Отац, епископ у Назијанзу, рукополаже га за презвитера (362), али се он склања од дужности у самоћу. Његовој контеплативној природи није одговарала црквена администрација те ће се на исти начин понети и када га Василије као архиепископ кападокијске Цезарије буде посветио за епископа Сасиме (372) и када буде изабран за архиепископа Цариграда (381). Смрт Василија (379) ставља Григорија на место вође ортодоксије; силним беседама он стаје на пут аријанској већини у Цариграду. Повукавши се са места председавајућег на сабору у Цариграду 381. коначно се повлачи у самоћу, на породично добро крај Назијанза, где пише до смрти. Најбољи је хришћански писац свога доба. Суверено влада свим реторским средствима друге софистике („хришћански Демостен“). Од 45 његових сачуваних беседа навећи домет има „Надгробно слово Василију Великом“. Чувена је и „Беседа о бекству“ (од епископске дужности), у којој даје идеалну слику духовничког позива. Дубоком доживљеношћу истиче се панегирик оцу, а снагом „Инвективе против Јулијана“. Беседе за велике празнике изразито химничким полетом хришћански су пандан Јулијановим „прозним химнама“ паганским божанствима, а њихови делови дословно су пренесени у литургијске химне. Због богатог митолошко-антикварског апарата његових беседа већ од VI века пишу се њихови коментари. У његовим бројним поетским делима, делом теолошке, делом аутобиграфске садржине, успешно су спојени тананост античке форме и хришћанска медитативна интонација. Оштрину његове самоанализе у исповедним песмама „О свом животу“, „Тугованка о душиним страдањима“ и другим превазилазе само Августинове „Исповести“. У две песме напушта класичну квантитативну метрику. Његови епиграми чине VIII књигу „Палатинске антологије“. Сачувано је 245 његових писама протканих фином духовитошћу и сентенциозношћу. Као мислилац био је под утицајем (нео)платонистичке философије прожете стоицизмом. Дубоко и речито промишљање тринитарне догме у неколико беседа и писмима донеће му ретку светитељску титулу Теолог (Богослов). Један је од „Три света јерарха“ у Православној цркви, а у Римокатоличкој цркви је сврстан међу четири велика грчка црквена учитеља.

Својим отвореним и недвосмисленим ставовима у прилог античке књиге Григорије Богослов се показује као велики старохришћански класициста. Он се чак чини савршеним примером симбиозе хеленства и хришћанства када се узме у обзир и изузетан књижевни домет његових дела; као код ниједног другог старохришћанског писца она су верна античкој литерарној традицији, кадра да се надмећу са савременим продуктима паганске књижевности, па и надмаше их свежином и експресивношћу. Али, треба бити начисто, хрићанство је код класицисте Григорија Богослова доминантно. Иако је у његово срце неизбрисиво утиснута љубав према античкој књизи, ипак његовом мишљу и његовим целокупним животом управља вера, а он је свим својим бићем у служби хришћанске истине. Мада он то не каже грубо, као други црквени оци, античка књига је од другоразредног значаја у животу хришћанина. Као и Всилије, он под старе дане налази да је много времена потошио на световно образовање. У песми „О себи“ признаје, то понавља и у песми „О свом животу“, да му је некада једина љубав била „слава словесности која спаја Исток и Запад и украс је Атине“, да се око ње много и дуго трудио, али да се поклонио Христу и тако и своју словесност поклонио „једином мудром Слову које обухвата сву словесну разноликост коју може да изатка људски дух“. У својим песмама, насталим у последњим годинама живота, Григорије не само да се све мање ослања на античку књигу (осим понеког примера из митологије и паганске историје кога се маша најчешће да оцрта негативни лик или појаву), већ са све мањом благонаклоношћу гледа на њу. И када се осврће на исте аутобиографске моменте о школовању у Атини, о којима је са толико пажње говорио у „Надгробном слову Василију Великом“, више истиче своје правилно расуђивање о подрђивању љубави према античкој књизи љубави према Богу. У неким песмама Григорије се чак одриче паганских књижевних узора или одвраћа друге од образованих и васпитних примера из античке књиге. Раније, у беседничкој фази живота и рада, он је ретко износио антикласицистичке ставове, и то у конвенционалном облику философске полемике са софистима или конкурентским школама.

(... )

Григорије није на једној страни, као ретор и песник, хеленски дух, а на другој хришћански. Као и већина строхришћанских писаца који цене античку књигу, он је хришћанин у класицистичкој одећи, у његовом случају одећи од најбољег материјала, беспрекорног кроја, савршено испегланој и увек чисто држаној, одећи у којој се он угодно осећа и њоме се дичи јер је сматра друштвеном нормом и културним стандардом. За Григорија Богослова хришћански класицизам непревазиђени је и незаменљиви вид обогаћења хришћанске речи и мисли.

Главна Григоријева мисао била је – обожење. Материјална, и уопште створена природа човековог бића њега не збуњује. Он зна да божанствена љубав као суштина Свете Тројице тражи потпуно учешће створеног бића човековог у вечном блаженству нествореног бића Божијег. То учешће човека у животу Божијем, то сједињење са Божанством у коме човек не престаје бити човеком ни Бог – Богом, јесте прави смисао људског постојања. Штавише, по светом Григорију, човеку је заповеђено да постигне то јединство с Богом, наређено му је да „постане бог“ – разуме се, бог по благодати, бог уколико живи у једном Богу. Зато је обожење не само смисао нашег живота, по светом Григорију Богослову, него и наша највиша обавеза. Та обавеза нас упућује на подвиг. Кроз подвижничко очишћење духа, кроз катарзу нашег унутрашњег бића, постиже се успон ка висинама богосазнања. Ту човек „гледа“ Бога, и у доживљају божанске лепоте открива вечно блаженство апсолутног бића. И тако, речи су светог Григорија, „пракса одводи созерцању“, посматрању, контеплацији која није логичка делатност већ стање изузетнога осећајног додира људског бића и бића Божијег. Без тога нема праве теологије. Без подвижничког освајања чистоте, без „праксе“, не може бити поезије правог богословља.

У овим истинама живи свети Григорије Богослов. То није његова религијско-философска теорија, већ је то сам његов живот. У писмима, у беседама, у песмама, налази се исповест његовог личног богосазнања, а то значи – исповест његове свете подвижничке праксе. И ми, читајући те редове, пратећи Григоријев пут, гледамо пред собом философа који постаје ученик небеске једноставности; епископа који не жели да буде деспот; упорног бегунца од сваког светског метежа.

Остало бијаше још да Велики Василије, који ми је увијек предлагао теме за бесједе (зато што се толико поносио мојим бесједама, колико се неко не поноси својим), данас самог себе предложи мени за подвиг у ријечима - највеличанственију тему која је икада допала у жријеб бесједнику. Јер мислим да ако би неко, испитујући силу својих ријечи, хтио да одреди њихову снагу и ако би се од свих могућих ограничио на само један предмет (као кад сликари одређују себи епохалне мотиве), он би без двоумљења искључио из избора овај који ја имам, као недоступан за људске ријечи, и изабрао први од преосталих. Тако је тешко говорити у похвалу овога мужа, тешко не само за мене, који сам се још давно одрекао од тражења почасти, него и за оне који су читав живот посветили говорништву, само се њиме бавили и славу за себе тражили само у предметима сличним овоме! Никако ја другачије на ово дјело не гледам, а гледам, колико могу сам у себи у то бити увјерен, савршено исправно. Али ја не знам коју бих другу тему могао одабрати за бесједу, ако не ову, и да ли бих чиме могао учинити већу част себи, љубитељима врлине или самом бесједништву, ако бих за тему изабрао нешто друго, а не похвалу овога мужа. За мене ће то бити испуњење најсветијег дуга. А наш говор је дуг над дуговима, зато што се онима који су обдарени, између осталог, и умјећем говорништва, дуг најбоље враћа баш говором. Љубитељима врлине бесједа о врлини биће уједно и наслада и подстрек. Јер оно што се хвали - то се и прима. Због тога нема заједничких успјеха у нечему што се заједнички и посвуда не хвали. Напослијетку, сама бесједа моја у оба случаја неће остати без успјеха. Ако се она барем приближи достојанству онога којег хвали, моћ ријечи ће тиме доказати своју силу. А ако пак у многоме остане позади (што ће се неизоставно и десити, пошто се латила Василија да хвали), самим тим ће открити немоћ рјечитости, те да је онај којег је хвалила изнад сваке могућности описивања ријечима. Ово су разлози који су ме принудили на бесједу и због којих ступам на тај подвиг.

Али нека се нико не чуди што се овога дјела лаћам касно и након што су многи већ хвалили и прослављали Василија, приватно и јавно. Нека ми опрости ова божанствена душа, предмет мога постојаног дубоког поштовања! А нема сумње да ће онај који је, док је још међу нама био, много тога исправљао у мени по праву дружбе и по најбољем закону (не стидим се да кажем да је он свима био закон врлине), бити снисходљив према мени и сада када је изнад нас. Нека ми опросте и они од вас који са већим жаром хвале Василија, ако се уопште може рећи да неко од вас има више жара од других, а не да сви стојите у истој мјери по усрдности хваљења! Јер није због љености мој дуг до сада остајао неиспуњен (никада ја не бих могао да тако презирем потребе за врлином или дружбом), нити зато што сам мислио да хвалити Василија приличи икоме другом више него мени. Него сам са ријечју оклијевао, као прво, да бих претходно (истину ћу рећи, као свештено лице), како се то тражи од оних који приступају свештенодејству, очистио и уста и мисао; осим тога, није вам непознато (говорићу о томе) ни колико сам протекло вријеме био заузет бригама за истинито учење, које је подвргнуто озбиљној опасности, и како сам претрпио богоугодну принуду и био исељеник, надам се - по вољи Божијој, а уз то и не против воље и овога благородног подвижника за истину, који ничим другим ни дисао није, до благочестивим и за читав свијет спаситељним учењем. О немоћима, пак, тјелесним вјероватно се не смије ни говорити пред човјеком који је још прије пресељења одавде тако мужествено покоравао своје тијело и који се увјерио да душевна блага не трпе ни најмању штету од ових наших окова. Такво је моје оправдање, и овим нека оно буде закључено, јер мислим да нема потребе да се продужава када су у питању Василије и људи који тачно знају околности у којима сам се налазио.

Сада већ морам да приступим самој похвали, давши хвалу самом Василијевом Богу, како ни Василија не бих увриједио хвалом, ни себе ставио испод других, иако сви ми подједнако заостајемо за Василијем и пред њим смо исто што и они који пред небом и сунчевим зрацима гледају у њих.

Да сам видио да се Василије величао родом и онима који су потекли од рода његовог, или било чиме другим потпуно неважним што се високо цијени код људи привезаних за овоземаљско, тада би се, приликом набрајања свега што бих могао да кажем у част оних који бијаху прије њега, појавио код мене нови списак хероја, и у томе ни по чему не бих заостајао за другим славним историјама, него бих и предност имао у томе што се не бих хвалио измишљотинама и баснама, него стварним догађајима, чији су свједоци многобројни. Јер о прецима његовим са очеве стране Понт нам приказује мноштво таквих казивања, која ни по чему нису мање важна од древних понтијских чуда, којима су испуњени списи историчара и пјесника. А поштени Кападокијци - ова и мени родна земља, која се не одликује мање благородним јуношама, него што је чувена по племенитим пасминама коња, рећи ће нам много о томе због чега и матерински његов род можемо да упоредимо са очевим. А и у којем је од ова два рода било чешћих или узвишенијих примјера војсковођа, добрих властелина, великаша при царским дворовима, као и богатства, висине пријестола, грађанских почасти, блиставог говорништва? Да о њима хоћемо да говоримо што бисмо имали, покољења Пелопса, Кекропса, Алкмеона, Ајакса, Херакла и других знаменитих из древних времена показала би нам се као безначајна. Неки немају шта наглас да кажу о својим дјелима, те због тога прибјегавају ћутњи, или некаквим демонима и боговима, и у похвалу предака наводе басне у којима је највећег уважавања достојно оно што је невјероватно, а оно што је у њима вјероватно је срамотно. Али како је пред нама бесједа о мужу који сматра да о племенитости треба судити по личном достојанству, и да себе морамо осликавати цртама не од других позајмљеним, као што и љепоту главе, привлачност боје, и високу или ниску пасмину коња оцјењујемо по особинама узетим од њега самог, тако ћу се и ја, након што споменем тек пар карактерних особина његових најближих предака, које је он својим животом начинио и својим особинама, а које ће пружити нарочито задовољство мојим слушаоцима, обратити ка њему самом.

Свако покољење и сваки члан у покољењу има неку своју карактеристичну особину, и о њој постоји више или мање важна прича која, почевши да живи у временима далеким или блиским, као отачко наследство прелази на потомство. Тако је код Василија карактерна особина и очевог и мајчиног рода била благочестивост, што ће сада показати ријечи које слиједе.

Наступило је гоњење, и то најужасније и најтеже од свих гоњења; говорим вам о гоњењу Максимина који је, појавивши се послије многих кратковремених прогонитеља, учинио да су сви они у поређењу са њим изгледали човјекољубиви, - таква је била његова дрскост, и са таквом упорношћу је настојао да достигне врхунац у бешчашћу! Са њиме су се препирали многи од наших подвижника, и једни се подвизаваху до смрти, а други за длаку до смрти, са само онолико живота у себи, колико је било потребно да надживе своју побједу и не скончају живот у јеку борбе, како би за друге представљали подстрек ка врлини, живе мученике (свједоке), споменике који дишу, тиху проповијед. Од многих познатих међу њима бијаху и преци Василија по оцу; и како су они прошли сав пут благочешћа, вријеме им је пружило прекрасан вијенац за њихов подвиг. Иако је срце њихово било спремно да са радошћу претрпи све за шта овјенчава Христос оне који опонашају Његов подвиг за нас, ипак су знали да и сам подвиг мора да буде законит. А закон мучеништва је такав да се због бриге за прогонитеље и немоћне на подвиг не излази самовољно, али и да се након ступања на подвиг са њега не одступа, зато што је прво глупа дрскост, а друго кукавичлук. Због тога, да би и у томе испоштовали Законодавца, шта они предузимају? Или, боље речено, куда их води Промисао, који управља свим њиховим дјелима? Они се склањају у једну шуму у понтијским горама, а таквих шума је тамо много, и оне су густе и протежу се дуж великих пространстава; бјеже, уз себе имајући веома мало сапутника у бјекству и помоћника за проналазак хране. Неки ће почети да се диве, дијелом дуготрајности изгнаништва које, како кажу, трајаше веома дуго, око седам година или чак и више, а дијелом и начину живота њиховог тамо, за људе који су до тада живјели у изобиљу јако непријатном, јер они до тада вјероватно нису имали прилике да се навикну на недаће које доноси отворено небо, хладноће, врелине и киша, на боравак у пустињи, далеко од пријатеља, без општења и разговора са осталим свијетом, што је само још додатно увећавало патње њима, који су до тада били окружени великим бројем људи, пажњом и поштовањем свих. Али ја имам намјеру да кажем нешто што је и од овога важније и чудесније, а чему неће повјеровати само онај који у свом незнању и опасним судовима својим не сматра важним изгнаништво и страдања Христа ради.

Храбри ови подвижници, уморени временом и исцрпљени свакодневним одрицањима, пожељеше и да се нечим засладе. Не, нису они говорили као ономад Израиљци и нису роптали када су се након бијега из Египта обрели у пустињи без игдје ичега, и говорили да им је од пустиње бољи био Египат, који им је пружао непребројно мноштво котлова и меса, и свега другог чега нема у пустињи (2 Мој. 16:3), зато што су опеке и блато, по неразумности њиховој, за њих били ништа. Напротив, колико су они били благочестивији и какву су показали вјеру! Јер су рекли: "шта има ту невјероватно, ако Бог чудеса, Који је богато прехранио народ који је побјегао у туђину, росом на земљу спуштао хљеб, слао им птице, давао храну, не само неопходну, него и раскошну, раздвојио море, зауставио сунце, пресјекао ријеку (и овоме додаваху они и друга дјела Божија, зато што се у сличним ситуацијама душа лако и радо подсјећа древних казивања и пјесмом слави Бога за многа чудеса Његова), шта има ту невјероватнога, настављали су они, ако тај Бог и нас, подвижнике за вјеру, нахрани сада слатким јелом? Јер има много звијери које се, избјегавши трпезе богаташа, какве су и код нас биле некада, скривају у овим планинама; много птица укусних за јело лети над нама, који смо их се заиста пожељели. И зар су оне неуловљиве, само ако Ти то хоћеш?" - Тако су они вапили ка Богу, и појавио се плијен, добровољно се предавајући на руке за јело, као пир сам од себе припремљен. Одакле одједном из брда искочише јелени? И какви крупни, меснати, како радо трче на клање! Готово да се могло рећи да и негодују због тога што раније нису били позвани. Једни су буквално мамили ловце, други послушно ишли за њима. А да ли их је неко тјерао на то? - Нико. Јесу ли бјежали од коња, од паса, од лавежа и дреке, од обруча који у таквом лову обично праве млади људи? Не, они бијаху свезани молитвом и праведном молбом. Да ли је неко чуо за такав лов у данашња или древна времена? И - какво чудо! Ловци су сами управљали ловом, требали су само да пожеле, и што им се свидјело, то су и узели; остало су послали натраг у шуму, до друге трпезе. И гле - кувари импровизују царску гозбу, вечера је раскошна, а гости благодарни за ово чудесно предокушање њихових будућих нада! Од овога су постали још ревноснији у подвигу за који су добили такав благослов.

