Централни део области Космаја, протегнутог од североистока ка југозападу, сачињава неколико узвишења, врхова: источно, као острво диже се Кошутица (463 м) одвојена косом Стевановац, северну страну је заузео Малован или Голи Космај са врхом Бели камен (546 м), преко Равнина (515 м), јужно, наставља се Мали Вис (576 м) који истим смером прераста у Велики Космај или Рутави Космај са највишом тачком од 626 метара; потом се терен спушта преко Седлара (403 м) ка Лупоглаву (462 м), већ благо скрећући ка југозападу и преко Мекота (305 м) завршава се на Ковијони (368 м). Од тих врхова, на све стране се смењују удолине и блага узвишења до крајњих тачака области.
Космај је од давнина био насељен. По његовим осунчаним побрђима, заклонитим и плодним долинама засведочише своје време неки далеки древни народи каменим чекићима, секирама и копљима. Потом су долазили и пролазили Трачани, Илири, Келти, Трибали, Сармати, Авари, али само Римљани значајније трагове оставише, видне и данас. Византијски цар Василије Други издао је 1019. године једну повељу која доказује постојање Београдске епархије у оквиру Охридске архиепископије и у следећим границама: на северу река Сава, западно река Дрина, на југу Западна Морава и на истоку Авала, Космај, Рудник до Браничевске епархије (С. Новаковић, „Охридска архијепископија у XI веку“, Београд, 1908). Током Првог српског устанка прота Матија Ненадовић је направио попис православних храмова у оновременом делу Србије и пронашао укупно 434 објеката од чега 156 „дејствителних“ и 278 „запустјелих“. Толики број храмова није могао бити изграђен у „турско време“ или у пар деценија српских деспота, већ је морао настајати кроз вековно трајање српских домова на овим пространствима.
У XIII веку краљ Драгутин Немањић први уведе и ове просторе у своје краљевство. И од тог времена Срби, иначе много, много раније присутни овде, закоренише се и завековаше. И за себе и потомство старе храмове испоправљаше и доградише и нове сазградише.
Космај археолошки није детаљно истражен и утврђен. Многобројна су предримска и римска налазишта и ископине, много тога је пронађено, у стручним листовима објављено, започето и скоро незаштићено остављено, вероватно за неко боље време. Из нашег средњег века наука засведочи изградњу цркве манастира Кастаљана пре 1322. године. Тресије такође већина стручњака сврстава у Драгутинов период, док се за Павловац претпоставља, не без значајних основа, да је задужбина сина Лазаревог, деспота Стефана. Манастир Свете Петке у Сибници народ недавно изнова подиже, док Анатема (Ропочево) и Кокорин (Влашка) остадоше само у неким пронађеним фрагментима и народном памћењу. И Манастир, са још увек видном темељном основом цркве, у истоименом потесу у Великој Иванчи, стручном претрагом је начет, али није и доречен и заштићен. Сигурно је да ово подручје завређује детаљнија археолошка истраживања и да би тиме и оно и Београд и Србија допунили и обогатили карте својих знаменитости.
Први писани подаци из даље прошлости о црквеном животу у Космају налазе се у турским пописима Београда и околине из XVI века које је приредио др Хазим Шабановић. Ако се зна да је половину XIX века у овом подручју сачекало само три цркве (Бељина, Сибница, Неменикуће) и ниједан манастир, Шабановићеви подаци три столећа старији, о десет свештеника и четворици синова попова, упућују на доста развијен црквени зивот у Космају и њихово потоње страдање у том далеком и магловитом времену.
На подручју данашњег Београда, и мањем делу Смедерева, у Шабановићевим пописима налази се укупно четрнаест манастира и претпоставка о још три које није могао идентификовати. Од космајских светиња у пописима су Кастаљан, Тресије и Павловац, док су Анатема (Ропочево), Сеона (Сибница) и Црквине само наговештени, а Кокорин и Велика Иванча нису ни наговештени. Из доступних података, истина веома скромних и узгред поменутих, може се закључити да су космајски манастири били најбројнији братством и да су били најбогатији имовином, па самим тим и да је Космај био извориште духовних утеха, промишљања, идеја и слободарских прегнућа народа овога подручја.
Космај се вековима налазио на северном ободу српске државе и углавном био поприште оружаних сукоба, паљевине, пљачке и сеоба. Међутим, у неким историјским временима ово подручје је било од изузетног значаја. У првих пет столећа првог миленујума Космајски рудници су били један од највећих снабдевача великог Римског Царства сребром и оловом. За потребе ових рудника и бројних гравитирајућих насеобина чак је кован и посебан новац. Године 294. и сам цар Диоклецијан је боравио овде, у Космају. Током владавине краља Драгутина и деспота Стефана Космај је био једна од средишњих тачака оновремених држава. Први српски устанак је договорен у Орашцу, а практично подигнут у Космају. Прву Карађорђеву војску су сачињавали претежно Космајци и прве две битке су биле у космајским местима (Сибница и Дрлупа). Сва три сина Јована Катића из Рогаче носили су звања српских војвода, а до погибије 1806. године Јанко Катић је био други човек српске револуције. Преко целе области Космаја била је линија одбране Србије током јесени и зиме 1914. године, а многобројна имена, углавном на плочама у црквама, сведоче о доприносу Космајаца у том одбрамбеном и ослободилачком рату. И у Дргом великом светском сукобу ово подручје се одликовало слободарским духом.
Са свим својим, у стручним круговима тек наговештеним знаменитостима, сигурно је да ово подручје захтева потпуније археолошко истраживање допуњено и разјашњено и кроз архитектонско, историјско, историјски-уметничко и етнолошко сагледавање и тумачење прошлости ове вековне крајинске области.
Боро Шобот
