ПРВА ОДА*1

Први канон (Господина Козме)*2, глас 1:*3

Ирмос: Христос се рађа – славите! Христос с небеса – у сусрет му изађите! Христос на земљи – узнесите се! Певај Господу сва земљо!*4 У весељу пој народе! – Јер Он се прослави.

Онога који је створен по Божијем лику, упропашћеног преступом, свега препуштеног пропадању, отпадника од божанственог живота, мудри Створитељ изнова пресаздава. – Јер Он се прослави.

Видевши како човек, кога је рукама створио, пропада, Саздатељ, нагнувши небеса, сиђе*5 и оваплотивши се од божански чисте Дјеве, целога га проже (Својим божанским) бићем. – Јер Он се прослави.

Мудрост, Реч, Сила, Син и Сјај Оца,*6 Христос Бог, очовечивши се кришом*7 од сила, како надземних тако и оних са земље, обновио нас је. – Јер Он се прослави.

Други канон (Господина Јована)*8, исти глас (1.):

Ирмос:

У давнини Господар је чудесно спасао народ, мокри талас учинивши сухом земљом.
Својевољно пак родивши се од Дјеве,
проходним нам учини пут ка своду небеском.
Њега, по суштини једнака Оцу и људима, славимо.

Из утробе освећене, чија је јасна праслика неагорива купина,*9
изађе Реч – Бог помешан са смртним обличјем,
укидајући древно горко проклетство
над намученом Евином утробом.*10
Њега ми смртни славимо.

Тебе саосећајног, у пелене повијеног, у пећини худој,
као Реч која дође да утиша грех,
јасно показа магима звезда, Сунцу претходећи,
а они с радошћу угледаше
и Човека и Господа.

Ирмос:

Сину пре векова од Оца непропадљиво рођеном, а недавно од Дјеве без семена оваплоћеном, Христу Богу, узвикнимо: „Ти узнесе рог наш, Ти си свет, Господе!“

Од блата начињени Адам, деоник више него изврсног задахнућа,*11 па преваром женином у целости поданик пропадања, видевши Христа произашлог од жене, виче: „Ти се ради мене саобрази мени, Ти си свет, Господе!“

Уподобивши се обличјем расточености нас од безвредне глине обликованих и пруживши нам божанску природу делећи са нама тело од ње лошије, постао си човек, остајући Бог.*12 Ти уздиже рог наш, Ти си свет, Господе!

Весели се, Витлејеме, царе вођама јудејским!*13 Из тебе изађе на видело Пастир Израиљев ношен на плећима херувима*14 – Христос. Он узнесе рог наш, Он поста Цар свих.

Ирмос:

Обазри се, Добротворе, на химне Својих слугу,
па зауздај надмену гордост врага
и отклони Свевидећи, одсуство опреза према греху,
дубоком учвршћеношћу у вери
појаца твојих, Блажени.

Снебивао се збор пландујућих пастира
кад је на чудан начин удостојен да види
свиме богат пород пречисте Невесте,
исто као и чета бестелесних анђела
(гледајући) Цара Христа без семена оваплоћеног.

Онај који господари небеским висинама
из милосрђа се запућује међу нас преко безневесне Девојке.
Првобитно нематеријалан, накнадно постаје у тело оденута Реч –
да себи привуче палога човека,
Своје првенствено створење.

ИПАКОЈ, глас 8:

Теби, детенцету што чежи у јаслама, небо доведе првине од незнабожаца, маге које позва путем звезде. А они беху запањени не скиптрима и престолима, него крајњом сиротињом. Та шта је јадније од пећине? Шта понизније од пелена? У њима заблиста богатство Твога Блаженства, Господе. Слава Ти!*15

И наставља се канон.

Ирмос:

Давно кроз песму пророк Авакум
предсказа обновљење рода смртнога
на неизрецив начин удостојен виђења праслике тога:
на горе*25 – која је Дјева – изађе млађано новорођенче –
Реч која ће обновити људе.

Једнак људима појавио си се, Вишњи,
добровољно примивши тело од Дјеве,
да очистиш отров змијске главе,*26
од врата иза којих не допире Сунце
све приводећи, као Бог, живоносној светлости.

