(Беседа светог Григорија Паламе)

ПРЕБИВАЈУЋИ У ХРАМУ, ОСЛОБОДИЛА СЕ СВИХ ВЕШТАСТВЕНИХ ОКОВА И ОДБАЦИЛА СВЕ ВЕЗЕ, ИСТОВРЕМЕНО СЕ УЗДИГАВШИ ИЗНАД САМИЛОСТИ ПРЕМА СОПСТВЕНОМ ТЕЛУ И САБРАВШИ УМ У УСРЕДСРЕЂЕНОСТИ НА САМУ СЕБЕ, ПАЖЊИ И НЕПРЕСТАНОЈ МОЛИТВИ. КАКО ЈЕ НА ТАЈ НАЧИН У ПОТПУНОСТИ ОВЛАДАЛА СОБОМ И УЗДИГЛА СЕ НАД РАЗНОЛИКИМ МНОШТВОМ ПОМИСЛИ И ПОСТАВИЛА НОВИ И НЕИЗРЕЦИВИ ПУТ КА НЕБУ, КОЈИ ЋУ ЈА НАЗВАТИ ДУХОВНИМ (УМНИМ) ЋУТАЊЕМ. ПРЕДАВШИ СВОЈ УМ ДУХОВНОМ ЋУТАЊУ, УЗЛЕТЕЛА ЈЕ ИЗНАД СВАКЕ ТВАРИ, БОЉЕ ОД МОЈСЕЈА ВИДЕЛА СЛАВУ БОЖИЈУ И БИЛА ПОСВЕЋЕНА У БОЖАНСКУ БЛАГОДАТ, КОЈА НИКАКО НИЈЕ ПОДЛОЖНА СИЛИ ЧУВСТВА НЕГО ПРЕДСТАВЉА ЗАДИВЉУЈУЋЕ И ОСВЕШТАНО ВИЂЕЊЕ НЕПОРОЧНИХ ДУША И УМОВА. БУДУЋИ ПРИЧАСНА ОВОМ БИЂЕЊУ, ПРЕЧИСТА ЈЕ, КАО ШТО СЕ КАЖЕ У СВЕШТЕНИМ ПЕСМОПОЈАЊИМА, ПОСТАЛА СВЕТЛОСНИ ОБЛАК УИСТИНУ ЖИВЕ ВОДЕ, БЛИСТАЊЕ ТАЈАНСТВЕНОГ ДАНА И ОГЊЕНА КОЧИЈА ЛОГОСА.

Када је у питању оно што превазилази људске снаге, било да је потребно подићи терет или повести реч, и људи узвишенији по телесној снази или красноречивости изједначиће се са слабима и приближиће им се по једном или другом, јер ништа неће постићи нити ће достићи циљ. Као што ће неко, покушавајући да руком досегне звезду, макар и био високог раста и могао да подигне руку више од осталих, бити далеко од оних етеричних висина готово исто онолико колико су од њих удаљени и они ниског раста, тако и у погледу онога што превазилази разум учени нису нимало узвишенији од оних потпуно неуких. И заиста, која ће беседа претрпети потпуни неуспех, ако не она која се покаже као далеко нижа од свог предмета? Они, што дају примере богова за које кажу да се самима себи моле да уравнотеже масу васељене (алузија на мит о Атласу, прим. изд.) или оних што измишљају бајке о боговима који се крећу ка небу (мит о Дедалу и Икару) толико су далеко од истине колико је и ова тема недоступна људском уму и речима, будући да својим предметом обухвата нешто надземаљско (надкосмичко, ὑπερκόσμιον), неприступачно земнима и приврженим земном, јер се присаједињује и прибројава ономе што је богоподобно и божанско.

У погледу највишег врха свих светих, односно Мајке Божије која сада, према речима Псалмопојца, ступа у место чудесне скиније и улази у Светињу над светињама, уз глас радости и исповедања (код Даничића: "уз певање и подвикивање"; Даничићев превод овог псалма на одређеним местима знатно одступа од текста у Септуагинти, прим. прев.) и богонадахнуте звуке оних који су је тада пратили и нас, који празнујемо сада (в. Пс. 42), у погледу ње, дакле, узвишеније и од светих на небесима, нико, ко би био појединачно издвојен од осталих, није у стању да је достојно прослави, нити би у томе успели и сви остали заједно које је спасао од ње рођени, чак и ако би било могуће да се сједине и постану једна уста. Васцела твар не може изразити славу каква доликује њој, будући да је постала Мајка Свестворитеља. Шта би њој, у поређењу са почастима какве јој указује њен Син, могле представљати наше похвале, чак и ако бисмо се сви сјединили у славословљењу? Зар то не би била најмања кап у поређењу са безданом неизрециве славе? Овај подухват превазилази моје снаге, и не сматрам да сам у стању да саставим похвално слово које би по врлини било равно чудесности Богомајке, уистину блажене и неупоредиво узвишеније од сваке твари.

Како бих, међутим, другачије могао да удовољим својој жељи, да испуним дужност или пак да исповедим (изразим) своју благодарност за њену безграничну милост према мени, ако не тако што ћу је прослављати свом својом снагом? Жеља подстиче, а дужност, како заједничка тако и моја лична, обавезује. Претходном милошћу добија се и обећање будућег опроштаја. Тако је и човекољубље Приснодевствене Невесте постојано и, као нека душа, прониче све који су јој послушни, као да све садржи и све обухвата, налазећи се близу и свугде, будући у свима што је призивају присутна својом неуморном и делотворном молитвом од ње рођеном Богу, дајући нам све што је на корист уколико то и сами спознајемо учећи од толиких добара каква нам од ње бивају и на основу њих задобијамо још чвршћу веру.

Призивајући је том истом вером, и сам се надам да ће Она све до краја бити моја помоћница и спуштам се у море њених чудеса. Ради вас, који нас сада окружујете, као и ради потомака, нисам сматрао потребним да избегавам ово слово. Ви ћете, дакле, лако разумети и имаћете на уму ко говори, шта говори а такође и узвишеност наше теме. Осим тога, упоредо са свима заједно, и сваки од вас има потребу да Богородици исплете разнолика песмопојања и исплетите их тако да буду многобројна, јер смо сви обавезни да тај дуг принесемо Мајци Божијој, како сви заједно, тако и појединачно, приносећи их у своје и у име других. Узнесите јој доличне похвале, а они умешнији (нека принесу) исто тако достојно појање. Чините то и учествујте сваког дана и часа у песмопојањима која су у њену част сачињена у све векове, образујући заједно богонадахнуто, складно и непрекинуто коло око овог небеског предворја.

Услиши ме, божанска војско, свештени призоре, саборе усаглашени небеским Духом, и скупа са мном саучествујте у овој беседи учинивши је заједничком, не само тиме што ћете пажљиво слушати и напрегнути свој ум, него и тиме што ћете ми помоћи искреним молитвама тако да Реч Очева, са висина додирнувши речи посвећене Његовој Мајци не допусти да се покаже да је моје слово (беседа) нескладно изговорено, него да зазвучи складно за ваш богољубиви слух. Онима што приступају таквим подвизима неопходна је обилна Божија помоћ, па су и они, који су их током векова сачинили као својственија и савршенија, могли то да учине само по вишњем надахнућу. Бог је у почетку положио у земљу сваку идеју чувственог и обдареног чувством и како ништа од тога није било способно да собом обухвати и бесмртни ум, створио је човека, способног да собом обухвати бесмртни ум (дух). Када је пак након тога, посматрао људски род, међу људима није нашао никога ко би био способан да собом обухвати Бога јер је, по речи апостолској, од Њега и кроз Њега и ради Њега све (Рим. 11;36). Он је затим, по Свом благовсхљењу, створио ову Приснодјеву која је, да тако кажемо, била Дворац за Њега Самог, способна да, услед своје савршене чистоте, обухвати собом пуноћу Божанства телесно, и не само да је обухвати него и да Га роди - највећег ли чуда! - и да буде саздатељка божанског сродства са свим људима, како са оним које беху пре ње, тако и са онима после ње.

Будући да између два, од века Богом изабрана рода, стоји Богородица и да се на неки начин појављује као одухотворена статуа свега лепог и изображење сваке оживотворене врлине, средиште и сабрање божанских и људских благодати и да тако кажемо, као општекорисно надметање неба и земље, али и онога што превазилази њихове границе, јер је Она божанско начело Израиља по духу, односно христоимене (хришћанске) пуноте, будући да постаде Узрочница онога, Који је изнад сваког узрока и Она која је кроз Њега сав људски род узвисила (на небо) и све небеске спустила (на земљу), показавши дух уместо тела и учинивши их (људе) чедима Божијим. Своје претке, који су телом потицали од тела Израиљевог, Она је узвисила ка таквој слави да се ради ње називају "богоочевима". Да бисмо изговорили нешто што достојанству пренепорочне невесте више доликује од речи да се она налази између два изабрана рода, казаћемо да је Она посредница између Бога и читавог људског рода, јер је Бога учинила Сином Човечијим, а људе синовима Божијим. Једино је Она по природи Мајка Онога што превазилази сваку природу и својим неизрецивим рађањем постала је Царица сваке земаљске и надземаљске (космичке и надкосмичке, ἐγκόσμιου και ὑπερκοσμίου) твари, јер је за Онога од ње рођенога речено: Све кроз Њега постаде и без Њега ништа не постаде што је постало (Јн. 1;3).

