СМРТ БЛИЖЊЕГ

Под ближњим особама подразумевају се оне које су нама драге, које ми волимо, које су нашем срцу привржене. Као и рођење, тако и смрт су догађаји који су битни и представљају неки нови почетак, неко ново раздобље и нове промене. Ја под ближњима подразумевам особе које мене поштују и које ја поштујем.

Смрт погађа дубоко, али се зна да је не можемо избећи. Ко год да се родио мора умрети јер само онај ко није доживео рођење, не може ни смрт. Ми у живима тражимо замену, тражимо оно што смо са том особом имали, али то је немогуће. Никада ни са ким не можемо имати исто, увек мора постојати нешто специјално и посебно што ће нас везати за ту особу.

Те тренутке, те догађаје, сву ту радост и тугу коју сте делили не можете имати са било ким. Моје мишљење је са моје тачке гледишта исправно јер не треба се трудити наћи замену већ са новим, драгим, вољеним особама створити леп контакт и убрзо ће се доћи до изгубљеног. Све те изгубљене ћете памтити, то је нешто што се не заборавља и што остаје, али ћете се такође на моменте везати за нове које ће вам бити подједнако драге.

Немој остајати усамљен и затворити се у себе, јер на овом свету не постоји само пар особа са којима можеш комуницирати већ бесконачно много. Са свима можеш наћи нешто значајно.

Само треба остати свој и не дозволити да те прекомерна туга уништи.

Александра Глигоријевић
1 разред

* * *

Смрт сваког чека, дочекаће и нас и све људе миле и драге особе, све што нас окружује, повуче нас у бунар размишљања, сваког трена, док затворимо очи. Размишљати, осетићеш тај тренутак као да брзим корацима пролазиш кроз тунел живота.

Сва сећања нестају, ствара се поток који нас води у дубину и врти нас у круг… Наравно после, кад све то прође, ти се вратиш из тог периода, осврнеш се око себе и наставиш да живиш или се одмах предаш. Као капљица живота на сваког ће ближњег пасти бар која, означена истином живота. Када би неког дочекала смрт, вероватно би сви били означени животним сузама, вођени кроз црне одаје стрмих светова, обасјаних Божијом светлошћу. Али шта да се ради? Након свега дође и тај час… “назван часом суза“.

Олга Јевтић
1 разред

* * *

Човек се у животу среће са многим стварима. Среће се са великим препрекама, а и још већим губицима, али смисао свега је да то треба да се преброди и да се све дешава са неким разлогом. Губитак вољене особе човеку може бити најтежи период у животу. Нажалост, у данашње време пуном технологије, лажи и обмане, човек почиње да заборавља ближње своје и почиње да схвата колико ближњи своји значе. Након схватања да си изгубио драгу особу, свет око тебе, али и у теби, почиње да се руши. Када се било ком човеку спомене реч смрт, језа пролази кроз њега. Човек се среће са великим губицима у животу, али никад тако великим, али никад тако великим као што је губитак драге особе. Тек када се човек у животу сретне са таквим стварима, увиди да је свака особа на свету незамењива. Нико у ствари не зна шта је то смрт. Човек читавог свог живота размишља о смрти. Рекао бих да је смрт један прелаз, мост између умирања и поновног рађања.

Никола Јањић, I разред

* * *

Живот. Може бити леп, може бити предиван, али исто тако може бити суморан и тужан, бездушан или окрутан. Једног дана се осећате предивно, следећег живите са породицом у слози и љубави. Али, живот је као теразија, где је једна страна добра, а друга лоша. Потребно је само мало да теразија претегне на лошу страну. Ни то није страшно за вас, и даље живите у неускраћеној љубави. Али, често се нађе нешто да све поквари. А то је смрт ближњег.

Тада вам све изгледа тужно, све боје изгледају бледо. Схватате да нисте успели да покажете тој особи колико је волите. Нема разлога плакати и туговати, тиме се ништа не постиже. Вољену особу не можете тек тако васкрснути. Нема разлога окривити некога са стране, тиме се ништа не постиже. Само навлачите лажну кривицу, и терате га/је да тугује. Нема разлога окривљавати Бога за то. “Физичка смрт се не може спречити, може се само одложити вештачким процесима и операцијама” (речи Алберта Ајнштајна пред смрт). Једино што можете урадити, јесте да се потрудите да његова/њена сахрана буде пристојна. Да га/је сви памте и да им заувек остане у срцима. Да се молите да је добро и да ћете га/је једном срести у Рају. Да га човечанство упамти, не да буде заборављен. Да га Господ Бог помене у царству своме. Да не нестане, да живи вечно, чекајући Вас.