Незнабошци, некада пуни искварености,
листом избегавши пропаст која им је претила од супарника (људског),
уздижу руке и пљешћући и попевајући
исаказују поштовање јединоме Христу
као добротвору који нам је дошао из саосећања.

Иако изданак Јесејевог корена*27
ти си, Дјево, прешла границу бића смртних,
родивши превечну реч Очеву. (Христа).
Јер Он сам изволе да прође кроз твоју запечаћену утробу,
(да се подвргне Себи) страном унижењу.

Ирмос: Ти који си Бог мира и сажаљиви Отац послао си нам Гласника великог савета Твог,*28 да нам пружа мир. Стога упућени ка светлости богопознања још за ноћи на јутарњој молитви славу ти исказујемо, Човекољупче.

Приставши да се по царевој наредби попишеш*29 међу слуге, Христе, нас слуге си ослободио од врага и греха, Себе у целости ускладивши са нашом убогошћу, на основу тога јединства и заједништва земаљског створа си обогтворио.*30

Ето, Дјева – како је давно речено – зачевши у утроби,*31 роди Бога очовеченог, а да при томе оста Дјева. Њој преко које се ми грешни с Богом миримо, запевајмо с вером као оној која је стварно Богородица.

Ирмос:

Дођи нама који Ти као Добротвору
химну сада бодро упућујемо
и као одахнуће од дела мрачне обмане из ноћи
пружи нам удобни пут
по коме се успињући можемо доћи до славе.

Потпуно занемаривши грубу мржњу против Себе,
Господар је доласком у телу
скршио врат душегубном моћнику,*32
здружујући свет с нематеријалним бићима,
пошто је Родитеља учинио приступачним творевини.

Народ (Божији), раније и дању у мраку,
виде светлост вишњега светла,*33
док Син приводи Богу у наслеђе назнабошце,*34
пружајући неизрециву благодат
тамо где се много разбијао грех.*35

    Ирмос: Јона као плод би избачен из утробе морске звери онакав какав је у њу доспео, а Реч, у утроби Дјеве настањена и (од ње) тело узела, изађе (из ње) сачувавши је неокрњеном, јер од кварења, коме (ни Сам) не подлеже, задржа нетакнутом (Своју) Родитељку.

    Дође, оваплотивши се, Христос, Бог наш, из утробе коју Отац пре данице створи.*36 Он који држи узе безгрешних сила леже у јасле немуштих (животиња), повија се пеленама, а дреши пуно замршене узе грехова.*37

    Као подмладак Адамов, дете материје, роди се Син и даде се вернима. Он је Отац и Челник будућег века и зове се Гласник великог савета, Он је Бог силни,*38 Он под Својом влашћу држи сву творевину.

Други канон:

    Ирмос: Над морским дубинама налазећи се,
    Јона Ти се молио да дођеш и буру зауставиш.
    Ја пак, Христе, стрелом тиранина прободен,
    говорим Ти да се што брже појавиш као
    одстранитељ зала, пошто сам ја немаран.

    Онај који беше у почетку уз Бога, Бог Речи,*39
    сада учвршћује наше некада немоћно биће,
    постаравши се да га сачува засебним од Свога,
    заједништвом изнова показујући
    да је слободно од трпљења.

    Ради нас долази као Аврамов потомак*40
    да жалосно пале у мрак грехова
    уздигне од земљи погнутих у синове.
    Он који настањује светлост*41 сада изволе да
    мимо достојанства буде у јаслама ради спасења смртних.

    Затим мала јектенија па

КОНДАК, глас 3.
(Романа Мелода)

    Данас Дјева рађа Надсушнога, а земља пећину нуди Неприступном. Анђели и пастири заједно славе, а маги путују у друштву звезде. Ради нас се као мало дете роди превечни Бог.