Овако изгледа моја приповијест! А сада ти, прогонитељу мој, који се дивиш баснама, причај мени о богињама - звјероловицама, о Орионима и Актеонима - несрећним ловцима, о срни која је собом замјенила дјеву[1], причај, ако се твоје славољубље задовољи тиме да приповијест твоју не примимо за басну. А наставак те приче је веома срамотан, јер каква корист од те замјене, ако богиња спасава дјеву само да би се она научила да убија своје госте, на човјекољубље узвраћајући бесчовјечношћу?

Прича коју сам испричао је само један од многих примјера, и она, како ја мислим, сама вриједи многих. А испричао сам је - не да бих додао нешто Василијевој слави. Море нема потребу да се у њега уливају ријеке, иако се уњ уливају многе ријеке, ма како велике оне биле, а тако и онај којег данас хвалимо нема потребе да неко други од себе додаје нешто његовој части. Не, ја сам само хтио да покажем какве примјере је он имао пред собом од самог почетка, на какве се обрасце угледао, и колико их је превазишао. Ако је другима могуће да за своју славу позајмљују нешто од својих предака, за њега би се могло рећи да он, попут ријеке која тече уназад, од себе додаје много слави отаца.

Супружништво Василијевих родитеља, слијепљено подједнаким стремљењем ка врлини, не мање него заједничким живљењем, имало је много карактеристичних црта, као што су: прехрањивање сиротиње, гостопримство, очишћење душе посредством уздржавања, посвећивање Богу дијела имовине, о чему су многи тада по њиховом примјеру показали ревност, што је као обичај добило силу и уважава се и мјери претходећим примјером. Оно је имало и других добрих особина, којих има толико да би било довољно да напуни слух многих, чак и када би их Понт и Кападокија подијелили између себе. Али мени се чини да је у њему најважнија и најзнаменитија црта ненадмашност дјеце. Да једни те исти имају - и много дјеце, и да су сва она ненадмашна, - томе примјер можемо, ваљда, наћи једино у баснама. А о родитељима Василијевим свједочи свима нама очигледна чињеница, да би они сами, и да нису постали родитељи такве дјеце, у себи имали довољно похвалних особина и, такву дјецу имајући, па чак и да нису преуспјели толико у личним врлинама, по самој благородности своје дјеце би превазишли свих. Ако од дјеце једно или двоје буде достојно похвале, то се може приписати и природи. Али ненадмашност у свој дјеци очигледно служи за похвалу родитеља. А ово показује блажени број[2] јереја, девственика и обвезаних супружнишвом, уосталом тако да им супружнички живот не прави препреке да једнако са првима преуспјевају у врлинама, штавише - они су то претворили само у избор врсте, али не и начина живота.

Ко не зна Василија, оца нашег архиепископа - велико за свих име? Он је остварио родитељске снове, мада не могу рећи да је достигао све што може достићи човјек. Јер, свију превазишавши врлином, само у сину својем је нашао препреку да за себе задржи првенство. Ко не зна Емелију? Зато што је она унапријед насликана тим именом, тако да је касније и постала таква, или је постала таква зато што је тако именована - било како било, она је заиста подијелила своје име са грациозношћу (emmeleia), или, кратко речено, међу женама је била оно што је њен супруг био међу мужевима. Због тога (кад је већ требало да човјек којег данас хвалимо буде дарован људима - да им послужи, наравно, као што је и у древности Бог даривао мужеве ради свеопште користи) приличније од свега и јесте било - како то, да он потекне од ових, а не од других родитеља, тако и да се они именују његовим родитељима, а не неког другог сина. Тако се ово прекрасно извршило и у једно слило!

Пошто смо почетак похвале посветили поменутим родитељима Василијевим, повинујући се Божијем закону, који вели да се на сваки начин указује част родитељима, прећи ћемо сада на самог Василија, претходно ипак напоменувши једну ствар, а то је, ја тако мислим, а и сваки који је знао Василија ће потврдити, - да онај који намјерава да хвали Василија мора да има његова сопствена уста. Јер како он сам представља славан предмет похвале, тако и само сила његове ријечи може одговарати таквом предмету.

Што се тиче љепоте, снаге и величине, чиме се, колико видим, усхићују многи, то ћемо препустити онима које то привлачи, не зато што ни у томе, док је још био млад и док мудрољубље још увијек није загосподарило плоћу, није заостајао за онима који се горде мало важним стварима, и не пружају се даље од тјелесног, него ћемо им то препустити, да не бисмо искусили судбину неискусних бораца који, истрошивши снагу на припремне борбе, занемоћали излазе на стварну борбу у којој се признаје побједа и у којој се успјех крунише вијенцима. Мени у похвалу се може приписати само то - да ништа што сам рекао није било сувишно и да нисам према циљу бацао ријечи.

Претпостављам, ипак, да свако ко има ум признаје да за нас првенствено благо представља ученост, и не само ова најблагороднија и наша ученост која се, презирући сва украшавања и плодност ријечитости, хвата за јединствено спасење и љепоту која се созерцава умом, него и ученост вањска, које се многи хришћани, не разумјевши добро, гнушају као зле, опасне и од Бога удаљавајуће. Небо, земља, ваздух и све што је на њима се не смију презирати због тога што су их неки људи лоше уразумјели, па су, умјесто Богу, њима самим указали божанско поклоњење. Напротив, ми ћемо, окористивши се у њима оним што је добро за живот и благостање, избјежати све опасно, и нећемо са безумницима твар супротстављати Творцу, него ћемо на основу творевине закључивати о Творцу, како божанствени Апостол говори: покоравајући сваку помисао на послушност Христу (2 Кор. 10:5). Исто тако за ватру, за храну, за жељезо и за све остало се не може рећи да је било која од ових ствари сама по себи нити кориснија нити штетнија од свих других; то зависи од слободне воље оних који их употребљавају. Чак и међу гмизавцима има таквих који се могу употријебити за справљање љековитих масти. Тако смо ми и из наука позајмили неке чињенице и сазнања, али и одбацили све што води ка демонима, ка заблудама и у дубину погибије. Ми смо из њих извлачили оно што је корисно чак и за само благочешће, кроз лошије научивши се бољем и немоћ њихову обративши у снагу и чврстину нашег учења. Због тога не треба омаловажавати образовање и ученост, као што о томе расуђују неки, него, напротив, треба признати за глупе и незналице оне који би, држећи се таквог мњења, хтјели да свих виде сличним себи, како би у општем недостатку сакрили свој недостатак и избјегли разобличење у незнању. Према томе, предложивши и утврдивши ово, почнимо да посматрамо живот Василијев.

Најраније дјетињство Василијево, под руководством великог оца, у чијем лицу је Понт предлагао општег наставника врлине, било је повијено пеленама и уобличено у најбоље и најчистије здање, које божанствени Давид прекрасно назива дневним и супротставља ноћном (Пс. 138:16). Под овим руководством чудесни Василије се обучава дјелу и ријечи, и они заједно у њему расту и садејствују једно другом. Он се не хвали неком тамо Тесалијском и планинском пећином као учионицом врлине, нити некаквим високомјерним кентауром - учитељем њихових хероја, не учи се од њега да стријелама погађа зечеве, трчи за дивокозама, лови јелене, побјеђује у тучама или да зналачки јаше коње, употребљавајући једног те истог и у својству коња и у својству учитеља, не храни се, као у баснама, мозговима јелена и лавова; него, напротив, изучава основни циклус наука и усавршава се у благочешћу; кратко речено, већ од првих лекција бива вођен ка будућем савршенству. Јер они који су успјели у дјелу, запоставивши ријеч, или у ријечи, запоставивши дјело, ни по чему се, како се мени барем чини, не разликују од једнооких, који трпе много нелагоде када сами гледају, а још већи стид када на њих гледају. Али зато онај који може да преуспије и у једном и у другом постаје човјек са обје десне руке; такава може бити савршен, и у овом животу може да предокуша тамошње блаженство. Према томе, било је веома благотворно за Василија што је он у својој кући имао образац врлине; на њега се угледајући и сам је убрзо постао савршен. И као што можеш да видиш како ждребад и телад од рођења трче и скачу за својим матерама, тако је и он са ревношћу ждребета трчао за оцем и није заостајао за њим у узвишеним поривима врлине, него је, као на некој скици (ако је ово одговарајуће поређење) скицирао трагове будуће љепоте своје врлине, и исцртавао обрисе савршенства прије него што је наступило вријеме савршенства.

И када се довољно обучио код куће, а како није смјело да му промакне ништа добро и да ни у чему не заостане за марљивом пчелом, која са сваког цвијета убира оно најкорисније, тада жури у Кесарију да похађа тамошње школе. Говорим ово о Кесарији чувеној и нашој (зато што је она и мени била руководитељица и наставница у словесним наукама), коју исто тако можемо назвати митрополијом наука, као што је можемо назвати и митрополијом градова који јој припадају и којима управља. Ако би неко њу лишио првенства у наукама, одузео би јој њезино најбоље имање. Јер други градови се диче украсима друге врсте, или древним, или новим, да би, ја мислим, било о чему да се прича или имало шта да се види, али одличје Кесарије су науке, као што су то натписи на оружју или наслови причама.

А о ономе што слиједи нека причају исти они који су и учили Василија, и наслађивали се његовом ученошћу. Нека они посвједоче: какав је он био пред учитељима, и какав пред вршњацима, како се са једним равњао, а друге надвисивао у сваком погледу, какву је славу за кратко вријеме стекао и код простог народа и код најуваженијих грађана, откривајући у себи ученост већу од година, и чврстину карактера већу од учености. Он је био оратор над ораторима још прије него што је дошао до катедре софиста, философ над философима још прије слушања лекција из философије, а што је најважније - јереј хришћанима још прије свештенства. Колико су сви и у свему за њим заостајали! Словесне науке за њега су биле споредна ствар, и из њих је узимао само оно што је могло да помогне нашој мудрости, зато што је неопходно имати и снагу ријечи, како би се јасно могло изразити оно што се приказује уму. Јер мисао која се не искаже ријечју је покрет укоченог. А његова главна преокупација је била наша хришћанска мудрост, то јест одрешење од свијета, пребивање са Богом, по мјери тога како је кроз доње он усходио према горњем и како је посредством онога што је непостојано и брзопролазно стицао оно што је постојано и што пребива вјечно.

Из Кесарије сам Бог и прекрасна глад за знањем Василија воде у Византију, пријестоницу Истока, зато што је она била овјенчана славом најсавршенијих софиста и философа, из којих је он, захваљујући својој природној оштроумности и надарености, за кратко вријеме сакупио све најбоље, а из Византије у Атину - породицу наука, у Атину која је, ако за икога, а оно за мене била стварно златна и која ми је пружила много добра. Јер она је мене на најсавршенији могући начин упознала са овим мужем, који ми непознат није био ни раније. Тражећи знање, ја сам нашао срећу, искусивши на себи исто (само у другом смислу) оно што и Саул, који је тражећи очеве магарце нашао царство, тако да је споредна ствар у послу испала важнија од самог посла.

До сада су успјешно и лако текле моје ријечи, пловећи по глатком, веома пријатном и заиста царском путу похвала Василију, а сада не знам како да употријебим ријечи и коме и чему да се обратим, зато што мој посао сада постаје тежак. Јер, дошавши са причом до тог времена и дотакавши га се, користим прилику да реченом додам и понешто о себи, зауставивши се у приповијести на опису тога - од чега, како и чиме започевши се утврдила наша дружба или наше јединодушје, или (тачније говорећи) наше сродство. Као што се очи нерадо одвајају од пријатног призора, и ако их насилно одвлаче, опет усмјеравају свој поглед ка истом том предмету, тако се и ми задржавамо у нашем опису на ономе што је нама најслађе. Мада - бојим се тешкоће онога што ми предстоји. Покушаћу да то испуним, колико је могуће умјерено. А ако се и занесем унеколико љубављу, извините ме за ту страст, која је, наравно, праведнија од било које друге страсти, и којој не покорити се - представља губитак за човјека са умом.

Атина нас је примила као као два рукавца једне ријечне струје, - нас који смо се одвојили од једног извора, то јест од једне отаџбине, и који смо били одвучени на разне стране љубављу према учености, да би смо се затим, као по договору, а заправо Божијом руком, опет нашли заједно. Мене су примили мало прије, а затим и Василија, којег су тамо ишчекивали са великим и изузетним надама, зато што је име његово, још прије његовог доласка, било понављано у устима многих, и свакоме је било стало да ухвати унапријед оно што је свима драго. Али неће бити наодмет да се овоме, као посластица, придода и једна мала причица, да се подсјете они који је знају, и обавијесте они који још не знају.

Велики број младих и најнеразумнијих људи у Атини, и то не само из незнатног рода и имена, него и племенити и већ чувени, попут некакве ускомешане гомиле, због младости или неуздржаности у стремљењима, гаји безумну страст према софистима. Са каквим ватреним интересовањем љубитељи коња и представа гледају тркаће коње на хиподрому? Они поскакују, кличу, бацају земљу увис, сједећи на својим мјестима понашају се као да јашу на коњима, ударају по ваздуху прстима, као бичевима, притежу и попуштају узде, иако ништа од тога у стварности од њих не зависи. Они се веома радо трампе јахачима, коњима, коњушницама, водитељима трка; а ко су они заправо? Често су то сиромаси и убоги, који немају новца ни да се за тај дан прехране. Апсолутно исту такву страст у себи хране атински младићи према својим учитељима и онима који се заједно са њима домагају славе. Они се старају да имају што више другова, како би се њихови учитељи кроз то богатили. И што је веома чудно и тужно, унапријед су заузети градови, путеви, пристаништа, планински врхови, равнице, пустиње, сваки угао Атике и остале Грчке, чак и већи дио самих становника, зато што и њих сматрају раздијељене по својим скупинама. Због тога, чим се појави неки нови млади човјек, и падне (хотимично или не својом вољом) у шаке оних који на њега полажу право, код њих постоји један такав атички закон, по којем се са збиљом мијеша и шала. Новодошавши се на становање прима код неког његовог друга, или рођака, или земљака, или код некога ко се истиче у софистици и доноси добит учитељима, због чега му ови указују посебну пажњу, зато што за њих награду представља већ и то што добијају нове приврженике. Затим новајлија трпи увреде и смицалице од свих који то желе да раде. А тај је обичај, мислим, уведен код њих да би скратио високоумље оних који долазе и да би их од самог почетка привезали за своје руке. Шале једних бивају дрске, а других оштроумније, то се усклађује са грубошћу или образованошћу самог бруцоша. Такво понашање ономе који не зна за тај обичај се чини страшно чудним и немилосрдним, а ономе који унапријед зна шта га чека оно изгледа чак и забавно и снисходљиво, зато што оно што изгледа страшно углавном је само наизглед такво, а не и у стварности. Затим новајлију у свечаној поворци преко трга одводе у бању. И то иде овако: постројивши се у колону по двоје и на међусобном растојању иду испред младића до саме бање. А када јој приђу, почну страшно да урлају и да плешу као помахнитали; њихова вриска значи да не могу да иду даље и да морају да се зауставе, јер их бања не прима. А у исто вријеме, проваливши врата, и праском плашећи бруцоша, напокон му пуштају пролаз, да би му потом, кад овај изађе из бање, даровали слободу, као човјеку са њима равним и укљученим у њихово сабратство; то представља моментално ослобођење од свих увреда, прекраћивање тих смицалица представља најпријатнију ствар у читавом том обреду посвећења.

А ја сам свога великог Василија не само сам примио са уважавањем, зато што сам у њему прозрео чврстину карактера и зрелост у разумијевању, него сам на то да се на исти такав начин понашају према њему убиједио и друге младиће који још нису имали прилику да га упознају, мада су га многи уважавали на основу онога што су о њему раније слушали. Он је скоро једини новајлија који је избјегао општи закон за дочек бруцоша, и удостојен је највиших почасти, које у принципу нису намијењене новопридошлима. И то је био почетак наше дружбе. Одатле прва искра нашег савеза. Тако смо ми ранили љубављу један другога.