Ђорђе Антонијевић
VII разред

ТИ

Ти... Ко си ти? Шта радиш у мени, у мојој глави? Твој глас је увек са мном. Јеси ли ти ја? Ниси. Знам да ниси. Ти си јачи и паметнији од мене, ти си савест; ти си мудрост... Ти си мој учитељ и суштина мог живота. Добар си, учитељу, и племенит, јер ме учиш да волим и праштам, али ја ти нисам достојна ученица. Не слушам увек твој глас. Покушала сам да се сакријем од тебе у мрак у којем ме никада нећеш пронаћи. Безуспешно, наравно... јер ти си у мени и увек ћеш бити ту, утиснут као печат на души, ожиљак који носим где га нико не види. Строг си, учитељу; ти кажњаваш. Кажњаваш ме сваки пут у вртлогу нејасних осећања док схватам да је требало да те послушам, али нисам. Никада те нисам видела и никада те нећу сасвим спознати, али хвала ти што постојиш. Ти ме подигнеш сваки пут кад паднем уплакана у блато своје немоћи, вучеш ме кроз олују искушења и грешака и чуваш ме. Чуваш праву мене, једину. Чуваш оно што стварно јесам , моју идеју несхваћену...

Мој идентитет и личност... Чуваш мој баланс, не даш ми да идем у крајности било чега и тиме обесмислим нас обоје. Хвала ти, још једном! Знам да је то најтеже од свега, да сачуваш ону истинску мене и у мојој слободи и у мом ропству. Али ти без мене ниси ти, као што ни ја без тебе нисам ја, зато ко год да си – не остављај ме!

Нина Бусарац
1см разред

* * *

Кажу да се величина човека огледа у добрима делима које је учинио. Мозаик мог детињства чине многе мени узорне личности. Пре свих то су моји родитељи, затим бака и дека, учитељиљица, многи наставници, неке комшије и пријатељи.

Сви ови људи су добри и посебни на свој начин. Од свих њих учим како да формирам своју личност и како да изградим себе и будем добра и племенита особа. Најплеменитије особе су моји родитељи, који се труде да буду праведни, искрени, осећајни, топли и пуни разумевања. Имају много пријатеља, којима често помажу, а то је одлика добрих људи. Труде се да за све нађу довољно времена и увек се несебично дају. Моја мама ради у школи и милина је слушати са колико се љубављу она предаје свом послу. Мислим да се људи у животу траже и друже са себи сличнима. Тако је њена најбоља другарица дечији лекар-неуролог. То је једно племенито занимање. Свакодневно она спаси животе многе деце. Њен осмех, топле речи оптимизма и розе униформа чине да им се брига на неко време смањи и да им вољу да иду напред. Свакодневно од њих слушам и учим да је здравље највеће богатство и да време не треба губити на завист и мржњу, већ на чињење добрих дела.

Тако сам ја научила да код људи ценим врлине: искреност и пожртвованост, а не волим лаж и дволичност.

Јана Јовановић VII см

ЗАШТО?

Зашто причамо различитим језицима? Шта би фалило да причамо истим језиком? Зашто људи који чак и говоре истим језиком, живе у истом насељу, граду, селу… не знају како да приђу и питају, помогну. . . глупо им?

Да кренем од првог питања. Зар не би било лакше да сви можемо да се разумемо без обзира на боју коже, држављанство. . . када би причали истим језиком могли би смо.

Претпостављам да је то разлог због ког учимо енглески језик, али ипак су могли те идеје да се сете раније. До пре 20-30 година људи су у место енглеског учили руски језик. То су људи у средњим годинама, зашто они не могу да када оду на летовање комуницирају са „домаћинима“. Највероватније се много њих запитало то пре мене. Али ако се енглески као универзалан језик и устали за неких 30-ак година могли би сви да се разумемо. А када прелазимо улицом, купујемо у продавници, чекамо аутобус или радимо било коју другу уобичајену радњу коју сви вршимо.

