Лепоти богослужења допринео је хор саборног храма у Крагујевцу, као и ученици крагујевачке богословије.

По прочитаном јеванђелском зачалу, Преосвећени Владика се обратио присутнима, рекавши: “Јеванђеље које смо сада чули веома је поучно али за нас људе слабе у вери и потресно. У данашњем јеванђељу смо чули како је дошло до сусрета Господа нашег Исуса Христа и богатог младића, који је поставио Христу једно право питање “како да задобије Царство Небеско?”, у ствари питање како да се спасе и то је суштинско питање браћо и сестре за свакога од нас. То је питање које не би смели нипошто да сметнемо са ума, како каже наш народ и да сваког тренутка размишљамо како треба да се спасемо. Ако често о томе размишљамо, онда ћемо другачије живети, другачије ћемо се поставити и другачије ћемо схватити шта је вредније од вреднијега а шта је безвредно око чега се ми тако грчевито боримо као да ћемо све оно што смо стекли и што ћемо стећи на овоме свету понети са собом. Још ћемо говорити “нећу ја то ништа са собом понети, оставићу иза себе”. Оставићемо ми и њиве и много значајније и од грађевина и њива, оставићемо своја дела, или добра или зла. И та иста дела, добра или зла, иду испред нас браћо и сестре. Зато је Господ и рекао у Јеванђељу да ћемо се својим делима и оправдати али својим делима и осудити. Нећемо се оправдати богатствима које стичемо у овоме свету а за које жртвујемо целога себе, па често пута због богатства овоземаљскога занемаримо и своје здравље и своју породицу. Немамо времена да разговарамо са породицом, немамо времена да будемо са породицом под изговором “јој шта ћу пропашће ми тамо ово или оно. Покварила ми се тамо она машина, шта ћу сада?” Дакле, браћо и сестре ако постављамо то питање како да се спасемо, ми ћемо према свему да се поставимо онако како треба, да свему дамо оно што му треба а то значи да дамо и телу што му је потребно али да дамо и души. Да ништа не дамо телу превише и да се њега стално сећамо, него треба да се сетимо душе своје. Господ у Јеванђељу каже: “Шта човеку вреди да сав свет задобије а душу своју изгуби”, ето видите да је душа вреднија него све што стекнемо у овоме животу. Дакле, браћо и сестре, то питање како да задобијемо живот вечни или боље речено шта је потребно да људи учине да би задобили тај живот вечни, односно да би задобили Царство Небеско. Шта? То је Господ у одговору овоме младићу тако јасно и гласно казао и одговорио. Одговорио је Христос овом младићу кроз ту благу вест коју је упутио њему када му је овај, као што рекох поставио ово питање а Господ какав је одговор дао, а тај одговор који је Господ дао младићу, он је упућен свакоме од нас, и мени и теби. Свакоме је упућено јер Господ каже овом младићу “ако хоћеш ући у живот вечни, држи заповести”. Сви смо позвани да испуњавамо заповести јер у њима је све казано, какав човек треба да буде и како треба да живи. Како да се односи према Богу и према другима и зато Господ и набраја када каже “не убиј, не кради, поштуј оца свога и матер”. Ако то човек чини и испуњава, он ће се браћо и сестре и спасити. Зашто? Зато што су Заповести Божије услов да човек достигне спасење, услов да човек живи у вечности у којој га је Бог створио, јер нас Бог није створио за пропадљивост, није нас створио за привременост него за вечност. Проблем је у човеку што сматра да је све у овоме свету и да иза овога света нема ништа. То је дух овога света који каже “ја сам на свету постао, ја ћу на свету и да нестанем”, после њега нема ништа. То значи нема Бога, а Бог је вечан, а и човек је вечан колико је са Богом и колико је у Богу. Дакле, човек може да држи заповести али ипак да не задобије Царство Небеско. Како то? То је парадокс, а у православљу је све парадоксално браћо и сестре. Свет овога времена каже благо онима који су сити, а Јеванђеље каже “благо онима који су гладни”. Чега гладни? Бога! Чега гладни? Љубави! Чега гладни? Милосрђа! Чега гладни? Гладни свега онога што је у Богу и кроз шта се ми и спасавамо. Зато кажем да човек може да