Овоме се затим присајединио и још један догађај, који такође не би било прилично прећутати. Примјетио сам да Јермени нису људи простодушни, него веома лукави и неприступачни. И, у то вријеме, неки од њих који су се познавали и дружили са Василијем, још по пријатељству њихових отаца који су похађали исте школе, долазе код њега са пријатељским изразима лица (заправо их је довела завист, а не добронамјерност), и предлажу му питања која су више спорна него разумна. Одавно познавајући надареност Василијеву и не трпећи његову већ тада утврђену част, они су покушали да га у првом налету потчине себи. Јер било је несносно да они који су прије њега одјенули философски плашт и већ навикли да се играју ријечима немају никакву предност пред странцем који тек што је дошао. А ја, човјек привржен Атини и недалековид (зато што, вјерујући спољашности, нисам подозријевао завист), када су они почели већ да слабе и да се окрећу у бијег, показах ревност према слави Атине и, да она у њиховом лицу не падне и да тако лако и брзо не буде изложена презиру, обновивши бесједу, подупријех ове младе људе, и придодавши тежину својим укључивањем (у таквим случајевима и мала подршка може да одлучи цјелокупан исход), изједначих, како се то каже, снаге на пољу битке. Али чим сам схватио прави циљ дискусије, зато што се он више није могао сакривати, и када се он практично сам од себе јасно разоткрио, ја сам окренуо ћурак и, ставши уз Василија, бацио њихову побједу под сумњу. Василије је, пак, све схватио одмах, зато што је био проницљив као ријетко ко и, испуњен ревношћу (описаћу га савршено Хомеровим језиком), говором својим је редове ових хероја доводио у праву пометњу, и није престајао да их поражава силогизмима док их није принудио на потпуно бјекство и дефинитивно однио побједу над њима. Овај други случај пали у нама више не искру, него свијетлу и високу бакљу дружбе. А они су побјегли без икаквог успјеха, не сами себе корећи за непромишљеност, него гунђајући на мене, као на покварењака, и јавно ми објавили рат, окривљујући ме за издају, говорећи да нисам издао само њих, него и саму Атину, зато што су они оборени у првом нападу и постиђени од стране човјека коме сама чињеница што је тек стигао није смјела да дозволи да се осмјели на тако нешто.

Али таква је људска немоћ! Када, надајући се на нешто велико, изненада добијемо оно што нас следује, тада нам се то чини далеко нижим од наше замишљене представе. И Василије је тада потпао под ову немоћ, растужио се, духом је патио и није могао да прежали што је дошао у Атину, тражио је оно за чим је хранио наду, и Атину називао лажним блаженством. У таквом је био стању, а ја сам расијао велики дио његових патњи, час пружајући му доказе, час доказима придружујући ласкање, расуђујући (наравно исправно) да, као што нарав човјека не може да се упозна одмах, него током дужег временског периода, и уз дуготрајно општење, тако се и ученост не познаје по малобројним и неважним људима. Овим сам га довео у спокојно расположење духа, и послије неког времена проведеног у дружењу, још више га привезао за себе. А када смо након неког времена открили један другом своје жеље и њихов предмет - љубав према хришћанској мудрости, тада смо већ један другом постали све - и другови, и са-трпезници, и род; имајући један циљ, ми смо непрестано расли у пламеној узајамној љубави. Јер љубав која је тјелесна и која је привезана за брзо пролазне ствари - брзо пролази, попут прољећног цвијећа. Као што ватра не може да надживи материјал којим је горјела, него гасне заједно са њим, тако и ова страст не наставља да постоји након што увене оно што ју је распламсало. Али љубав према Богу, целомудрена љубав - она није само дуготрајна, захваљујући постојаности свога предмета, не: што се више и у већој пуноћи открива визија њене љепоте, тим чвршће она за себе и између себе везује срца оних чија љубав има један те исти предмет. Такав је закон наше над-човјечанске љубави.

Осјећам да прелазим границе времена и мјере, сам не знам одакле ми долазе ове реченице, али не могу да нађем средства да се уздржим од причања. Јер, чим наиђем на нешто, то ми се чини важнијим и бољим од онога што сам прије тога био изабрао. А када би неко покушао да ме на силу прекине и одвуче, са мном би се десило оно што се дешава са полипима који су чврсто залијепљени за камен, тако да, када их чупаш из лежишта, не можеш их другачије одвојити, него да или дио полипа остане на камену, или да се и камен из земље ишчупа заједно са полипом. Због тога, ако ме оставите, имам оно што тражим, а ако не, сам ћу од себе да узимам.

У таквом узајамном расположењу, таквим златним стубовима, као што говори Пиндар, подупријевши слогу обложену драгим камењем, пружасмо се ми према напријед, имајући за сараднике Бога и своју љубав. О, хоћу ли моћи да без суза издржим спомен на то! Нас су водиле једнаке наде и у најзавиднијем послу - у учењу. Али завист бијаше далеко од нас, а најусрднијим нас је чинило такмичење. Ми се оба нисмо домагали тога да један од нас буде први у односу на другог, него смо тражили начина да један другом уступимо првенство; зато што је свако од нас славу друга сматрао својом сопственом. Чинило се да једна душа у обојици подржава живот два тијела. И мада не заслужују повјерења они који тврде да је све разливено у свему, ипак треба повјеровати нама, да смо ми били један у другом и други у једном. Оба смо имали само једну вјежбу - врлину, и један напор - до одласка одавде, одвезујући се од овдашњег, да живимо за будуће наде. Ка том циљу ми смо усмјеравали сав свој живот и дјелатност - и заповијешћу руковођени ка томе, и један другог подстичући ка врлини. И ако се тако може рећи, ми смо један другом били и лењир и висак, помоћу којих се познаје шта је право а шта криво. Дружили смо се и са другима, али не са дрским, него са целомудреним, не са свадљивим, него са мирољубивим, са којима је било могуће дружити се не без користи; јер знали смо да је много лакше позајмити порок, него предати врлину, исто као што ћеш се прије заразити од другог болешћу, него што ћеш другоме пренијети своје здравље. Што се пак лекција тиче, ми нисмо толико вољели најпријатније, колико најсавршеније, зато што и то помаже младим људима у уобличавању у себи врлине или порока. Позната су нам била два пута: један - први и најпревасходнији, нас је водио према нашим свештеним храмовима и тамошњим учитељима; други - неједнак по достојанству са првим, водио нас је ка наставницима наука вањских. Остале, пак, путеве - на празновања, на позоришта, на народне скупове, на пирове - препуштали смо онима који то желе. Јер ја не сматрам достојним пажње оно што не приводи ка врлини и што не чини бољим свога љубитеља. Код других бивају други називи, или од отаца или своји, по врсти властитог звања или занимања, али ми смо имали само једно велико дјело и име - да будемо и да се именујемо хришћанима. И овим смо се ми хвалили више него што се Гигес (рецимо да то није басна) хвалио открићем прстена помоћу којег је постао цар Лидије, или Мидас златом од којег је погинуо чим му се испунила жеља (то је друга Фригијска басна) и када је све почео да претвара у злато. А шта да кажем о стријели хиперборејца Авариса или о Аргивском пегазу, на којима није било могуће толико се високо винути у ваздух, колико смо се ми један уз помоћ другог и један уз другог високо успињали ка Богу? Или да се изразим краће: иако је за друге (не без основа тако мисле благочестиви људи) Атина била душепогубна, зато што изобилује лошим богатством - идолима, којих тамо има више него у цијелој Елади, тако да је тешко не поћи за другима који их штите и хвале, ипак никакву штету претрпјели нисмо ми, који смо скупили и заградили своје срце. Напротив (ако има потребе да се казује нешто што је мање-више уобичајено), ми смо се, живјећи у Атини, утврђивали у вјери, зато што смо спознали превару и лажност идола, и да презиремо демоне научили тамо гдје им се диве. И ако заиста има, или ако у неком народном вјеровању постоји таква ријека, чија је вода слатка и док пролази кроз море, и таква животиња која пролази и неопрљена скаче по огњу који све прождире, ми смо на то били налик у кругу својих вршњака. А најпрекрасније од свега је било то што и сабратство које нас је оркуживало није било неблагородно, пошто је било настављано и руковођено таквим вођом, и пошто се усхићивало истим оним чиме се усхићивао и Василије, иако је слиједити за његовим летом и животом било исто што и пјешацима слиједити за Лидијском кочијом.

Кроз све ово ми смо стекли славу не само код својих наставника и другова, него и у читавој Елади, а нарочито код најпознатијих мужева Еладе. Глас о нама ишао је и иза њених граница, као што се могло чути из казивања многих. Јер ко год да је чуо за Атину, тај је слушао и говорио о нашим наставницима, а ко је знао наше наставнике, тај је слушао и говорио о нама. За све смо били и словили за познати пар, у поређењу са нама ништа нису значили њихови Орести и Пилади, синови њихових Молионида, које је прославио Хомер и којима су знаменитост донијеле њихове заједничке несреће и вјештина управљања кочијама, заједничким дијељењем узди и бичева. Али ја се очигледно занијех похвалама самом себи, иако никада нисам примао похвале од других. А томе се нимало није чудити, ако сам и у том смислу стекао нешто од дружења са њим: на исти начин на који сам се од живог користио лекцијама врлине, тако се и од упокојеног потпомажем за своју славу.

Нека се поново врати моја ријеч ка циљу. Ко је, још прије сиједих власи, толико сијед био разумом? Јер у томе старост поставља и Соломон (Прич. 4:9). Кога, не само од наших савременика, него и од оних који су живјели дуго прије нас, толико поштоваху и стари и млади? Коме су, због поучног живота, мање биле потребне ријечи поуке? И ко је, уз поучан живот, у већој мјери владао силом ријечи поучавања? Коју врсту науке он није упознао? Боље је рећи: у ком роду науке он није успио и преко мјере, као да се бавио само том једном науком? Тако је он изучио све, како други не изучи један предмет, сваку је науку он изучио до таквог савршенства, као да се није учио ничему другом. Код њега нису заостајали једно за другим ни марљивост ни даровитост, из којих знања и вјештине црпе снагу. И мада је приликом напрезања својих умних сила мање од ичега имао потребу за природном бистрином, а уз бистрину свога ума мање од ичега имао потребу за напрезањем, ипак је до таквог степена сабирао и у јединство доводио и једно и друго, да се заправо и не зна у чему је - бистрини или марљивости - више достојан дивљења. Ко ће са њим да се поравна у ораторству, које дише силом огња, иако по нарави није личио на ораторе? Ко као он доводи у савршени поредак граматику или језик, приповиједа историју, влада мјерама стиха, даје законе стихотворству? Ко је био тако силан у философији - у философији заиста узвишеној и устремљеној према небеским висинама, то јест у дјелатној и умом созерцаваној, а подједнако и у оном њеном дијелу који се бави логичким закључивањем и контрадикцијама, као и надметањима, а назива се дијалектиком? Јер је лакше било изаћи из лавиринта, него ли избјежати мреже његових ријечи, када је он то сматрао нужним да чини. Из астрономије, пак, геометрије и науке о бројевима научивши толико да га и највјештији у томе не би могли збунити, избацио је све сувишно, као бескорисно за оне који желе да живе благочестиво. И овдје можемо да се дивимо, више ономе што је изабрао него ономе што је одбацио, али можемо и обратно - више ономе што је одбацио него ономе што је оставио. Љекарску науку - тај плод мудрољубља и трудољубља - усавршили су у њему и његове властите недаће и посјећивање болесних; почевши од овог последњег, дошао је до рутине у овој вјештини, и у томе изучио не само оно што се занима за видљиво и налази се у лежећем положају, него и оно што се тиче саме наше хришћанске мудрости. Мада - све ово, колико год да је важно, значи ли ишта у поређењу са наравственим савршенствима Василијевим? Ко га лично зна, за њега су неважни тамо некакви Минос и Радамант, које су Јелини удостојили златобојних ливада и јелисејских поља, замишљајући наш рај, за који су они, мислим, чули из Мојсијевих књига, иако су другачије именовали неке ствари, изобразивши једно те исто другим ријечима.

У таквој мјери је он достигао све ово. То је био брод толико натрпан ученошћу, колико је то могуће људској природи, зато што даље од Кадикса ни пута нема. Али ми смо већ морали да се вратимо кући, да крочимо у живот још савршенији, да се прихватимо за остваривање својих нада и заједничких планова. Наступио је дан одласка и, као и обично приликом растанака, почеше опроштајне бесједе, испраћаји, молбе да се остане, плач, загрљаји, сузе. А никоме и ништа не бива тако тужно, као што је атинским васпитаницима да се растају од Атине и једни од других. Заиста, то је био призор и жалостан и достојан описивања. Нас је окружила гомила другова и вршњака, били су ту чак и неки учитељи, они су нас увјеравали да нас ни под каквим условом неће отпустити, молили су, преклињали, убјеђивали, силом задржавали. И како то само приличи онима који остају, шта само не говоре они, шта све не чине? Окривићу ту мало и самог себе, окривићу (мада је то и смјело) и ову божанствену и беспријекорну душу. Јер Василије, објаснивши разлоге због којих сам неизоставно мора да се врати у отаџбину, надвладао је оне који су га задржавали и они су се, мада невољно, ипак сагласили са његовим одласком. А ја остадох у Атини, зато што сам дјелимично (треба рећи истину) био ганут молбама, а дијелом ме је он сам издао и дао ме наговорити, да би оставио мене, који нисам хтио да се растанем од њега, и уступио ме онима који су нас вукли да останемо, - ствар у коју ја никако нисам могао да повјерујем док се није десила. Јер то је било исто као да се на двоје расијече једно тијело и умртви нас обојицу, или исто кад се раздвоје телад која, будући одгојена и храњена заједно и у један јарам упрезана, након раздвајања жалобно мучу и не могу да поднесу раздвајање. Али губитак мој бијаше кратковремен - нисам могао дуго да издржим да представљам такав жалостан призор и да свима објашњавам разлог растанка. Не, мало времена сам још боравио у Атини, а љубав је од мене начинила Хомеровог коња, растргавшег спутавајуће узде, и ја остављам равнице и летим према своме другу.

А када смо се већ вратили кући, уступивши мало свијету и његовој жеђи за представама, како бисмо удовољили жељама многих (зато што сами по себи нисмо гајили расположење да живимо ради показивања и позорница), тада се, што смо прије могли, лаћамо за своја права, и од младића постајемо мужеви, мужествено приступајући мудрољубљу. И мада још увијек не заједно, јер нас је у томе спрјечавала завист, ипак смо нераздвојни пребивали захваљујући нашој узајамној љубави. Василија, као свог другог оснивача и покровитеља, запосједа Кесаријски град, а затим га ометају нека путовања, неопходна због разлаза са мном и сагласна са циљем који смо поставили себи - мудрољубљем. А мене су од Василија одвајали осјећање љубави и страхопоштовања према родитељима, брига о овим старцима и пристигле недаће. Можда је то било лоше и неправедно - било како било, ја сам одвојен од Василија и питам се - нису ли због тога потекле на мене све непријатности и нелагоде живота, није ли због тога моје стремљење ка мудрољубљу неуспјешно и мало одговара жељи и надањима. Уосталом - нек се мој живот устроји како је Богу угодно и, о, када би се он, по молитвама Василијевим, устројио још боље.

Василија, пак, Божије многолико човјекољубље и брига о нашем роду, након што га је у многим приликама показало још свјетлијим, поставља за знаменитог и славног свјетионика Цркве, прибројавши га на неко вријеме свештеним пријестолима презвитерства, и кроз један град - Кесарију, разбуктава га за читаву васељену. И на какав начин? Не успиње га ужурбано на степен, не омива и умудрује заједно, што видимо данас код многих који воле предстојатељства, већ удостојава части по реду и закону духовног успињања. Јер не могу да похвалим ја неред и неустројство какви владају код нас, а за то има примјера и међу старјешинама црквеним (нећу се осмјелити да окривим свих, а то би и неправедно било). Хвалим, пак, закон морепловаца, по којем је ономе који сада управља бродом прво било дато весло, па је од весла био одведен на крму, да би, тек након што је прво научио да извршава основна наређења, и послије многих пловидби по мору, послије дугог времена проучавања вјетрова, био посађен за кормило. Исти такав поредак влада и у војсци: прво војник, затим командир чете, и тек на крају војсковођа. И то је најбољи и најкориснији поредак за сва хијерархијске организације. И наше би се дјело много више поштовало када бисмо се придржавали истог. А данас постоји опасност да се најсветији могући чин не преврати у најисмијаванији, зато што се старјешинство код нас не стиче врлином, него интригом, и пријестоле не заузимају најдостојнији, него најјачи. Самуил, који је видио унапријед (Ис. 41:26), је међу пророцима: али је и Саул, одбачени, такође међу њима. И Ровоам, Соломонов син, је међу царевима, али је исто то и Иеровам, роб и отпадник. Нема ни љекара ни живописца који није проучавао својства болести или који није учио како се мијешају боје и вјежбао сликање. А предстојатељ се у Цркви лако нађе, без труда, без припрема за чин, једва да је посијан, а он већ израстао, као џинови из легенде. За један дан ми производимо свете и прописујемо да буду мудри онима који се ничему научили нису и осим своје воље за тим немају ништа приликом успињања на степен свештенства. Ниско мјесто љуби и смирено стоји онај ко је достојан високог степена, много се трудио над ријечју Божијом и многим законима потчинио плот духу. А надмени воли да предсједава, подиже обрве против бољих од себе, без трепета се успиње на пријесто, не ужасава се што види уздржаног испод себе. Напротив, мисли да је тиме што је добио моћ постао и мудрији - тако мало он зна себе, до тог степена га је власт лишила способности расуђивања!

