ИСПОВЕСТ СВЕШТЕНСТВА ОРАШАЧКОГ НАМЕСНИШТВА

ИСПОВЕСТ СВЕШТЕНСТВА ОРАШАЧКОГ НАМЕСНИШТВА

Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован је у среду, 13. априла служио Свету Литургију пређеосвећених Дарова у храму Светих апостола Петра и Павла у Аранђеловцу, где је одржана и исповест свештенства и монаштва орашачког намесништва, а исповедник је био отац Доситеј Хиландарц, игумана манастира Ћелије (Лазаревачке).

Његовом Преосвештенству су саслуживали игуман манастира Ћелије, Доситеј Хиландарац, архијерејси намесник орашачки протојереј-ставрофор Мићо Ћирковић, протојереј Љубиша Ђураш, протонамесник Александар Миловановић, протођакон Иван Гашић и ђакон Александар Бабић.

На светој Литургији велики број ученика основних и средњих школа из Аранђеловца је у пратњи својих учитеља и наставика верске наставе приступио Светој Чаши.

Епископ Јован је верне поучио својом беседом:

“У име Оца и Сина и Светога Духа,

Браћо и сестре, драга децо, ако постоји неко време, период у којем би Хришћанин требао да уђе у себе, да погледа себе изнутра, да види какво је његово духовно стање, какво је његово молитвено стање, свакако да је то период поста. Ето ми смо се данас сабрали у овоме Светоме Храму да се Богу молимо, да Богу благодаримо, да Бога умилостивимо нашим молитвама да нам Господ, браћо и сестре и драга децо буде милостив, јер нама треба милост Божија. Зашто? Зато што се милошћу Божијом спасавамо, зато што без обзира колико се ми молили и постили, чинили добра дела, све је то исувише мало у односу на наше спасење, али ми верујемо у Бога. Ми смо крштени, ми смо чланови Цркве, ми верујемо да се Господ родио и да је страдао ради нас и да је Васкрсао ради нас и верујемо у Његове речи које је рекао, да Он жели да се сви људи спасу и да дођу до познања истине. Спасења ван Спаситеља нема. Истине ван Христа нема и зато кажем ако је икада погодно време за улазак у себе, то јесте пост, овај период поста у коме се ми налазимо, али браћо и сестре и децо драга, пост без молитве није ништа. Пост утврђује молитву, молитва подстиче човека да човек пости, али да пости не само од извесне врсте хране коју не употребљавамо у току поста, него прво да пости духовни пост, а тај духовни пост јесте пост душе, пост очију, пост руку, пост ногу, све је то диховни пост који управо чини смисао нашег телесног поста. Ако све сводимо на уздржавање од одређене свсте хране, нећемо осетити благодатно дејство од поста и нећемо осетити чудесно дејство молитве. Духовни живот не можемо да сагледамо без поста. Пост сабира човека у самоме себи, да погледа у себе и зато је духовни живот који се састоји од поста и од молитве и других хришћанских врлина је уместност молитве. Молитва има толико дејство ако је молитва права молитва, толику силу Божију и када молитви прододамо пост, онда смо заиста наоружани свеоружијем Божијим, тим речима Божијим које је Господ рекао да се постом и молитвом и демони изгоне. Можемо ли сада бар мало да докучимо то силно дејство поста и молитве? Зато је Господ и рекао да се постом и молитвом и демони изгоне. Ничега се демони не плаше до Причешћа нашега, до молитве, до поста, до Хришћанских дела и врлина, али посебно причешћа и исповести, зато што је исповест признање да сам грешан, признајем да сам грешан, али не само да признајем, него да се и поскајем, да у исповести осетим то благодатно дејство покајања. Ако се ми и покајемо а не осетимо то благодатно дејство покајања неће кроз наше биће срујити благодат Божија. Човек ће се покајати и каје се уколико призна да је грешан, уколико призна да је пао, јер ако не признаје човек да је пао онда он и нема потребу за устајањем. Овде говоримо на првом месту о диховном паду. Човек ако подане са куће, крова, дрвета, а ако се не повреди он ће да заборави тај пад, али