Након ширења култа Светог Вита у јужној Италији и Сицилији, његово поштовање се врло рано пренело и у Рим, тако да папа Геласије у последњој деценији V века помиње римско светилиште посвећено сицилијанском младом мученику. Мошти су му средином VIII века пренете у угледни Сен Дени код Париза, да би 836. године биле дате на дар бенедиктинској опатији Корвеј у западној Саксонији. Како су монаси ове опатије имали снажну мисионарску делатност, култ Светог Вита се значајно укоренио међу германским и неким западнословенским народима, пре свега код Чеха. Има наговештаја да су се Света браћа Ћирило и Методије у Великој Моравској могли сусрести са култом овог свеца, јер није искључено да су франачки мисионари користили Витово исцелитељско поштовање за своје деловање међу Словенима.
На основу једног доста старог рада протојереја Јована Вучковића, професора задарске и ректора Старе карловачке богословије (Свети Вит /Видов Дан/. Једно питање из агиологије православне цркве, Хришћански весник XII /1890/) и савремене расправе Миодрага Марковића (Култ светог Вита /Вида/ код Срба у средњем веку, Зограф, 31 /2006-2007/), може се пратити ширење поштовања овог мученика, пре свега међу народима под римском јурисдикцијом, али и код православних, и то најизразитије код Срба.
Прва позната ликовна представа (голобради младић, скоро дечак) је из 850. године у доњој цркви Светог Климента у Риму, а такође су запажени портрети у венецијанском Светом Марку и катедрали Монреала, из друге половине XII века.
Име сицилијанског мученика није забележено ни у једном литургичко-химнографском споменику општеправославног (Васељенског) карактера. Његовог помена нема, на пример, у типику цариградске Свете Софије, Менологу цара Василија II, другим цариградским синаксарима... Једино је богослужбено прослављан међу грчким монасима који су живели у јужној Италији. Тако његове службе познају грчке литургичке књиге које су настале у јужној Италији (Напуљски месецослов из IX века, синајски „канонарион“ /IX или X век/, месецослов Капуанског грчког јеванђеља из 991. године, типик катедралне цркве Ваведења у калабријском граду Бовију из 1552. године). Иначе, више грчких монашких заједница у јужној Италији за свог заштитника имали су Светог Вита; једна од најважнијих била је код Полињана, нешто јужније од Барија.
Што се тиче уласка Витове службе у руске минеје (месецослов Архангелског јеванђеља /1092/, служебни минеј за јун из XII века, настао у Новгороду, Успенски зборник /крај XII века/), готово је сигурно, без обзира што су ове књиге образоване по типу Студијског типика, да се она у њима нашла под утицајем чешке старословенске књижевности из периода када су међу Чесима мисионарили монаси са Запада који су били под јаким утицајем мученика са Сицилије.
Није познато да је на територији под јурисдикцијом Цариградске патријаршије подигнута и једна црква посвећена Светом Виту. Једино је извесно да је за светогорски манастир Светог Павла у Венецији крајем XIII века израђен раскошан диптих са Витовим ликом, и то, вероватно, као поклон српског краља Милутина, или можда Драгутина.
Међутим, има и доказа да су Срби још раније поштовали Светог Вита. У месоцослову Мирослављевог јеванђеља (последња четвртина XII века), под 15. јуном помињу се Свети Вит, Модест и Крескентија. У прологу манастира Леснова (1330), такође 15. јуна, после пророка Амоса, прослављају се Дула из Киликије, Вит, Модест и Крескентија. У Русији се налазе и три српска пролога из прве половине XIV века са поменом Вита, али без пролошког житија (Румјанцев 319, збирка Синодалне типографије број 1146, Хлудов 189).
Пролошко житије и служба Светом Виту налази се у српском минеју за јун и јул, насталом око 1320. године, а који се данас чува у Црквено-историјском археолошком институту у Софији (рукопис број 501). У науци су регистрована још два минеја из Милутиновог времена са службом Светог Вита који се налазе у Москви и Санкт Петербургу. И у месецослову Дечанског четворојеванђеља, које је Гиљфердинг однео у Санкт Петербург, помиње се јужноиталијански млади мученик. Али након литургичке реформе код Срба под утицајем превода Јерусалимског типика архиепископа Никодима (1319), из химнографских списа готово да нестаје Витово име. Једино га бележе два преписа Јерусалимског типика (крај XIV или почетак XV века) из Дечана (број 114 и 115).
Како култ Светог Вита није заживео у Византији, једна од претпоставки зашто је његово прослављање живо међу Србима, јесте чврста веза овдашње црквене праксе са старословенским књижевним наслеђем из времена Свете браће и њихових настављача.
