Праћење утицаја византијске теолошке или патристичке књижевности на западну филозофију и латинско богословље, и на школском, информативном нивоу, омогућава да се зна како је превод текстова Псеудо-Дионисија Ареопагита (Areopagitika, Corpus Areopagiticum, насталим око 500. године, вероватно у Сирији, од непознатог аутора, али са потписом атинског ученика апостола Павла) са грчког на латински ирског хришћанског писца (монаха?) и филозофа Јована Скота Ериугене (Johannes Scotus Eriugena, 810 - 877) омогућио да дела која чине Corpus Areopagiticum, са исто тако важним коментарима (Ambigua) светог Максима Исповедника, изузетно снажно утичу на филозофско-теолошке идеје многих, односно да овај превод обилато за своје мисаоне системе користе Анселмо, Алберт Велики, Тома Аквински (преко хиљаду пута цитира Дионисија), Мајстор Екарт, Н. Кузански, М. Фичини, Лутер. Зна се да је Ериугенин превод заслужан и за Дантеову инспрацију аеропагитским списима.

Долазило се и до информација да је Ериугена имао и сопствено, врло оригинално теолошко-филозофско дело, писано са високом ерудицијом, готово несхватљивом за то време, а које је често узнемиривало чуваре латинске црквене правоверности. Најпознати спис је О подели природе (De Divisione Naturae). Али код нас, ако се изузме хрватски знанствени простор, само озбиљније историје средњовековне филозофије (на пример, преводи Ф. Коплстона, II том и Етјен Жилсонове (Etienne Gilson) Филозофије у срењем веку, односно Средњовековна филозофија – cogito i credo Ратка Нешовића) пружају детаљнију анализу теолошко-филозофских схватања Ј. С. Ериугене. Тек када је почетком овог века на српски језик преведена књига Посредовања – увод у хришћанску философију, угледног словеначког интелектуалца и филозофа Горазда Коцијанчића (Јасен, Никшић 2001, преводилац Павле Рак, уредник Богољуб Шијаковић), могли смо се сусрести, уз Коцијанчићево промишљање утицаја Ериугениног система на модерну и савремену филозофију (Ери/у/гена и деконструкција онтологије) и са једним оригиналним текстом ирског мислиоца. Реч је о Ериугениној омилији о прологу Јовановог Јеванђеља, познатој и под насловом Vox spiritualis, по њеним првим речима: Глас духовног орла одзвања у ушима Цркве. Проповед је на словеначки преведена према критичком издању: Jean Scot; Homélie sur prologue de Jean, Soures chétiennes 151, Paris 1969.

Име Јована Скота Ериугене актуелизовано је овог лета, нарочито међу онима који прате (пре свега електронски) догађања на ширем хришћанском простору, када је 10. јуна 2009. године папа Бенедикт XVI, на такозваној општој аудијенцији у римској цркви Светог Петра одржао катихезу о Јовану Скоту Ериугени. Очигледно је да Ј. Рацингеру није био само циљ да ради неких прпагандистичких интереса рехабилитује још једног слободоумног латинског мислиоца који је осуђиван у мрачним временима, већ је, као врстан теолог, верницима саопштио да су Ериугенини ставови и те како важан део хришћанског предања.

Дакле, изузимајући друге мотиве, који нису занемарљиви, више података (само информативних) о животу и делу Ј. С. Ериугене, саопштавамо у наредним редовима, пре свега, због тога што је био западњачки откривалац огромног света грчке светоотачке теологије, посредник-стваралац каквих је мало у другом миленијуму хришћанске историје.

Ериугенино духовно и интелектуално узрастање у ирским манастирима IX века није осветљено изворима, али се може посредно доказати да је тадашње поимање хришћанства у Ирској давало могућност да се грчки језик научи релативно добро. Може се претпоставити да због учености и ерудиције лако стиче статус учитеља на двору Карла Ћелавог у Паризу и на палатинској академији. Изгледа да је боравио (не зна се да ли као монах) у чувеном манастиру Лаон. Истовремено, укључује се у текуће распре о предестинацији - неко је унапред одређен за вечни живот, а други за вечну смрт – делом De praedestinatione, бранећи људску слободу и одговорност, па логично, на помесним саборима 855. и 859. године бива осуђен.

У периоду од 860. до 866. године на латински, са грчког преводи: „Божанског Дионисија“ - Corpus Areopagiticum, уверен, као и остали теолози и филозофи, да је писац први атински епископ, преобраћен у хришћанство проповедима светог апостола Павла; па саставни део ареопагитских списа - теолошке коментаре светог Максима Исповедника (О неким посебно тешким местима код Дионисија и код Григорија Назијанзина – Ambigua); О стварању човека – De hominis opificio светог Григорија Ниског и Питања Таласију – Quaestiones ad Thalassium светог Максима. Између 864. и 866. пише своје најзначајније и најоригиналније дело, О подели природе - De Divisione Naturae, познато и под грчким насловом Pery physeos merismoù, или Periphyseon. Учесници париског сабора (1210) и папа Хонорије III (1225) забранили су читање овог дела, проналазећи у њему пантеизам. Након превођења Псеудо-Дионисија Ареопагита, Егиугена се (између 865. и 870) бави коментарисањем Небеске хијерархије, у спису Expositiones super heirarchiam sancti Dionysii. Још се зна да је започео коментаре Јовановог Јеванђеља, односно да је остала већ помињана омилија о прологу овог Јеванђеља – Vox spiritualis.

