Библиотека

danilo drugi01

ЖИВОТОПИС

Данило II, чије се мирско име не зна, био је властелински син. Пре одласка у манастир био је у дворској служби краља Милутина, а одатле је попут светога Саве побегао “у манастир св. Николе, у Кончул, где га је игуман Никола замонашио и изменио му непознато нам световно име у Данила...”

Као што је некада свети Сава примио у ћелију Арсенија, свог будућег наследника, тако је и јеромонах Данило примљен у ћелију архиепископа Јевстатија у којој се подвизавао годину и по дана. На сабору, одржаном у Србији, изабран је за игумана хиландарског. Убрзо је стигла у “Свету Гору и Хиландар велика напаст од каталонских разузданих разбојничких чета, које су додијавале Светогорцима три године и три месеца, 1307 —1309”. На челу одбране Хиландара стајао је игуман Данило који је у то време био “више ратник, дипломата и управник него ли монах”.

Свети Јустин Ћелијски: Беседа на празник Светог оца Николаја

Данас ми празнујемо живо Еванђеље Господа Христа. Живо, написано чудесима, написано силама небеским, написано звездама и сунцима у животу великог Светитеља Божијег, Светог Оца нашег Николаја. Хвалити њега то је хвалити Еванђеље, живо Еванђеље које хода непрестано међу љидима. Ако је било човека у Цркви Христовој који је био ходеће Еванђеље Божије, онда је то несумњиво Свети Отац Николај Чудотворац. Куд год погледаш у њему свуда живо Еванђеље Христово. Сваки корак, свака мисао, свако дело, сваки потхват – све само живо Еванђеље Христово. И за њега, чудесног Светитеља Божијег, великог и дивног, у молитви каже се да је он испунио Еванђеље Христово[1]. Испунио Еванђеље Христово – каква сила, каква моћ! И зато што је испунио Еванђеље Христово, Господ Христос му је даровао изобилне чудотворне силе и моћи, и оне силе и моћи која је пребивала и у самог Господа Христа и исцељивала све, као што сте чули у данашњем Светом Еванђељу. Народ се гуркао, јурио за Господом Христом само да би Га се дотакао, јер из Њега излазаше сила и исцељиваше их све[2]. Све. Та иста сила, браћо, ето, излила се и на Светог Оца Николаја, а од Господа Христа улива се у све нас, у све нас који га празнујемо, у све нас који га призивамо у помоћ.

Ево Празника када су сви Срби на ногама! Срби на земљи, Срби на Небу! Земаљска Србија и Небеска Србија! Све је уједињено! У чему? У молитви, коме? - Великом и чудесном Светитељу Божјем, Светом Оцу Николају Чудотворцу! Никад се са српске земље не диже више молитавâ, него данас! Никад се са српске земље не диже ка Небу више молитвених и вапајних уздаха, него данас! Данас је чудесан Светитељ Божји, свемилостиви, благи, кротки и добри ујединио сва срца српска. Не само српска, него широм света славе сви хришћани. Нема Светитеља међу Светитељима који је тако омиљен српском роду.

Предавање одржано на међународној конференцији Васељенске патријаршије под називом “Стварање света и стварање човека”, хотел Хилтон, Константинопољ, 29. август 2000. [1]

А. Увод

Не постоји, Ваша Светости, поштовани оци и уважена господо учесници, сматрам, већа част за моју маленкост од указане прилике да говорим у овом центру старе историјске славе, о ономе што доносе најновија савремена научна сазнања; у времену сусрета генома и веровања у заједницу душе и тела; на жртвеник памћења прошлости нашег православног предања а у службу визијама о будућности нашег живота; у простору сусрета генетичке културе и нашег духовног постојања, за најдубљи ген нашег биолошког постојања као људске врсте.

СВЕТИ ЈОВАН ДАМАСКИН

ЈОВАН ДАМАСКИН (грч: Ιωάννης Δαμασκηνός) - свети (око 675-749), знаменити богослов, један од највећих Црквених песника, одлучни заштитник иконопоштовања, независности Црквe и Православља уопште. Његов свети спомен Црква слави 17./4. децембра.

Житије

Рођен је око 675. године у Дамаску, где су Хришћани у то време живели у исламском свету као у гету. Арапи су њима управљали преко чиновника које су између њих бирали, а улога ових углавном се сводила на прикупљање дажбина за господаре. Такву функцију, са звањем “великог логотета”, обављао је и Јованов отац Сергије. По Сергијевом оцу, цела породица је носила име Мансур - арапска реч која значи победник.

НАВРШИЛО СЕ 37 ГОДИНА ОД ПРЕСТАВЉЕЊА ПРОТОЈЕРЕЈА АЛЕКСАНДРА ШМЕМАНА

Данас 13. децембра 2020. лета Господњег навршило се је 37. година од престављења протопрезвитера Александра Шмемана, декана Православне богословске академије Светог Владимира у Њујорку (Сједињене Америчке Државе) и једног од водећих православних богослова 20. века.

Прота Александар је рођен у Естонији 1921. године у породици руских емиграната. Младост је провео у Француској, где је завршио средњу школу и стекао универзитетску диплому. Такође је завршио богословске студије на Православном богословском институту Светог Сергија у Паризу, који је у то време био средиште руске православне науке после 1917. године.