    Потом

ИКОС:*42

    Башту едемску отвори Витлејем – ходите да видимо! Складност у скровишту нађосмо – ходите да до рајских дивота унутар пећине дођемо! Онде се јави корен ненапајан што опроштајем цвета. Онде се нађе студенац неископани са кога некада давид зажеле да пије.*43 Онде Дјева родивши младенца одмах утоли жеђ Адамову и давидову. ради тога хитајмо к њему, јер се ту као мало дете роди превечни Бог.

СИНАКСАР*44

    25. дана месеца децембра празник је телесног рођења Господа, Бога и спаситеља нашега Исуса Христа.

    Стихови:
Бог – новорођенче, а Мајка – Дјева.
Коју новину веће од ове виде творевина?

Девственица Марија породи се двадесет и петог.

Човекољубиви Бог, видевши како људски род трпи тиранију ђавола, сажали се па посла арханђела Свога Гаврила Богородици с поруком: „Радуј се, Благодатна! Господ је с тобом!“ Истог часа у њеној неоскврњеној утроби заче се Господ наш Исус Христос, Син Божији и Реч његова. И када се навршило девет месеци од њеног зачећа цезар Август издаде наредбу да се попише сав народ на свету и посла Квиринија у Јерусалим и у Витлејем да спроведе попис. Тако и Јосиф, старатељ Богородице, дође заједно са њом, у Витлејем да се попише. И како јој дође да се породи а због многог народа не нађе неку кућу, уђе у једну сиромашку пећину и онде, не губећи (девичанство), роди Господа нашега Исуса христа. Онда Га пови у пелене као новорођенче, па га положи и смести у јасле немуштих животиња – Њега Створитеља свега који ће нас ослободити од немуштости наше духовне.

    Истога дана спомен је поклоњења мага.
    Стихови:
Клањају Ти се представници незнабожаца, Речи
објављујући будуће страхопоштовање незнабожаца
према Теби.

    У своје време беше у земљи Персији неки пророк по имену Валаам. Међу многим његовим предсказањима било је и ово: „Из Јакова ће звезда засјати и срушити владаре моавске.“ Ово пророчанство примали су у наслеђе и други маги и предочавали га свим персијским владарима. Тако оно, преносећи се с колена на колена, дође и до ове тројице, а они стадоше добро пазити када ће угледати звезду. Како пак беху астрономи, кад видеше да Христова звезда нема путању као остале звезде од Истока према западу него од севера према југу, схватише да она објављује рођење великог цара. И идући за звездом нађоше Христа Господа. Онда падоше и поклонише Му се па Га дариваше даровима – златом, тамјаном и измирном. А онда, по наредби нађела, вратише се у своју земљу. Јудејски владар Ирод пак, сазнавши од мага да се родио Цар који ће покорити читав свет, кришом дозва себи мудраце и рече: „Када одете тачно се распитајте за дете и пошто га нађете јавите ми да и ја одем и поклоним му се.“ А то рече да би, сазнавши где се налази, послао да га убију. Затим сазвавши писмознанце упита их: „Где Писмо каже да ће се родити Христос?“ А они му одговорише „У Витлејему, у Јудеји.“ Тада посла впјску да у Витлејему побију децу од две године наниже. Због тога Бог посла анђела који рече Јосифу: „Устани, узми дете и његову мајку те бежи у Египат.“ И Јосиф учини тако, па узевши дете и његову мајку оде у Египат.

    Истога дана спомен је пастира који видеше Господа.
    Стихови:
Пастири, стадо своје оставивши,
хитају да виде Христа, Доброг Пастира.

    Њима слава у векове векова. Амин.

    И наставља се канон.

СЕДМА ОДА

    Ирмос: Дечаци заједно у побожности одгајени, презревши безбожну наредбу, не уплашише се претње огњем, но стојећи насред пламена певаху: „Благословен си, Боже отаца!“*45

    Док су бдели на пољу, пастири доживеше збуњујућу појаву светлости, јер их обасја слава Господња и анђео који им викаше: „Запевајте – јер родио се Христос*46 – благословен си, Бође отаца!“

    Наједном, уз реч анђела, небеске војске стадоше да кличу: „Слава Богу на висини, мир на земљи, добра воља међу људима!*47 Христос засија! Благословен си, Боже отаца!“

    „Шта ово значи?“, рекоше пастири. „Хајде да видимо то што се догодило – божанског Христа!“ А када дођоше у Витлејем*48 с Родитељком се клањаху и певаху: „Благословен си, Боже отаца!“

Други канон.

