Митрополит је осетио да је нашим временима све потребнија успомена на људе који су у првим столећима хришћанске историје зрачили свежом вером у Христа, који су својом жртвом сведочили истину Христовог васкрсења и полагали темеље универзалној, свеопштој Цркви. Хришћанство се временом све више заплитало у нити овоземаљских замки, заборављало је своје исконске мисли, своју веру и стремљења Небеском Царству. Везано за земљу, за новац и друштвени положај, за државу, оно је доспевало у опасност да се одроди и, како би рекао један свети отац, „издајући самог себе, изгуби блажену и малу топлини“ своје првобитне љубави, свог младог одушевљења. Али, и када се то деси (а дешава се), другога пута нема ка повртаку изгубљене топлине него кренути обрнутим правцем: открити узрок тога лишавања и отклонити узрок. Страсна приврженост добрима овог света, дрхтање над својим телесним постојањем, пожуда – није ли то узрок нашега отуђења од некадашњег, давнашњег мартиријума Христове вере? Тада се треба супроставити страстима које од слободног бића за час направе роба и надвладати страх од смрти вером у вечни живот, у ствари, вером и чврстом надом у сусрет са оваплођеним и васкрслим Сином Божијим.

Свет антиохијски епископ Игнатије пример је такве уздигнутости над светом и самим собом. Његова личност је жива историја, без премиса легендарности. Управо су његова Писма најбоље сведочанство његовог живота. Он је био антиохијски епископ у времена када је бити епископ значило „сваки дан умирати“, сваки дан ишчекивати крвника, непријатеља, бити на челу списка за ломачу или крст. Још горе од тога. Било је то време кад је хришћане мрзела сама средина у којој су живели – због тога што су друкчији, бољи, што желе да буду бољи, зато што се не мрзе као остали, не туку и не свете, и не трче на вулгарна и лажна задовољства као остали, зато што им није стало да буду „мушки“ попут лажних мушкараца који своју мушкост потврђују пијанчењем и насиљем, ни „женски“ по узору на слабашне или раскалашне жене у својој околини. Игнатије је био водитељ мале групе. Не треба имати илузија у погледу бројности првих хришћанских општина. Све то била је једна мањина у односу на масу пагана, оаза у пустињи, острвце у океану. Али су сви једнодушно мислили на првом месту како да светли и честити дочекају онога коме се свом душом отимају, Христа. Ако то данас не разумемо, ако не саосећамо са њима, не значи ли то да смо другога духа, да смо им туђи, њима, првим и правим хришћанима.? Игнатије је водио Антиохију ка Христу. Он је градио Царство Божије у Антиохији, његова заједница памтила је свете апостоле, живела молитвом. Из ње израстао, Игнатије је постао њен достојни епископ. Да ли се борио за богатство, за имање, да ли се бринуо о финансијама, економији? Можда и о томе. Али свакако не само о томе, и не прво о томе. Пре свега, он је био тај који је предводио у жудњи за Царством Небеским. Све остало било му је споредно. „Никакву корист нећу имати од целог света ни од царевина овога света“, каже он. „Боље ми је да умрем за Исуса Христа, него ли да владам над свом земљом.“ И када се суочио са врховном силом овоземаљског царства у лику римског цара Трајана, није се уплашио ни поколебао. Он, који је преживео Домицијаново гоњење (95), није се уплашио ни овог. Напротив, ево прилике да иде своме Исусу. Трајан га пошаље у Рим, да тамо умре у Колосеуму, бачен пред звери, Хришћани хоће да га спасу. Али за Игнатија је спас управо у страдању за Христа. Он себе види као пшеницу Божју, а лавље чељусти као млин. „Оставите ме, да будем храна зверовима и да тиме дођем Богу“, моли он Римљане. „Ја сам Божја пшеница, па нек ме измељу зуби зверова, те да постанем чист хлеб Божји... О дао би Бог да не изгубим спремљене ми зверове! Ја се молим, да се они што скорије пусте на мене. Ја ћу их умиљавањем мамити на себе, те да ме они што пре растргну и поједу. А нећу да се догоди, као што се с другим догађало, да се зверови не смедну приближити ни дирнути ме. Ако не усхтедну добровољно да то чине, ја ћу их принудити. Опростите ми, ја знам шта је за мене корисно. Сад тек почињем да будем ученик.“

Игнатија су легионари одвукли у Рим, и тамо је свети епископ засведочио истину свога живота самлевен зубима калосеумских лавова, 20. децембра 107. године. Богоносац је доказао да Бога у себи носи, јер је за Бога једино и живео. Зар може бити лепше слике о овом Христовом сведоку од његових сопствених речи: „Желим Господа, Сина истинога Бога и Оца, Исуса Христа. Њега тражим, који је за нас умро и васкрсао. Опростите ми, браћо! Не сметајте ми да уђем у живот јер је Исус Христос живот верујућима. Немојте ми желити смрти, јер је живљење без Христа смрт. Хоћу да будем Божји, па немојте ме предавати свету. Пустите ме да одем чистоме виделу. Када тамо пређем, ја ћу бити човеком Божјим. Дозволте ми да се угледам и да подражавам страдањима Христа Бога мојега. Који сам има у себи Христа, тај ће ме разумети, тај ће појмити шта ја желим, па ће ме сажалити и пустити да уживам срећу, која ми је на срцу, да се бавим оним што ми је најмилије.“