Али није такав био наш велики и свехвални Василије. Он служи као образац многима, како по свему осталом, тако и по поштовању поретка и у овом. Овај тумач свештених књига прво их чита народу, и овај степен служења олтару не сматра за себе ниским, потом на сједишту старачком[3], и напослијетку у чину епископском хвали Господа (Пс. 106:32), не - отимајући, не - силом присвојивши власт, не - гонећи се за почастима, него сам прогоњен почастима, и не користећи се људском, него Божијом милошћу, и од Бога примивши благодат.

Али нек сачека мало ријеч о епископству; предложимо ипак овдје нешто и о нижем степену његовог служења. Какво је, на примјер, и оно, јер, ево, замало да заборавим на то што се десило у вријеме које описујем? Код оног који је управљао Црквом прије Василија[4] дошло је до неслагања са њим; због чега и како - боље је прећутати, довољно је рећи да је било. Мада је претходни епископ у свему другом био примјеран, чак и чудесан по благочешћу, како је то показало тадашње гоњење[5] и устанак против њега, ипак у односу на Василија он бијаше подвргнут људској немоћи. Јер неславни поступци се не дотичу само људи обичних, него и најненадмашнијих, и једино је Богу својствено да буде савршено непоколебљив и незаносив страстима. Дакле, против њега[6] устају најодабраније и најмудрије главе у Цркви, ако се може тако рећи да су мудрији од многих они који су себе одвојили од свијета и живот посветили Богу - ја овдје мислим на наше Назореје, који нарочито ревнују у таквим приликама. Њима је тешко пало што је презрена била њихова сила, увријеђена и одбачена, и они се одважавају на најопасније дјело, намјеравају да одступе и отргну се од величанственог и безметежног тијела Цркве, отсијецајући са собом и немали дио народа из ниских и високих слојева друштва. А то су могли да ураде веома лако, из три јака разлога. Василије је био човјек од великог угледа, и једва да је ико од других наших мудрољубаца уживао такво поштовање; да је хтио, имао је толико силе да је могао да придода још смјелости својим заштитницима. А онај који га је увриједио налазио се под ранијом сумњом за смутњу која се десила приликом његовог рукоположења, пошто је и чин епископа он добио не баш толико по закону и у складу са правилима, колико на силу. Јавили су се такође и неки западни архијереји, и они су привлачили к себи све православне у Цркви. А шта предузима овај сјајни ученик Миротворчев? Он није био тај који ће се супротстављати ни увредитељима ни заштитницима својим, нити је његово било да изазива свађу и растрзава тијело Цркве, која је ионако била нападнута са свих страна и налазила се у веома опасном стању због тадашње доминације јеретика. Употријебивши приликом савјетовања о овоме мене, искреног савјетника, са мном заједно предаје се он бјекству, удаљава се одатле у Понт и руководи тамошњим обитељима, успоставља у њима поредак достојан подражавања, и љуби пустињу заједно са Илијом и Јованом, великим чуварима мудрољубља, налазећи ово за себе кориснијим него да је у тој ситуацији предузео нешто недостојно мудрољубља те, за вријеме тишине научивши се управљању помислима, нарушава њу за вријеме буре.

И мада је отшелништво његово било толико мудрољубно и чудесно, ипак ћемо повратак његов окарактерисати као још ненадмашнији и чудеснији. Десило се то овако. Кад смо били у Понту, одједном су се згуснули страшни црни облаци који су пријетили катастрофом, ломили све Цркве над којима су се наднијели и над којима је своју власт простирао најзлатољубивији и најхристомрзнији цар, опсједнут овим двјема тешким болестима - незаситошћу и богохулством, - тај после гонитеља гонитељ, и после отпадника иако не потпуно отпадник, ипак ни по чему бољи за хришћане, а нарочито за хришћане који су благочестивији и чистији - за поклонике Тројице - јер то је једино што ја називам благочешћем и спасоносним учењем. Јер ми не вагамо Божанство, и једину неприступачну Природу не чинимо туђом Самој Себи, уводећи у Њу инородне особе; не лијечимо зло злом, и безбожно Савелијево скраћивање не уништавамо још нечастивијим дијељењем и сјечењем, од чега је боловао лудилу истоимени Арије, који је поколебао и искварио велики дио Цркве, и Оца не испоштовавши, и обечастивши Оне Који су од Оца, увођењем неједнаких степени Божанства. Насупрот томе, ми знамо једину славу Оца - равну част са Њим Јединородног, и једну славу Сина - равну част са Њим Духа. Прослављајући и признавајући Тројицу по личним особинама и Јединог по Божанству, ми сматрамо да унизити Једног од Тројице значи понизити све. Али овај цар, ни мало не помишљајући на то, будући да није био у стању да свој поглед упери према горњим висинама, него, напротив, спуштан све ниже и ниже својим савјетницима, осмјелио се да заједно са собом унизи и Божију природу. Он постаје лукава твар, срозавајући господство до степена ропства и поставивши у исту раван са творевином Природу нестворену и изнад сваког времена. Тако он мудрује и са таквим се бешчашћем наоружава против нас! Јер другачије се то и не може именовати, до варварским походом, у којем се руше и уништавају - не зидови, градови и куће, или нешто друго мало важно што је људском руком саздано и што се брзо може поново направити, него се разграбљују саме душе људске. Са царем нахрупљује и њему достојна војска, злонамјерне вође Цркава, немилосрдни четверовласници дијела васељене којом су завладали. Један дио Цркава они су већ имали у својој власти, на други су већ били бацили своје мреже, а трећи су се надали добити пуномоћјем и руком цара, која је била или већ наднесена над њим, или му је барем пријетила. Они су били дошли да свргну и нашу Цркву, највише се уздајући у нискост душа оних које сам већ помињао, као и на неискуство нашег епископа и друге недостатке и болести наше. Предстојала је велика борба, већим дијелом показивали смо ревност, али је наш пук био слаб, није имао заштитника и искусног саборца, силног ријечју и духом. А ова мужествена, високим помислима испуњена и истински христољубива душа? Није много требало убјеђивати Василија да се јави и постане наш саборац. Штавише - чим је видио мене како га молим (пред обојицом је стајао заједнички подвиг, као заштитницима правог учења), био је лако побијеђен молбом. Прекрасно и веома мудрољубиво је расудио у себи по духовном разумењу да, ако и треба некада пасти у малодушност, за то сигурно има неко друго вријеме, вријеме сигурности, а када је нужда - вријеме је за великодушност, те се стога истог часа пакује и одлази са мном из Понта, ревнује за истину која се нашла у опасности, постаје добровољни саборац и сам себе предаје на служење матери-Цркви.

Али можда се он после тога, након што је показао толико усрдности, подвизавао ипак несразмјерно ревности? Или се и подвизавао храбро, али не и благоразумно? Или и благоразумно, али без излагања опасностима? Или је и све ово у њему било савршено и изнад моћи описивања, а ипак су остајали неки трагови малодушности? - Ни најмање. Напротив, све се у исто вријеме примирује и обједињује: он даје савјете, доводи у ред војску, уништава препреке, замке и све оно на шта су се надали противници који су војевали против нас. Једно прима, друго задржава, треће одбија. За једне је он тврди зид и стијена, за друге чекић који сатире камен (Јер. 23:29) и огањ у трњу (Пс. 117:12), како говори Божанствено Писмо, који лако истребљује оне који су налик на суве гране и који вријеђају Божанство. А ако се са Павлом подвизавао и Варнава, који ово говори и биљежи, и за то је благодарност Павлу који га је изабрао и учинио сарадником у подвигу! На тај начин противници су остали без успјеха, и зли су по први пут тешко били посрамљени и поражени; сазнали су да онима који презиру друге није упутно да презиру и Кападокијце, којима је од свега најсвојственија непоколебљивост у вјери, вјерност и преданост Тројици; јер од Ње имају јединство и чврстину, будући заштићени оним што штите, чак и неупоредиво више и чвршће.

Друго дјело и брига Василијеви су били - пружање услуга епископу, да уништи подозрење, да увјери све људе да је неспоразум проистекао по искушењу лукавог, да је то био напад завидника на јединодушне у добру, а сам он је знао законе благопокорности и духовног поретка. Због тога је долазио, учио, повиновао се, давао савјете, био је епископу све - добар савјетник, праведни судија, тумач Божије ријечи, наставник у пословима, жезло старости, потпора вјере, најоданији у повјерљивим дјелима унутрашњим, најмарљивији у дјелима вањским. Једном ријечју, био је исто толико добродошао, колико је раније био непожељан. Од тог времена је и црквена управа прешла у руке Василију, иако је на катедри заузимао друго мјесто, јер је за своју добронамјерност заузврат добијао власт. И била је то нека чудесна сагласност и спој власти: један је управљао народом, а други - управитељем. Василије је био налик на кротитеља лавова, који је својом вјештином смиривао онога ко је имао власт, ко је имао потребу за руковођењем и подршком, зато што је недавно био постављен на катедру и још увијек је показивао неке трагове свјетовних навика, те се није још био до краја утврдио у духовном; а свуда унаоколо је био велики потрес, и Цркву су одасвуд били окружили непријатељи. Због тога му је сарадништво пријало, и у Василијевом управљању он је видио управљање и собом.

Мноштво је и других доказа Василијеве брижности и старања о Цркви, као што су: смјелост Василијева пред начелницима, како уопште пред свима, тако и пред најмоћнијима у граду; његова разрјешења спорова, не без повјерења прихватана, а након што су их изрекла његова уста кроз употребу претварана у закон; његова заступања за потребите, већим дијелом у дјелима духовним, а некада и плотским (зато што и то, покоравајући људе добрим расположењем, неријетко користи и души); прехрањивање убогих, гостопримство, брига о дјевама, писани и неписани устави за монахе, састављање молитви, украшавање олтара, и све друго чиме је ваистину Божији и по Богу дејствујући човјек могао користити народу. Али још је узвишеније и славније следеће његово дјело.

Бијаше велика глад, најсуровија од до тада упамћених. Град је био на издисају; ниоткуда није било ни помоћи ни средстава за ублажавање зла. Приморске земље без тешкоћа подносе такве недостатке, зато што нечим саме снабдијевају друге, а нешто од других добијају са мора. А код нас, становника копнене земље, и вишкови су бескорисни, и недостаци ненадопуњиви, зато што се нема гдје утрошити оно чега код нас има, нити се има одакле довести оно чега нема. А најнеподношљивије у таквим приликама су безосјећајност и незаситост оних који живе у изобиљу. Они се окоришћавају злим приликама, извлаче добит из оскудности, жетву сакупљају из биједе, не обраћају пажњу на то да онај који милује убоге Господу зајам даје (Прич. 19:7), да онај који скупо продаје пшеницу бива проклет у народу (Прич. 11:26), не чују ни обећања упућена човјекољубивим, ни пријетње бесчовјечним; напротив, они су незасити преко сваке мјере, и погрешно расуђују, закључавајући за своје сиромашну сабраћу своју самилост, а за себе Божије милосрђе, заборављајући да они сами имају већу нужду за Њим, него ли други за њима. Тако поступају они који скупљају и продају пшеницу, не стидећи се ни родства нити благодарећи Бога од Којег и имају вишкове у доба када други трпе недостатак. Али Василија је чекало - не да кишом шаље хљеб са неба посредством молитве и да храни народ који гладује у пустињи, не да неисцрпно напаја храном посуде које су се (што и јесте чудесно) пуниле пражњењем, како би као награду за гостопримство прехранио ону која доноси храну, не да нахрани хиљаду помоћу пет хљебова у којима је друго чудо њихов остатак, довољан да напуни многе трпезе. Све ово је приличило Мојсију, Илији и Богу мојему, од Којег је и овим првим била дарована таква сила; а могуће је и да је то било тако потребно само у тим временима и у тадашњим приликама, зато што знамења нису за вјерне, него за невјерне. Али оно што је на ова чудеса налик, и што је довело до истих последица, замислио је и остварио Василије, истом оном вјером. Јер, отворивши складишта ријечју и убјеђивањем, извршава речено у Писму: који даје храну гладнима (Пс. 145:7), сиромахе његове наситићу хљебовима (Пс. 131:15), и прехраниће их (у вријеме) глади (Пс. 32:19), нахрани душу празну и душу гладујућу испуни добрима (Пс. 106:9). И то на који начин? Јер и то не мало увеличава његову заслугу. Он искупља на једно мјесто све рањене глађу, од којих су неки били на издисају, мушкарце и жене, дјецу, старце, сав немоћни узраст, успијева да измоли свакојаку јестиву потрепштину, чиме се год може утолити глад, поставља котлове пуне поврћа и залиха соли, чиме се код нас храни сиротиња; затим, опонашајући служење самога Христа, Који се није гнушао да опасаним убрусом отире ноге ученицима, уз помоћ својих слуга и помоћника удовољава тјелесним потребама изгладњелих, али удовољава и потребама душевним, уз прехрањивање сједињује и указивање поштовања сваком понаособ, доносећи им двоструко олакшање.

Такав бијаше нови наш хљебодавац и други Јосиф! Али о њему можемо да кажемо и нешто више. Јер Јосиф извлачи добит из глади, својим човјекољубљем купује Египат, за вријеме изобиља обезбједивши се за гладна времена, и будући томе научен сновиђењима других. А Василије је милостив био бесплатно, без добити за себе је помагао у подјели хљеба, имао је на уму само једно - да човјекољубљем стекне човјекољубље и да се кроз овдашње давање оброка на вријеме (Лк. 12:42) удостоји тамошњих добара. Уз ово је он додавао и храну словесну - савршено доброчинство и давање истинито високо и небеско, зато што је ријеч ангелски хљеб, њоме се хране и напајају душе које гладују за Богом, које чезну не за брзо пропадљивом и краткотрајном, него за вјечно пребивајућом храном. И такве хране најбогатији раздаватељ бијаше овај, који је у свему другом, колико знамо, био прилично сиромашан и неимућан, али који је лијечио не глад за хљебом, ни жеђ за водом, него жељу за ријечју истински животворном и хранитељном (Ам. 8:11), која онога који се њоме исправно храни води ка успјешном духовном узрастању.

За ова и њима слична дјела (јер има ли потребе заустављати се на подробном описивању њиховом?), када је истоимени благочешћу[7] починуо и спокојно испустио дух на Василијевим рукама, успиње се он на високи пријесто епископски, додуше, не без потешкоћа, не без зависти и противљења од стране како предсједавајућих у отаџбини, тако и од стране њима прикључених најпорочнијих суграђана. Уосталом, требало и јесте да све то побиједи Дух Свети, и Он заиста надмоћно побјеђује. Јер из сусједних земаља Он ради његовог помазања покреће мужеве и ревнитеље чувене по врлини, између осталих и новога Авраама, нашег патријарха, мога оца, са којим се том приликом дешава нешто чудесно[8]. Не само због многих година оскудан снагом, него и оптерећен тешком болешћу, налазећи се на смртном одру, он се одважава на пут, како би својим гласом помогао Василијевом избрању, и положивши наду на Духа (укратко ћу рећи), мртав бива положен на носила, као у гроб; а враћа се, пак, млад, снажан, уздигнутог погледа, будући оснажен пружањем руке, помазањем (није превише ако се каже) и главом помазаног. И древним причама нека се дода и ова, да труд дарује здравље, да ревност васкрсава мртве, да скаче старост помазана Духом.