    Ирмос: Ревношћу обузети дечаци прекореше
    безбожно брбљање свемоћног тиранина
    који срдњом сипаше без поговора.
    Силни огањ устукну од њих док Господу говораху:
    „До века си благословен!“

    Буктиња, дижући се попут торња,
    од седмоструке потпаљености,
    бесно спањује слуге, а моћно спасава младиће;
    док их је пламен овенчавао,
    Господ им је обилату росу због побожности давао.

    Христе, Помоћниче, Својим неизрецивим оваплоћењем
    порушио си људима сучељену препреку.
    Подвргао си се сада уобличењу,
    Ти који поседујеш богатство обожења.
    због надања у њега*49 ми с висина у јаруге мрака доспесмо.

    Дивљи, неуздржљиво обесни, бешчасно разобручени
    грех залуђеног света свемоћно си затомио.
    Оне које он некад одвуче
    Ти, Добротвору, сада од погибељи спасаваш,
    својевољно се оваплотивши.

ОСМА ОДА

    Ирмос: Прасликом надприродног чуда би она пећ што орошава, јер не пали младиће које прогута, као ни огањ Божанства утробу Дјеве у коју урони. Стога запевајмо химну: „Да благосиља Господа сва творевина и да га преузноси у све векове!“

    Одвлачи кћи Вавилона дечаке из Давидова народа као свој плен са сиона,*50 а шаље дародавце маге да се као деца моле кђери Давидовој, Богу пријатној.*51 Стога запевајмо химну: „Да благосиља Господа сва творевина и да Га преузноси у све векове!“

    Замукоше свирале због песме жалосне, јер у туђини не певаху синови Сиона.*52 Христос пак, у Витлејему засјавши. кида сву заблуду Вавилона и свирку његових свирала. Стога запевајмо химну: „Да благосиља Господа сва творевина и да Га преузноси у све векове!“

    Преузе Вавилон добит и богатство од плана царства Сиона. Христос, међутим, доводи његове ризнице у Сион и владаре звездаре предвођене звездом. Стога запевајмо химну: „Да благосиља Господа сва творевина и да Га преузноси у све векове!“

Други канон:

    Ирмос: Девојачкој утроби која натприродно рађа а запечаћена је
    праслика бише они старозаветни младићи
    који ватром шибани не беху опаљени.
    Благодат која једним дејством твори оба (ова чуда)
    уздиже људе на појање

    Утекавши гадости обмане да ће Богом постати,*53
    сва творевина, попут оних младића,
    непрестано песмом слави Реч која је Себе унизила
    и дрхти страхујући да јој хваљење није достојно,
    јер је, уза све своје мудро одржавање, пропадљива.

    Ти који си препорођење народима, долазиш да,
    преводећи заблуделу људску природу
    са пустих висова на цвећем посути пашњак,
    угасиш дивљу снагу човекоубице,
    и као Човек и као Бог се, по Своме промислу, показавши.

    Потом се устаје и пале се свеће. Уместо Тебе часнију од херувима са својим припевима пева се девета ода канона празника са припевима празника.

ДЕВЕТА ОДА

    Припев: Величај, душо моја, часнију и славнију од горњих војски – пречисту Дјеву, Богородицу!
    Ирмос: Видим чудесно и несхватљиво тајанство: небо – пећина, херувимски престо – Дјева, јасле – сместиште у које леже несместиви Христос Бог. Њега песмом величамо.
    
    Исти припев са ирмосом пева још једном друга певница. Остали прпеви певају се по једанпут.

    Припев: Величај, душо моја, Бога телом рођеног од Дјеве!

    Огледајући засебно кретање необичне, нове звезде која се истом појавила и небеском светлошћу засијала, маги закључише да се Христос, Цар, родио на земљи, у Витлејему, нама на спасење.

    Припев: Величај, душо моја, у пећини рођеног Цара!