Символ њеног царског достојанства није опремање крунама, недодирљивим за све остале, нити је то драго камење, украси и изванредне тканине, нити пак разноврсне царске одежде, од земног начињене, измишљене за оне што не могу да се уздигну изнад земног и над којима више царује одежда него душа. Њени символи (обележја) су неизрециве и надумне благодати, натприродне силе и енергије (дејства) које се уздижу и над висинама самих небеских светова, а то су: поздрави и указивања Божија којима су закони природе измењени набоље, долазак божанственог Духа, осењивање силом Свевишњега, најнатприродније сједињење зачећа и девствености, умањење (κένωσις) Бога Логоса, бременитост Приснодјеве и, чудо над чудима! - разрешење Детета од утробе и рађање Безбрачне које није поништило него сачувало обележја (символе, τα σύμβολα) девствености.

Ко би могао, да не кажем да проникне у дубину, него и да само загледа у истинско тајно светилиште, да приступи предворју Обитавалишта у којем је отпочинуо Онај што пребива у свему постојећем, Цар небески и Господар господара што даје силу васцелој природи? Која би беседа макар мало могла да јој се приближи по достојанству чак и ако бисмо оставили по страни приповедање о Њој Самој и говорили о догађајима око ње, тј. онима који су се десили пре и после неизрецивог рађања? Ко би могао изразити доношење неизрециве хране са небеса, руковођење са висина оних који су издалека требали да дођу на поклоњење, славословљење мноштва ангела који су небеско сјединили са земљом сабирајући их у потчињености овој васељенској Царици? Томе треба додати и оно што се дешавало пре и ради овога, као што су пророчанства, чуда која су загонетно наговештавала будуће велико Чудо, промишљања Духа које су на различите начине предизображавала будућу Истину, смене племена и догађаја који су припремали пут извршењу новог тајинства, испуњење обећања Божијег Јоакиму и Ани да ће они, иако бездетни од младости, у старости родити чедо, а затим и завет ових чудесних супружника Богу да Даровану предају Дароватељу. Сагласно том достојном и праведном завету, извршено је усхођење према Божијем храму заједно са Обећаном и преславно Ваведење ове надземаљске Царице у Светињу над светињама, место предодређено само за Бога, где су само првосвештеници тога времена могли да уђу једном годишње. Ту је Девствена Мајка ушла као трогодишњакиња и у њему се ради нас подвизавала.

Ми због тога данас и празнујемо, будући да созерцавамо општекорисни подвиг њеног неупоредивог уздржања, натприродно снисхођење Бога на земљу, извршено њеним посредством, а затим и, захваљујући Њему, наше преславно усхођење на небо. Живећи тада у најпосвећенијем месту храма и положивши у срце усхођење (ка Богу)(Пс. 83;6 по Септуагинти), Богоотроковица је достигла само Небо и одатле к нама привукла небеског Владику. Будући да је, по Писму, сва слава кћери цареве изнутра (по Септуагинти, код Даничића: сва је украшена кћи царева изнутра (Пс. 45;13), она неизрецивом лепотом непорочности превазилази све људе и Бог изабра да је припреми као златом блистајуће подобије присно сједињено са Њим, творевине са Творцем, и будући у човечијем обличју - неизрециво је човекољубље Твоје, Владико! - створење си саобразио Свом достојанству Створитеља.

Видите ли од чега су саткане девствене круне, увиђате ли колико је општекорисна ова пурпурна одежда? Свецарујућа Дјева не началствује услед неке случајности над онима који су јој по природи једнаки али заостају за њом, осим по царском звању које јој не додаје ништа осим титуле и потчињује јој саплеменике по земним законима што допуштају да се цареви разликују од потчињених по високом положају, али не и по праведности. Она, међутим, и тиме превазилази све своје поданике и дарује им, уместо земаљског, небеско подаништво, показујући се као причасница највећег достојанства и превасходне силе и будући са небеса рукоположена (изабрана), постављена је да буде Царица узвишена над узвишенима и блаженија од блаженог рода која одасвуд блиста најсветлијим и најбожанственијим сјајем тела и душе. Желећи да постави образац свега лепога и да у њему и ангелима и људима јасно покаже Своју силу, Бог је поставио украс заједнички и видљивом и невидљивом свету, боље речено, пројавио је сједињење свих божанских и људских благодати и најузвишеније лепоте која украшава оба света. На тај начин је створио ову свелепоту (πάγκαλη), сјединивши у њој све оно чиме је појединачно украсио све остале, показујући задивљујући начин дејствовања само Њему својствене стваралачке силе каква уистину и доликује Матери Светлости.

Као што је првобитно на почетку дана расејао велику светлост, учинивши најпре да се светлост неограничено разлива, а затим показавши сунчев диск (Пост. 1;3), тако је и сада Своју приснодевствену родитељку показао као светиљку сваке божанске, неизрециве и врлинске светлости, добра које је раније било разливено у свима, а сада је превазилазећи сваки ум и сваку реч усредсређено у њој као у пројави свих врлина, у којима свакога превасходи. Оно што је свима од искона било довољно да буду најизврснији, односно, оно што је било раздељено тако да буду најизврснији, чиме су сви, било да су то ангели или људи, божански облагодаћени сагласно својој мери, она сједињује и једина све испуњава, толико у свему преизобилујући да се речима не може описати. На оне што је поштују она излива обиље благодати, дарујући им и да се уздигну ка њој као истинском (суштом) сунцу тако великих благодати. Поред тога, она их по својој доброти и штедро награђује. Нека се стога нико не клони овог приношења, милостиво и ради наше користи установљеног за све људе, као ни давања богатог прилога (мисли се на похвале и славословља, прим. изд).

Када пак неко погледа на њену сродност и потпору сваком добру, признаће да је Дјева онима што у врлини и врлином живе исто што и сунце онима што живе у чувственој светлости и испод сунца, и да је оно што се на почетку десило са стварањем сунца било предизображење оног неизрецивог што се касније морало догодити са њом. Ако неко пренесе своје духовне очи на Сунце које је људима чудесно од ње заблистало, које по природи поседује и превазилази оно што је њој присаједињено по благодати, ако дакле пренесе своје духовне очи, показаће му се да је небо Дјева која је, услед свих добара, задобила утолико боље наслеђе у односу на све божански облагодаћене под небом и над небом, уколико је небо веће од сунца и сунце блиставије од неба.

Која ће реч, Богомајко Дјево, изразити твоју богоблиставу лепоту, јер је немогуће да се оно што се односи на тебе ограничи на расуђивања и речи? Опевати те можемо само уколико човекољубиво снисходиш ка нама, јер си ти обитавалиште свих благодати и пуноћа сваке лепоте и доброте, живо изображење врлине и сваке племенитости, будући једина удостојена свих дарова Духа, боље речено, једина која си у својој утроби чудесно носила Онога у Којем се налазе сва блага и постала Његова чудесна скинија. Због тога се бринуо о теби још од младенаштва и допустио да са Н>им боравиш још од детињег узраста, да би те касније показао као непоколебиво пребивалиште Својих сопствених благодати из којих потекоше таква и толико чудесна дела.

Тако си и удостојена већих почасти од оних какве се иначе указују људима, тако да си чудесно рођена, још чудесније руковођена и најчудесније и непојмљиво безбрачно родила. И само твоје рођење преукрашено је обећањима од Бога и од људи, односно од твојих родитеља (јер су добивши од Њега обећање о твом рођењу, прекрасно поступивши, тебе, обећану њима, обећали Њему), док је Он преукрасио тебе и читав свет припремио за надземаљска обећања која је требало да се испуне у одређено време. И заиста, Он је убрзо потом теби обећао и Самога Себе, од којега се и због којега се то обећање збило, као Онога што је у теби извршио обећања од века дата друговима Божијим и учинио да велика божанска виђења буду својеврсна тајинствена указања и неизрециви праобрази (идеје, ἰδέας). Ти си једина од свих дошла до савршеног боговиђења (созерцања, θεωρίας), превазилазећи заједничку (тј. људску) природу својим сједињењем са Богом, не само услед неизрецивог рођења, него и услед заједничарења са Њим у свему прекрасном, захваљујући савршеној чистоти која је томе претходила.

