Напомене

Архимадрит Јустин Поповић: Житије Преподобног и Богоносног оца нашег Саве, првог Архиепископа српског - Напомене

Растко се родио 1169. Значајно је, и интересантно је, да је те исте године прешао у власништво Руса светогорски манастир св. Пантелејмон, у коме је касније Растко примио монашки постриг.
Света Гора, најисточнији крак полуострва Халкидике у Јегејском Мору. До Расткова доласка тамо она је већ неколико стотина година уживала глас добро уређене монашке републике. Још 885 год. византијски цар Василије I из македонске династије уступио је Атонску или Свету Гору у потпуну својину тамошњим монасима. У то рано доба живели су у Атону монаси по неколико њих у малим манастирићима, а велика већина као усамљени испосници по пустим пећинама и малим ћелијама. Овим многобројним монасима и отшелницима управљао је светогорски прот у Кареји, а важне ствари решавао је на сабору манастирских старешина и угледних старих монаха. Током времена, од једанаестог до четрнаестог века, поред малих манастирића и испосница, подижу се у Светој Гори многобројни, пространи и сјајни манастири, који су византиски цареви, особито цар Алексије I Комнен, ослободили од сваке власти карејскога прота и ставили непосредно под своју заштиту. У тим манастирима, којих је било много, живели су монаси у заједници, молећи се заједно Богу, станујући по келијама, обедујући заједно у трпезарији и радећи на манастирским имањима, и то све по прописаном правилу, уставу, званом типик, који je y десетом веку установио св. Атанасије Атонски, а доцније прерађен, у једанаестом веку, за владе цара Константина Мономаха. Поред Грка, у Свету Гору почеше долазити монаси и других народности. Грузинци основаше онде Иверски манастир, Амалфићани свој, Бугари свој манастир Зограф, а Руси, такође, свој манастир Светог Пантелејмона, за време цара Манојла Комнена.
Кула, са које је св. Сава бацио одело, читава је и досад. У њој је 1871. године направљена црква, посвећена његовом имену.
Ипат - грчка реч, значи начелник, старешина области.
Тисућник - заповедник над тисућом, хиљадом војника.
Сатник - заповедник над стотином војника.
Кареја се у старини називала и “Средина” (грчки: Μέση = Меси) и “Велика Средина” (грчки: Μέγάλη Μέση = Велика Средина).
У доба Светога Саве престоница Византије, Цариград био је сјајан и величанствен град. “Ви не можете себи замислити, пише савременик Св. Саве Вилардуен, с каквим су дивљењем западни крсташи посматрали Цариград. Јер они никада не би могли замислити да може на свету пocтojaти такав један богат град с тако масивним зидинама и с тако богатим кулама, с тако красним палатама и тако високим црквама, којих је толико велики број да човек чисто не би смео да поверује да својим очима све то није видео. Па онда колико су дуге и широке улице Цариграда... Знајте да нема човека који не би задрхтао гледајући све то, што, уосталом није чудно, јер још никада није слично велико дело предузето откако свет постоји”. Пажњу су привлачили стари царски двори огромних размера и велики храмови иза којих су далеко заостајали светогорски манастири. Усред свега тога издвајала се величанствена црква Свете Софије, сјајна и јединствена грађевина цара Јустинијана из VI века. У близини Свете Софије била је чувена црква Свете Одигитрије (= Путеводитељке, Богородице), а близу њега налазили су се и стари царски двори с многобројним црквама и капелама, престоном дворницом (хрисотриклинион) и салама за дочек. У тој групи грађевина падала је нарочито у очи Порфирна палата. Међутим, царска породица у то доба није више становала у старој палати. Династија Комнена преселила се у XII веку у огромну и сјајну палату Влахернијску у северозападном углу цариградских зидина, чије се рушевине још и данас виде. Запањивао је изглед ове грађевине, која је својим пространством, дивним мраморним стубовима и сјајним мозаицима привлачила свачију пажњу. Нешто старији савременици Светога Саве, Венијамин из Туделе и Ото де Диогило, немају довољно речи да опишу лепоту положаја Цариграда, његово богатство, жив трговачки саобраћај, а нарочито сјај његових палата, особито нове царске Влахернијске палате, цркве Св. Софије и осталих црквених и световних грађевина.