Као и о почетку, извора нема ни о крају живота Јована Скота Ериугене: тешко да је надживео Карла Ћелавог (877), али може се пронаћи податак да се вратио на Острво (кажу на позив краља Артура). Изузетну симболику има легенда (?) да је велики учитељ скончао тако што је у неком манастиру писаљком (!) прободен од свог – ученика!

Некопетентност и природа овог чланка не омогућавају нека наша домишљања о неоплатонистичком слоју (преко Динисија Ареопагита), о односу вере и разума (теологије и филозофије), апофатичком поимању Бога, рационализму, пантеизму, о утирању пута схоластици... у мисаоном систему Ј. С. Ериугене. Истицањем меродавних ставова несумњиво ауторитативних тумача, доступних на нашем језику, можда ћемо мотивосати позваније на ново читање његових дела које, на пример, може још више истаћи велику важност (неопходност) посредника и посредовања, не само између истока и запада, у хришћанској теологији – и данас.

Полазећи од познатог „рационалистичког“ Ериугениног навода да „није на нама да судимо о мишљењима светих Отаца, већ да их прихватамо са побожношћу и поштовањем, иако нас то не спречава да бирамо (између њихових мишљења) она која разуму изгледају сагласнија са Божанским речима“, Ф. Коплстон контраверзу о његовом пантеизму и исправном хрићанском учењу разрешава следећим закључком: „Објава – хришћанска догма – јасно учи да је Бог створио из ничега и да створена бића нису Бог. Међутим општи систем Јована Скота захтева да створена бића треба да се врате Богу и да Бог треба да буде све у свему. Сматрајући да су обадве истине засноване на Божанском учењу, Јован Скот је морао рационално да их помири на тај начин да, с једне стране, reditus in Deum (враћање Богу) не доведе до закључка коме он на први поглед води, наиме до пантеистичке апсорпције, и, с друге стране, да предочавање дистинкције између Бога и створених бића не доведе у контрадикцију са Павловом тврдњом да ће Бог бити све у свему.“

Међу тумачима Ериугениног дела, најугледнији француски професор историје средњовековне филозофије XX века и академик Етјен Жилсон, упорно и врло ауторитативно доказује да код њега вера у оваплоћеног Исуса Христа увек има примат:

„Као прво, пошто је Бог говорио, за разум хришћана је немогуће да то не узме у обзир. Од сада је за њега вера услов разумевања: Nisi credideritis, non intelligetis – Ако не верујеш нећеш се одржати (Исаија 7, 9). Она долази прва и, према себи својственом начину, досеже предмет разумевања пре самог разумевања... На првом месту, ако је вера заиста полазиште, то је управо због тога што се, уистину, од ње полази. Бог је није дао човеку да би се овај ту задржао: сасвим супротно, 'она је само врста принципа од кога у једном створењу обдареном разумом спознаја властитог творца почиње да се развија'. Дакле, сам Бог је онај који заповеда да се иде даље... Вера је принцип који тежи да се развије у једно савршеније знање... Хришћанску душу осветљава светлост, а ова светлост је светлост вере. То још није пуна светлост која ће се јавити тек у блаженој визији, али између њих две место заузима она, све живља светлост, светлост филозофске спекулације, која води од једне ка другој и постепено осветљава таму вере... Разум се пред ауторитетом Светог писма мора приклонити; Бог говори, ми вером прихватамо оно што Он каже, а Његова реч је неоспорива. Ауторитет против кога се Ериугена буни није Божији ауторитет, већ ауторитет људи, то јест тумачење Божанске речи, која је непогрешива, људским разумом који то није. Извор овог људског ауторитета је на крају крајева разум, и због тога овај ауторитет остаје потпуно зависан од разума. Оно што Бог каже је истина, било да то разум разуме или не; оно што један човек каже је истина само ако то разум одобри. Нико није патристичку традицију више употребљавао од Ериугене; Максим, Дионисије, Григорије Ниски, Августин су тако дубоко укорењени да се посвуда осећа њихово присуство, чак и тамо где нису навођени. Ипак, њихов ауторитет у његовим очима почива само на рационалности онога што су рекли и што традиција њему преноси. Ауторитет је за њега само традиционализам разума. Његов општи став у односу на ове проблеме је, дакле, потпуно потчињавање Божијој речи спојено са потпуном слободом када се ради о слободи људи.“