Доликовало је, дакле, да она која ће родити најлепшег међу синовима људским (Пс. 45;2) и сама у свему буде неупоредива због чега је, могло би се рећи, од самог детињства била обдарена чудесном лепотом Онога Који је требало да јој буде савршено подобан, тако да Га на основу ове пројављене сличности у свему препознају као чедо Приснодјеве и да свако око које гледа исповеди Начало Онога што по телу нема оца. Зар би захтевима разума одговарало да Онај Који је цео овај свет Својом речју створио и украсио разноликим лепотама, њој, од које ће и сам потећи по људској природи, не преда и силу да и сама све изврсно чини, (силу) какву ће касније и сам преузети? Због тога је Онај што је пољске љиљане украсио лепше и од Соломонових царских одежди (в. Мт. 6;28) и Своје девствено одејаније од којега ће се обући по људској природи натприродно украсио и учинио да је сви са дивљењем гледају, да буде савршено божанско обитавалиште свих лепота и доброта заједно, као и сваке појединачно. Једина она од свих људи који су икада постојали ни у чему није имала никаквог недостатка него их све у свему превазилази онолико колико је небо далеко од земље, тако да то бива очигледно и нама који, слично посматрачима звезда, стојимо у даљини и брижљиво мотримо на све што се на њу односи.

И разум је морао приводити људски род Богу тако што ће, опажајући чувствима небо и земљу и све што се на њима налази као оно што припада чувственом свету и на основу тога преносећи ум на лепоту света невидљивог, људи прославити заједничког Творца свега, Бога. Отуда следи да је и Она коју сада подједнако прослављамо, као што је неко рекао, морала да се роди због тога да би се они што је виде подстакли на дивљење Творцу који ју је саздао као чудо над чудима, са свих страна обасјано лепотом, чудо што озарује небеска светила и умове. И то је праведно, јер ако је сва је слава кћери цареве изнутра (ἔσωθεν) (Пс. 45;13), зар онда и све оно што постоји изван ње и што се о њој пева не мора да буде у једнакој мери усклађено и сродно са оним што је унутра?

Да бисмо схватили, обратимо пажњу на смисао каквом тежи Пророк-Псалмопојац: он није рекао да је "кћи царева сва украшена унутра" него "изнутра", тј. слично светлости која се изнутра излива на спољашње и свима који гледају као да указује на унутрашњу лепоту која у њој обитава услед потпуног одсуства страсти, пројављујући уистину девствену душу. Ако је целомудрени Јосиф (в. 1. Мојс. 39; 6) праведно назван "прекрасним", како онда да Свенепорочна не буде удостојена таквог именовања? Како да га не превазиђе савршеном лепотом онолико колико девственост превазилази целомудреност, и то девственост која се надмеће са бесплотнима, боље речено, онолико колико је врлина целомудрености и сва благодат, заједно са истинском девственошћу, настањена у једној души, превазишла његову врлину? Јосиф није у свим својим делима одговарао таквом наименовању или је, можда, "прекрасним" назван само по телесном обличју. Она има и душу која се може назвати сваким добром и у свенепорочном телу носи савршену лепоту. Та лепота је, истина, скривена унутар ње и онима, који је гледају она се пројављује споља, док је они, проникнути пророчким духом, спознају изнутра.

Не значи, међутим, да је зато што ће постати Мајка Божија, њена природа добила неке особите божанске благодати и природне дарове или да је задобила другачију природу (сматрам да би то више одговарало васпитачкој вештини) или да је задобила било шта такво учећи од земаљских учитеља. Напротив, она је вођу, односно ум, у свему потчинила Богу потпуно превазилазећи земаљске поуке и на тај начин изобилно задобила горњу (небеску) премудрост. У оном узрасту када родитељи своју децу, која услед детињег узраста још немају сопствену вољу, потчињавају васпитачима и предају учитељима, она се, у најсветијим деловима храма, као у неком божанском дворцу, посвећује Богу, као неки божански одухотворени престо узвишенији од сваког престола земаљског и сав украшен врлинама, какав и доликује Цару који ће на њега сести.

Није било потребно да се ова одухотворена ложница Свецара појави пред свим очима, будући да и изреке (Светог Писма) потврђују да Бог обитава у неприступној светлости (1. Тим. 6;16), односно у светлости невидљивој. Како, дакле, није доликовало да Скинија у којој је Свевишњи боравио на земљи води начин живота какав би био свима видљив, Светиња над светињама или, према речима Давидовим, скинија имена Божијег (Пс. 73 ;7 по Септуагинти), била је уступљена Дјеви Матери још од њеног детињства. Где би иначе могла да борави истинска Светиња над светињама? На ком би другом месту било боље подићи истинску Скинију Божију? Зар није било потребно да у оној скинији која је служила као праобраз, буде постављена Скинија у којој је обитавао Створитељ свега постојећег, истински цар, Владика царујућих, обукавши се у чудесну и краљевску одежду изаткану за Творца и нестворену по својој природи, скинија која не блиста сјајем метала него је преиспуњена духовним благодатима. У овој скинији нису се налазила изображења бесплотних него је, напротив, у себи носила натприродна и неизрецива блистања (ἀστραπάς, муње) духовне чистоте, боголику вољу, богоугодни сјај девствености, богодолично озарење свих добара или, сажето речено, истинско место Бога Који је све сјединио.

Очигледно да је због ње, која ће у будућности бити одухотворено место обитавања Божијег, Мојсеј, предвиђајући, сачинио ону скинију и припремио најсветије делове храма. Будући од Бога поучен ономе што ће се збити, Мојсеј их је по преимућству почаствовао најузвишенијим називима. Он је на тај начин унапред објавио да ће она још од самог детињства у свакој речи и делу све превазилазити својим достојанством. Богоотроковица Дјева није се само услед опрезности од самог почетка настанила у месту које јој је највише доликовало, обитавајући на месту које достојанством превазилази свако друго као што и она сама достојанством своје природе све превазишла, него је и посведочила о тајни која ће се у односу на њу збити. Ова Богоотроковица се настанила у место издвојено само за Бога и посвећено Његовом обитавању, којем су могли приступити Мојсеј, Аарон и њихови наследници, према својој достојности, приближавајући му се само у великим временским размацима и где им је поверено да непрекидно бораве само током кратких периода. Прихвативши то место да би у њему обитавала, али не током кратког периода, Богоотроковица је открила и свима који имају ум наговестила да је она будуће истинско светилиште и обитавалиште Божије, очистилиште неупоредиво боље од старозаветног, богоугодна ризница најузвишенијег савршенства тајни Духа.

Поред онога што је речено, додајмо да је она (у храму) пребивала у ћутању, достојно га оправдавши, јер је сасвим исправно одабрала тиховање и живот ван заједнице са другим људима. Она (старозаветна) Светиња над светињама била је неприступачна за погледе и затворена за људе, одвојена од свих мушкараца и жена преградама и завесама које се нису отварале ни за једног човека осим за законитог првосвештеника, па и то само једанпут годишње, када би улазио и приносио жртву Богу за себе и све оне изван храма. Како онда да ова Трпеза ангелског наслађивања, тле вечног цветања или боље речено, вечног клијања, очистилиште заједничко за читав људски род, у које је једном ушао богоначални и једини архијереј какав нам је био потребан, по речима апостола (Јевр. 7;26) и која је примирила и недељиво сјединила Бога са људима, како дакле да ова ризница не буде сачувана у најсветијим деловима храма, водећи начин живота скривен за све људе?

Ако, према речима апостола, свет није био достојан ни древних светитеља (в. Јевр. 11;38), како би онда био достојан ње која је узвишенија и од светих на небесима? Треба, међутим, да разумеш колико је превасходство ове Дјеве и из тога што су њима,који су бежали од обитавања међу људима, као уточиште, како каже исти апостол, служиле пустиње, горе, пештере и јаме земаљске (Јевр. 11;38), док је њој за обитавалиште дата Светиња над светињама и Свенепорочној је било допуштено да тамо ступи без обзира на то што је била у незрелом узрасту, а показала се разумнијом од оних који су већ достигли разуман узраст, као што је раније већ показано у овом слову.

Даровану од Бога, а затим и даровану Богу и пре свог рођења (како је и могло бити другачије када се ради о оној која је пре свих векова предодређена да буде обитавалиште Створитеља векова?), ону, дакле, која је од Бога дарована као плод молитве и праведне прозбе (о, каква је крила имала њихова молитва! Какву је одважност задобила пред Богом! Како су беспрекорна била она срца када су узнела такву молитву, која се тако високо узнела и тако много задобила!), ову Дјеву су, као неко многоугодно приношење, родитељи уз молитву одвели Дароватељу (о, најузвишеније супружништво, пар од Бога изабрани да однегује и да Му подари обитавалиште угодније од небеса!) и тако је била приведена као пресвети изданак потекао од светог корена, изданак који је величином своје достојности од земље досегао до неба, изданак од којега ће ускоро израсти превечни и неувели цвет, изданак од којега ће понићи Онај од чије је једне речи поникла сва природа и оно изнад ње. Приведен је, дакле, овај изданак да би био засађен (како је Давид, радујући се, уз харфу рекао) као маслина зелена у дому Господњем (Пс. 52;8), као дрво које ће достићи врх тајни Божијих и донети неизрециви плод, дрво усађено крај потока Духа (Пс. 1;3).

