не ради за себе. Не зато што му не треба, јер ће убрзо после очеве смрти остати без ичега: као једини наследник ослободиће све робове, имовину ће разделити сиротињи, а сам ће остати са јединим благом – у сазнању да је и старога сенатора пред смрт његову успео да освоји за Христа Небеског Цара. Живи као сиромах, за сиромахе, силом свог самилосног срца откривајући тајну праве, целосне медицине.
Верници паганске традиције, православци многобожачке културе буне се против оваквог лекара, утолико пре што то није шарлатан и надрилекар, већ стручњак у своме послу, зналац без премца. Пантелејмон је лекар античког образовања, али лекар који иде новим путевима – саблажњивим за учене савременике, мање саблажњивим за наше време ипак оплемењено хришћанском човечношћу; болеснику не прилази као безличном предмету или „случају“ већ гледа у њему личност којој се пре тела или бар с телом заједно морала разболети душа па јој љубави треба и неке ирационалне моћи која васпоставља нарушено јединство здравља. Пантелејмон чини чуда – житије их је пуно. Савременици су били или опчињени или револтирани њима, већ према томе да ли су у чуда веровали или не. А и данас је тако. У ствари, зар су та чуда важна? Важно је нешто друго: оно чиме се чуда стварају. А то чиме се чуда стварају јесте Божанска љубав према човеку, љубав ослобођена од предрасуда било каквога „законског“ погледа на свет, неспутана прописима оваквог или онаквог обичаја или наученог закона. Нас, стога, у светом Пантелејмону одушевљава тај дух његовог дела: не чудотворство само по себи него чудесна величина Божанске љубави којом је овај лекар био прожет.
Исто тако, неће нам суштину лика светог Пантелејмона засенити ни ужасне муке којима је био изложен када је одбио да се одрекне имена Христовог, те основне силе којом је чинио добро људима око себе да је најзад за узврат претрпи и грозну смрт на крвничком шању 305. године. Муке и таква смрт само су печат на сведочанству његовог живота: да је свака жртва достојна онога добра које чинимо људима гладним доброте и човечности.
Мученик Пантелејмон сведочи истину бесребреника Пантелејмона. Уместо сјајног, опчињавајућег култа, уместо сумрачне и тајанствене, омамљујуће измаглице што лебди око идола људског страха, Пантелејмон исповеда радосну веру љубави према брату човеку, и у својој оданости Христу, једином Богу кога признаје, налазећи надахнуће за служење људима свиме што има, новцем и влашћу богатог наследника, знањем лекара и великим хришћанским срцем брата. Више од великомученика, поштоваћемо у њему младића који је боље од нас и снажније од нас умео да живи за праву срећу других људи, за њихову бесмртну радост.
Димитрије Богдановић