Тако је он удостојен предстојатељства, како је и својствено мужевима њему подобним, удостојеним исте такве благодати и стекавшим исто поштовање. Василије ничим што слиједи није посрамио нити своје мудрољубље, нити наде оних који су му повјерили служење. Него се у истој оној мјери показао да непрестано превазилази самог себе, у којој је до тада превазилазио друге, расуђујући о томе превасходно и веома мудрољубно. Јер само не бити лош, или само умјерено и стихијно бити добар, - он је сматрао за врлину обичног мирјанина. Али за начелника и предстојатеља, нарочито у ономе који има слично[9] управљање, и то је већ порок - ако само незнатно превазилази просте људе, ако не бива непрестано све бољи и бољи, ако не усавршава врлину сразмјерно чину и висини пријестола. Јер и онај који стоји на висини једва до напола успијева, и онај који изобилује врлином једва привлачи своје људе до златне средине. Боље је пак рећи (мало узвишенију мудрост ћу сада рећи) да нешто слично видим (а мислим да то са мном види и свако мудар) у свом Спаситељу Који је, док је био са нама, уобличио у Себи и оно што је изнад нас и нашу природу, - исто то је, како ја расуђујем, било и случају Василија. И Христос, како је речено, напредоваше у премудрости и у расту и у милости код Бога и код људи (Лк. 2:52), али не у смислу да је стварно напредовао и задобијао нешто што није имао (јер шта је могло да напредује и усавршава се у Ономе Ко је савршен од почетка?), него у смислу да се у Њему то постепено откривало и постепено постајало јавно. И врлина Василијева није добијала тада прираст, како ја мислим - она није напредовала, него је добијала већи простор за дјеловање, и уз власт је нашла више предмета на којима је могла де се испољи.

Као прво, он чини да свима постане очигледно да оно што му је дато није дјело људске милости, него дар Божије благодати. Али исто то ће показати и поступци његови са мном. Јер у ономе у чему сам се ја овом приликом придржавао мудрољубља, у томе се и он придржавао, ради истог тог мудрољубља. Кад су сви други мислили да ћу ја потрчати ка новом епископу, обрадовати се (што би се можда и десило са неким другим) и прије са њим подијелити управљање него се сагласити да имам власт испод њега, што се о томе могло закључити на основу наше дружбе, тада, избјегавајући високомјерност, коју избјегавам увијек и у свему, а уједно избјегавајући и повод за завист, поготово док прилике још нису биле сређене, док се није изашло из метежа, ја сам остао кући, с муком обуздавајући жељу да се видим са Василијем. А он се, додуше, жалио на то, мада ме и извинуо. И послије тога, када сам дошао код њега, али из истог разлога нисам примио ни част да ступим на катедру, ни преимућство над другим презвитерима, он не само да је то осудио, него је још (веома благоразумно) и похвалио, и прије је био спреман да прими оптужбу за гордост од стране оних који нису разумјели такав опрез, него да у било чему поступи против разума и његових аргумената. И чиме другим би он боље доказао да је његова душа изнад било каквог човјекоугодништва и ласкања, да на уму има само једно - закон добра, ако не оваквим начином расуђивања у односу на мене, којег је сматрао за првог и најближег од другова својих?

Затим омекшава и узвишено мудрим ријечима својим лијечи оне који устају против њега. И достиже то не улизивањем, и не неблагородним поступцима, него дејствујући одвећ одважно и прилично чину, као човјек који не гледа само на садашњост, него промишља и будућу благопокорност. Уочивши да од мекоће нарави проистиче попустљивост и бојажљивост, а од суровости горопадност и самовоља, он једном помаже другим, и тврдоглавост разблажава кроткошћу, а попустљивост чврстином. Ријетко је морао да употребљава ријеч, најчешће је његово присуство било довољно за исцјелење. Он људе није освајао лукавством, него их је добронамјерношћу привлачио к себи. Није одмах употребљавао власт, већ је својој власти покоравао поштедом и, што је најважније од свега, покоравао тиме што су сви уступали пред његовим умом, његову врлину за себе признавали недостижном, у само једном видјели своје спасење - да са њим и под његовом буду управом, као што су само једно сматрали опасним - бити против њега, и отпадање од њега су сматрали отуђењем од Бога. Тако су добровољно попуштали и покоравали се, као да су се под ударима грома склањали под његову власт; свако је своје извињење приносио, и колико је такав прије показивао непријатељства, толико је сада имао добронамјерности и успјеха у врлини, и једино у њој за себе налазио најјаче своје оправдање. И само неизљечиво повријеђени је био пренебрегнут и одбачен, да би се сам у себи скршио и уништио, као што рђа пропада заједно са жељезом.

А када су се домаћа дјела уредила по његовим замислима и како нису очекивали маловјерни, који нису знали ко је он, тада он замишља нешто још узвишеније. Други гледају само себи око ногу, размишљају само како да своје буде осигурано (ако то заиста може бити сигурно), а даље се не шире, те нити могу замислити, нити остварити ишта велико и смјело. Али он, иако се у свему другом придржавао умјерености, баш у томе не зна за умјереност, него, напротив, високо подигавши главу и загледајући се око себе душевним оком, обухвата читаву васељену, гдје се год пронијела спаситељна проповијед. И када је установио да велико наследство Бога, стечено Његовим учењима, законима и страдањима, да је род изабрани, царско свештенство (1 Пет. 2:9) доведено у незавидан положај, заведено у хиљаде јереси и заблуда, и да је виноград, пренесен и пресађен из Египта, тог безбожног и тамног незнања, достигавши љепоту и необухватну величину, толику да је обухватио сву земљу и раширио се изнад планина и преко кедрова, - када је дакле установио да је тај исти виноград повријеђен лукавим и дивљим вепром - ђаволом (Пс. 79:9-14), Василије не признаје да је довољно у тиховању оплакивати несрећу и ка Богу само уздизати руке, од Њега молити прекраћивање накупљених зала, а у исто вријеме почивати, него, напротив, он сам себи даје обавезу да и сам допринесе нешто и да пружи неку помоћ. Јер шта може бити жалосније од ове несреће? И о чему више треба да се брине онај који се загледа у горње висине? Када један човјек ради нешто добро или лоше, то не утиче и не говори ништа о судбини читавог друштва. Али када је цјелина у добром или лошем стању, тада неизоставно и сваки члан друштва долази у стање слично њезином. Ово је као на длану видио и на уму имао и овај старатељ и заступник општег добра. И пошто је, као што каже Соломон заједно са истином, срце осјећајно мољац за кости (Прич. 14:30), и безбрижни ужива, а састрадетељан тугује, неодступна помисао суши његово срце - тако је Василије стално треперио срцем, туговао, патио, и осјећао се час као Јона, час као Давид, одричући се своје душе, не давајући ни очима сна, ни трепавицама дремање (Пс. 131:4), бригама изнуравајући остатак плоти, док не би изналазио лијека злу. Он је тражио Божанску и људску помоћ, само да се заустави свеопшти пожар и да се расије тама која нас је била поклопила.

И тако изналази следеће веома спаситељно средство. Колико је то могао, удубивши се у самога себе и затворивши се са Духом, напреже све силе људског ума, ишчитава све дубине Писма, и учење благочешћа предаје писаним словима. Побија јеретичка учења, бори се и препире са њима, одбија њихову бескрајну дрскост и оне који су му под руком свргава на близину дјелотворним усменим оружјем, а удаљене поражава стријелама писменим, не мање достојним уважавања од написаног на светим плочама, зато што оне не осликавају законе дате само јудејском, малобројном народу, и не говоре о храни и пићу, о жртвама установљеним за неко вријеме, о плотским очишћењима, него говоре свим родовима, свим дијеловима васељене, ријечју истине којом се задобија спасење.

Али имао је он и друго средство. С обзиром на то да су и дјело без ријечи, и ријеч без остварења подједнако несавршени, он ријечима присаједињује и садејство самих дјела. Код једних он иде сам, код других шаље, треће позива себи, даје савјете, кара, пријети (2 Тим. 4:2), забрањује, кори, штити народе, градове и људе, смишља разне начине за спасење, свиме лијечи. Овај Василије, архитекта Божијег шатора (2 Мој. 31, 1-2), употребљава у послу сваку материју и вјештину, све уплиће заједно да би се саставила раскош и хармонија јединствене Љепоте. И треба ли још о нечему другом говорити?

А у међувремену нам се поново приближио христоборни цар и притјеснитељ Вјере, и што је са јачим противником имао да се омјери, то је долазио са већим бешчашћем и са пуковима разјаренијим него икад до сад, опонашајући оног нечистог и лукавог духа који се, након што је оставио човјека и скитао се неко вријеме по мочварама, вратио да би се, као што је речено у Јеванђељу (Лк.11:24-26), уселио у њега са још већим бројем злих духова. И ево ученик тог духа постаје цар, да би у исто вријеме изгладио претходни свој пораз и придодао још понешто од претходних лукавстава. Мучно и жалосно је било то гледати, како господар многих народа који је удостојен величанствене славе, који је све око себе покорио моћи бешчашћа, који је порушио све могуће преграде и препреке, бива побијеђен од једног мужа и једног града, постаје мета подсмјеха, како је сам изјавио, не само за поборнике безбожја којима је руководио, него и за све људе. Причају о цару Персије[10] да када је ишао са војском на Еладу, водећи са собом људе свих врста, киптећи гнијевом и надимајући се гордошћу, није се само тиме превазносио, и није се само пријетњама задовољавао, него је, да би поразио страхом ум Јелина, покушао да створи утисак да он влада чак и самим стихијама. Проносиле су се гласине о некаквој до тада не бивалој суши и о некаквом новом мору овог новог творца, о војсци која плива по копну, о украденим острвима, о мору кажњеном бичевима и о много других ствари што је, јасно свједочећи о растројству умова у војсци и војсковођи, поражавало, ипак, ужасом малодушне, мада је код људи храбријих и тврдих разумом производило само смијех. Ни за чим сличним није имао потребу онај који је у поход кренуо против нас, него је, судећи по гласинама, чинио и говорио још горе и погубније ствари. Постави на небу уста своја, хулу у висину говораше и језик му се пружи до земље (Пс. 72:9). - Тако је прекрасно божанствени Давид још давно прије нас објелоданио срамоту овога бесчасника, који је небо савио до земље, и у творевину укључио надсвјетовну Природу, Коју творевина не може да прими у себе, иако је Она и боравила неко вријеме са нама, по закону човјекољуба, да би к Себи привукла нас, оборених на земљу! И ма како били блистави први кораци у злим подвизима овога цара, још су блиставији били наши добри подвизи који су услиједили. На шта мислим када кажем први кораци? Прогонства, збјегови, отимачина имовине, јавни и скривени притисци, убјеђивања када су околности одговарале, присила када је понестајало убједљивости, истјеривање из цркава исповиједника правог - нашег учења, а увођење у Цркву оних који су се држали Цареве губе, тј. оних који су захтијевали потписивање бешчашћа и састављали списе још ужасније, спаљивање презвитера на мору; злочастиве војсковође, који нити савладавају Персијанце нити Ските покоравају, ругају се олтарима, бескрвне жртве шкропе крвљу људи и жртви, скрнаве стидљивост дјева. И ради чега све то? Да се истјера патријарх Јаков, а на мјесто његово доведе Исав, омрзнути (Мал. 1:2) прије рођења. Такве су приче о првим корацима његове одважности; и дан-данас код многих сузе навиру на очи кад их се сјете или се о њима започне прича.

Али када се цар, обишавши све друге земље, устремиуо у намјери да пороби и ову непоколебљиву и нерањиву матер Цркава, на ову јединствену још преосталу животворну искру истине, тада је први пут осјетио јаловост своје замисли, јер је тамо био одбијен као кад стријела удари у тврд материјал и одскочио као прекинута омча. На таквог је наишао епископа Цркве! И на такву клисуру ударивши, скршио се! Од оних који су искусили тадашње недаће могу се и о другоме чему чути приче и доживљаји (а нема га који није причао о томе); али свако се диви, ко год ишта зна о борбама, нападима, обећањима, пријетњама - зна да су код Василија са намјерама да га наговоре долазили и судије, и војни заповиједници, и женски мушкарци - ти мушкарци међу женама и жене међу мушкарцима, мужествени само у једном: у бешчашћу, од природе неспособни за предавање разврату, али блудни језиком, којим само и могу; напокон, тај архимаг[11], Навузардан, који је Василију пријетио оруђем свог заната, и који је отишао у огањ, који му ни овдје није био туђ.

Али ја ћу што је краће могуће предати ријечима оно што се мени чини најзадивљујуће и што не могу прећутати, чак и кад бих хтио. Ко не зна тадашњег префекта[12] области, који се, онолико колико је своју властиту дрскост нарочито против нас усмјеравао (зато што је и крштењем био примљен или погубљен код њих[13]), толико преко мјере улизивао господару, и својим у свему полтронством на дуго вријеме успјевао да се одржи на власти? И управо код овога префекта, који је шкргутао зубима на Цркву, примао на себе лављи лик, рикао као лав, и за многе био ненадмашив, доводи се, или, боље је рећи, сам долази сјајни Василије, као да је позван на празник а не на суд. Како на достојан начин препричати и дрскост префекта и благоразумни отпор који му је пружио Василије? "Шта теби треба", рече први (ословивши Василија по имену, не хтјевши да га удостоји епископском титулом), "да се дрско супротстављаш таквој моћи, и само ти да остајеш упоран у својој тврдоглавости?" Одважни муж му је узвратио: "У чему и какво је моје високоумље? Не могу да разумијем то". "У томе", говори први, "што се не држиш исте вјере са царем, кад су се већ сви други приклонили и попустили." - "Али не тражи то мој цар", одговара Василије, "не могу се поклањати творевини, будући да сам и сам Божија творевина и да имам заповијест да постанем бог". - "А шта је онда са нама, по твом мишљењу?", питао је префект. "Или ми ништа не значимо, који наређујемо ово? Због чега теби није важно да се присајединиш нама и да са нама будеш у заједници?" - "Ви сте управитељи", одговорио је Василије, "и ја не поричем, велики сте управитељи, али ипак нисте већи од Бога. И мени јесте важно да са вама будем у заједници (зашто да не? - и ви сте Божија творевина), мада ништа важније него бити у заједници са било ким другим од ваших потчињених, зато што се хришћанство не одређује достојанством лица, него вјером." Тада се префект усплахирио, још јаче узаврио гнијевом, устао са свога мјеста и почео да разговара са Василијем још суровије него до тад. "Шта?", рекао је. "Зар се не бојиш ти власти?" - "Не, шта год да буде, и шта год морао да претрпим." - "Чак и да мораш да поднесеш само дио од онога што је у мојој моћи да ти учиним?" - "А шта то? Објасни ми." - "Одузимање имовине, прогонство, мучење, смрт." - "Ако можеш, пријети нечим другим, јер нас се ово нимало не дотиче." - "Како сад то, и због чега?", упитао је префект. "Зато," - одговара Василије, "што не подлијеже одузимању имовине онај који ништа не посједује, осим ако не будеш хтио да ми одузмеш ову платнену хаљину и покоју књигу, у чему се и састоји сва моја имовина. За прогонство ја не знам, зато што нисам везан ни за какво мјесто, и оно на којем живим сада није моје, и свако на које ме баце ће бити моје. Боље рећи, свуда је Божије мјесто гдје год да будем дошљак и пролазник (Пс. 38:13). А мучења, шта ће она да узму, кад немам тијела, ако не рачунаш први ударац, једини који је у твојој моћи? Смрт, пак, је за мене благотворна: она ће ме прије прослиједити Богу, за Којег живим и трудим се, за Којег сам већим својим дијелом ја већ умро, и ка Којем већ одавно журим." Префект, зачуђен овим ријечима, рече: "Тако и са таквом слободом нико досад није говорио са мном", и при томе додао своје име. "Можда се", одговарао је Василије, "још ниси сусрео са епископом, иначе би, без сумње, по овом питању добио исти одговор. Јер у свему другом, о управитељу, ми смо скромни и смиренији од икога - тако нам вели заповијест, и не само пред таквом моћи, него чак и пред било ким другим ми не подижемо обрве, али зато када се ради о Богу и када против Њега дрзну да устану, тада, презирући све, ми на уму имамо само Бога. Огањ, пак, мач, дивље звијери и ужарена клијешта која откидају месо за нас ће бити прије наслада, него што ће произвести страх. И преко тога вријеђај, пријети, ради шта ти год падне напамет, користи се својом влашћу. Нека за ово и цар чује, да нас ти нећеш потчинити и да нас нећеш натјерати да се припојимо бешчашћу, ма каквим ужасима нам пријетио."

Када је Василије рекао ово, а префект, саслушавши, појмио до које је мјере неустрашива и неодољива чврстина његова, тада му, али више не са пријетњама, него са извјесним уважавањем и попустљивошћу, наређује да изађе ван и оде. А сам, што је могао брже, иде на пријем код цара и говори: "побиједио нас је, царе, епископ ове Цркве. То је муж који је изнад пријетњи, неодољив у аргументима, недодирљив прогонством. Треба притисцима подвргнути оне са слабијим карактером, а у његовом случају примијенити отворену сили или и не чекати да он попусти пријетњама".