ако се повреди, ако још прокрвари што каже наш народ онда ће га та рана стално подсећати на пад, па ће он да преиспитује себе зашто је пао, значи да се није држао добро, није водио рачуна где стаје, шта чини и шта ради, а да ми не бисмо пали, мада је човекукоји носи и тело, тешко да не падне, нама је потребно да се држимо за руке Божије које су стално испружене и стално те руке Божије траже наше руке да нас спасе, да нас Господ подигне, да нас Господ учини светима. Неко ће казати, “па ја бих шружио руке, када бих видео да је Господ пружио руке према мени” и ту нам је потребна вера, на првом месту, а затим нам је потребна молитва и пост, смирење да би криз све те хришћанске врлине ми дошли до духовног вида, да нам се поред ових наших физичких, телесних очију отвори и тај духовни вид. Ако немаммо духовног вида, нећемо видети Бога. Бог се не гледа телесним, него диховним очима, а човек када год чини добро, када се моли, када пости, када има смирење, када се труди да избаци из себе гордост, сујету, он тиме отвара духовне очи и човек види Бога. Али да би човек видео Бога он мора да се труди да буде чист. Тешко је бити чист човеку, али ако је то немогућеда се човек не упрња, али је Богу могуће да убели наше грехекоје смо чинили и чинимо уколико ми у смирењу тражимо од Бога опроштај и ако се кајемо. Зато опет понављам браћо и сестре и децо драга да нам је потребна молитва. Молитва је потребна јер је она вечна, она је нетрулежна, како кажу свети оци, молитва не зна за границе, она пролази од неба до земље, она силази у земљу, пролази кроз воде. Сетимо се како је Мојсије море разделио, свугде вмолитва продире и све нам могу други узети, али нам молитву ни ђаво не може узети, нико осим нас самих ако се не молимо. Зато је молитва, како кажу свети оци, Васкрсење душе пре него што дођенаше Васкрсење тела. Када се молимо, треба да имамо ону основну хришћанску врлину, а то је смирење. Ако нема смирења, онда не може човек ни да се мирно моли. Који се моли у смирењу, он чува своје мисли да му не лутају, чува своје речи да говори шта треба, чива свој језик и како данас чусмо овим прочитаним паримијама “Ко чува језик тај чива душу”. Од језика нам много штошта почиње, Бог нам је дао језик да се њиме молимо, да њиме хвалимо Бога и дригог човека, а није нам дао Бог језик да псујемо Бога како то има у нашем народу, није нам дат језик да оговарамо дригога, да износимо лажи на дригога, него да кроз молитву разговарамо са Богом и то је управо молитва, побожан разговор душе човекове са Богом. Онај који се не моли, он и не разговара с Богом он разговара више са оним дригом који је протиов и човека и Бога, али сми смо хришћани, ми верујемо, ми читамо ваљда Свето Писмо, Јеванђеље па и знамо да треба да се трудимоколико можемо да испунимо оно што од нас Бог тражи. Неко ће речи, ко ће да испуни Јеванђеље, ко ће да испуни заповести, па ти и ја брате и сестро. Не можемо својим снагама, својим моћима, али можемо силом Божијом, помоћу Божијом. Бог прегаоцу помаже, како каже наш народ. Опет ћу се позвати на свете оце који кажу да је молитва предукус и предворје Раја, молитва изгооврена без пажње је нула, зато кад се молимо треба да саберемо и своје мисли да спустимо свој разум у срце, да саберемо своје речи, да знамо шта изговарамо и да знамо како изговарамо. Зато у овим посним данима ко долази редовно у Цркву, често ће чути како се ми молимо, превамо и кажемо: “Расејани мој ум сабери Господе”. Расејан човек није потрпун човек, расејан човек је разбијени човек, расејан човек не може да се сконцентрише, па знате и сами када смо расејани у било ком погледу не можемо да дођемо до онога што треба да учинимо, зато нам је потребна молитва, зато нам је потребан пост јер пост човека уводи у покајање, а покајање је Васкрсење.