    Исти тропар.

    Припев: Величај, душо моја, Бога коме се поклонише мудраци!

    На речи мага: „Где је новорођено детенце, Владалац чија се звезда појави, јер дођосмо да му се поклонимо?“ суманут и пометњом обузет Ирод богоборац узобести се да убије Христа.*54

    Припев: Величај, душо моја, од звезде Указанога мудрацима!

    Исти тропар.

    Припев: Величај, душо моја, чисту Дјеву која роди Христа Цара!

    Ирод се распита за време (појаве) звезде која доведе маге да се с даровима поклоне Христу. Она их одведе у отаџбину, тако да оставише страшнога чедоморца на поругу његову.*55

    Припев: Маги и пастири дођоше да се поклоне Христу, рођеном у граду Витлејему.
    
    Исти тропар.

Други канон:

    Припев: Данас Дјева рађа Господара унутар пећине.

    Ирмос: С једне стране, лакше нам је приљубити се ћутњи,
    јер смо тако безбедни од страха,
    а са друге, тешко нам је складно ткати углађене химне (теби),
    а желимо то, Дјево.
    Но ти, Мати, дај нам снагу према нашој намери.

    Припев: Данас се Господар рађа као плод од Мајке Девице.

    Опет ирмос.

    Припев: Данас пастири виде Спаситеља како у пелене повијен лежи у јаслама.

    Гледајући како су избледеле праслике и ишчезле сенке Речи
    након Њене недавне појаве кроз затворена врата,*56
    и размишљајући како је засветлела истина,
    твоју утробу, чиста Мати,
    како доликује благосиљамо.

    Припев: Данас је Господар увијен у рите, Недодирљиви као новорођенче.

    Исти тропар.

    Припев: Данас сва творевина кличе и радује се јер се роди Христос од Дјеве Девојке.

    Исти тропар.

    Припев: Небеске силе оглашавају свету рођенога Спаситеља, Господара и Владара.

    Пошто му је испуњена жеља и удостојен је Божјег доласка,
    Христом обрадовани народ сада се моли
    за препорођење као дар живота.
    А ти, Дјево неокаљана, дај им благодат
    да се поклоне слави (Божјој).

    Припев: Величај, душо моја, моћ троличног и нераздељивог Божанства!

    Исти тропар.

    Припев: Величај, душо моја, Избавитељицу нашу од проклетства!

    Исти тропар.

    Затим појци обе певнице заједно певају први припев и ирмос првог канона, па први припев пред ирмос другог канона и сам ирмос. На крају сви начине један поклон

    Затим мала јектенија па

СВЕТИЛАН, три пута*57

    Посетио нас је с висина Спаситељ наш, Исток истока, и ми који смо у тами и сенци нађосмо истину.*58 Јер од Дјеве родио се Господ.

    Све што дише да хвали Господа... и

САМОГЛАСНЕ СТИХИРЕ, глас 4.
(Андреје Јерусалимског):*59

    Радујте се праведни, кличите небеса, играјте горе – јер Христос се роди! Дјева изгледа попут херувима док седећи држи на грудима оваплоћенога Бога Реч.*60 Пастири Новорођенога славе, маги Господару дарове приносе, анђели певајући говоре: „Недокучиви Господе, слава Ти!“
    Отац изволе те Реч поста тело и Дјева роди Бога очовеченога. Звезда оглашава, маги се клањају, пастири се диве и сва творевина кличе.*61

    Богородице Дјево, родивши Спаситеља, поништила си првобитно проклетсво Евино, јер си постала Мајка Онога који је (плод) Очевог извољења и носила си на грудима оваплоћеног Бога Реч. (Пошто) тајна не допушта испитивање, сви Те само с вером славимо, кличући и говорећи заједно са тобом: „Необјашњиви Господе, слава Ти!“
    Ходите, запевајмо Мајци Спаситеља коју и након порођаја видимо Дјевом: „Радуј се животом испуњени граде цара Бога, у коме се настанивши Христос приредили спасење.“ С Гаврилом те песмама обасипамо, с пастирима ти славу одајемо, вапијући: „Богородице, посредуј код Оног кога си родила за наше спасење!“

    Слава...,

глас 6.
(Германова):

    Када је настало време за Твој долазак на земљу извршен је први попис свефа народа на свету.*62 Тиме си хтео да се попишу имена сведока Твога рођења. Ради тога и би обзнањена таква одлука од Цезара. Тако је твоје вековечно  царство које нема почетка добило нови. Стога богатство православног богословља, више од онога које се убира порезом на имовину, приносимо Теби – Богу и Спаситељу наших душа.