држи заповести а да не задобије Царство Небеско. Како? Ево рецимо, неко ће бити упоран и рећи да испуњава све заповести али разлог томе је у ствари његова тврдовратност, да не кажем тврдоглавост. Он је утувио у своју главу, што каже наш народ, да он живи апсолутно јеванђелски, ако некад каже мало и погрешим, то је само да би мало оправдао себе пред собом. Господ, браћо и сестре, знајући шта је проблем у овоме младићу, каже да је у реду то што он испуњава заповести, али хоће да га дотакне Господ тамо где је тај младић најтањи, што би смо рекли, да га дотакне тамо где је тај младић најосетљивији и каже “ако хоћеш савршен да будеш, продај, дај све што имаш другоме па хајде за мном”. Ту је настао проблем, он је богат био то знамо, њему је сва душа у земаљском богатству а Господ му каже, “имаш богатство, учини некога другога богатим са тим богатством ако хоћеш да се спасеш”. Ту настаје тешко код човека, зато што човек не може лако да се одрекне свог богатства. Он је себе везао само за оно што је овоземаљско и све док је стицао то земаљско добро, он се само тада успут, да тако кажем сећао Бога, успут се прекрстио, успут је понекад дошао у цркву али му стално мисли шта ће бити саоним тамо. Да ли ће пасти град, да ми упропасти летину и тд. Понављам браћо и сестре, Бог нама не брани да се бринемо и о телу, али не смемо да све потчинимо телу. Јер, ако човек све потчини телу, он презире све што је божанско. За њега је тело божанство а не Бог, не оно што је добро, што је честито. Овим речима које је Господ упутио младићу, Господ позива младића али и све нас драги моји да испунимо заповест најважнију а то је заповест о љубави, о љубави према Богу, о љубави према породици. Та заповест се састоји и у томе кад имам нешто да поделим другоме, и то да дам не само од сувишка срца. На пример, данас ми је родио кукуруз у изобиљу, даћу тамо неки џак некоме али ово ћу све оставити себи. Не! Љубав се даје у потпуности, љубав се даје другоме не очекујући да тај други узврати. Ако дајеш некоме нешто а већ си замислио да он треба теби да узврати на то, дао си а ниси примио ништа. Дао си не зато што си га волео, него да би нешто добио од њега. Значи, љубав се претворила у интерес, како би смо ми рекли данашњим језиком. Дакле, када човек има љубав према Богу и према другима, онда човек сав свој труд који улаже, он то чини и ради себе али чини да и другоме буде нешто комотно, да и другоме нешто да браћо и сестре и тако сачува и себе од саможивости, самограбљивости. Када човек не граби само себи, него чини и другоме. Опростите ми што ћу се послужити примером, један диван сељак у Студеници, паметан, не толико књишки образован, два разреда основне школе имао, али је много књига прочитао а то и није баш толико важно, него колико је тај човек стекао животног искуства. Сви су га, не само у том селу поштовали, него и много шире. Видевши тако паметног човека, питам га “чика Доко”, Добривоје се звао, Дока су га звали, “дај ми реци шта би ја могао да примењујем у свом животу да би колико толико био часнији човек”. А он се устручавао сиромах да ми каже, срамота га, “где ја да учим игумана студеничког”, каже он. “Пусти то” рекох Добривоје,” дај ти мени нешто из свог животног искуства”. А ми смо тада пластили тамо на једној ливади поред манастира и кад сам ја просто га, да тако кажем, приморао да ми каже, па ево каже “ајде, знаш оче, труди се да у животу што више будеш вила а што мање грабуља”. Ја му кажем “опрости чика Доко, нисам те разумео “, каже “како ниси разумео?”. “Па нисам”, каже “ шта је то што држиш у твојим рукама?”. Ја сам у рукама држао вилу, па каже “шта ти радиш са том вилом?”. Кажем “товарим, пребацујем, стављам на друго место, на кола...”. Каже “е видиш. А шта је ово што ја држим?”. Кажем “грабуља”. “Е видиш, ти са том вилом од себе бацаш тамо на друго место а ја држим грабуљу и ја само грабим себи”. Верујте, нисам такву мудрост чуо ни за каквом катедром на свету. Дакле, браћо и сестре, човек треба и другоме нешто да учини.