Главна улица средњевековног Цариграда звала се Средња. Пространа и широка, са сјајним палатама, тремовима и портицама, она је водила од морске обале, од Каријске капије, близу палате Магнауре, ка западу. Одмах на почетку, идући према западу ка градским утврђењима, путник је на десној страни угледао велелепну грађевину Св. Софије, a c леве пространу палату Сената. Пролазећи даље, путник је с леве стране излазио на пространу пијацу звану Хиподром, место на коме су се одржавале свечаности и народне забаве. Позади Хиподрома, у близини Јустинијанове палате а близу Железне капије, издизале су се старе цркве св. Анастасије и светог Сергија и Вакха. Од Свете Софије, идући главном улицом према западу, путник је излазио на трг цара Константина, обележен Константиновим стубом. Нешто даље удесно излазило се на простран Артополијски трг, а одатле на трг цара Теодосија. Одатле преко Амастријскога трга отварао се диван видик на лепу триумфалну улицу која је водила на простран трг цара Аркадија с његовим стубом. Идући даље према западу, путник је наилазио на остатке утврђења цара Константина из IV века и на стару Златну капију. Проширењем Цариграда утврђење цара Константина остало је без значаја и оно је полако пропадало, а нови величанствени зидови даље према западу, од Златног Рога до Мраморног Мора, бранили су Цариград са сува. Од трга цара Аркадија водила је главна улица даље према западу, те је излазила на нову Златну капију.
Поред палата издизале су се у споредним улицама многобројне цркве и манастири, богато украшени. На првом месту велелепна црква Светих Апостола, гробница византијских царева, која је као модел послужила цркви Св. Марка у Млецима. Поред ње богатством и сјајем истицала се и црква Пантократора коју је, у XII веку, подигао цар Јован Комнен.
У то време у Цариграду је било више светитељских моштију него у целој осталој Европи. Само пет година по Савином одласку из Цариграда западни крсташи, освојивши Цариград, опљачкаше многобројне цариградске цркве, те се разграбљене мошти светитеља расуше по целом хришћанском свету. Поред цркава и манастира пажњу је привлачио положај и изглед Цариграда, који је тада имао на 800.000 душа. Поред Грка било је у Цариграду читавих квартова западних колониста: Млечана, Ђеновљана, Амалфићана и Пизанаца, главних трговачких посредника између Истока и Запада. (Др Јован Радонић, Свети Сава и његово доба, стр. 14-17; Срем. Карловци, 1935).
Царева кћи Евдокија била је удата за Стефана Првовенчаног.
Титула као данашње: царско величансгво.
Знак тога завета постоји и до сада. На славу Хилендара, Ваведење Пресвете Богородице, позивају игумана ватопедског и уступају му старешинство и првенство; ту исту част чине ватопедски монаси хилендарском игуману на дан своје славе Благовести.
О овоме је сачувана и до данас Хрисовуља од 1199 године, коју је Немања издао и потписао, а свети Сава саставио.
Прот је са својима служио на грчком језику, а свети Сава на српском.
To je било, вероватно, 1204. године.
“Крсташи су кренули били за Египат, који тада беше у рукама Еубида, с намером да из Египта провале у Палестину и преотму из руку неверника Јерусалим и остала света места. Мржња Млечића на Византију, што је ова у Цариграду дала велике трговачке повластице Ђеновљанима и Пизанцима, трговачким такмацима Млетака на истоку, навела је млетачкога дужда, Енрика Дандола, да помоћу западних крсташа освоји Византијско Царство. Вештим маневрисањем одврати он крсташе од Свете Земље, упути их на Задар, те га помоћу њих преоте од Угарске. Дандоло се, одмах за тим, умеша у цариградске борбе око грчкога престола. Његовом помоћу и помоћу крсташа ослепљени цар Исак Анђел би изведен из тамнице, те са сином Алексијем IV посађен на престо. Међутим, спрега Грка с Латинима није дуго трајала. На чело грчког националног покрета ставља се Алексије V Мурзуфло, ожењен Јевдокијом, распуштеном женом српског великог жупана Стефана. Грчки покрет доведе до напада Латина на Цариград. Збуњени цар Алексије V са женом Јевдокијом побеже у Тракију, патријарх Јован Каматера у Бугарску, a јуначки деспот Теодор Ласкар, зет цара Алексија III, у Витинију, где под планином Олимпом заснова прву грчку малоазиску државу. Уместо да преотму Јерусалим из руку неверника, западни Латини освојише хришћанску престоницу цара Константина Великог на запрепашћење православног света. Крсташи су, горе него најгрубљи варвари, опљачкали цркве и палате, покупили драгоцености и јединствене уметничке производе златарске вештине, разграбили мошти разних светитеља, те их из Цариграда разнели по целом свету. У тој пљачки, каже Никита Хонски, веома су живо учествовали и латински монаси и опати, пљачкајући пожудно светитељске мошти. “Тако богатога плена, каже очевидац Вилардуен, и то само у једном граду, свет још није видео”.
На место грчког формирало се у Цариграду Латинско царство на челу са Балдујином, грофом од Фландрије, a y Солуну Латинска краљевина са грофом Вонифацијем од Монферата. У класичној Грчкој, у Атини, утврдила се у господству бургундска великашка кућа Дела Рош, у Мореји Вилардуени, у Евбеји Јаков од Авена, у Ахаји Виљем од Шамплита итд. Млетачка Република добила је три осмине Цариграда са црквом Свете Софије, као и право да столицу цариградског васељенског патријарха убудуће заузима Млечић. Том приликом је нови латински патријарх, Тома Морозини, знатније православне храмове и манастире обратио у латинске. У цркви Свете Софије наместо грчког богослужења слушали су запрепашћени Грци мису на латинском језику.