    И сада...,

глас 2.
(Јована Монаха)

    Данас се Христос рађа у Витлејему од Дјеве. данас беспочетни добија почетак и Реч постаје тело, небеске силе кличу, земља с људима радује се, маги Господару дарове приносе, пастири чудо разлашују, а ми непрестано узвикујемо: „Слава на висини Богу и на земљи мир, међу људима добра воља!“

ОБЈАШЊЕЊА И ТУМАЧЕЊА ПРЕВОДИОЦА:
    *1 Уместо традиционалног црквенословенског превода „песма“, попут преводилаца на друге модерне језике, определили смо се да оставимо грчки назив „ода“ за одсеке канона издвојене са разлога форме и топике (нека објашњења преводиоца скрађена су у односу на штампано издање).
    *2 Свети Козма (VIII век) зван Мелод (Химнограф), Агиополит (Светогорац) или Јерусалимац – јер је дуго био монах манастира преподобног Саве Освећеног код Јерусалима, и Мајумски – јер је потом био епископ у феничанском граду Мајуму. Био је нерадвојан друг преподобног Јована Дамаскина са којим се заједно школовао, заједно подвизавао и заједно бавио химнографским радом. (... )
    *3 У грчким, а и неким словенским минејима даје се акростих овога канона који у преводу гласи: Христос се очовечио; оно што је био то је и остао – Бог.
    *4 Овај изванредни почетак свога канона Козма Мајумски је „позајмио“ са почетка чувене Беседе на Богојављење светог Григорија Назијанског Богослова, за чију је поезују написао и једно тумачење. Иначе, ова и друге григоријеве „теолошке“ празничне беседе коришћене су у исту сврху и од стране других химнографа већ од шестог века. Оне су, наиме, по својим књижевним карактеристикама изразити пример химничких беседа у ритмичкој прози карактеристичних за (позно)античку реторику и филозофско-религиозну литературу (неоплатоничарске прозне химне) у чији су ритмовани прозни текст, који је, уз остала реторска средства, оплемењен и римом, уметнути богати химнички одсеци.
    *5 Исп. Пс. 17,10.
    *6 Исп. Коринћанима I 1,24; Јеврејима 1,3.
    *7 Исп. Колошанима 1,26.
    *8 У грчким минејима овај канон се назива „јампски“ (у јамбу) – пошто је писан у класичном јампском триметру, тачније у строфама од пет таквих стихова при чему свака строфа чини један ирмос или тропар. стога дајемо превод у виду строфа од пет стихова (додуше без метричке униформности оригинала) као у грчком издању текста, како то раде и други модерни преводиоци, али не и црквенословенски превод који овај канон (и химографију уопште) третира као обичну прозу, мада је целокупна византијска химнографија поезија (што је тек модерна наука уочила). Грчки минеји на овом месту такође напомињу да овај јампски канон има акростих у „херојско-елегијским стиховима“ (то су два класична елегијска дистиха – комбинација једног хексаметра и једног пентаметра) који у преводу гласи: Медом красноречја попевања ова зазивају Бођјег Сина који се ради смртних рађа на земљи и дреши претешке јаде света. Ослободи, Господару, појце (ове химне)! (... ) Дакле, аутор ових канона никако не може бити монах-саваита Јован дамаскин, већ неки талентовани профани поета чије је име сачувано у наслову канона за педесетницу као Господин Јован Арклас.
    *9 Излазак 3,2.
    *10 Постање 3,16.
    *11 Исп. Постање 2,7.
    *12 Исп. Јов 33,6; Филипљанима 2,6-9; Петрова II 1,4.