Интересује нас нешто што би људи који су око нас могли да знају, али нам глупо да питамо. На тренингу у школи, на послу срећемо познате фаце, а никако да приђемо и да се упознамо јер можда баш он/она нам постане блиски пријатељ. Глупо нам је?

Било би доста боље када би више разговарали и упознавали људе око себе. Јер никад није глупо покушати да се спријатељиш с`неким. Прво у свом окружењу, а онда и у целом свету када би сви знали да говоримо једним језиком.

Андријана Миковић
VII-см

* * *

Зашто људи постоје? Због чега се рађају, расту, развијају се? То су лака питања. Људи нису ствари па да буду направљени па после употребе одбачени негде да иструну, већ зато да би волели и имали шансу да буду вољени. Сваки човек у себи има ту малу искру која се стално умножава. Та мала искра је љубав. Она у свима нама расте и сви могу да је деле али да ли желе је на њима да одлуче. Тај осећај када волимо некога је диван али и веома опасан зато што смо у стању да дамо све за љубав и некада радимо и глупе ствари због љубави. Најлепша је прва права љубав. То је она љубав која нас држи буднима до касно у ноћ, то је она љубав која долази као плима и осека. Када сретнемо ту особу којој поклањамо љубав осећања само навиру, тресемо се, завеже нам се језик у машницу и срце нам лупа као лудо, али ипак то је осећање због ког смо ту и због кога имамо наду у боље сутра и имамо жељу за животом. Због љубави чак и најхладнији дан проведен на најмрачнијем месту на свету можемо да проведемо са топлотом у срцу.

Јелена Маринковић
1 разред

ЗАШТО СМО ТОЛИКО НЕЗАХВАЛНИ?

Један од одговора би могао бити: јер смо увек незадовољни. Увек хоћемо још и још. И када би могло још. Толико смо заслепљени неким беспотребним материјалним стварима које готово да немају никакву вредност. Често се питам зашто смо овакви? Шта је то што нас је толико искварило?

Зашто нико не схвата да је овај живот пролазан и да кратко траје? Зашто нико не схвата да нам прави живот тек следи, али да би живели у Царству Небеском потребно је да га заслужимо на овом.

Не схватам како неки људи могу бити толико заслепљени стварима које не чине наш душевни мир. Како не схватају колико је заправо мало потребно да човек буде срећан? Највише захваљујем Богу на томе што ми је подарио живот и пружио ми могућност да све видим око себе, и добро и лоше, што је подарио здравље мени и мојој породици.

Најгоре од свега јесте то што се нико и не труди да створи свој мир. Сви јуре за новцем, послом, каријером. Вечна трка човека са временом.

Када смо здрави и када све имамо у животу, ми нисмо свесни колико смо заправо срећни. Тек када изгубимо нешто, онда схватимо. Али зашто нешто прво морамо да изгубимо па тек онда да схватимо?

Зашто је људима тешко да посте? "Зато што не могу да не једем нешто слатко." - каже мени моја комшиница. Све то навикло да има све што пожели...

Ивона Стојановић
1 разред

ЗАШТО ПОНЕКАД ЗАБОРАВЉАМО ДА БУДЕМО ЉУДИ?

Током свог живота човек прелази различите препреке, суочава се са различитим потешкоћама и постепено се мења. Током тих промена човек забораља шта је заправо важно и мења своје приоритете. Временом постајемо груби, помало злобни и безобзирни. Све више људи има потребу да повреди неког због скривене сумље у себе. Све више људи гази животинје и инсекте, као да су они небажни, као да они нису жива бића која осећају бол, патњу, која имају осећања. Сви кажу да је то због времена, због недостатка новца али није проблем време већ људи. По мени нико не треба да има било какво оправдање да буде безобзиран. Можда је све тако јел људи не виде да сви имају проблеме, већ сажаљевају себе и труде се да оправдају своје погрешне потезе. Али је вероватно помало криво и данашље време јел се еволуцијом доста добија али у понашању људи губи. Сватрам да свако од нас треба све да започне са чувеном реченицом "Сви смо ми људи али је ретко ко човек" и да се са мисијом да буде човек води кроз живот.

Милица Максимовић
1 разред