Друго сведочанство се налази у житију преп. Георгија Хозевита (крај VI - почетак VII в.). Писац житија, ученик преп. Георгија - Антоније говори да је преподобни имао обичај да у недељни дан, после свеноћног бденија, пошаље младића Зенона у Јерихон по просфоре за случај да тога дана дође неко да се помоли у манастиру. Понекад је Зенон у време Евхаристије стајао близу олтара и слушао речи молитве коју је читао препод. Георгије освећујући Дарове и он их је упамтио. Једне недеље, враћајући се са просфорама из Јерихона, Зенон је размишљао о тим речима. Тада сиђе Дух Свети и освети и просфоре и младића. Преподобном Герисаму, који се у то време одмарао после свеноћног бденија, јави се анђео и рече: "Устани, презвитеру и саврши Пређеосвећену службу над оним приношењем које доноси младић, јер је оно освећено".
Наши истраживачи су, у недостатку других извора, обилато користили рад Лава Аљација посвећен том питању који обилује изводима из јако ретких рукописа Ватиканске библиотеке. Нарочито је Аљације, наводећи извештаје из "Црквене историје" Сократа Схоластика о многообразној богослужбеној пракси његовог времена, исказао претпоставку да je речи историчара: "у Александрији у среду и у такозвани петак читају се Писма и учитељи их тумаче, и бива све као и на синаксису, осим савршавања Тајни (δίχα της των μηστιριων τελετης)" могуће схватити као указивање на постојање литургије Пређеосвећених Дарова у Александрији. На тим основама је Смирнов-Платонов преводећи дати цитат истовремено га и коментарисао као да он указује на Литургију Пређеосвећених Дарова. После речи "петак" он је у заграде унео "у Четрдесет-ницу"; реч "синаксис" која је уопште означавала молитвено сабирање (а не само евхаристијско) ом је заменио речју "литургија", а реч τελετης је превео речју "освећење". Резултат је био следећи: "У Александрији, у среду и у дан који називамо петком (у Четрдесетницу) читају се Писма и учитељи их објашњавају, и бива све што припада литургији, осим освећивања Тајни".
Још је само преостало да се нађе потврда за такав коментар извештаја Сократа Схоластика и она је била пронађена у мало после тога објављеном трактату под називом Реч Софронија, Патријарха Јерусалимског која садржи сву црквену историју и подробно објашњење свега што се дешава у Божанском свештенодејствију где се каже: "Сада се више од других у употреби свештенодејства Великог Василија и Јована Златоуста, са Литургијом Пређеосвећених Дарова за коју једни говоре да је она Јаковљева, названог братом Господњим, други - Петра, Врховног Апостола, а остали - других". Ове речи су обадвојици истраживача биле довољне да настанак Литургије Пређеосвећених Дарова сместе у апостолска времена. Том искушењу није избегао ни млади професор Кијевске духовне академије А. А. Дмитријевски. Нашавши у Синајској библиотеци рукопис са ђаконским прозбама за Литургију Пређеосвећених Дарова Св. Апостола Јакова, он је тим поводом писао: "Нема сумње да се чин Литургије Пређеосвећених Дарова Св. Апостола Јакова јавио у пракси Јерусалимске Цркве веома рано... Одатле је он продро у Антиохијску Патријаршију и Синајску Архиепископију... Василије Велики... је, сходно потребама свога времена, прегледао овај последњи чин, скратио га и чак унео молитве сопственог дела. У том поново редигованом виду чин Литургије Пређеосвећених Дарова је чак усвојио име последњег редактора и био уведен у богослужбену праксу Константинопољ-ске Цркве, а отуда се распространио по целом хришћанском Истоку, потиснувши на крају чин Литургије Пређеосвећених Дарова Св. Апостола Јакова, о чијем су се постојању сачували прилично неодређени подаци само у књижевним изворима тога доба.
Но, убрзо је ова хипотеза била оповргнута када је професор Н. Ф. Красносељцев објавио своје налазе из области древних тумачења Литургије. Упоредивши трактат приписиван Софронију Патријарху Јерусалимском са Сказањем црквеним и тајноводственим под именом Германа Патријарха Константинопољског (VIII век) и са Кратким расуђивањем о тајнама и начинима Божанствене Литургије Теодора, Епикопа Андидског, он је установио да прва глава Софронијеве Речи буквално понавља 32-у главу Кратког расуђивања Теодора Андидског, следећих седам глава Речи на неким местима се подударају са Германовим Сказивањем , а осталих 12 глава Речи се готово у потпуности подударају са текстом Теодора Андидског. У закључку проф. Н. Красносељцев је дошао до закључка да је "дело које је Ман издао под Софронијевим именом заправо производ непознатог каснијег компилатора (који је живео не пре XII века, то јест после Теодора Андидског са чијим тумачењем има много сличности) или двојице: једнога који је живео не пре VIII века и другог који је живео не пре XII века. Ово дело је управо она Црквена историја која се, у мање или више прерађеном и интерполираном облику, среће у византијској књижевности нарочито често, понекад без навођења имена аутора, понекад под разним именима". Данас у науци не постоје два мишљења о Речи под именом Софронија, Патријарха Јерусалимског. "Der unvollständig erhaltne Commentarius Lithurgicus ist unecht (XII Jh.)" - "сачуван непотпун фалсификован литургијски коментар (XII век)" - читамо у Патрологији Б. Алтнера у вези са Речју приписаном Софронију.
Генезу Литургије Пређеосвећених Дарова научници виде у самопричешћивању, то јесте, у кућном причешћивању Светим Хлебом донетим из евхаристијског сабрања. Таквог мишљења се држе и Смирнов-Платонов и Малиновски, али су они постанак те благочестиве традиције датирали у апостолска времена, будући да се, по Василију Великом, та традиција јавила у условима прогонā. "Није нимало опасно", писао је он, "ако неко у време гоњења, када нема свештеника или служашчег, мора да узима причешће својом сопственом руком - то је и непотребно доказивати, зато што нас стари обичај у ово уверава". Хришћанима који, из било каквог разлога нису учествовали у Евхаристији, ђакони су доносили причешће кући већ у време Св. Јустина Мученика и Философа. Тертулијан говори о самопричешћивању као о обичној, свакодневној појави. У писму жени он је саветује да се, у случају његове смрти, не удаје за паганинаа као један од разлога за то он наводи самопричешћи-вање: "Неће ли он (то јест муж-паганин - прим. Н. У.) приметити да ти као да нешто тајно једеш пре вечери? И када сазна да је то ништа друго до хлеб, шта ће он у своме незнању помислити о теби?". Климент Александријски извештава да се при ломљењу евхаристијског хлеба свакоме из народа дозвољавало да однесе неколико парчади кући.
Преузето са сајта званичног Српске православне цркве - www.spc.yu