    *13 Исп. Михеј 5,2; Матеј 2,6.
    *14 Пс. 79/80,1
    *15 У грчким минејима после ипакоја даје се и седалан, глас 8. (подобан: Оно што је у тајности заповеђено) који се може читати уместо ипакоја (са понављањем иза Слава..., И сада...): Да кличе небо, да се весели земља, јер Јагње Божије роди се на земљи, доносећи свету откупљење. Он који је Реч у грудима Очевим изађе из Дјеве без семена. Њега, рођеног као детенце, са устручавањем гледају у Витлејему многи. Њега све слави.
    *16 Исаија 11,1.
    *17 Авакум 3,3.
    *18 Постање 49,10 (Септуагинта).
    *19 Исаија 8,4.
    *20 Бројеви 24,17
    *21 Матеј 1,10-11.
    *22 У црквенословенским минејима крај овог тропара нешто је измењен, очигледно ради паралелизма са осталим тропарима: ... и јасно си их прихватио као приносиоце првина од незнабожаца. – Слава Твојој моћи, Господе!
    *23  Исп. Судије 6,37-38; Пс. 71/72,6.
    *24 Пс. 71,9-11.
    *25 Авакум 3,3; исп. Данило 2,45.
    *26 Постање 3,15.
    *27 Исаија 11,1.
    *28 Исаија 9,6 (Септуагинта).
    *29 Лука 2,1-5.
    *30 Исп. Коринћанима II, 8,9.
    *31 Исаија 7,14.
    *32 Исп. Ефесцима 2,14.
    *33 Исаија 9,2.
    *34 Пс. 2,8.
    *35 Римљанима 5,20.
    *36 Пс. 109/110,3.
    *37 Исп. Изреке Соломонове 5,22.
    *38 Исаија 9,6.
    *39 Јован 1,1.
    *40 Матеј 1,1.
    *41 Тимотеју I 6,16.
    *42 Овај икос је такође дело Романа Мелода, заправо то је прва строфа-икос његове чувене божићне химне-кондака, док јој је уводна строфа, иза које следи ова, управо горњи кондак.
    *43 Исп. цареви (Самуилова) II 23,15.
    *44 Синаксар стављамо овде јер га даје наш textus receptus и јер синаксаре иначе увек дају грчки минеји (синаксари се, наиме, штампају и као засебна књига). Црквенословенски текст службе га нема, али предвиђа његово читање на богослужењу.
    *45 Данило 3,19-27 укључујући и апкрифну молитву тројице младића.
    *46 Лука 2,8-10.
    *47 Лука 2,13-14.
    *48 Лука 2,15-16.
    *49 Постање 3,5.
    *50 Исп. Пс. 136,8.
    *51 Пс. 44,13.
    *52 Пс. 136,2-4.
    *53 Постање 3,5.
    *54 Матеј 2,2-3.
    *55 Матеј 2, 7, 12.
    *56 Исп. Језекиљ 44,2.
    *57 У грчким минејима се означава и глас 3. по коме треба певати овај светилан, односно како тамо стоји, ексапостилар.
    *58 Исп. Лука 1,78.
    *59 Свет Андреја (VII-VIII век), мада родом из Дамаска, зван Јерусалимски – јер је једно време био монах при храму Светог Гроба и секретар Патријаршије у Јерусалиму, а познатији као Андреја Критски – јер је већи део живота провео као архијереј града Гортина на Криту, најзначајнији проповедник (50 хомилија и панегирика) и химнограф свога времена. Сматра се проналазачем форме канона, у којој је написао највеће дело и његово и православне химнографију уопште – Велики канон од преко две стотине строфа. Уз неколико мањих канона саставио је и више стихира, а огледао се и у нелитургијској поезији (једна дужа песма у класичном јампском метру).
    *60 Исп. Пс. 98/99,1.
    *61 У црквенословенским минејима ова стихира је стављена на крај, као четврта у низу, иако нам се чини да је њено право место овде, као у грчком тексту службе, јер тако постоји логичност у диспозицији садржине.
    *62 Лука 2,1.