У РАЗГОВОРУ ЗА САЈТ ШУМАДИЈСКЕ ЕПАРХИЈЕ ЊЕГОВО ПРЕОСВЕШТЕНСТВО ЕПИСКОП ДАЛМАТИНСКИ ГОСПОДИН ФОТИЈЕ ЗАЛОЖИО СЕ ЗА СИСТЕМАТСКО ПРЕВОЂЕЊЕ ДЕЛА СВЕТИХ ОТАЦА ПОД ОКРИЉЕМ СВЕТОГ АРХИЈЕРЕЈСКОГ СИНОДА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ
П и т а њ е: Поред утврђивања програма и плана за четврти разред богословија, о којим се још темама црквене просвете разговарало на последњем скупу најодговорнијих људи ове области у Крагујевцу?
О д г о в о р: У Крагујевцу је недавно заседала Комисија за унапређење просвете СПЦ. Главна тема овог заседања било је утврђивање плана и програма за наше нове петогодишње богословије. Тај је посао, хвала Богу, у Крагујевцу завршен, тако да ћемо од јесени имати нови план и програм по коме ће радити свих наших седам богословија под управом Светог Архијерејског Синода.
Поред рада на утврђивању плана и програма за богословије, у Крагујевцу је поменуто и шта би све било потребно да се унапреди наше црквено школство. Ту је поменута стручност наставног кадра, израда адекватних уџбеника за богословије, припремање потребних информатичких кабинета и уређење ђачких учионица и интерната. Све су то отворена питања на којима морамо радити у предстојећем периоду.
П и т а њ е: Да ли се планира отварање питања трајања средњег богословског школовања, да ли и даље остају петоразредне богословије или се размишља о враћању на четвороразредни програм да би свршени богослови равноправно са ђацима из световних школа наставили високо теолошко образовање?
О д г о в о р: По одлуци Светога Сабора и Синода СПЦ, наше богословије су петогодишње школе и не верујем да је сада могуће то изменити. Било је гласова у Сабору и за и против петогодишњих богословија, али је сада овако усвојено.
Свршени ученици наших богословија неће бити много у губитку у односу на ученике других школа, јер ће моћи да се упишу на пастирски смер на Православном богословском факултету СПЦ у Београду, који траје три године. По завршетку пастирског смера, они стичу пуно академско звање и могу равноправно да конкуришу свим академски образованим младим људима у нашој земљи, те могу да преузимају одговорне службе унутар саме СПЦ.
П и т а њ е: Надлежна министарства Владе Републике Србије од верских заједница, па и Српске Православне Цркве, захтевају улазак у процес акредитације црквених просветних завода. Какав је став наше Цркве о овоме, односно да ли је на видику потпуна реформа богословског школовања у средњим школама? Чули смо да се спомиње идеја о некој врсти православних гимназија.
О д г о в о р: У Крагујевцу је било речи и о евентуалној акредитацији наших богословија у просветни систем Републике Србије и то оних богословија које се налазе на њеној територији. То значи: Београд, Сремски Карловци, Крагујевац и Ниш. Акредитација је, међутим, само начелно поменута, јер је то један процес који тек предстоји и о њему ће се још говорити на нашем Сабору и Светом Синоду.
За акредитацију је потребно предузети одређене кораке и учинити контакте са Министарством просвете Републике Србије, као надлежним министарством за ово питање. Пошто је извесно да ће овај процес дуго трајати, Свети Архијерејски Синод је у предложио свим епархијским Архијерејима СПЦ, да до тада могу да раде на отварању православних гимназија у својим Епархијама. Бројне овакве гимназије већ постоје у другим православним земљама, на пример у Русији и Грчкој. Те гимназије би могле одмах по оснивању да буду школе са правом јавности и самим тим акредитоване код Министарства просвете. Православне гиманзије би свршеним ученицима давале проходност да студирају и друге световне факултете и њих би могле да уче и девојке, што је такође предност, посматрано у смислу припремања кадрова за веронауку у нашој Цркви.
П и т а њ е: Зна се да је материјални статус наших богословија врло незавидан. Да ли ће Свети Архијерејски Синод или Сабор разрешавати, у садејству са државом, овај проблем?
О д г о в о р: Тренутно се наше богословије финансирају преко Светог Архијерејског Синода. То је добро да тако буде и да тако остане. Како ће, пак, Свети Синод попуњавати свој фонд за црквено школство и црквену просвету уопште, то је друго питање.
За нашу Цркву је веома битно да, бар што се тиче средњошколског образовања, чувамо аутономију свога школства, а за то је потребна и финансијска аутономија.
П и т а њ е: Наш Православни богословски факултет у Београду већ неколико година се налази у саставу Београдског Универзитета, односно, хвала Богу, враћен је тамо где му је место. Да ли то доприноси напретку наше богословске науке?
О д г о в о р: Свакако да је велики успех улазак нашег Православног богословског факултета у састав Београдског Универзитета. О томе би адекватније могао да говори неко ко већ ради на нашем факултету. Колико је нама познато, богословски факултет у Београду је био иницијатор оснивања Београдског Универзитета, што само по себи говори да је нашем факултету место на Универзитету.
Уласком нашег факултета на Београдски Универзитет, многи студенти, који студирају друге факултете моћи ће да слушају поједина предавања на нашем факултету и тако се упознају са библијским учењем о стварању света и човека и о хришћанском виђењу историје. То је велика предност данашњих студената, јер је многим генерацијама од Другог светског рата, па све до недавно то било ускраћено. Самим тим и њихово образовање је било мање целовито и у извесном смислу непотпуно, што код данашњих студената неће бити случај.
