Библиографија

Још у раним хришћанским временима, један византијски цар је рекао: “Величина једног народа не гледа се по броју тог народа ни по територији његовој, величина једног народа гледа се по томе, колико је тај народ изнедрио из себе Светитеља и угодника Божијих”.
Оне породице у којима се остваривала Божја воља и божански план о човеку биле су у историји божанско семе за народ Божји, род изабрани. Из тог Божанско семена које је и "семе женино" (Пост. 3,15) настао је изабрани народ Божји, наследник Божијег обећања, а из њега настаје Црква, радионица новог живота и родитељка новог обновљеног и препорођеног човечанства. То значи да Црква настаје из брачне заједнице Адама и Еве, обновљене и утврђене новим Адамом, Христом и Његовом љубављу и бесконачним човекољубљем према свету и човеку.
Појмови “подвижништво” и “монаштво” јесу синоними. Монаштво није безбрачност ради неке друштвене активности, него подвиг у најизворнијем и најпотпунијем његовом изразу. Дакле, монаштво не представља покрет мимо Цркве или изнад Цркве, него тело од њеног тела и њену похвалу. То значи, монаштво је похвала Цркве.
Човек је велика светиња. И то не само душом него и телом. Јединствено духовно-телесно биће, јединствена психофизичка природа човека као боголике личности, после Бога највећа је светиња и највећа вредност у свим световима.