Грчки елеменат груписао се јаче у Малој Азији, у Никеји, где је нови патријарх, Михаило Двторујан, крунисао за византијског цара, 1206, деспота Теодора Ласкара, који је успешно ратовао у Малој Азији против латинскога цара Хенрика. Поред Никејскога царства, које се простирало између Латинскога царства и султаната у Иконијуму, даље на Истоку, око Трапезунта, формирали су друго грчко цapcтвo, мање знатно, Давид и Алексије Комнени, по оцу Манојлу унуци цара Андроника I Комнена. У Европи пак, Грци су ce груписали у Епиру и Тесалији око династије Комнена - Анђела под деспотом Михаилом I, стричевићем царева Исака Анђела и Алексија III”. (Др Јован Радоњић, Свети Сава и његово доба, стр. 24-27; Срем. Карловци, 1935).
“Браћо љубљена и чеда овог светог учитеља вашег, који вам показа добар пример ради спасења вашег, последујте своме пастиру добрим подвигом, чистом вером, преочишћеним душама и неоскврњеним телима и непорочним умовима и просвећеним савестима, свагда носећи мисао чисту у својим душама, свагда готови на свако богољубље, очишћујући себе од свакога греха, а изобилујући у сваком добром делу, држећи здраву веру, непрестано молећи и славећи и благодарећи Бога неба и земље, и преузносећи Га хвалама и песмама духовним, сами себе смиривајући умовима својим, припадајући к Њему и клањајући Му се свагда без сумњања, и уздржавајући се свагда од свакога зла, бодро и чисто и ревносно управљајући свој живот на извршавање светих заповести Њего вих, бринући се сећајући се речи речене Господом нашим: Заиста вам кажем: који год верује у мене неће умрети вавек, и на суд неће доћи него ће прећи из смрти у живот (Јн. 5, 24)”. - Живот светога Саве, од Доментијана, стр. 199; издао Б. Даничић, Београд, 1865.
Жичу је Стефан Првовенчани са светим Савом подигао између 1210-1216. године, за време Савина игумановања у Студеници.
Сматра се да је тада преведен Номоканон (= Крмчија) Фотијаве редакције.
На овом свом поклоничком путовању, свети Сава је у Палестини удесио и уредио све што је било могуће, да олакша посећивање светих места српским хаџијама. Он је на путу за Јерусалим, особито у почетним и крајњим станицама, у Акону (= Акру) и у самом Јерусалиму, куповао и зидао цркве и манастире, па је ту уредио прихватне станице за Србе. Он је, сем тога, радио на томе да оснује у тим станицама српске манастирске колоније, или, ако их је тамо већ било, да их појача. Ту су онда доцније образована средишта, где се живо радило и на књижевности (Ст. Станојевић, Свети Сава, стр 66-68; Београд, 1935).
Животописац пак Доментијан, говорећи о тој делатности светога Саве, вели: Преосвећени Сава, богогласни и богомисаони крманош, премудрошћу речи управљаше пресветлом Црквом Божјом. Он не даваше сна очима својим; ни дремања обрвама својим, успевајући и преуспевајући у ноћним бдењима, у божанственим прегнућима, у учењу свих правоверних, у божанственој љубави, у угађању Христу, у добром обичају. Јер се од младости беше приљубио Господу, и навикао Њему јединоме служити светошћу и правдом дан и ноћ. Сам црква Божија, заснован вољом Божјом на темељу апостола и пророка, он и ову од основа поче и уз помоћ Божју најбоље доче, и у њој објави сву божанетаану славу, и њоме просвети све своје отачаство, и у њој одгаји Богом никле изданике, које породи Светим Духом и освети богодарованом му благодаћу и прослави небеском славом. Својом просвећеношћу он распростре правду Божју на све своје отачаство. Он још из младости па до старости не престаде учити своје отачаство свагда, дан и ноћ: све управљајући вољом Божјом ка небеском; свагда хитајући к вишњем звању; сваког часа чекајуђи слатке награде Господа свога; свагда милујући убоге, раздељујући хлеб свој сирочићима и удовицама, кров - онима који немају крова, тихо пристаниште - онима који су на валима. Он беше ништих обогатитељ, безбожних јеретика истински истребитељ, и сваког доброверја насадитељ. Он често сазиваше свете и богопроповедне саборе, и са богоизабраним светилницима - епископима и преподобним оцима, понављаше пречисту веру Христову, поучаваше сваком доброзакоњу, и преко њих упућиваше своје отачаство на пресветлу побожност, предлажући им себе сама за углед.
Животописац Доментијан вели: И отворивши гроб преосвећенога, нађоше га уистини света телом и духом, као што су га и пре у животу виђали.
Извор: званична интернет презентација СПЦ-а