П и т а њ е: Да ли укључивање наших високошколских установа (београдског и у Фочи) под окриље Универзитета, на неки начин, умањује утицај Цркве на профил студија, односно да ли ће свршени студенти одговарати пастирским и осталим потребама наше Цркве?
О д г о в о р: Већ сам у претходном одговору, чини ми се, рекао о значају и о предности уласка нашег факултета у састав Универзитета. То што сам рекао за Србију, свакако се односи и на Сарајевски Универзитет. Утицај Цркве, то јест нашег Сабора и Синода на наше богословске факултете није данас нимало умањен, јер свако ко конкурише за асистента или професора на нашем факултету, треба благослов Цркве, то јест свога надлежног Епископа.
Друга је ствар питање саме наставе, стручног усавршавања и осталих научних активности на факултету. У тој области сви факултети имају извесну аутономију, па тако и наш. То не мора бити ништа негативно, већ често може да буде позитивно, јер доприноси развоју богословске науке.
П и т а њ е: Говори се о отварању нових православних факултета. Шта нам о томе можете рећи?
О д г о в о р: Свети Архијерејски Сабор СПЦ је већ донео одлуку да се отвори још један православни богословски факултет и то у Нишу. Сматрам да је то добро и да је потребно можда у још неколико великих градова у Србији отворити високошколске установе СПЦ.
То просто намеће време у коме живимо и све већи број младих људи, који желе да студирају богословски факултет, трагајући за смислом живота. Отварањем нових високошколских установа СПЦ, отворио би се још један нови проблем, а то је образовање нашег богословског кадра. То значи да би у предстојећем периоду било потребно велики број даровитих студената са наших факултета слати на магистарске и докторске студије широм православног света, да би се они касније вратили и преузели места професора на тим факултетима. То је наравно, такође, процес и биће потребно доста времена да се то оствари, али би у том правцу требало размишљати и радити.
П и т а њ е: Архијереј сте у Епархији далматинској, која се налази у Републици Хрватској и која је страховито страдала у рату деведесетих година прошлог века. Колико је учињено на плану обнове? Враћају ли се протерани Срби? Како коментаришете односе са државом на чијој сте територији?
О д г о в о р: Па, да. СПЦ и наш народ су доживели велико мучеништво и страдање у последњем рату на простору далматинске Епархије. Ми смо, хвала Богу, учинили колико смо могли да се нормализује црквени живот у нашој Епархији, што је свакако један од предуслова за повратак прогнаних Срба.
Што се тиче односа са хрватском државом, он је регулисан Законом о верским заједницама и Уговором, који смо ми као Црква потписали са државом.
Тренутна нам је преокупација борба за повратак наше црквене имовине и обнова црквених објеката, од којих су многи и регистровани као културни споменици у Републици Хрвтаској, па самим тим очекујемо помоћ и хрватске државе.
П и т а њ е: Ваша Епархија, односно издавачка установа „Истина“ има врло богату и запажену издавачку делатност. Шта најављујете као нове издавачке подухвате?
О д г о в о р: Поред рада на обнови црквених објеката и на повратку нашег народа, сматрамо, такође, да је веома битна активност Цркве мисија и просвета. Због тога смо и ми почели да објављујемо књиге разних богословских садржаја – од катихетске литературе до дела светих Отаца Цркве. Све нам је то потребно, јер су данас млади људи гладни и жедни истинске духовне хране и изворног православног богословља.
Оно што сада тренутно радимо јесте припрема Монографије манастира Драговића, подигнутог 1395. године и уџбеника енглеског језика за православне богословије и гимназије „Come and See“. Такође се надамо да ћемо до октобра, до сајма књига у Београду, објавити и књигу проф. J. Каравидопулоса из Солуна „Тумачење посланица из сужањаства светог апостола Павла“.
П и т а њ е: Запажено је настојање „Истине“ да се на српски језик преведе што више аутентичних светоотачких текстова и на том плану је запажен Ваш преводилачки тим. Да ли видите могућност да се на нивоу наше помесне Цркве обједине све богословске и преводилачке снаге и у пројекат превођења патристичке литературе крене плански?
О д г о в о р: На једној од последњих седница Светог Синода, поново је оформљена Комисија за превод Светога Писма (Стари Завет).
Дај Боже да се из ове комисије формира један тим за превод светих Отаца на савремени српски језик, који би се сачинио са изворног грчког језика. Преводе светих Отаца друге помесне православне цркве одавно имају – Руси, Румуни и други, а преводи светих Отаца постоје и на највећем броју западних језика.
Ми тренутно имамо само неке преводе светих Отаца, објављене у оквиру, можемо слободно рећи, богате издавачке делатности наше Цркве данас. Међутим, то није довољно. Комплетна дела светих Отаца би требала бити објављена од стране Светог Архијерејског Синода, чиме би се овом издању дао најшири легитимитет и аутентичност и тако би се ова дела могла користити у оквиру наше богословске науке и образовања.
П и т а њ е: И лично се бавите богословљем као науком. Шта су Ваше тренутне преокупације?
О д г о в о р: Ја сам уписан на докторске студије на нашем Православном богословском факултету у Београду. Моја област је Нови Завет, а ужа тема којом би требало да се бавим је теологија крштења у Посланицама светог апостола Павла. Свакако да друге обавезе које имам као послушање у нашој Цркви ремете потпуно и предано бављење новозаветним богословљем, али ћу покушати, колико ми Бог да снаге, да радим и на овом пољу које сматрам веома значајним за живот и мисију наше светосавске Цркве.
Разговарао Горан Мићић, јереј