Из данашње јеванђелске приче видимо како Господ Христос зна наше унутрашње срце, наше унутрашње стање и наше опредељење, за шта смо се определили, чега често ни ми сами нисмо начисто са тиме. Човек се врло често оптерећује баш многим и то ситним стварима. То је оно што каже наш српски народ “да од једног дрвета не види шуму”. Оптеретио се неком ситницом тамо и саживео се са тиме и себе оптеретио. Међутим, није ствар у ситним стварима, није у томе проблем, већ у томе што се те и најмање ствари нагомилају и тек тада постају велики проблем. Тако је и са нашим и мислима, речима, делима ако их не контролишемо наше мисли, наше речи и не обуздавамо свој језик онда ћемо рећи што шкоди не само мени, него и другима.

Послужићу се опет мудрошћу студеничких сељака, који су често говорили и то сам упамтио, кажу “ко је најпаметнији човек?”. Пита један другог комшија. Каже “најпаметнији је онај човек који је свој језик припео, везао за зуб, то је најпаментији човек”. Ми смо господари наше речи све док је не изговоримо, а када је изговоримо ми више нисмо господари те речи. Свако до кога је дошла наша реч, он је тумачи на свој начин, он је схвата на његов начин. Дакле, најчешће такве речи други примају како не треба. Исто тако смо стражари и чувари својих дела док их не учинимо. Сада можемо поставити питање “зашто људи оговарају друге људе? Зашто осуђују толико другога?” Зато што није завирио у себе, није себе очистио и није признао себе него му је важно да зна шта је у другоме човеку а није важно шта је у мени. Он не сме ни да завири у себе јер зна ако завири и искрено види себе и призна себи себе, онда ће видети да је у њему много више проблема и свега осталога него у другога. Онда би се застидео. Стид је врло позитивна ствар, зато је често говорио Патријарх Павле “ако немамо добрих дела, бар да се застидимо што их нисмо учинили”. Стид ће нас очувати колико-толико да живимо достојанством човека. Када сагледамо себе, нећемо осуђивати другога а све док не сагледамо себе, увек ће нам други бити крив. Човеков проблем је у њему самоме, када човек реши свој проблем, онда ће лакше схватити и другога. Дакле, када поправимо себе и када сагледамо себе ми у ствари поправљамо и другога поред нас, али исто тако када упропашћавамо себе, када падамо, ми са собом повлачимо и оне друге који су поред нас. Да би се боголикост пробудила у нама, потребно је да желимо живот а не смрт. Ако читамо Стари Завет који је врло важан, онда ћемо видети шта је праведни Јаков радио у потоку када се рвао са Богом. Рвао се он са Богом, и желео је да му каже да он неће смрт, пролазност, него да хоће живот. Да би човек дошао до тог стања, треба да буде свестан своје грешности, својих падова и да има веру, молитву и покајање и да се жртвује, јер без тога не можемо ништа постићи. Христос је на крају Јеванђеља рекао, када је младић отишао тужан што му је рекао Господ да раздели своје имање другима “лакше је камили проћи криз иглене уши, него богатоме ући у Царство Небеско” а иглене уши су мала уска врата која и данас постоје у Јерусалиму, где не може човек просто да прође а каколи камила са великом грбом. Да ли Господ овде богатство назива злом? Не! Богатство није зло само по себи, напротив. Теби Бог даје да добра стичеш, али да делиш другоме. Зло није у богатству, зло је на шта ми то богатство употребљавамо. Да ли га употребљавамо да се хвалимо према другима како ја имам а ти немаш или ћу благодарити Богу што ми је дао да ја себе дам другима. То је љубав браћо и сестре. Неко ће помислити да је богатство зло. Није богатство само по себи зло али је зло на шта хоћу да употребим то богатство. Као онај што су му родиле њиве а нема где да стави у житнице па каже развалиће, па ће правити нове па ће рећи души својој “једи, пиј, уживај” а анђео дође те ноћи и узе му душу. Онда коме је остало то богатство? Дакле, браћо и сестре, немој да се плашимо ових Христових речи, већ верујмо да ово што је Господ на крају данашњег Јеванђеља рекао “да све оно што је људима немогуће, Богу је све могуће”. Богу је могуће да убели наше грехе да буду бељи од снега али само ако ми хоћемо, желимо и уложимо труд. Неће Бог да нас спасе без нас, иако нас је створио без нас. Браћо и сестре, то благо о коме говори и данашње Јеванђеље, оно нам се даје од Господа Христа кроз свето причешће и зато чувајмо то благо, а када чувамо то духовно благо, знаћемо да сачувамо и овоземаљско благо. Човек је тамо где су његове мисли, зато ми на овој Светој Литургији своје мисли саберимо у себи, бар сат времена док смо на служби, саберимо мисли и упућујмо их Богу, уз молитву да нам Господ помогне. Много је невоља које нас сналазе и које ће нас нажалост сналазити, али зато будимо са Богом да не останемо сами. Ко је са Богом, он је победник а ко је против Бога, он је губитник. Бог вас благословио.”

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

На крају Свете Литургије Светој Чаши приступио је велики број деце и верног народа. По отпусту Преосвећени Владика је благословио све присутне и поделио им иконице. Заједничарење је настављено трпезом љубави која је приређена у ресторану “Капија шумадије” у организацији Црквене општине Баточина.