Примедбе о рационализму ирског мислиоца, Бенедикт XVI, у поменутој катихези, разјашњава навођењем следећих цитата: „Било каква врста власти коју не потврђује прави разум мора се сматрати слабом... Заправо, права власт није ниједна друга до ли она која се подудара са истином откривеном снагом разума, таман да се ради и о препорученој власти што су је због корисности својим насљедницима пренели свети Оци“ (PL, 122, col 513BC); „Нека те ниједна власт не застраши или те одвуче од онога што ти помаже раумјети увјерење што си га постигао захваљујући исправном рационалном промишљању. Наиме, истинска власт никада не протурјечи правоме разуму, нити икада може протурјечити правој власти. И једна и друга несумњиво произилазе из истога извора – а тај је Божанска мудрост“ (PL 122, col 511B). Очигледно, папи није било тешко да закључи. „У овоме уочавамо храбру потврду вриједности разума, утемељеног на сигурности да је права власт разумна јер је Бог створитељски разум“.

Коментаришући Ериугенину мисао: „Није човек створен за Свето Писмо, којега не би требао да није сагрешио, већ је дапаче Свето Писмо – истакнуто од наука и симбола – дано због човека. Наиме, захваљујући Писму наша разумска нарав може ући у тајне чистога истинскога разматрања о Богу“ (PL 122, col 146C), раније изречену и од светог Јована Златоустог, Бенедикт XVI објашњава како дубоки увид у текст достижемо „захваљујући искључиво трајном чишћењу како очију срца тако и очију разума“.

И папин закључак о теологији Ј. С. Ериугене није, по свој прилици, пригодан: „Цјелокупна теолошка мисао Ивана Скота најочитији је доказ покушаја да се истакне изрециво о неизрецивом Богу, заснивајући се једино на Отајству (Оваплоћењу) Ријечи која је постала тијелом у Исусу из Назарета. Бројне метафоре што их користи да би указао на ту неизрециву стварност показују у којој је мјери свјестан потпуне неприкладности појмова којима ми говоримо о тим стварима. Па ипак, остаје задивљеност и оно озрачје истинског мистичног искуства што га је, од времена до времена, могуће руком додирнути у његовим текстовима.“

Сведено, Јовану Скоту догодило се све оно што је карактерисало и мисао много већих од њега (и на Истоку и на Западу) до времена доктринарних систематизација (на Западу Томе Аквинског): „није правио разлику између онога што разум у откровењу може схватити и онога што му неминовно остаје трасцендентно: збога тога се код њега религиозне догме изгледа рационализују, док се његова филозофија губи у теологији и егзегези“ ( Е. Жилсон).

Н. Јованчевић

ПРИЛОГ:

Јован Скот Ериугена

ТЕЖЊА КА ИСТИНСКОЈ СВЕТЛОСТИ

(Одломак омилије о прологу Јеванђеља по Јовану – Vox spiritualis)

„Беше светлост истинита која обасјава сваког човека који долази на свет.“

Шта значи: који долази на свет? И ко је сваки човек, који долази на свет? Одакле долази на свет? И у који свет долази? Ако мислиш да ова реченица говори о оним створењима која долазе на свет из скривених недара природе, која по рођењу ступају у простор и време (треба да одговориш на питање) какво просветљење (illuminatio) се односи на ствари које се у овај свет рађају да би умрле, које расту да би пропале, које се формирају да би се распале и које напуштају мир тихе природе да би ступиле у немир будуће несреће? Реци, молим те, каква би требало да буде духовна Светлост ствари створених за пролазни и лажни живот? Није ли овај свет одговарајуће боравиште за све што је отуђено од истинске Светлости? Није ли с правом назван предео сенке смрти и долина плача, дубина незнања и земно пребивалиште које оптерећује људску душу и спречава је да унутрашњим очима гледа истинску Светлост (Исаија 9, 2; Псалм 83, 7)? Не смемо, дакле, мислити да се ова реченица која обасјава сваког човека који долази на свет односи на ствари које из загонетних семенских разлога (seminum causae) долазе од телесних облика, него треба знати да се односи само на оне људе који су, услед благодатног (пре)порађања (per generationem gratiae), којег су се удостојили приликом крштења, духовно ступили у невидљиви свет; односи се на оне људе који су одбацили рођење до којег је дошло кроз пропадљиво тело, и изабрали рођење које је по Духу (Јован 3, 3), који су погазили овај доњи свет и уздигли се до горњег, који су напустили сенку незнања и смрти, и пожелели Светлост мудрости и живота, који су престали да буду синови људски, и почели да постају синови Божији; који су за собом оставили свет грехова и у себи га уништили; који су поставили свет врлина пред очи свог духа и који се свим снагама труде да га достигну. Истинска Светлост, дакле, просвећује оне људе који су дошли у овај свет врлине, а не оне који пропадају у свету грехова.

Са словеначког превео Павле Рак