Тако Асеманијево изборно јеванђеље (почетак XI века) и Остромирово четворојеванђеље (1056/1067), репрезентативни старословенски споменици, у месецословима помињу Светог Вита. А већ је указано на могућност да су се Ћирило и Методије, па и њихови ученици, могли сусрести у Моравској са његовим култом.
Логично је да поштовање Светог Вита у српским земљама заживљава и ширењем овог култа из јадранског приморја. М. Марковић, у поменутом чланку, наводи: „Храмови посвећени Светом Виту постојали су, наиме, током средњег века на острвима некадашње кнежевине Неретвљана – на Брачу, Хвару, Корчули и Мљету – а и у такозваним приморским земљама државе Немањића – у Диоклитији, Далмацији, Травунији и Захумљу.“ Једну цркву Светог Вита (Вида) на Корчули Стефан Првовенчани додељује 1220. године манастиру Свете Марије на Мљету. А у Светоарханђелској повељи цара Душана (1347/1348) помиње се црква Светог Вида код села Купелника, метоха царске задужбине у Доњем Пилоту.
Евидентиране су и иконографске представе Светог Вита у српским манастирима и црквама. Овај мученик врло репрезентативно место има у цркви Богородице Одигитрије у Пећи – у северозападном травеју, уз ктиторово (архиепископ Данило II) гробно место, а заједно са најпоштованијим светим лекарима – светим Космом, Дамјаном, Пантелејмоном и Јермолајем. И Душанов властелин Петар Брајан Вита слика, међу другим мученицима, у својој задужбини, Богородичиној цркви у Карану. Још није поуздано утврђено да ли се његов портрет налазио и у манастиру Велућу.
Ови извори доказују да је међу православним Србима у средњем веку Свети Вит имао значајно богослужбено место. Но, након литургичке реформе увођењем Јерусалимског типика (прва половина XIV века) и од времена стварања црквеног мученичког култа Светог кнеза Лазара Косовског (одмах после 1389), из српских минеја и синаксара нестаје име овог ранохришћанског мученика.
Интересантно је да рани српски извори о сукобу на Косову пољу не региструју да се тај чин догодио на дан када се празновао Свети Вид, али латински не заборављају који се светац тога дана прослављао (фирентински одговор из октобра 1389. на писмо краља Твртка I, дубровачки летописац из XV столећа). Први докумен српске провијенције који помиње Видовдан јесте Сеченички летопис из друге половине XV века. А Константин Михаиловић из Островице у Јаничаревим успоменама (1497-1501) пише: „И тада је у среду, на дан Светога Вита, започео веома жесток бој и трајао је све до петка.“ И једна бугарштица из Пераста памти када је била Косовска битка: „Видовданак бијаше, а Лазару крсно име.“
У ново доба Видовдан улази преко Вука Караџића. Он најпре (1815) записује и објављује десетерачку песму Кнежева вечера („Видов дан ће сутра осванути, видећемо ко је права вера, ко је вера, ко ли невера“), а потом у Ријечнику (1818) трвди да се битка одиграла на Видовдан. „У почетку он (Видовдан) је најчешће помињан и слављен у књижевним делима, да би већ средином XIX века, у доба пораста српског националног романтизма, постао свеприсутан симбол херојства српског народа, посебно његовог јуначког отпора Турцима. Нешто касније, од 1864. године, поново се појављује и у црквеним календарима. При томе се догодио необичан парадокс. Видовдан је постао празник од посебног значаја у свим слојевима српског друштва, али то више није био дан Светог Вита, по коме је празник добио име, него дан спомена смрти Светог кнеза Лазара и Косовског боја. Сицилијански мученик је, истовремено, скоро сасвим заборављен. Није прослављан у богослужењу, химнографији и иконографији, а последњих деценија у стручној и популарној литератури негира се чак и било каква веза између њега и Видовдана“ (М. Марковић, Култ светог Вита... ).
Многи етнолози (Миле Недељковић, Душан Бандић, Мила Боснић) везу између 15. јуна и празновања Светог Вита почињу да негирају након појављивања књиге професора Миодрага Поповића Видовдан и часни крст (1976), у којој се, без увида у химнографске и иконографске изворе, Видовдану придају паганске карактеристике (Световид – врховно божанство Словена пре покрштавања). Поповић је ово преузео из застареле и превазиђене студије историчара Натка Нодила (Religija Srba i Hrvata na glavnoj osnovi pjesama, priča i govora narodnog, Rad JAZU 77 (1885). У другој половини XX века једино меродавно о пореклу празника Видовдана код Срба пише тадашњи епископ банатски Амфилохије Радовић у чланку Толико слављени Видовдан код Срба заправо је благдан латинског Светог Вита (Банатски весник 3 (1989).
Негослав Јованчевић
