Засигурно је за нас следбенике православне вере овај том од велике важности. Овде се описује детаљно формирање византијског богословља, притом детаљно износећи богословски опус величина попут св. Максима Исповедника, св. Фотија Цариградског, Теодора Абукуре, св. Симеона Новог Богослова и св. Григорија Паламе... Упоредо са њиховим учењима износи и богословске ставове супротстављених страна да би до танчина појаснио православно учење, које је формирано у овоме периоду. Књига је концептуално подељена на неколико целина:
- Ауторитет отаца (стр. 45-74),
- Јединство и подела у Христу (стр. 75-132),
- Изображење невидљивог (стр.133-188),
- Изазов Латинске цркве (стр.189-242),
- Одбрана Тројичног монотеизма (стр.243-300),
- Последњи процват византијског православља (стр.341-348).
Поред одлично изложених христолошких контроверзи у другом поглављу ове књиге, као и обраде иконоборачког спора у трећем поглављу, пажњу заслужује детаљна обрада природе сукоба између Римске и Цариградске Цркве у петом поглављу. У прва два потпоглавља овог поглавља су обрађени политички узроци, док су у преостала два обрађени богословски узроци раскола. Потом, пето поглавље нам указује на изазове богословља везане за борбу са јудаизмом и надолазећим исламом, као и на борбу са остацима хеленизма у Византији. Шесто поглавље се бави са последњим поглављем у развоју богословља у Византији, а то је исихазам, али се бави и са раздобљем после пада Византије везаним за дефинисањем православља (исповедним богословљем) приликом нових изазова везаних за појаву схоластике и реформације на Западу.
Пеликан је ово дело писао уз брижљиву анализу светоотачке мисли, користећи искључиво изворе, тиме нам на прави начин изневши развој богословске мисли у овом периоду. Затим аутор у предговору наводи као своје помагаче при састављању и двојицу знаменитих богословских величина: о. Георгија Флоровског и о. Јована Мајендорфа (стр. 9). Не треба да чуди да је трећа величина о.Александар Шмеман приликом представљања Пеликана (тада је он био лутеран) студентима Академије Св. Владимира на крају академске 1975. године, значи годину дана након што је ова књига изашла, рекао следеће речи: Најтежа ствар ми је да објасним зашто Пеликан још увек није православан. Ипак, 25 маја 1998. Јарослав Пеликан је примио православље баш у капели Академије Св. Владимира.
Ова књига поред тога што ће бити незаобилазно штиво сваког озбиљнијег богослова је намењена и сваком озбиљнијем интелектуалцу којега занима дух православне вере. Топло препоручујемо!
Славиша Костић
Преузето са званичног сатја СПЦ