Послије тога цар, похвалама Василију (јер се и непријатељ диви противниковом јунаштву) присиљен да призна пораз, не заповиједа да се он подвргне насиљу, али као што жељезо, иако омекшава у огњу, не престаје да буде жељезо, тако и он, замијенивши пријетње дивљењем, не прихвата општење са Василијем, стидећи се да покаже да се промијенио, него тражи прикладнији излаз. И то ћемо показати овдје како је било. Јер на дан Богојављења, уз мноштво окупљеног народа, у пратњи његове свите, улази у храм и прикључује се народу, желећи тиме да прикаже као да се на неки начин сјединио са њим. Али не смије се прећутати ни ово. Када је ушао у храм, и када је његов слух, као громом, био потресен започетим псалмопојањем, када је угледао море народа, а у олтару и око њега не толику човјечанску, колико ангелску хармонију, и испред свих у усправном положају Василија како стоји, онако како су у Светом Писму описује Самуил (1 Цар. 7:10), како се не повија ни тијелом, ни погледом, ни мишљу (као да се у храму ништа необично није десило), него пригвожден (тако ћу да се изразим) за Бога и за пријестол, а они који га окружују стоје у неком чудесном страху и трепету, када је дакле цар угледао све ово што до тада није имао прилике да види, тада га обузима људска немоћ и поглед и душа његови од задивљености се покривају мраком и вртоглавицом. Али то већина народа још увијек не примјећује. Међутим, када је требало да цар божанственој трпези принесе дарове које је властитим рукама припремио[14], и према обичају нико их није смио дотакнути (није се знало да ли ће их Василије уопште и узети), тада он јавно показује своју немоћ. Колеба се у ногама, и да није било једног служитеља олтара који му је пружио руку и подухватио га, пао би, и тај би пад био суза достојан. А о томе шта је и са каквим мудрољубљем говорио Василије самоме цару (јер када је други пут био код нас у цркви, дошао је иза завјесе и тамо је, према својој великој жељи, имао сусрет и бесједу са Василијем), - треба ли говорити ишта друго, осим да су они који су окруживали цара и ми који смо ушли са њима слушали тада Божије глаголе. Такав бијаше почетак и такав први опит царскога снисхођења нама; овим сусретом, као браном на ријеци, заустављен је велики дио недаћа које су нам до тада наносили.

Али ево и још једног догађаја, који није мање важан од до сада описаних. Зли су ипак надвладали: Василију је одређено прогонство и указ о томе је већ био потписан. Наступила је ноћ, припремљена кочија, непријатељи су аплаудирали, благочестиви били потиштени, ми смо окружили путника који се брзо припремио за одлазак, извршено је и све остало што је било потребно за ову прекрасну бруку. И шта се дешава? Бог разара наредбу. Онај Ко је поразио првијенце Египта који се острвио против Израиља, Тај и данас поражава болешћу сина царевог. И како тренутачно! Овдје писмо о прогонству, а тамо дијагноза болести, и рука лукавог писца бива задржана, свети муж бива спасен, благочестиви добија дар од грознице која уразумљује дрског цара! Шта може бити праведније и брзодостижније од овога? А последице бијаху овакве. Царев син је патио и изнемагао тијелом, састрадавао је са њим и отац. И шта чини отац? - одасвуда тражи помоћ, одабира најбоље љекаре, сазива молитвене службе са усрдношћу какву није показивао до тада, и приљубљује се за земљу, јер злопаћење и цареве чини смиреним. И у томе нема ничега задивљујућег, јер и о Давиду је писано да је прво вријеме патио за болесним сином (2 Цар. 12:16). Али како цар нигдје није могао да нађе лијека од болести, прибјегава Василијевој вјери. Мада, стидећи се недавног понижења, не позива лично к себи овога мужа, него поручује својим повјереницима да га моле да дође. И Василије је дошао, без изговарања, као да се ништа није десило, као да се о неком другом радило, а заједно са њим долази и олакшање болести, отац се предаје благим надама. И да уз слатко није мијешао горчину, и да, упркос томе што је позвао Василија, није у исто вријеме наставио да вјерује неправославно, можда би царев син, оздравивши, био излијечен очевим рукама, у шта су били увјерени они који су се налазили у близини и који су били свједоци трагедије.

Причају да се одмах послије тога слична ствар десила и са обласним начелником. Пристигла болест и њега савија под руку Светог. За благоразумне казна заиста бива лекција, за њих је злопаћење неријетко боље од благостања. Управитељ је патио, плакао, жалио се, слао по Василија, преклињао га, дозивао га: "ево, ти си задовољен, подај ми спасење!" И он је добио то што је тражио, како је сам признавао и многе који нису знали за то увјеравао у истинитост догађаја исцјељења, зато што није могао да престане да се диви дјелима Василијевим и да их не препричава.

И такви су били и такав крај су имали поступци Василијеви са овим људима; а са другима - да можда Василије није поступао другачије? Да ли су за њега постојали мало важни спорови и ситнице? Да ли је барем каткад у ичему показао мање мудрољубља, што би било достојно прећуткивања или не би било за похвалу? Не. Али зато онај који је на Израиља ономад покренуо џелата Адера (2 Цар. 11:14), тај и против Василија покреће управника Понтијске области, наизглед разљућеног због неке жене, а заправо саборца бешчашћа и устаника против благочешћа. Прећутаћу колико и какве је све увреде нанио он овоме мужу (а то је исто као да кажеш) и Богу, против Којег и ради Којег је била и покренута ова борба. Ријечима предајем само оно што је највише и увредитеља посрамило и подвижника узвисило, ако се сложимо да је високо и велико бити мудрољубан, и мудрољубљем се уздизати изнад многих.

Једну жену племенитог поријекла чији је муж недавно био скончао прогонио је друг овога судије, против њене воље је присиљавајући да ступи са њиме у брак. Не знајући како да побјегне од прогањања, она се осмјељава на корак, не толико смион, колико благоразуман - прибјегава свештеној трпези и Бога изабира за заштитника од напада. И ако ћемо да кажемо пред Самом Тројицом (међу похвалама ћу да употријебим овај правнички израз), шта је требао да учини не само велики Василије, који је у таквим случајевима за све био законодавац, него и било који други, много нижи од Василија, јереј? Зар се било ко други не би латио таквог случаја, и задржао бјегуницу, побринуо се за њу, пружио јој руку помоћи, по Божијем човјекољубљу и по закону који поштује жртвенике? Зар није требало донијети одлуку да се учини све и било шта претрпи, само да се не сагласи на било какво насиље према њој, чиме би се - како посрамила свештена трпеза, тако и погазила вјера коју је исповиједала несрећница? - "Не", говори нови судија, - "морате се покорити мојој моћи, и хришћани треба да постану издајници својих властитих закона." - Један је тражио удовицу, а други ју је прикривао; и први је био изван себе од бијеса, да би на крају послао неколико својих чиновника да претражи одаје Светог, не зато што је сумњао да је то потребно, него да би га осрамотио. И шта то кажеш ти? Претраживати дом овог бестрасног, којег Ангели чувају, на којег жене не смију ни да погледају!? И то не само да наређује да се претражи кућа, него и самом Василију наређује да се створи код њега и подвргне испитивањима, не кротко и човјекољубиво, него као неког осуђеника. И један се јавио, а други предсједавао, испуњен гнијевом и надменошћу. Један је стајао, као и мој Исус пред судијом Пилатом, а громови су оклијевали: оружје Божије је већ било очишћено, али одложено, лук натегнут, али задржан (Пс. 7:13), откривајући вријеме за покајање: такав је закон у Богу!

Погледај на нову борбу подвижника и прогонитеља! Један наређује другом (Василију) да са себе скине горње хаљине. Други говори: "Ако хоћеш, скинућу и хитон." Један је пријетио батинама бесплотном, други је већ повијао врат. Један је пријетио да ће га раздерати гвозденим клијештима, други је одговорио: "Учинићеш ми услугу таквим растрзањем, јер ћеш излијечити моју јетру која ми, као што видиш, не даје мира." И тако су се они препирали између себе. Али град, чим је сазнао за несрећу и свеопшту опасност (јер такву увреду је свако за себе сматрао опасношћу), пада у немир и ковитла се, као рој пчела узнемирен димом, људи се један од другог распаљују и у смутњу падају сви друштвени слојеви, сви узрасти, а више од свих оружари и царски ткачи, који у таквим приликама, због своје слободе коју имају, бивају раздражљивији и понашају се смјелије од осталих. Све је за сваког постало оружје, шта год се нашло под рукама од заната и алата, или просто прво до чега су се дочепали - код неког бакље у рукама, код неког камење, код неког палице, а у свима један правац, један смјер, један глас и заједничка ревност. Гнијев - то је страшан ратник и војсковођа. У таквој упали умова ни жене нису остале ненаоружане (њима су вретена и оклагије служиле као копља), и одушевљене ревношћу престале да буду жене, самоувјереност их је претворила у мушкарце. Кратко речено: мислили су, ако на комадиће растргну управитеља, раздијелиће међу собом благочешће. И најблагочестивији међу њима би био онај који би први спустио руку на онога ко је смислио такву дрскост и подлост против Василија. И шта ради строги и дрски судија? Постаје жаљења достојан, кукавни, најсмиренији могући за милост молитељ. Али ту се појавио овај без крви мученик, без рана вјенценосац и, силом својом задржавши народ, обуздаван поштовањем према њему, спасио свога мучитеља и увредитеља. Тако то чини Бог светих, Који све чини и претвара (Ам. 5:8) на боље, Бог, Који се гордима противи, а смиреним даје благодат (Прич. 3:34). Али Онај Који је раздвојио море, пресјекао ријеку, промијенио законе стихијама, уздизањем руку подигао побједничке споменике, ради спасења народа који је бјежао - шта не би урадио да и Василија не отме из опасности?

Од тог времена напади од свијета су се прекратили, и од Бога задобили прави крај, достојан Василијеве вјере. Али зато од тада почињу други напади, овај пут од стране епископа и њихових сабораца, и у тим нападима бијаше много неславних ствари, и још више штете за потчињене. Јер ко ће да убиједи друге да се придржавају умјерености, кад су такви предстојатељи? - Према Василију још одавно нису гајили симпатије из три основна разлога. Нису са њим били сагласни у вјери, а и ако су се саглашавали, то је било по невољи, будући принуђени мноштвом. Нису се сасвим одрицали и таквих нискости, са каквим су се служили и приликом рукоположења. А то што је Василије далеко надвисио њих славом, за њих је било најтеже од свега, иако и срамније од свега за признати отворено. А десио се још један раздор, којим су се само продубиле старе ране. Када је наша отаџбина подијељена на два војводства, два града[15] су у њој учињена пријестоним, и новом је отишло много од онога што је припадало старом, тада је и међу епископима произашла расправа. Један[16] је мислио да се са грађанском диобом дијели и црквена управа, па је присвајао себи све оно што је припало његовој области, као да то само по себи припада њему, иако је отето од другог. А други[17] се држао старог поретка и диобе, какав је обичај био из давнина код отаца наших. Од тога су се дијелом већ десиле, а дијелом су спремале да се десе многе непријатности. Нови митрополит је саботирао одлазак на сабор, отимао приходе. Презвитери Цркве - једни су били привучени на његову страну, други су бивали смјењивани. Од тога је дошло да је стање Цркава постало горе и од раздора и раскола, зато што се људи радују новотаријама, са задовољством извлаче из њих користи, и много је лакше нарушити неку одредбу, него поново успоставити стару. А највише од свега су новог митрополита раздражавали Таурски усјеци и пролази, који су му били пред носом а припадали су Василију; њему је велико такође било и да се окористи приходима светог Ореста, а једном су чак и отели муле од самог Василија, који је туда пролазио својим послом - и разбојничка дружина му је забранила да настави пут. И то под каквом само маском! Духовна дјеца, спасење душа, дјело Вјере - све то служи за прикривање незаситости (дјело најлакше!). Уз ово се придодаје и правило да се не треба плаћати данак неправославним (а ко те увриједи, тај није православан).

Али свети, ваистину Божији и горњега Јерусалима митрополит, не бива заједно са осталима занесен у пад, и не трпи да не посвети овом дјелу пажњу, и не смишља слабо средство за прекраћивање зла. Погледајмо стога какво је оно било, велико, чудесно и (шта више рећи?) само његове душе достојно. Сам раздор он употребљава као повод за разрастање Цркве, и томе што се десило даје најбољи могући преокрет, умноживши у самој отаџбини број епископа. А шта од тога проистиче? - Три основне предности. Брига о душама се повећала, сваком граду су дата своја права, а тиме је и непријатељство прекраћено.

За мене лично је била страшна ова замисао; ја сам се плашио да сам не постанем неки зачин, или не знам како да се изразим приличније. Свему се дивим ја у Василију, чак не могу ни да изразим колико је велико моје дивљење; али (признајем немоћ, која и без мог признања није непозната многим) не могу похвалити себе за једно - за ту новост која се и мене тицала и на мене се одразила; чак ни вријеме није сасвим излијечило ту моју рану. Јер одатле су се обрушиле на мене све непријатности и смутње у животу. Због тога ја нисам могао ни бити ни сматрати се мудрољубним, иако у овом последњем нема много важности. Само као извињење овога мужа примите од мене то - да је он мудровао изнад људских мјерила, да је он, још прије него што се преселио из овдашњег живота, поступао већ у свему духовно, и умјевши да поштује дружбу, поштовање јој није указивао само ондје гдје је требало више поштовати Бога и ономе за чим се чезне дати предност у односу на оно што је пропадљиво.

Бојим се да ћу избјегавајући оптужбе за немар од оних који захтијевају описивање свих дјела Василијевих испасти крив за неумјереност онима који хвале умјереност, зато што ни сам Василије није презирао умјереност, и нарочито је хвалио правило које каже да је умјереност у свему савршенство, и придржавао га се у току читавог свог живота. Међутим, не обраћајући пажњу ни на једне ни на друге, љубитеље сувишне сажетости и прекомјерне опширности, још ћу да продужим своје слово.

Свако успијева у нечем свом, а неки и у неколико из многобројних видова врлине, али у свему нико није достизао савршенства, - ван сваке сумње нико га достигао није од нама познатих. Штавише, код нас се најсавршенијим сматра онај ко је у многом успио, или барем у једном претежно. А Василије се толико усавршио у свему, да је постао готово као неки скуп свих образаца обједињен у једном једином производу природе. Погледајмо то овако.

Хвали ли неко скромност, оскудан и никакве сувишности не трпећи живот? Али шта је икада имао Василије, осим тијела и крајње неопходних ствари за покривање плоти? Његово богатство се састојало у томе да нема ништа и да живи само са крстом, којег је сматрао скупљим од свих иметака. Немогуће је стећи све, макар то и хтјели, али треба умјети све презрети, и на тај начин уздићи се изнад свега. Тако је расуђивао, тако се и понашао Василије. И њему нису били потребни ни олтари, ни метежна и сујетна слава, ни народни прогласи: "Кратес даје слободу Фивјанину Кратесу". Он је настојао да буде, а не само да изгледа савршен, живио није у бурету и насред трга, гдје би могао свиме да се наслађује, сам недостатак тако претварајући у нову врсту изобиља. Него је без икакве таштине био убог и неграмзив, и волећи да из свог брода избацује све, шта год то било, лако је препливао море живота.

Достојни су дивљења уздржавање и задовољавање малим; похвално је не предавати се у власт сластољубљу и не робовати несносном и ниском господару - утроби. И ко до те мјере практично ни окушао храну није и (може се слободно рећи) био бесплотан? Многоједење и презасићавање је он одбацио и оставио то људима који себе уподобљавају бесловесним и воде живот ропски и пузећи. А сам није налазио ничега великог ни у чему што, прошавши кроз утробу, има са њом равно достојанство; него је, док је жив био, живот одржавао најнужнијим, и само за једну врсту раскоши знао - немати ни помена о раскоши, него гледати на љиљане и на птице, којима је и љепота неизвјештачена и храна свугдје спремна, гледати у складу са високим науком (Мт. 6:26-28) мога Христа, који је за нас и плоћу осиромашио, да бисмо се ми обогатили Божанством. Због тога је Василије само хитон имао, само једну горњу стару хаљину, а сан на голој земљи, бдење, неупотреба купања су сачињавали његов украс, најукуснија вечера и јело су били хљеб и со - нова врста хране, а пиће трезвено и никада не пресушујуће, које извори доносе и онима који се не труде око њих. А истим тим, односно не остављајући исто то, олакшавати и лијечити своје недаће било је његово, а уједно и моје, односно наше заједничко, правило мудрољубља. Јер мене је, иначе оскудном у поређењу са њим у свему другом, допало да се са њиме изравнам по животним патњама.

Велика је девственост, безбрачни живот, добијање чинова ангелских - бића самаца, оклијевам да кажем: са Христом, Који се, благоизволивши и да се роди ради нас рођених, рађа од Дјеве, узакоњујући тиме дјевичанство, које би нас изводило одавде, ограничавало свијет, или, боље речено, из једног свијета слало у други свијет, из садашњег у будући. Али ко је боље од Василија или девственост поштовао, или прописивао законе за плот, не само својим властитим примјером, него и писаним својим посланицама? Ко је изградио обитељи девственика? Ко је сачинио писмена правила којима је уцеломудрио свако чуло, привео у хармонију сваки уд тијела и убиједио да се чува истинита девственост, обраћањем унутрашње љепоте од видљивог према невидљивом, изнуравањем вањског, отимањем од пламена сировине којом гори, и оног што је скривено откривањем Богу - једином жениху чистих душа, Који к Себи уводи душе трезвенободре које на сретење са Њим излазе са свијетло разгореним свјетиљкама и обилном залихом уља.