Богомајку су родитељи привели Богу, иако још није била ни девојка ни девојчица него дете којему су они били веома потребни, јер је имала тек три године и била тек недавно отргнута од мајчиних груди и младеначке хране. Она је, међутим, онима што су је гледали чак и у том узрасту долично показала непогрешиви начин размишљања, јер су сви видели да она приступа са неизрецивом радошћу. Када је дошла до предворја светилишта, док су је племените девојке из њеног рода, долично одевене, окруживале носећи бакље и тако је у величанственој поворци и савршеном реду пратиле ка унутрашњем делу (та еубоу) храма, видљиво је показала да боље од свих осећа шта се дешава и шта ће се тек десити. Будући величанствена и уздржана, показала је смирен дух и понашање како се не би могло рећи да иде испред осталих, а затим је, сјединивши тежњу са устројством, постепено убрзала корак и претекла групу девојака око ње, кренувши напред тако да су сви што су је пратили остали иза ње, и свима је било очигледно да се на Њу односи она изрека из Псалама: Воде је к Цару девојке, њене другарице, воде је весело и радосно, улазе у двор Царев (в. Пс. 45; 14-15).

Када јој је и првосвештеник пошао у сусрет и изрекао оно пророчанство о њој: Чуј, кћери, погледај и обрати к мени ухо своје, заборави народ свој и дом оца својега, и цару ће омиљети лепота твоја (Пс. 45;10-11), она је, након што је то чула, скромно иступила и попела се, и одмах све напустила, родитеље, хранитеље, вршњакиње, отишла од пратилаца и, потпуно сама, радосно приступила архијереју, погледавши га умиљато и благонаклоно, и тепањем потврдила своје савршено препуштање Богу.

Зар све то не изазива дивљење? Како је трогодишњакиња постала предмет старања Највишег промисла и сама по себи почела да разликује природу и Створитеља природе, да указује већу почаст узвишенијем, да Бога претпоставља очевим и мајчиним загрљајима, да Божији храм и његовог архијереја претпостави породичним нежностима сматрајући све то ништавним, постављајући Бога и Божије изнад свега и са радошћу му притичући? Због тога је дакле пророк Давид и рекао Богу: Благост је и правда подножје престолу Твојему (Пс. 89;14) и: Благост и правда подупиру престо Његов (Пс. 96;3 - по Септуагинти). Због тога је и она одухотворени Престо Божији, боље речено, то достојанство припада искључиво Њој (када се о невештаственим силама небеским говори као о Престолима, ова именица - престо - користи се у множини), јер је Она, много више него они Престоли, сатворила и показала велики суд и безграничну правду. Будући тако много прослављена, имала је ова Дјева ум најобдаренији расуђивањем, који се и пре одрастања, па према томе и пре зрелости, већ сада у свему показао непоколебљив.

Мада Мојсеј није поседовао такав дар расуђивања, његов језик је, иако беше спор, сасвим јасно објављивао (в. 2. Мојс. 4;10), носећи трагове огња за испитивање злата који се, кажу, упоређује са провером способности ума да расуђује. У односу на будућу одважност њене душе, постоји неколицина прекрасних символа, али у погледу чудесности онога што се извршава (тј. Ваведења пресвете Богородице у храм) ни они, вероватно, не би били довољни. Какву вредност за дете има царска круна украшена златним листићима и драгим камењем у поређењу са мајчиним загрљајем, негом, топлином и одговарајућом бригом а које је Дјева, једина међу свима њеног узраста, добровољно презрела? А то, да је у том узрасту притекао Богу са незадрживом љубављу и да је непрекидно усамљено обитавао у светилишту храма као да на неки неизрецив начин врши свештенослужење, није се догодило и Мојсеју који је, будући већ одрастао и удаљивши се из фараонове свите (в. Изл. 2;15), обраћајући се људима у већој мери осећао страх него божанствену љубав, иако је касније, због творења врлине и подвига, због усхођења на гору, према Богу, био удостојен посвећења у праобразе ове Дјеве и да, садејствујући, изврши оно што је морало бити приуготовљено за Њу.

Оставивши пак њега доле, где се природно појављује заједно са слугама, узнесимо наше слово до оних који су, из својих сопствених побуда (αὐτεπαγγέλτους), дошли до богопознања. Ми се дивимо Аврааму и прослављеном Мелхиседеку који су самовољно приступили Богу, али то се догодило онда када су они већ били у разумном узрасту и били у могућности да созерцавају овај велики доказ о постојању Бога, тј. овај велики свет, земљу и све што је на земљи, мешавину стихија (елемената), ово најузвишеније сазвучје, небо, ову велику границу која у својим оквирима има сабрано васцело вештаство, и мноштво звезда утврђених на њему, њихову разноликост и чудесан распоред, као и кретања звезда која нису праволинијска или противна једно другом, него хармонична, складна и сврховита и, у вези са тим кретањем, растојања међу њима, сабирања, скупљања и углове повезивања па отуда и многозначне положаје, како говоре они што сведоче о том делу, и све остало што постоји по закону природе и што од искона благовести Бога који је изнад свега тога.

Она пак, не могавши да види ништа од свега тога (јер јој то није дозвољавао њен узраст), спознаје Бога и радује се док је приводе к Њему, боље речено, она Му приступа по сопственој вољи и као окриљена за свештену и божанску љубав. Изврсно је тада увидео архијереј Божији да је то само у најређим случајевима током многих векова у прошлости достигла само неколицина изабраних, али да Дјева носи у себи још од самог детињства и да ће то поседовати током читавог свог живота, високо се уздигавши над свима, због чега ју је удостојио више од осталих људи и настанио у Светињу над светињама, убедивши тада све да се са љубављу сагласе са оним што се дешава уз садејство и помоћ Бога Који поступа на најправеднији начин, јер је Она требало да буде Његов изабрани сасуд, не као (старозаветни) кивот испуњен сенкама и праобразима него испуњен самом истином, којем није било намењено да изнесе име Божије пред цареве и народе као што је то касније учинио Павле (Дела ап. 9; 10), него да у утроби понесе Њега Самог, Бога Којем је и име чудесно (Пс. 8; 1) и да то учини на такав начин да уместо Савла покаже прослављеног Павла, који не уступа ниједном од искона прослављеном човеку и удостојеног да га (име Божије) одважно пронесе.

Ако, дакле, неко на одговарајући начин обрати пажњу не само на почетак оних који су у било које време заблистали у врлини, него и на васцело поприште врлине оних подвижника, а такође и на коначне награде и небеске венце, откриће да они уступају пред почетком Богоотроковице који данас празнује цео људски род, опомињући се истовремено са неизрецивом радошћу њеног пресељења из људске заједнице у саму Светињу над Светињама. У давнини је и Енох био одвојен од људске заједнице, али због тога није био установљен свенародни празник. Након њега, и Илија се вазнео у огњеној кочији, али то није било основа тако великог свенародног празника нити је подразумевало неко божанско наслађивање, нити је пак одјекнуло са неба за оне што живе на земљи. Након њих пресељена је трогодишња девојчица и ево, цео свет ликује и све се испуњава радошћу испунивши се божанским надахнућем. О, какво је то чудо? Какву моћ поседује ова девојчица, какво савршенство надахнућа, какво превасходство величине? Ко је та што је победила свет (Јн. 5; 4), обновила људски род и од њега удаљила жалост која је била јарам прародитељског проклетства и на земљи насадила чисту и божанствену радост, заједничку за све људе и понављану из године у годину, неувелу и свагда расцветалу, снажнију и од свеуништавајућег времена? Ми смо се, међутим, незнатно удаљили од теме.

Тако је пресељен Енох који је угодио Богу. С друге стране, међутим, мора се узети у обзир да је њему било 365 година и да је он читав живот провео по својој вољи, док је Девојчици којој је посвећено ово слово било тек три године када је приступила делима што превазилазе природу и постала узрок радости на земљи, да би непосредно потом на небу укрепила славу која потиче са земље и све обухвата. И њега је, међутим, преселио Бог (Еноха). Значи ли то да га је преселио на небо? Нека је далеко таква мисао, јер Еванђеље каже: Нико се није попео на небо осим Онај који сиђе с неба и ради нас се роди од ове Пресвете Дјеве, Који је на небу (Јн. 3;13). Ако је, дакле, и написано да је Еноха, који беше на земљи, Бог преселио на небо, то значи да је био пресељен на место мање значајно од онога што је сада постало наслеђе ове Дјеве, јер на земљи није постојало ништа освећеније него што је Светиња над светињама. Без обзира на такав његов (Енохов) значај, он није помогао људском роду, није поништио грехе, нити је потпомогао праведност, јер је у трећем покољењу након њега дошло од Потопа (Пост. 6 и 7). Сада пак на основу Ње и захваљујући Њој, дошло је до обнављања света и захваљујући Њој небо нам је отворило врата, не изливајући више на свако живо биће жестоку, страшну и погибељну кишу него росу Духа, заједничко наслађивање наших душа које превазилази ум, велику и неприступачну светлост (1. Тим. 6;16), која просветљује свакога човека који дође у свет (Јн. 1;9).