Ево сутра наша Света Црква слави, Свету Марију Египћанку, велику грешницу, једну од највећих грешница тога времена, која не само што је она грешила, него је и друге наводила на грех заједно са њом, али је дошла до сазнања да такав начин њенога живота не води ничему, води је само у пропаст. Зато је желела, како каже њено житије да оде у Јерусалим, али када је пожелела да оде у Јерусалим није желела да се поклони светима, него је видела како тај велики брод који из Александрије путује за Јерусалим, па се и она укрцала у тај брод, не ради спасења, него ради задовољавања свох страсти, али када је дошла у Јерусалим, када је оно мноштво света направило једну литију да уђе у храм да се поклоне Часноме Крсту и онда је јер ју је народ просто носио, међутим, гелдала је како се народ моли, како се народ крсти, како се народ поклања пред Часним Крстом на коме је Господ био разапет и видела је како једни људи улазе, а другачији излазе из храма, видела је радост тих људи после њихове молитве и целивања Часнога Крста и она је пожелела да и она осети ту духовну радост, али нека је силаприковала да није могла да се помакне. У тако једној тизи што не може да дође до Часног Крста, она је приметила икону Мајке Божије и почека да се моли: “Мајко Божија дозволи ми да целивам Свети Крст, па чини самном шта хоћеш”. Целивала је и излазећи из храма опет је погледала у икону Мајке Божије и рекла јој: “Мајко Божија ти ме води или поводи”. Јави се глас Мајке Божије каже јој “Маријо ако пређеш Јордан, спасићеш се”. Прешла је Јордан и четрдесет седам година провела у посту и молитви, често немајући ни хлеба ни воде али кајући се, молећи се доживела је да је и само анђели хране. Четрдесет и седам година ова света Божија угодница није видела људско биће, а све остало је била управо стално са људима, али је била у друштву анђела и светитеља. Видите како Бог може да удели наше грехе, какви год да су и ма колики, али нам зато треба та сила покајања, треба нам труд, треба нам подвиг. Молитва нас уводи у пост, а пост нас уводи у молитву, уводи нас у покајање, а покајање нас уводи у преображај. То је оно што је потребно хришћанину да се стално преображава, да се стално мења. Онај човек који каже да не треба да се мења је духовно ослепео, зар толико високо човек мисли о себи, па коме не треба, сви смо ми грешни, нема човека без греха, На крају, Бог је и дошао ради грешника, да грешнике спасе и да праведнике утврди, зато треба да тражимо покајање, да тражимо спасење. Ми смо пр крају ове шесте недеље Васкршњег поста, требали би да сведемо рачун са смим собом, да седнемо и ставимо прст на чели и да преиспитамо себе у чему нам је прошло ових шест недеља поста, да ли је само у томе што не једемо једну врсту храме. Да ли смо се за ових шест недеља више молили, јаче молили, да ли смо чинили више добрих дела, да ли смо дали комад хлеба гладноме или чашу воде жедноме, то Господ од нас тражи, то је оно што каже Свети Јован Златоусти, “Немој ми говорити шта ниси једо, него ми кажи шта си чини, немој да се хвалиш да не једеш животињско месо у току поста, а једеш људско. “ Како човек једе људско месо? Па једе када вређа дригог, када о другоме говори зло, када на другога сипа лаж, то је једење тог људског тела, зато рекох, покајање је велико, пример нам је наш Господ Исус Христос на првом месту, па и Света Марија Египћанка и заиста браћо и сестре, човек молитве, човек поста, човек добрих дела може да учини таква добра дела, како каже Свети Јустин Ћелијски, да му се и Бог може задивити, али исти тај човек може да чини таква зла да га се и ђаво застиди. Видите колико је тајраспон и како човек може дај распон да превазиђе.

Па да се и ми замолимо Богу да испитујемо стално себе, не само у току поста, човек треба стално себе да преиспитује, да ли верује и како верује, да ли се моли и како се моли. Ова недеља је недеља која нас уводи у ти Велику и Страсну недељу поста, као што смо имали оних четири недеље пре почетка Васкршњег поста, тако смо имали и шест недеља поста да уђемо у Страсну седмицу да се још вишемолимо, да преживљавамо бар духовно оно што је Господ преживео ради нас. Дошао је да човека спасе а човек је устао на Бога, устао, па Га је и грдио и пљувао и шамарао и распео на Крст, да о томе размишљамо да је то Бог учинио ради нас, а ми да преживљавамо духовно то страдање Божије и да му се молимо да нам Богбуде милостив, а Он јесте милостив уколико ми имамо милости према Богу и једни према другима. Амин.

Бог Вас благословио!”

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

Након свете Литурги је јереј Марко Урошевић прочитао свој реферат на тему "Цела Црква - учешће у Литургији", а присутни су коментарисали и постављали питања на ову тему.

јереј Немања Искић