Много је било спорова и разногласја о животу пустињачком и општежитељном. Без сумње и један и други има у себи и добро и лоше, не без примјесе. Као што први, иако је у већој мјери безметежан, хармоничан и лакше наводи на богомислије, али, пошто не бива подвргаван искушењима и поређењима, зна да не буде без надмености, тако и други, иако је у већој мјери дјелатан и користан, ипак није изузет од метежа. А Василије је на савршен начин сјединио и слио обје ове врсте живота. Изградио је скитове и манастире који нису удаљени од општина и општежитија, није одвојио једне од других, као неким зидом, и није их потпуно раздвајао, него истовремено и довео у најближи додир и разграничио, да и мудрољубље не буде туђе општењу, и дјелатни живот да не буде немудрољубив; него као што море и копно између себе размјењују своје дарове, тако да и ова два типа живота дејствују у јединствену славу Божију.

Шта још? Прекрасно је човјекољубље, прехрана сиротиње, помагање људској немоћи. Удаљи се стога мало од града, и погледај на нови град[18], на ову ризницу благочешћа, на ову добро-залагаоницу за оне који имају вишкове, у коју се по завјештању Василијевом не уносе само вишкови богатих, него чак и последњи динар сиротињски, и у којој нити мољцу има доступа, нити за лопове има радости, него се спасавају и од напада зависти и од рушилачког времена. Овдје се мудрољубљу учи болест, ублажава неблагочестивост, искушава састрадатељност. У поређењу са овом установом - шта су за мене седмоврате и египатске Тиве, и вавилонски зидови, и каријске гробнице Маузола, и пирамиде, и непребројна количина мједи у Колосу, или величанственост и љепота храмова који више уопште и не постоје, али и даље за многе људе представљају предмет дивљења, и који се описују у историјама, иако својим градитељима нису донијели никакве користи, осим краткотрајне и безначајне славе? Ја се неупоредиво више дивим овом кратком путу ка спасењу, овом најлагоднијем успињању према небу. Сада више пред нашим погледима нема тешког и жалосног призора, не леже пред нама људи још прије смрти умрли и умртвљени великим дијелом својих удова, прогоњени из градова, кућа, са тргова, од вода, од њима најмилијих људи, познавани само по именима, а не по тјелесним карактеристикама. Њих више не полажу другови и ближњи поред мјеста гдје се искупља народ, како би својом болешћу изазвали не толико сажаљење, колико одвратност, уз њихове жалобне пјесме, - ако је код кога још остало гласа. Али чему описивати сва наша злопаћења, када ријеч није за ово довољна? Василије је први све убјеђивао да ми, људи, не презиремо људе, да бесчовјечношћу према паћеницима не бесчастимо Христа - једину за све Главу, него да кроз недаће других градимо своје сопствено спасење и, сами имајући потребу за милосрђем, своје милосрђе дајемо у зајам Богу. Због тога се овај благородни, од благородних рођени и славом сијајући муж није гнушао и да цјеливом уста укаже поштовање болести, грлио је унесрећене као браћу, не из таштине (неко злобан би и то помислио, али ко је био толико далеко од ове страсти, као Василије?), него да својим мудрољубљем друге научи да не остављају служење страдалничким тијелима. То је у исто вријеме био и на сва уста разглашаван и у ћутњи разоткриван наук свима. И није то било да се само град користи овим благим дјелом, а да област и околна мјеста буду лишена тога. Напротив - свим предстојатељима народа он је предложио заједнички подвиг - човјекољубље и великодушје према несрећним. Код других - припремање пикантних јела, раскошне трпезе, кулинарски, вјешто припремљени специјалитети, прекрасне кочије, мекане, лепршаве и дугачке одежде, а код Василија - болесни, зацјељивање рана, подражавање Христу, Који је не само ријечју, него и дјелом чистио губу.

И шта ће нам на ово рећи они који га оптужују за гордост и надменост - ти зли судије толиких врлих дјела, који правилу суде неправилно? Да ли је могуће у исто вријеме цјеливати губаве и смиривати се до те мјере, а превазносити се здрављем? Да ли је могуће и изнуравати плот уздржавањем и надимати душу празном таштином? Да ли је могуће осуђивати фарисеја, а проповиједати уништење гордости, знати да се Христос спустио до обличја слуге, јео са митарима, умивао ноге ученицима, није се ни крста гнушао да би мој гријех прикуцао на њега - а шта од овога може бити необичније: видјети Бога распетог, распетог међу разбојницима, исмијаваног од руље, Бога, неодољивог и изнад страдања, - и у исто вријеме сам пловити по облацима, никога не признавати равног себи, као што замишљају они који клевећу на Васлија? Не, није могуће, напротив - они су кичљивошћу назвали постојаност, чврстину и непоколебљивост његове нарави. А такође мислим да су они у стању да одважност назову дрскошћу, разумност полтронством, целомудрије човјекомрством, правдољубивост недруштвеношћу. Јер нису без основе закључили неки - да пороци иду по трагу врлине и као да су јој сусједи, тако да они који су необучени за разликовање истине лако могу да замијене ствар оним што она у стварности није.

Ко је више од Василија поштовао врлину, или кажњавао порок, или указивао добронамјерност према онима који су се у врлини одликовали и строгост према онима који су згријешили? Често је осмјех његов била јавна похвала, а ћутање - приговор који је препуштао грижи савјести да прекори учињено или помишљено зло. Али ако неко није био брбљив, шаљивџија, зборољубац, и ако се многима није свиђао зато што не бива баш свима све и не угађа свима - шта с тим? За оне који имају ум не заслужује ли такав прије похвалу, него ли критику? Зар ће неко критиковати лава зато што не гледа као мајмун, него страшно и царски, што му је и грива племенита, истовремено и задивљујућа и пријатна за око; а лакрдијаше у театрима ће хвалити зато што су пријатни и снисходљиви, зато што се улизују гледалишту и изазивају општи смијех када шамарају један другог? Али ако и то будемо тражили у Василију - ко је од њега био пријатнији на скуповима, а то барем знам ја, који сам чешће од многих имао прилике да га слуша? Ко је од њега могао бесједовати умилније, шалити се са поукама, критиковати не вријеђајући, приговор не доводити до суровости, ни похвалу до ласкања, него и у похвали и у критици избјегавати неумјереност, користити се и једним и другим са расуђивањем и уважавајући вријеме, по законима Соломона, који каже да свакој ствари има вријеме (Екл. 3:1)?

Али шта ово значи у поређењу са савршенством Василија у рјечитости, са силом дара учења која му је покорила свијет? Ми све досад оклијевамо у подножју горе не успињући се на њен врх, сво вријеме пливамо по заливу не отискујући се на широко и дубоко море. Мислим да, ако је била (Ис. 27:15), или ако ће бити (1 Кор. 15:52) труба која ће да се чује свуда у ваздуху, ако замислиш или глас Божији који обухвата свијет или последице другог Доласка и чуда која ће тада потресати васељену, ето са тиме можемо да упоредимо глас и ум Василијев, који су толико превазишли и ставили испод себе сваки глас и ум, колико ми превазилазимо природу бесловесних.

Ко је више од Василија очистио себе Духу и припремио се да постане достојан тумач божанственог Писма? Ко се више од њега просвијетлио свјетолошћу знања, провидио у дубине Духа, и са Богом истражио све што се може спознати о Богу? Ко је владао ријечју, и боље изражавао мисао, тако да за разлику од многих код којих или мисао не налази ријечи или ријечи заостају за мислима, није он имао недостатка ни у једном ни у другом, него је подједнако достојан похвале и за мисли и за ријечи, свуда се показивао достојан самом себи и у стварном смислу савршен? О Духу је ап. Павле посвједочио да Он све испитује, и дубине Божије (1 Кор. 2:10), не зато што не зна, него зато што се наслађује созерцањем. А Василије је испитао све дубине Духа, и из тих дубина он је црпио неопходно, како би образовао нарави, научио високим ријечима, одвлачио од садашњег и пресељавао у будуће. Код Давида се хвале љепота и величанственост сунца, брзина његовог кретања и сила, зато што оно сија као жених, величанствено као џин, и прелазећи толики пут, има толико силе да равномјерно свијетли са краја на крај земље и не умањује топлоту сразмјерно растојању (Пс. 18:6-7). А код Василија је љепота била врлина, величанственост - богословље, кретање - непрестано стремљење и узлажење ка Богу, сила - сијање и дијељење ријечи. И због тога ја без оклијевања могу да кажем: По свој земљи отиде глас његов, и до крајева васељене ријечи његове, што је Павле рекао о Апостолима (Рим. 10:18), позајмивши ријечи од Давида (18:5). Шта друго данас народним скуповима придаје чар? Шта наслађује на пировима, трговима, у црквама? Шта увесељава и начелнике и потчињене, монахе у општежитијима и пустињама, људе који се необавезно или по дужности занимају мудрољубљем (философијом) - било вањским, било нашим? Свуда једно те исто, највеће наслађивање - писана дјела Василијева. После њега писцима не треба другог богатства, осим његових дјела. Заћуткују стара тумачења ријечи Божије, над којима су се трудили неки, јер се оглашавају нова, и код нас је данас најсавршенији у ријечи онај који боље од других зна Василијеве списе, има их у устима и чини их разговијетним за уво. Умјесто свих он сам је постао довољан ученицима да би се образовали. Само то ћу рећи о њему.

Када у рукама држим његов Шестоднев и читам га наглас, тада бесједујем са Творцем, спознајем законе стварања, и дивим се Творцу више него прије, док сам за наставника имао само свој вид. Кад пред собом држим његове апологетске бесједе против јеретика, тада видим содомски огањ, којим се у пепео претварају лукави и бунтовнички народи и сам халански стуб, на погибију грађен и прекрасно разрушен. Кад читам бесједе о Духу, тада Бога, Којег имам, поново стичем, и осјећам у себи одважност да објављујем истину, успињући се по степеницама његовог богословља и созерцања. Када читам друга његова тумачења, која он појашњава и за људе кратковиде, написавши их три пута на тврдим плочама њиховог срца (Прич. 22:21), тада постајен увјерен да не требам да се заустављам само на буквалном поимању и гледам само на површину, него да требам да се простирем даље, из једне дубине да ступам у нову дубину, призивајући безданом бездан и свјетлошћу проналазећи свјетлост, док не достигнем узвишени смисао. Када се посветим његовим похвалама подвижника, тад презирем тијело, бесједујем са онима које хвали, буди се у мени ревност ка подвигу. Када читам наравствене и дјелатне његове бесједе, тада се чистим у души и у тијелу, постајем Богу угодан храм, музички инструмент у чије струне удара Дух, пјесмопојац Божије славе и свемоћи, и кроз то се преобразујем, другим ријечима долазим у стање хармоније и поретка, од једног човјека постајем други, мијењам се Божанственом промјеном.

Пошто сам поменуо богословље и то колико је високоглагољив у овој науци био Василије, реченом ћу да додам и следеће. Јер за многе је корисније од свега да не претрпе штету од тога што ће о њему да стекну неисправно мишљење. Говорим пак то људима злонамјерним, који властитим недостацима помажу тако што их приписују другима. За прво над свима учење, за једињење и сабожанственост (или не знам како већ да то назовем тачније и јасније) у Светој Тројици Василије би се радије сагласио не само да буде лишен свих пријестола, којих се ни од почетка није домагао, него чак и да бјежи од њих, у саму смрт, а мучење прије смрти би он дочекао као добитак, а не као недаћу. Ово је доказао већ и оним што је учинио и претрпио када се, за истину осуђен на изгнанство, бринуо само о следећем - наиме, једном од својих пратилаца је рекао: "узми моју књигу забиљешки и иди за мном". Међутим, он је за обавезу себи прописао да устроји ријечи своје на суду, користећи у овоме савјет божанственог Давида (Пс. 111:5), и да одложи на кратко вријеме борбе, док се претрпи превласт јеретика и не наступи вријеме слободе која би језику дала већу одважност. Јеретици су вребали да улове јасно формулисане изјаве о Духу да је Он Бог - што је потпуно истинито, али се њима и зломе покровитељу њиховог бешчашћа чинило злочестиво. Хтјели су да из града протјерају Василија - ова уста Богословља, како би они овладали Црквом и, обративши је у утврђење и одскочну даску за своје зловјерје, одатле, као из какве утврде, кретали у нападе на друге. Али Василије је употребом других термина и изрека из Писма које су несумњиво имале исти смисао, уз аргументе који су неизбјежно доводили до тог закључка (да је Свети Дух Бог), толико стјеснио супарнике, да су потпуно остали без текста, будући побијени својим властитим тврдњама - што је најбољи могући доказ његове дијалектичне силе и вјештине. Исто је доказао и у свом следећем слову, држећи у руци перо очигледно умакано у сасуд Духа. У међувремену Василије је до одређеног времена одлагао да употријеби тачан израз, молећи од самог Духа и од искрених сабораца Духа да се не љуте на његову опрезност, зато што је, када је вријеме поколебало благочешће, тврдим стајањем за један израз било могуће својом неумјереношћу упропастити све. И за поборнике Духа нема никакве штете у малој промјени у формулацији, с обзиром да у различитим изразима они препознају исте појмове, зато што спасење наше није толико у ријечима, колико у дјелима. Не би требало ни јудеје одбацивати, када би они тражили да се задржи ријеч: помазаник умјесто ријечи Христос, ако би се уз то сагласили да нам се присаједине. Напротив - највећа могућа штета би за цјелину била да Црквом завладају јеретици. А да је Василије малтене пред свима исповиједао Духа за Бога, ово се доказује тиме што је он вишекратно, кад год се појавила прилика, проповиједао то свенародно, као што је и насамо са ревношћу свједочио пред онима који су га о томе питали. Али још јасније је он то изразио у ријечима које је упутио мени, пред којим у бесједи о таквим предметима код њега није било ничега сакривеног. И није он то просто потврђивао, него је, што је иначе веома ријетко радио раније, уз то додавао и најстрашније могуће заклетве на себе да, ако он не исповиједа Духа као јединосуштног и равночасног са Оцем и Сином, нека буде лишен самог Духа. А ако неко макар у томе мене признаје за саучесника у његовим мислима, открићу још нешто, мада то вјероватно многи ионако знају. Када је због тјескобних прилика он на себе налагао извјесну дозу опреза, тада је слободу пружио мени, којег, као већ познатог, нико не би почео да суди и протјерује из отаџбине - пружао са тим да наше проповиједање буде тврдо, при његовој опрезности и мојој одважности.

A oвога сам се дотакао не да бих заштитио његову славу (Василије је изнад свих тужитеља, ако би се и нашли такви), него да бих опоменуо оне који за правила благочешћа узимају само оне изреке које се налазе у писаним дјелима овога мужа, како не би имали помањкања у вјери и како за оправдање свога зловјерја не би злоупотребљавали његово богословље, какво је, по наговору Духа, изложио он у складу са приликама, него да би се, дубоко понирући у смисао написаног, и у циљ са којим је писано, све више и више успињали ка истини и заграђивали уста нечастивим. О, када би његово богословље било моје богословље и богословље јединомислених са мном! Ја се толико ослањам на чистоту Василијеве у овоме вјере, да сам као и у свему осталом спреман да је подијелим са њим; нека се и пред Богом и пред људима благомислећим припише моја вјера њему, а његова мени! Јер ми не називамо противрјечнима један другом Јеванђелисте за то што се један занимао више човјечанством Христовим, а други богословљем; једни почели тиме што се односи на нас, а други оним што је изнад нас. А раздијелили су на овај начин између себе они проповијед ради користи, како ја мислим, оних који је примају и по наговору у њима говорећег Духа.