Ако пак неко укаже на то да се Дјева након тога вратила људима, нека зна да је тиме само увећао превасходство Дјеве. Као што је Јединородни Син Божији ради нас сишао са светих небеса, тако је и она из храмовне светиње отишла међу људе. Мада заручена за смртног женика, постала је Невеста неневесна бесмртнога Оца, не зато што је то њој самој било потребно, него да би нам сведочењем показала велико чудо неизрецивог Рођења и спасла верујуће. Као што сунце, које за нас повремено залази и креће се кружном путањом, чини да се нико не може спасти од његове топлоте, као што је и написано: Излазак му је накрај неба, и ход му до краја његова, тј. тамо одакле је и дошло (Пс. 19;6), тако се и Пренепорочна, одлазећи од људи и улазећи у Светињу над светињама, поново вратила међу људе да би, отворивши пританеј (старогрчка институција слична парламенту која је, у извесним случајевима, служила и као складиште хране), свакоме без изузетка дала дарове освећења, никога не лишавајући његовог удела чак ни у ономе што је у свету најскривеније, односно што је у светилишту храма.

Будући да се оно што нам се дешава због сунца брзо мења, потребно нам је да се оно непрестано враћа. Како су дарови Приснодјеве непропадљиви, било је потребно да (Сунце) само једном изађе и кроз њега она свакога бесконачно озарује, јер се ради нас неописиво уздигло оно Сунце у којега нема изменљивости нити сенке промене (Јк. 1; 17). Оставимо, дакле, по страни Енохово пресељење и пренесимо очи свог ума на узношење Илијино. Он је учинио и више него Енох јер је ученику (Јелисеју) оставио велики дар, свој плашт (кожух), којом је добио двоструку моћ да чудотвори (в. 2. Цар. 2). Оно, међутим, што се односи на Мајку-Дјеву, у великој мери превазилази и њега, јер се она на земљи појавила као чудо над чудима и као општекорисно знамење, веће од свих која су од века постојала, јер је Самом Сину Божијем у Својој утроби исткала Адамову одежду. Посредством ове поклоњења достојне одежде, нама се догодило оно што кад би се редом написало, ни у сами свет не би стале написане књиге (Јн. 21; 25), како каже највећи богослов међу еванђелистима.

Због чега ја у венац ове Дјеве не уплићем и надземаљски сјај него и даље говорим о онима што су заблистали на земљи? Заиста, будући да је она као Дјева требало да роди Онога Који по природи постоји изван граница свега постојећег, она је још од свог детињства по достојанству све превазилазила и била неупоредиво узвишенија и од надземаљских умова. Када је некоме од ангела било речено оно што је њој речено још док је била дете, односно: Цару ће омиљети лепота твоја (Пс. 45;11)? Зар они (ангели) не желе да завире у оно што нам је кроз њу даровано, као што је и написано (1. Петр. 1;12)? О тим најузвишенијим чиноначалницима Исаија пише овако:Серафими стајаху око Њега (Ис. 6;2), док Давид о Њој каже: С десне стране Ти стоји царица (Пс. 45 ;9). Запажаш ли разлику у положају? Одатле изведи закључак и о различитости достојанства. И заиста, око Бога су серафими, док се покрај Њега налази само Свецарица, којој се и Сам Бог диви и узноси похвале, а небеским силама које Га окружују као да говори сагласно речима Песме над песмама: Како си прекрасна, најближа моја (6;2 по Септуагинти), светлија од светлости, цветнија од врта, преукрашенија од читавог света, видљивог и невидљивог. Она, међутим, није само у Његовој близини него, што је сасвим праведно, и са Његове десне стране. Тамо где Христос престолује на небесима, односно са десне стране Величанства (Јевр. 1;3), тамо и она предстоји, не само зато што она чезне за Њим као и Он за Њом, а што следи и из самих закона природе, него и зато што је она уистину Његов престо, а тамо где седи Цар тамо је и престо Његов.

Овај престо, окружен серафимима, видео је и Исаија и назвао га високим и издигнутим (Ис. 6;1), указујући тако на превасходство Мајке Божије у односу на небеске силе. Ако се највише устројство надземаљске јерархије по свом положају налази непосредно иза ње, онда оно у погледу достојанства нипошто не заузима "друго место". Оно би, у том случају, уколико се са њом упореди, било незнатно мање, а она незнатно од њих узвишенија, док их у стварности превазилази у много већој мери. Као што, на пример, после сунчевог диска немамо неко друго светило за које бисмо заиста могли указати као на "друго" по јачини светлости, осим пуног месеца иако је његово блистање знатно слабије, тако је, чини ми се, и у погледу Мајке Божије, јер нема никога међу богоозаренима којега бисмо замислили као "другог" по достојанству, осим серафима. Брижљивим истраживачима биће, међутим, очигледно да се тешко може поставити питање достојанства и да би се такво поређење показало као поређење неке светиљке са јарко блиставим пламеном. Због тога пророк уводи и саме ангеле који због ње хвале Бога и говоре: Благословена слава Господња с места његова (Јез. 3;12). Давид је то изобразио на други начин: сједињујући у себи пуноћу спасених у свим временима, користи као различите струне или звуке оне што су се (потекавши) из разних народа овом Приснодјевом усагласили у јединственој вери, започиње свескладну песму и каже: Учинићу да се не заборавља име твоје од колена на колено, потом ће те славити народи у векове векова (Пс. 45;17).

Погледај како васцела творевина прославља Богомајку и то не само у прошлим временима, него у векове и у векове векова. Отуда дакле можемо разумети да она ни у векове неће престати да буде доброчинитељка васцеле твари, не само у односу на нас, него и у односу на невештаствене и надземаљске чинове јер и они, исто као и ми, само захваљујући њој постају причасници и додирују недодирљиву природу Божију. То је јасно објавио Исаија, јер није видео да серафим непосредно подиже угаљ са жртвеника него да га узима клештима и на тај га начин приближава пророковим устима и очишћује их. Виђење ових клешта истоветно је са оним великим виђењем што се указало Мојсеју, односно са купином која је горела у пламену а није сагоревала. Ко још не зна да и она клешта и она купина изображавају Приснодјеву у којој се неопалимо зачео божански огањ чијем је зачећу саслуживао архангео, и да је, сједињујући се посредством ње са људским родом, тај огањ поништио грехе света и очистио нас тим неизрецивим сједињењем?

Она се на тај начин појављује као једина посредница између створене и нестворене природе и нико не би могао приступити Богу осим Њеним посредством и посредством од ње рођенога, нити би се без ње неки Божији дар могао дати људима и ангелима. Као што се ни у случају светиљке начињене на земљи од стакла или неког другог прозирног материјала, не може видети светлост или зрак који она испушта осим посредством саме те лампе, тако ни поглед на Бога, неприступачан за све, не би био могућ када не би било ове богоносне и уистину богоозарене светиљке, односно Приснодјеве, јер је речено: Бог је у њој, неће се поколебати (Пс. 45; 6 по Септуагинти).

Ако се узвраћањем остварује мера љубави према Богу, ако онога ко љуби Сина љубе и Син и Отац Његов, ако постане обитавалиште и једног и другог и ако они, по обећању Господњем, тајанствено пребивају и налазе се у Њему, ко Га је онда љубио више него Његова мати, не само стога што је Он њен јединородни Син, него и стога што је једино она безбрачно родила и та је љубав по природи била удвојена будући да није било супружника с којим би је поделила. С друге стране, ко би више волео Мајку него Јединорођени, од ње једине неизрециво рођен у последња времена, као што је превечно рођен од јединог Оца? Како да Онај Који је сишао да испуни Закон, осим њеног доличног положаја, не преумножи и почаст што јој је по Закону припадала? Ако је љубав Оца и Сина једна, а упоредо са њима иста је част и јединство Пресветог Духа (какве су благодати Дјеве које превазилазе ум!), она у души носи нестворену Тројицу, чије је једно Лице бесемено зачела и, остајући Дјева, безболно родила.

Како је посредством ње једине дошао к нама, појавио се на земљи и живео међу људима Онај Који је пре ње био невидљив за све, тако и у будућем бесконачном веку никакво исхођење божанског просветљења, откривење божанских тајни нити било какав други облик духовних дарова ни за кога неће бити могућ независно од ње. Она пак која је примила најпотпунију пуноћу Онога Који испуњава васељену, свему одређује меру, раздељује свакоме по његовим могућностима, сагласно и по мери његове чистоте, као ризничарка и управитељка богатства Божијег. Према њој су са поверењем гледали најузвишенији херувимски чинови, и утолико би више од свега били обузети већом чежњом према њој уколико су више стремили већем изливању светлости које се збива кроз њу, и задобијању неизрецивих и божанских благодатних дарова. На тај начин и све умне силе које су им подређене бивају причасне божанској љубави и богоначалном озарењу које се такође кроз њу збива, па им најзад бивамо причасни и ми и уопште, сви и свако, по мери бестрасне и божанске чежње ка овој уистину боголикој Дјеви и невештаственој и непрестаној љубави, по највишем и истинском стремљењу (према Њој), за чим ће уследити и стање чистоте и духовне озарености.

Вечни је закон на небесима да мањи кроз веће бивају причасни Суштом изван свих граница, а како је несравњиво од свих већа Дјева Мајка, кроз њу ће постати причасници они што ће бити причасници Бога. Они који познају Бога препознаће је као место несместивог, и они што буду прослављали Бога непосредно ће, након Њега, прослављати њу. Она је основа оних што су били пре ње, заштитница оних што су дошли после ње и заступница вечних. Она је тема пророка, начало апостола, упориште мученика, темељ учитеља, слава земаљских и радост небеских, лепота васцеле творевине, почетак, извор и корен неизрецивих добара, врх и савршенство свега доброга.

О, божанска Дјево, како ћу све то показати, како ћу испунити своју чежњу? Како да прославим Тебе, ризницу славе? И само сећање на Тебе освећује оне што се Тебе опомињу, и само стремљење ка Теби озарује ум, узносећи га ка божанској висини, тобом се просветљује духовно око, тобом се озарује дух силаском божанског Духа, јер си постала Управитељка и Свеукупност благодатних дарова не зато да би их сачувала само за себе, него да би се читава васељена испунила благодаћу. Управитељ неисцрпних ризница одређује се зато да би их распоредио. Зашто би иначе чували богатство које се не умањује? Стога нам, Владичице, изобилно подари та богатства и, уколико не будемо способни да их примимо, учини нас спремнима да их прихватимо и на тај начин их одмери, будући да се све предаде у Твоје руке.

Нека, дакле, и буде тако. Сматрам, међутим, да треба да се вратимо теми и да овим словом поставимо задатак да се, колико је могуће, приклонимо и осмотримо Светињу над светињама, да то изнесемо на видело, да прославимо и исприповедамо. Нека, уз Божију помоћ, и буде тако. Слово (беседа) се, по својој природи, сусреће са недостатком сила и постоје многе и велике тешкоће које није у стању да превазиђе уколико са неба не дође Божија помоћ. Помолите се заједно сви ви, поклоници Приснодевствене Невесте, да она из небеског светилишта у којем сада обитава помогне овој беседи и нашем приступању у ложницу и заједничком уласку у брачну одају, где ћемо посматрати најскривенија светилишта храма, јер се кроз њу нама све отворило, како оно што је горе на небесима, тако и оно што је доле на земљи.

Погледајмо, дакле, како испуњење одговара праобразима, како из сенки настају обличја истине. У привремену Светињу над светињама ушла је вечна Светиња над светињама. Ушла је нерукотворена скинија Логоса, разумни и живи кивот хлеба живота који је ради нас уистину сишао с небеса, ушла је тамо где се налазио људским рукама начињени кивот у којем се чувао сасуд са маном, сачињеном од јутарње росе што је стваралачком и божанском вољом претворена у храну. Будући да је мана ниспослана с небеса, несавршени и непосвећени у истинске божанске тајне назвали су је "хлебом ангелским", док се онима што су спознали божанско и проникли у божанског Духа она показала као праобраз будуће истине која ће се испунити у овој Дјеви. Ушла је Књига живота, у којој нису била исписана обличја слова, него је само неизрециво Слово (Логос) Оца небеског носила у себи. Ушла је тамо где су се чувале таблице Завета, на којима су била изображена беживотна обличја слова. Ушао је вечноцветајући изданак, од којега је произашао неоскрнављени Цвет и подарио нам нетрулежност, ушла је тамо где се налазило жезло Аароново које је, будући суво, процветало (в. 4. Мојс. 17), предизображавајући бесемено рођење од Дјеве.

Читав храм беше начињен од злата и чистим златом беше обложен онај кивот (в. 2. Мојс. 25;11) и бљештави сјај блисташе око њега. Није ли, међутим, много блиставија лепота Дјеве коју је и Сам Бог заволео? Желите ли да са небеса видите знамења онога што је речено? Златна изображења ангела окруживала су кивот и осењивала га (в. 2. Мојс. 25; 19). Овај истински Кивот не окружују изображења него сами ангели и, што је још важније, они је не осењују него јој служе и доносе храну. Ми не можемо да говоримо о томе каква је била та храна, када нас зачуђује и знаменита мана или храна коју је добијао пророк Илија. И доказ за то долази одозго. Ману, која је створена по одлуци Божијој, са неба је донео ветар, расипајући је као снег. Опомињући се тога, Псалмопојац прославља ову одлуку Божију и каже: Хлеба ателског јеђаше човек (Пс. 78;25), видевши у мани праобраз истинске небеске хране којом је храњена Приснодјева. Она (страрозаветна) мана је сваког јутра била доношена ваздухом, док је ову свакога дана ангео доносио Дјеви, као савршену, тајанствену, њему својствену и сродну, и она је од мане узвишенија онолико колико је и ангео узвишенији од ваздуха. Илији је служио гавран, птица која мрзи децу и представља, како кажу, символ безосећајности према ближњем.

На тај начин је овај изасланик (ангео) био чисти символ ангелског начина живота какав је Приснодјева водила још у овом узрасту. Он ју је, наравно, и служио, али је није осењивао, обитавао је са њом за све то време и наговештавао њену будућу величину. Њу, међутим, није осенио ни ангео ни архангео, ни херувим, ни серафим, него сама уипостазирана сила Свевишњега, а што је још важније, осењивање се није збило кроз вихор и облак (Јов 38;1) нити кроз мрак и огањ (Изл. 3;2-4), нити пак кроз лагани поветарац, као што се понекад догађало другима и у другачијим приликама, него је непосредно и без било каквог заклона сила Свевишњега осенила девствену утробу, и ништа није постојало између Осењујућег и Осењене, нити ваздух, нити етер, нити било шта од чувствених ствари или од оних што су изнад њих. То није било осењивање, него истинско сједињење. Будући да у природи увек бива тако да оно што осењује утискује своју форму и сопствени лик у оно што бива осењено, у њеној утроби није дошло само до сједињења него и до уобличења, и оно што се уобличило и од једног и од другог, тј. од силе Свевишњег и од оне пречисте и девствене утробе, био је оваплоћени Логос Божији. О, до какве нас је дубине тајинства довела ова беседа!

Изађимо, међутим, из ове дубине (јер није могуће да смртник или ограничени људски ум допре до њеног дна) и вратимо се теми. Дјева је, дакле, ушла у Светињу над светињама и одмах је, кроз лепоту видљивог, пренела очи свога ума на лепоту невидљиву, јер већ тада није налазила радост ни у чему земаљском. Она се уздигла изнад природних потреба и чувствених (овоземаљских) наслада. Неке ствари лепог изгледа сматрала је недостојним гледања, док је друге пријатне за јело сматрала достојним презира, због чега је била прва и једина која се показала као савршено недостижна за тиранију онога који нас је томе изложио. Од тог времена, она је показала знамење победе над њим и то не само тиме што се подвизавала током једног дана од јутра до вечери и не само у погледу плода једног дрвета, него током многих година и у погледу разноликих, боље речено, свих могућих задовољстава која су, као замку за душу, изумели кнежеви таме. Сва та задовољства је ова Богоотроковица, једина од свих, презрела још од младеначког узраста и праведно добила награду с небеса, односно храну коју јој је доносио ангео. Захваљујући таквој храни, укрепиле су се њене телесне снаге и она је (небеска храна) истовремено посведочила и о начину њеног живота достојног небеса. Боље би било да одмах кажем нешто најдоличније, што уједно одговара достојанству Приснодевствене Невесте: она се од самог почетка показала као Царица небеса и служили су јој небески умови.

На тај начин, она као да је живела у рају и на најузвишенијем месту на земљи, односно, као у небеским дворовима, јер је храмовно светилиште њихово обличје. Она је овде обитавала водећи живот подвижнички, непомућен, без бриге и ожалошћења, непричастан ниским страстима и узвишен над насладама које нису лишене бола, живећи само за Бога, виђена само од Бога, храњена само од Бога, чувана од Бога Који је кроз њу обитавао међу нама, и сама у потпуности мотрећи само на Бога и Богом се наслађујући и непрестано Му се посвећујући.

Суботом, када би се народ по обичају сабрао, она је са великом усрдношћу слушала изреке Мојсеја и других пророка, дознала је о Адаму и Еви и о свему што се на њих односи, о призивању из небића, о обитавању у рају и заповести која је дата у њему, о душегубном наговору лукавога и обмани што се у њему налазила, о изгону из раја до којега је услед тога дошло, о лишавању непропадљивости замењене овим многоболним животом. Она је видела проклетство нашег живота које се распростире путем наслеђивања (кроз потомство), а временом се чак и увећава. Увидела је да се творевина Божија све више отуђује од свог Творца и да се све више зближава са злобником који је унижава (авај, како је лукави завладао над нама и колико је незасита његова махнитост! Колика је наша безосећајност и наше слепо стремљење ка земљи!) док истовремено нема никога ко би зауставио погубно свељудско стремљење и незадрживо кретање ка аду. Када је то Богоотроковица Дјева чула и разумела, сажалила се на оне који су истога рода као и она, размишљала какав би се лек могао пронаћи за такво страшно страдање и одлучила да се васцелим умом обрати Богу. Преузела је на себе обавезу да због нас присили Онога Којега ништа не може присилити и да га убрзо привуче к нама, како би Он Сам уклонио проклетство и зауставио ширење пожара који спаљује душу, ослабио противника, подарио благослов, распламсао тајинствену светлост, исцелио болест и са Собом сјединио Своју творевину.