Али с обзиром да је и у Старом и у Новом Завјету било много мужева чувених по благочешћу, законодаваца, војсковођа, пророка, учитеља, јунака до крви, ми ћемо, упоредивши са њима Василија, и одатле о њему саставити слику. Адам је био удостојен да буде рукотворина Божија, да окуша рајску насладу и да прими први закон, али (да из уважавања прародитеља не кажем нешто хулно) није сачувао заповијест. А Василије је и примио и сачувао заповијест, од дрва познања није претрпио штету, и прошавши мимо пламеног мача (поуздано знам) достигао рај. Од времена Еноса се поче призивати име Господње (1 Мој. 4:26). Али Василије је и призивао и другима проповиједао - што је много важније од призивања. Енох је узнесен, примивши то узношење као награду за мало благочешће (зато што се вјера још увијек састојала у сјенкама), и тиме избјегао опасности за будући живот. Али за Василија, савршено искушеног у животу савршеном, читав живот је био узношење. Ноју су били поручени ковчег и сјемена другог свијета, повјерени малом дрвету и спасавани од вода. Али Василије је избјежао потоп бешчашћа, од свога града је начинио ковчег спасења који је лако препливао пучину јереси и из њега обновио цијели свијет. Велик је Авраам, патријарх и жрец необичне жртве, који рођеног по обећању приводи ка Дародавцу као спремну жртву која жури на клање. Али није мања жртва ни Василијева, који је самог себе принио Богу, и у замјену за то није добио ништа што би било равно таквој жртви (а да ли је шта и могло бити равно?), па је због тога и извршио жртвоприношење. Исак је био обећан још прије рођења. Али Василије је био самообећан, узео је Ребеку, то јест Цркву, не из даљине, већ изблиза, не уз помоћ посланог слуге, него ју му је без посредника дао и повјерио Бог. Он није био преварен по питању избора првенства код дјеце, него је непогрешиво свакоме дао по заслугама, расудивши по Духу. Хвалим лествицу Јакова и стуб који је он помазао Богу, и борбу његову са Богом, ако је то била борба, а не изравнавање, како ја мислим, човјечије мјере са Божијом висином, од чега он на себи и носи знамења побијеђене природе. Хвалим велику бригу овога мужа о стаду, и његово благостање, и дванаест патријарха који су произашли од њега, и подјелу благослова, и знаменито при овоме пророчанство о будућности. Али такође хвалим и лествицу коју Василије није само видио, него се и успео по њој постепеним успињањима у врлини; хвалим стуб његов који је не само помазао, него и подигао, стуб који предаје сраму нечастиве; хвалим борбу у којој се борио не са Богом, него за Бога, свргавајући учење јеретика; хвалим и пастирско његово умјеће, којим се обогатио, стичући више оваца знаменитих, него незнаменитих; хвалим и добру многобројност дјеце његове рођене по Богу и благослов којим је утврдио многе. Јосиф је дијелио хљеб, али само за Египат, при томе не вишекратно, а хљеб је овај био плотски. А Василије је дијелио свима, увијек, и то хљеб духовни, што је за мене важније од Јосифовог житодаривања. И он је био искушаван са Јовом Авситидијским и побиједио је, и на крају подвига громогласно је објављено о томе да га није поколебао нико од многих који су покушавали да га наведу на колебање, већ да је са великом надмоћношћу посрамио искуситеља и заградио уста неразумљу другова који нису знали тајну страдања. Мојсије и Арон међу свештеницима његовим (Пс. 98:6) - тај велики Мојсије који је казнио Египат, спасио народ уз знамења и чудеса многа, улазио унутар облака и дао двоструки закон, вањски (закон буквални) и унутрашњи (закон духа); и тај Арон, брат Мојсијев и по тијелу и по духу, који је приносио молитве и жртве за народ, био је тајнослужитељ свештене и велике скиније коју постави Господ, а не човјек (Јевр. 8:2). Али Василије - ревнитељ обојици, не тјелесним, него духовним и словесним бичевима кажњава племе јеретичко и египатско, а народ изабрани који ревнује у добрим дјелима (Тит. 2:14) пресељава у земљу обећану, пише законе на плочама које се не ломе него спасавају, које нису прикривене него зацијело духовне; улази у свјатаја свјатих, не једном у години, него вишекратно и (може се рећи) свакодневно, и одатле нам открива Свету Тројицу, чисти људе не привремено установљеним кропљењима, него вјечним очишћењима. Шта је најненадмашније у Исусу Навину? - Војсководство, расподјела жријеба и овладавање Светом земљом. А зар Василије није предводник, зар није војни заповиједник онима који се спасавају кроз вјеру, расподјелитељ различитих у Богу удјела и обитељи које је дијелио онима које је предводио? Зато можемо рећи и ове ријечи: нападоше на ме силници (Пс. 58:4), у руци Твојој је жријеб мој (Пс. 30:16) - жријеб неописиво драгоцјенији од земаљских и лако уловљивих. И (нећемо спомињати Судије, нити најзнаменитијег међу Судијама) Самуило је међу призивајућима Име Његово (Пс. 98:6), предан Богу још прије рођења, и одмах послије рођена свештен, и помазује из рога цареве и свештенике. А није ли и Василије освештан Богу још од рођења, од утробе материне, није ли предан Њему и са хламидом (1 Цар. 2:19); није ли помазаник он Господњи који се загледа у наднебесно и Духом помазује савршене? Славан је Давид међу царевима, и мада се приповиједа о многим његовим побједама и тријумфима над непријатељима, ипак је његова најважнија одлика - кроткост, а прије царевања - сила гусала која тјера лукавог духа (1 Цар. 16:23). Соломон је молио Бога за ширину срца; и добивши је, толико је преуспио у премудрости и созерцању, да је постао славнији од свих својих савременика. А Василије, по мом мишљењу, ни у чему не заостаје ни за првим у кроткости, ни за другим у мудрости, због чега је смиривао дрскост побјешњелих царева, и није само једна јужна, или друга нека царица долазила са краја земље по чувењу о мудрости његовој, него је мудрост његова постала чувена до свих крајева земље. Прећутаћу оно што слиједи у животу Соломоновом, познато је то свима, па ћемо и ми да га поштедимо. Ти хвалиш јунаштво Илијино пред мучитељима и огњено његово узимање на небо? Хвалиш прекрасно наслеђе Јелисеја - плашт, за којим је услиједио и дух Илијин? Похвали онда и живот Василијев у огњу, то јест у мноштву искушења и спасење кроз огањ који пламти али не пржи (свима знано чудо у купини), а такође и прекрасни кожни покров, дарован с висине, то јест бесплотност. Занемарујем остало: јуноше орошене у огњу, пророка-бјегунца који се у утроби китовој моли и који из звијери излази као из ложе, праведника који у рову везује јарост лавова, и подвиг седам Макавеја, који са јерејем и матером бивају освештани Богу својом крвљу и свим врстама мучења. Василије је опонашао њихово трпљење, и стекао њихову славу.

Прелазим на Нови Завјет, и упоредивши са Василијем оне који се прославише у њему, према учитељима ћу одати поштовање ученику. Ко је Претеча Исусов? Јован, као глас Ријечи и као свјетиљка Свјетлости, заиграо је пред Исусом у утроби, а претходио му је и у аду, у њега будући послан Иродовим бјеснилом, да би и тамо проповиједао Оног Који долази. И ако се некоме моја ријеч учини смиона, нека унапријед узме у обзир да ја не дајем предност, чак и не упоређујем Василија са оним који је већи од свих рођених од жене, већ хоћу да у Василију покажем ревнитеља који има и неке карактерне црте Јованове. Јер за оне који се уче није мало важно и мало опонашање великих образаца. И зар Василије није јавно осликавање Јовановог мудрољубља? И он је обитавао у пустињи, и код њега је одежда ноћу била хаљина од камиље длаке - непозната и непоказивана другима, и он је исту такву љубио храну, чистећи себе Богу уздржавањем, и он се удостојио да буде проповиједник, мада не и претеча Христов, и код њега су долазили, не само сви околни, него и они који су живјели изван граница земље, и он је стао међу два Завјета, разрјешавајући букву једног и откривајући дух другог, разрјешење видљивог обраћајући у пуноћу скривеног. И он је опонашао у ревности Петра, у неуморности Павла, а у вјери - оба ова именита и преименита Апостола, у велегласју - синове Заведејеве, а у оскудности и скромности - све ученике. А за ово му се повјеравају кључеви небески, и не само од Јерусалима до Илирика, него много већи круг он обухвата Јеванђељем, и мада се не именује тако, ипак постаје и он син грома. И он, залијежући у крилу Исусовом, одатле извлачи силу за ријеч и дубину мисли. Да постане Стефан, иако је и на то спреман био, препреку је правило то што је поштовањем према себи задржавао каменоватеље. Али о томе имам намјеру да кажем укратко, не улазећи у детаље. Нека од савршенстава је сам изумио, у другоме је опонашао друге, а у трећем превазишао, и тиме што је преуспјевао у свему постао виши од свих данас познатих.

Преко овога рећи ћу још о нечему, и то укратко. Такав је сјај овога мужа, такво изобиље славе, да су и много тога мало важног у Василију, чак и његове тјелесне недостатке, други мислили да искористе за себе као средство за славу. Такви су били бљедило лица, дуга коса, тихи ход, спорост у причању, необична замишљеност и удубљеност у себе, што се код многих који га данас опонашају, јер то невјешто чине и неисправно разумију, претвара у утученост. Исто је и са изгледом одежде, креветом, начином јела - све то што он није радио са неким циљем и ради самохвалисања, него просто, онако како је живио. А ти ћеш данас видјети много Василија по изгледу, то су статуе које представљају само сјенку Василијеву, јер би много било рећи да су они ехо његов. Ехо, мада само одјек ријечи, ипак је понавља дословце, а ови људи су удаљенији од Василија више него што желе да му се приближе. И с правом се сматрало не за малу, него за велику част бити близак Василију, или му прислуживати, или запамтити било шта што је рекао или учинио, било као шалу или са неком озбиљном намјером, чиме сам се и ја, и то не једном, хвалио, зато што је код Василија и нешто спонтано речено било драгоцјеније и изузетније од онога што други чине са напором.

А када је, трку завршивши и вјеру одржавши, пожелио да се разријеши и када је настало вријеме примања вијенаца, када је зачуо не наређење изађи на гору и скончај (2 Мој. 32:49-50), него "скончај и дођи к нама", тад он чини чудо, не мање од до сада описаних. Будући већ скоро мртав и без даха, напустивши већи дио свог тијела, показује се као још крепак приликом изговарања своје исходне бесједе, како би одавде отишао са објављивањем благочешћа, те у рукоположењу најискренијих својих саслужитеља подаје руку своју и дух, како олтар не би остао лишен његових ученика и помоћника у свештенству.

Оклијева, истина, ријеч да се дотакне онога што јој предстоји, али се дотаћи мора, мада би о томе говорити приличније било другима, а не мени, који (колико се год учио мудрољубљу) не умијем да се придржавам мудрољубља у тузи која ме обузима када се сјетим свеопштег губитка и жалости која је тада обузела васељену.

Василије је лежао на издисају, призиван ка горњем ликовању небеских чинова, ка којем је још одавно пружао свој поглед. Око њега се узбуркао цијели град, неподношљив је то губитак био, жалили су се на његов одлазак као да је у питању напад на саму Цркву, хтјели су да задрже његову душу, као да се она могла ухватити и на силу зауставити рукама и молитвама (жалост их је чинила неразумним); и свако је био спреман, само да је то било могуће, да његовом придода нешто од свог живота. А када су се сви њихови напори показали узалудним (било је дошло вријеме да се покаже да је он човјек), и када су га, након што је изрекао последње своје слово: у руке Твоје предајем дух свој (Пс. 30:6), Ангели преузели, када је радостно испустио дух, претходно упутивши још једном присутне у тајне и усавршивши их својом науком; тада се открива чудо, изузетније од свих пређашњих. Свети је изнесен подугнут рукама светих. Али свако је настојао да се дохвати ивице хаљине, или да под сјенку његову стане, или свештени одар да придржи, или само да га се дотакне (јер шта је свештеније и чистије од његовог тијела?), или чак само да иде поред оних који су га носили, или да се наслади барем гледањем (како би и оно донијело корист). Препуњени су били тргови, пролази, станови и куће поред којих је пролазила поворка; на хиљаде људи свих врста и узраста, до тада непознатих, претходили су, пратили, окруживали одар и тијеснили један другог. Псалмопојање је било пригушено ридањем, и мудрољубље се повукло пред незаустављивом жалошћу. Наши су се препирали са вањским, са паганима, са јудејима, са дошљацима, а они са нама, о томе ко ће више да се наслади призором и за себе извуче већу душевну корист. Рећи ћу у закључку да се жалост завршила правом несрећом: од тјескобе, таласања и узбурканости народних маса немали број људи је изгубио живот, и кончина њихова је била блажена, зато што су се одавде преселили заједно са Василијем и постали (како би рекао најусрднији) надгробне жртве. А када се тијело са великим тешкоћама сакрило од грабљивих руку и оставило иза себе пратиоце, предало се гробу отаца, и ка јерејима се приложио архијереј, ка проповиједницима - величанствени глас, који још увијек одзвања у мојим ушима, ка мученицима - мученик.

И сада он на небесима, мислим, приноси за нас жртве и моли се за народ (јер, оставивши нас, није нас сасвим оставио); а ја - Григорије, полумртав, полупосјечен, отргнут од великог савеза (што је својствено ономе ко је одвојен од Василија), који вучем живот болешљиви и неблагоуспјешан, не знам чиме да скончам, оставши без његовог руководства. Мада - и до дан-данас он мени даје савјете, и ако када преступам границе мјере, уцеломудрује ме у ноћним виђењима.

Али ако ја похвалу мијешам са сузама, живопишем ријечју живот овога мужа, предлажем будућим временима општу слику врлине, за све Цркве и душе нацрт спасења, на који гледајући, као на одушевљени закон, можемо да градимо живот; онда ни вама, просвећеним његовим учењем, не могу да дам ниједан други савјет, осим тог да се, увијек упућујући свој поглед према њему, као да вас још увијек види и као да га још увијек видите, усавршавате духом! Према томе, сви ви који стојите преда мном, сав Василијев збор, сви служитељи олтара, сав нижи црквени клир, сви духовни и свјетовни, приступите и саставите са мном похвалу Василију! Нека свако исприча о неком од његових савршенстава; нека они који сједе на пријестолима траже у њему законодавца, грађански начелници - градоградитеља, прости људи - учитеља благочешћа, учени - наставника, дјеве - невјестоводитеља, супружници - наставника у целомудрију, пустињаци - оног који их окриљује, општежитељи - судију, љубитељи простоте - водича, они који воде живот созерцатељни - богослова, они који живе у весељу - узду, у недаћама - утјеху, сиједе власи - жезло, младост - педагога, сиротиња - снабдјевача, изобиље - домоуправитеља. Мислим да ће и удовице похвалити покровитеља, сирочад оца, сиромаси сиротољупца, дошљаци гостољупца, браћа братољупца, болесни љекара који од сваке болести даје лијек, здрави чувара здравља и сви - онога који је свима био све (1 Кор. 9:22), да свих, или колико је год могуће већи број људи, придобије.

Ово ти је, Василије, слово од мене, чији глас теби некада бијаше веома пријатан, од мене - једнаког теби по свештеном чину и узрасту! И ако је оно приближно достојанству, то је - твој дар, јер на тебе се надајући ја сам приступио ка слову о теби. Ако је пак далеко оно од достојанства и много ниже од надања, јесам ли могао учинити шта ту ја, скршен старошћу, болешћу и тугом за тобом? Уосталом - и Богу је угодно оно што је сразмјерно сили. Призри стога на мене с висине, божанствена и света главо, и датога мени, ради мојега уразумљења, пакосника плоти (2 Кор. 12:7) утишај твојим молитвама, или ме научи да га подносим трпељиво, и сав живот мој усмјери ка најкориснијем! А кад починем, и тамо ме прими под кровове своје, да бисмо, сажитељствујући један са другим, чистије и савршеније созерцавајући свету и блажену Тројицу, о Којој сада имамо неко познање, зауставили на овоме своју жељу, и ово добили као награду за оно за шта смо и ратовали и зашто се против нас ратовало.

Такво је теби од мене слово! А ко ће похвалити мене, који ћу послије тебе оставити живот, ако и пружим за ријечи нешто достојно похвале, у Христу Исусу Господу нашем, Којем нека је слава во вјеки? Амин.

1. Ифигенију.
2. Василијеви родитељи су имали укупно десеторо дјеце.
3. Презвитерском.
4. Евсевије, Епископ Кесаријски. О избору и уздизању њега на кесаријски пријесто види Твор. Св. Отц. Т. 2, стр. 134.
5. Од Аријанаца, за вријеме императора Валента.
6. Епископа Евсевија.
7. Евсевије, епископ Кесаријски.
8. Види Тв. Св. Отц. Т. 2 стр. 138, 139.
9. Василијевом.
10. Ксерксу.
11. Главни Валентов кувар, по имену Демостен, који је, када су га послали код Василија, пријетио да ће га убити својим кухињским ножем. О њему је св. Василије казао: "напокон се код нас појавио и неписмени Демостен".
12. Звао се Модест.
13. Код аријанаца.
14. Према тумачењу Никите, ови дарови су се састојали од златних посуда.
15. Кесарија и Тиана. Епископ у Тиани је био Антим, који је и објавио своје притензије на неке дијелове Василијеве apxиeпископије, која је пријесто имала у Кесарији.
16. Антим.
17. Василије.
18. Комплекс здања за пријем страника и лијечење лепрозних, богаља и убогих који је изградио Василије покрај Кесарије.