Тако је благодатна Дјева на најдоличнији начин у себи помислила да је, ради васцеле приоде, преузела чудесан и неизрециви задатак. Тражећи начин на који ће уверљиво и уистину беседити са Богом пред Којим се по сопственој одлуци или, боље речено, по вољи Божијој, показала као заступница, марљиво је ревновала на свакој врлини, изучила оно што је речено у Закону и што се налазило у (усменом) предању, а такође и оно што је припадало најважнијим наукама како би, носећи све то у себи, испитала шта је најсвојственије Богу знајући да они који га поседују, користе то својство да би се уподобили Богу и избрисали вештаствена писмена. Схвативши да људи пре ње нису пројавили ништа што би поуздано указивало на то, она ствара најбољи и најсавршенији пут, изналази и упражњава најузвишеније созерцање и предаје га људима који су дошли после ње. То созерцање онолико превазилази созерцање о каквом се раније говорило колико и истина превазилази фантазију.

Нека се усрдно слуша о величини тајни, јер ћу казивати реч која ће допринети пуноћи свих христоимених (тј. хришћана), особито оних који су се одрекли овога света, и кроз ту реч (беседу) моћи ће да окусе она будућа блага, да стану упоредо са ангелима и задобију грађанство на небесима ако буду желели да, према својим снагама, ревнују Приснодевственој Невести, првој и јединој која се још од детињства ради света удаљила од света. Сваки вид врлине који се пре ње и могао наћи и који су предавали и отворено показивали горепоменути људи (Мојсеј и пророци), побољшавао је обичаје и уређивао живот у кући и граду, садржавајући у себи само ограничено творење врлине. Њен други део, узвишенији од наведеног, јесте, наравно, знање захваљујући којем изучавамо законе природе и созерцавамо, колико је могуће, и саму душу али и нераздељиву раздељивост вештаства, сагласност која у њему постоји упоредо са разликама у спољашњем виду и количини.

Ми богословствујемо и философирамо о потпуно невештаственим стварима које су "деца Хеладе" називала "првом философијом" (πρώτη φιλοσοφία). Били су то, боље речено, оци и покровитељи науке (τέχνης, тачније: вештине) који ништа нису знали о превасходнијем виду созерцања (θεωρία), иако се у њиховом учењу налазио и део истине, будући да је одрицало могућност боговиђења и указивало на то да се општење са Богом ограничава на задобијање знања, јер није исто говорити о Богу и сусрести Бога. Овом првом су за изражавање потребне речи и вештина уколико неко није намеран само да поседује знање него и да га користи и пренесе. Потребне су му и све могуће врсте силогизама и неопходних доказа, а такође и примера (παραδείγματα), од којих су сви или бар већина усредсређени на оно што се види, чује или је тесно повезано са стварима овога света. И заиста, све би то могли задобити мудраци овога века, чак и ако нису потпуно чистог живота и душе. Није, међутим, могуће постати уистину близак Богу уколико се не очистимо и не иступимо из себе, боље речено изнад себе, оставивши чулима оно што се чулима опажа и уздигавши се изнад логичких судова и силогизама (λογισμο και συλλογισμοί), изнад сваког знања и мисли, налазећи се у потпуности под дејством духовног чувства о којем је предсказивао Соломон назвавши га "божанственим чувством" (Приче Сол. 1;7 по Септугинти) и достижући незнање (αγνοία) које је изнад сваког знања, односно изнад сваког вида знамените философије уколико је знање њен искључиви циљ (дословно: њен удео, њено наслеђе).

Будући да се заступници нужно морају сусрести са онима којима долазе као заступници, Дјева је, дакле, трагајући за тим, задобила руководитеља у свештеном тиховању. Тиховање је мировање ума и света, заборав доњег (овоземаљског) и посвећење у горње (небеско), обраћање помисли ка бољем. Безмолвије је истинско делање, наступање истинског созерцања или, боље речено, боговиђења, тог јединог истинског показатеља (знака) здраве душе. Како се свака врлина показује као заштитни лек за болести душе и лукаве страсти које су се у њој укорениле услед лењости, созерцање се појављује као плод здраве душе, као завршетак и један вид обоготворења. Созерцањем се човек обожује (уподобљује Богу) и не достиже то путем разумске аналогије, на основу речи или видљивих ствари - нипошто не мислимо на нешто слично јер је људско и земаљско - него упражњавањем безмолвија. На тај начин се ослобађамо доњег (земаљског) и обраћамо Богу, као да обитавамо у горњим одајама живота, предавајући се дању и ноћу молитвама и мољењима и донекле се приближавајући оној недодирљивој и блаженој природи.

Они што су на тај начин очистили срце свештеним безмолвијем након што је са њим сједињена неизрецива светлост која превазилази чувства и ум, у себи као у огледалу, созерцавају Бога. Сажети доказ да свештено тиховање доноси велику корист и да сједињује са Богом оне што га следе представља ова Дјева која му се од младенаштва предала, једина од свих од детињства прихватила натприродни подвиг безмолвија и једина у утроби безбрачно носила Богочовека Логоса.

Зауставимо опет ток ове беседе како би онима који имају уши постало разумљиво ово велико учење. Сматрам тај начин достојним похвале и корисним онима што слушају, јер им показује пут спасења. Уколико нешто од изреченог и буде тешко разумљиво, уколико не буде лако за поимање, не сматрам да га због тога треба избацити из свештеног двора, јер се нећемо уклонити са пута који води у живот зато што је тај пут тесан и непроходан. Приђите, дакле, ви племенити, који не претпостављате земни прах тешко стеченом злату и, сабравши сваки свој ум у самоме себи слично онима што пролазећи уским путем привијају своје одежде, узвисите га одлучно ка величини мисли јер њену узвишеност не могу досегнути они што пузе по земљи. Када, међутим, узвисите свој ум над вештаственим и одлучите да следите богоподобни живот Богомајке у светилишту, желећи да ревнујете сваки према својим могућностима, убрзо ћете бити почаствовани даром бесмртног света да, будући очишћеног срца, созерцавате невидљиву природу.

Човек, дакле, представља читав велики свет у малом, сједињење свега, сабрање васцеле Божије творевине, због чега је и створен након свих осталих, као што и ми своје беседе завршавамо епилогом, јер би се овај свет могао сматрати записом самоипостасног Логоса. Сагласно премудрости онога што сједињује несмешиво, човек поседује ум и чувства и користи машту, мишљење и расуђивање као посреднике који уистину повезују крајности, као што и у четири чувствена елемента ("стихије", τα στοιχεία) света који нас окружује ваздух посредује између ватре и воде, вода између ваздуха и земље, и на тај начин се сједињују супротности и измирује непомирљиво, не губећи при том својства којима се супротстављају један другоме. Тако је свет велики својим обимом, тако је човек велики својим достојанством, и тиме узајамно одговарају један другоме, јер свет превазилази човека својом величином, а човек свет својим расуђивањем. Једно се показује као ризница у којој је похрањено друго, као што у великој кући једна драгоцена ствар у себи садржи неку далеко драгоценију или као што се у дворцу налази скупоцена и украшена царска одежда (не мислим на цара јер би то било неумесно). Дворац је саграђен од великих камених блокова, али јефтиних и широко распрострањених, док је одежда начињена од ситних, ретких и скупоцених каменчића.

Колико је узвишенији од неба ум, који је образ Божији, који спознаје Бога и једино је на земљи што, уколико зажели, може постати бог, поседујући при том и смирено тело! Колико се чувство разликује од земље, имајући могућност не само да разуме њене размере, величину и разноликост него и да се знањем приближи небеским сферама и разуме различита кретања, и спозна разнолика а можда и вишезначна сусретања и разилажења небеских тела, што је означило почетак небеских наука (досл. етеричних), да их тако назовем. Оно што је између неба и земље ниже је по достојанству од онога што се налази на граници између ума и чула и мада су по аналогији истоветни, по обиму који обухватају разликују се у великој мери. Чувство је, дакле, бесловесна сила, способност да се спознају и поимају чулни предмети када су присутни. Уобразиља има у њему (чувству) свој почетак, али њено поље деловања укључује и одсутне предмете који се спознају чулима. Да ли би се могло назвати умом оно што делује само по себи и што је пријемчиво (трпно) будући да није независно од посредника? Мнење које проистиче из уобразиље јесте неразумно закључивање, док оно које потиче од мишљења то није, јер има својства и једног и другог. Мишљење је у потпуности разумско и постепено напредује ка мнењу израженом речима. Све ове способности постоје и дејствују у првом органу психичког (душевног) духа (то уихисбу тгуеица), у мозгу. Ум није орган него самостална суштина и дејствује сам по себи, мада снисходи ка мисаоно развијеном душевном животу.

Због чега сам то сада тумачио и разграничио? Због чега сам најпре набројао видове врлина [овај део текста је изгубљен, прим. прев.], а затим душевне силе? Зато што отуда потичу њихова семена и зато што од њих добијају своје биће. Како богомудра Дјева није могла да на основу њих (врлина) задобије плодове највеће блискости са Богом, испитала је душевне силе не би ли открила начин на који ће постићи сједињење са Богом. Тако је открила да су неке савршено неразумне и да у потпуности узносе ка Богу. Иако су повезани са разумом, мнење и мишљење нису ослобођени сваке везе са чувственим, тј. са уобразиљом. Осим тога, они и дејствују посредством душевног (психичког) духа као органа, као што је након свега и апостол рекао: Телесни (у грчком оригиналу: ψυχικός, душевни) човек не прима што је од Духа Божијег (1. Кор. 2;14). Она је трагала за животом узвишенијим од овога, истински духовним и несмешивим са земним (доњим), натприродно стремећи Богу и надземаљском сједињењу са Њим и као што није могуће стремити ка чувственој светлости а не стремити ка сунцу, догодило се и у овом случају.

Открила је да је ради те свештене и божанске љубави створено и оно најузвишеније у нама, једина савршена и потпуно нераздељива суштина, а она представља и мисаони развој на којем се заснивају науке, напредујући слично гмизавцима, бићима што се скупљају и раздвајају, раздељујући се и сједињујући као идеја идеје. Ум, дакле, снисходи према тим расуђивањима, а кроз њих и ка овом сложеном животу и у свему пројављује своје дејство. Он (ум), међутим, поседује и другачије, узвишеније дејство, чиме може да делује сам по себи будући да може и да мирује сам по себи, или након раздвајања од тела и телесног или пак док је још увек сједињен са њим, када уз помоћ Божије благодати може да се разлучи од овог разноврсног, многоликог и недостојног живота. Исто се дешава и са коњаником који уистину поседује неку далеко узвишенију енергију у управљању (кочијом или уздама). Он ту способност поседује и када пешачи, када је на коњу или на кочијама, али само уколико се у целини посвети бризи око управљања. Ако се, дакле, ум не обрати земном (доњем), моћи ће да задобије најбоље и најузвишеније делање, тј. оно које му је својствено по природи и којим се једино може сјединити са Богом иако је далеко теже од оног другог, јер је природно испреплетано са телом и измешано са многоликим знањем, као и многобројним и готово нераскидивим везама овог живота са земним.

Одбацивши, дакле, те везе на самом почетку живота, Пречиста се, како кажу, удаљила од људи. Будући да се уклонила од овог безаконог живота, обитавајући у светилишту изабрала је живот невидљив за друге људе и без заједничарења са њима. Пребивајући у храму, ослободила се свих вештаствених окова и одбацила све везе, истовремено се уздигавши изнад самилости према сопственом телу и сабравши ум у усредсређености на саму себе, пажњи и непрестаној молитви. Како је на тај начин у потпуности овладала собом и уздигла се над разноликим мноштвом помисли и поставила нови и неизрециви пут ка небу, који ћу ја назвати духовним (умним) ћутањем. Предавши свој ум духовном ћутању, узлетела је изнад сваке твари, боље од Мојсеја видела славу Божију и била посвећена у божанску благодат, која никако није подложна сили чувстава него представља задивљујуће и освештано виђење непорочних душа и умова. Будући причасна овом виђењу, Пречиста је, као што се каже у свештеним песмопојањима, постала "светлосни облак" уистину живе воде, блистање тајанственог дана и огњена кочија Логоса.

И заиста, без присуства божанске благодати, чак и ако би био духовно настројен, ум не би могао да види и да постане енергија (дејство) сама по себи, као што ни око не може да види без чувствене светлости. За преподобне, односно богоподобне, Он Сам јесте светлост и другога нема, и оно што је за чувствено сунце, за духовно је Бог. И као што око, када дејствује, и само постаје светлост, сједињује се са светлошћу и светлошћу посматра, најпре види саму ту светлост која се излива на све што се види. На тај начин и човек, постајући причасник божанске енергије (дејства) и изменивши се божанском изменом, и сам као да постаје светлост, постоји заједно са светлошћу и кроз светлост види оно што је без тако велике, неизрециве благодати за свакога невидљиво, постајући узвишенији не само од телесних чувстава него и свега што нам је познато, постигавши то, наравно, оним што превазилази телесна чувства. Они који су чистог срца видеће Бога, како каже истинско блаженство Господње (Мт. 5;8), а Господ је, према узвишеном богословствовању Јована, сина Грома, истинска светлост (Јн. 8;12, 9;5), и Он обитава и открива се онима што Га љубе и које Он љуби, према сопственом обећању које им је дао (Јн. 14;23). Он се очишћеном уму открива као у огледалу, будући да је Сам по Себи невидљив. Одражавајући се у огледалу, онај који се одражава остаје невидљив и савршено је немогуће да се истовремено види и онај чији се лик одражава и његов одраз у огледалу. Они који су се очистили у љубави Божијој, сада, дакле, виде Бога као у огледалу, а тада ће Га, каже, видети лицем у лице (1. Кор. 13;12).

Ко је, међутим, Бога волео више од Оне коју сада прослављамо? И кога је Бог више волео него њу? Које је створење чистије од ње, или је (по чистоти) једнако или блиско њој? И зато, будући да је најузвишенијим созерцањима достигла најузвишенија савршенства, једина се међу свим од памтивека постојећим људима сјединила са Богом и уподобила Богу, испунивши и окончавши ради нас онај натприродни задатак. Она није само задобила оно неизрециво узношење ума него га је и искористила ради свих нас и због велике одважности пред Богом извршила онај велики и више него велики подвиг. Она не само да је постала подобије Божије, него је и Бога учинила подобијем човечијим, не само да Га је себи приклонила, него га је и бесемено носила и неизрециво родила, будући уобличена благодаћу Божијом (због чега ју је архангео назива благодатном), и по природи човечијој уобличивши Бога (због чега јој је и благовештено "радуј се").

Ко ће описати величину Твоју, Дјево? Ко ће испричати сву славу Твоју (Пс. 106;2), Богоотроковице? Ти си постала Богомајка, сјединила си ум са Богом а Бога са телом, учинила Бога сином човечијим и човека сином Божијим, помирила си свет са Оним што је свет створио, делима си нас поучила да људи до созерцања не долазе толико помоћу чула или чак мишљења (јер би тиме били тек незнатно бољи од бесловесних) колико очишћењем ума и причасношћу божанској благодати којом се наслађујемо богоподобном лепотом, и то не у помислима него невештаственим додиривањем.

Ти си нам подарила да чувственим очима видимо Невидљивог у лику и обличју какво је и наше, да се приближимо Невештаственом и Недодирљивом Који је прихватио вештаство. Ти си Хранитеља ангела хранила храном каква је и наша. Кроз Њега, Хранитеља ангела, нахранила си и нас уистину небеском и пречистом храном. Учинила си људе једнаким ангелима, боље речено, удостојила си их и већих дарова јер си, зачевши дејством Светог Духа богочовечански лик и чудесно га родивши, учинила да људска природа буде сродна или, да тако кажемо, сједињена са Богом.

Из времена када је Побожни био цар, а он је тај надимак сигурно добио по својим делима, постоји прича да су они око њега умирали од жеђи. Тада је цар подигао своју праведну десницу говорећи: "Овом руком молим Тебе, Дароватеља живота, не допусти да буде жива одсечена", и истог часа на ведром небу су се појавили кишни облаци и спустио се снажан пљусак. Истинска царица побожних, Дјева, узвисила је у овом светилишту свој ум, уистину га одвојивши од свега доњег, боље речено, немајући никада ништа заједничко са тим (земним, доњим), и говорила Богу: "Овим Те умом молим, умом на који се није спустило ништа земно" и читаву земљу учинила небом. Она, међутим, није призивала облаке који су многима, због њихових молитава, бивали послушни, него је призивала Онога, Који сабира облаке са крајева земаљских, и не због радости привремене кише, него да би Га због нас учинила ризницом свих добара, као вечни извор што се излива будући неразлучив од Очевих недара, Логоса Који седи изнад небеских сводова и Који нам је отуда донео живу воду и даровао храну бесмртности учинивши оне што су јој причасни синовима Божијим, усиновљеним не само по називу него заједницом божанског Духа (какав неизрецив дар!), постајући телом и крвљу Божијом ближњи једни другима и Богу.

Очувајмо, дакле, сједињење са Богом и једних са другима које је Бог у нас положио законом љубави. Гледајмо увек према вишњем Родитељу. Оставимо земљу, јер више нисмо земаљски као први Адам, него небески, као други Адам, Господ. Узвисимо срца према Њему. Созерцавајмо ово велико виђење, односно нашу природу која савечнује невештаственом пламену божанства и, одбацивши кожну одећу у коју смо се обукли након преступа, станимо на свету земљу. Нека свако у себи покаже свету земљу путем врлина и непоколебивог стремљења ка Богу да бисмо, када се Бог појави у пламену, задобили одважност пред Њим, и притекавши к Њему заблистали и вечно блистали, у славу Његове најузвишеније светлости, тросунчаног и јединоначалног сјаја, којем доликује свака слава, власт, част и поклоњење, сада и у бесконачне векова.

Амин.