Свети апостол Андреј Првозвани

Тропар (глас 4):

Јако апостолов первозваниј, и верховнаго сушчиј брат владицје всјех Андреје молисја:
мир всељењеј даровати и душам нашим велију милост.

protonamesnik dragan popovic

протонамесник Драган Поповић

Покајање и подвиг представљају фунадаменталне претпоставке хришћанског живота[1]. Они су condition sine qua non живота сваког православног хришћанина, такође и његова константа: одређују почетак, средину и с(а)вршетак (τέλος = циљ, остварење), духовног живота. О овој чињеници нам сведочи целокупно црквено светоотачко искуство (предање), и толико је очигледна да не захтева додатно аргументовање. Свако инсистирање на другачијем представљању живота у Цркви (негирањем покајања и подвига или њиховим свођењем на форму), jeсте покушај његовог фалсификовања и, последично, промашај његовог циља.

ПАНАЈОТИС Ј. СКАЛЦИС: НАЧИН ПРИЧЕШЋИВАЊА ЛЖИЦОМПанајотис Ј. Скалцис
Професор Теолошког факултета Аристотеловог Универзитета у Солуну

Смисао и предобраз лжице

Реч “λαβίς” (хватаљка, машице, лжица) од глагола λαμβάνω (узимати), означава алатку којом се узима нешто, нпр. хватаљку [1]. У литургијску праксу ушла је из Старог Завета, и то из Исаијиног виђења, који је примио пророчки дар кроз ужарени угљен који је један од серафима узео машицама са олтара, и ставио га на усне пророку [2]. Овај чин предображава свето Причешће. “Онако како је један од серафима узео угљен и дао га Исаији, исто тако и свештеници узимају хлеб, дакле тело Господа Христа и дају га народу” («Ὧσπερ Σεραφείμ ἔλαβε τόν ἄνθρακα καί δέδωκε τῷ Ἠσαΐᾳ, οὕτως καί οἱ ἱερεῖς λαμβάνουσι τόν ἄρτον, ἤτοι τό Δεσποτικόν σῶμα καί διδόασι τῷ λαῷ») [3]. Тако је израз “λαβίς” (хватаљка, машице, лжица) постао познат у целој историји литургике – евхаристијског живота Цркве, разумеван пак различито на практичном нивоу у различитим историјским периодима, све док није преовладао у облику који познајемо данас као кашичица.

“Да бих вам кроз пример представио садашње страдање, рећи ћу да је душа свакога од нас слична кандилу, при чему су добра дела уље, а љубав фитиљ на којем, као светлост, почива благодат божанског Духа. Када, дакле, понестане тога уља, односно добрих дела, онда нужно пресушује љубав, која као фитиљ постоји у души”.

Из беседе изговорене три дана након доласка Светог Григорија у Солун.

Преподобна мати Параскева – Света Петка

Ова славна, равноангелна светитељка беше српскога порекла, рођена у граду Епивату, између Силимврије и Цариграда. Родитељи свете Петке беху имућни и побожни људи: живљаху у свему по заповестима Божјим и живот свој украшаваху милостињом и добрим делима. Осим Петке они имађаху и једнога сина, Јевтимија. Децу своју они васпитаваху у побожности: учаху их свакој врлини и животу по Богу. Једном Петка као десетогодишња девојчица, када с мајком беше у цркви, чу речи Божанског Еванђеља: Ко хоће за мном да иде нека се одрече себе и узме крст свој, и за мном иде (Мк. 8, 34). И ове јој се речи дубоко урезаше у срце. По изласку из цркве она срете просјака, и кришом од мајке она скиде са себе своју скупоцену хаљину и даде је просјаку, a caма обуче његове дроњке. Када дође дома и родитељи је угледаше у дроњцима, они је изгрдише и строго јој запретише да то више не чини. Но она продужи и даље то чинити. На грдње због тога, она је родитељима одговарала да она другачије не може живети.

ПОКРОВ ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ

Одувек је Црква прослављала Пресвету Богородицу као покровитељку и заштитницу рода хришћанскога, која својим посредничким молитвама умилостивљава Бога према нама грешнима. Безброј пута показала се очигледно помоћ Пресвете Богородице како појединцима тако и народима, како у миру тако и у рату, како у монашким пустињама тако и у многољудним градовима. Догађај који Црква данас спомиње и празнује доказује само то постојано покровитељство Пресвете Богородице над родом хришћанским. Првог октобра 911 године у време цара Лава Мудрога било је свеноћно бдење у Богородичиној цркви Влахерне у Цариграду. Народа је била пуна црква. У позадини цркве стајао је свети Андреј Јуродиви са својим учеником Епифанијем. У четврти сат ноћи појави се Пресвета Богородица изнад народа са распростртим омофором на рукама, као да том одећом покриваше народ. Беше обучена у златокрасну порфиру и сва блисташе у неисказаном сјају, окружена апостолима, светитељима, мученицима и девицама.

Задушнице – дани усрдне молитве за упокојене

Тропар, глас 8.

Дубином премудрости човекољубиво све устројаваш и потребно свима подајеш, Једини Створитељу, упокој Господе душе слугу Твојих: На Тебе су наду положили, Творца и Створитеља и Бога нашега.

Кондак, глас 8.

Са Светима упокој Христе душе слугу Твојих, где нема болести, ни жалости, ни уздисања, него где је Живот бесконачни.

Свети новомученици јасеновачки, молите Бога за нас!

Због верности Богу и Божјој правди пострадасте телом - земља се растужи; ал' спасосте душе - Небо се весели. А преци се ваши распеваше Небом, на капији Раја сретоше вас песмом: Имена су ваша у књизи вечности, улазите у Рај, децо бесмртности! Ми на земљи, род ваш, кличемо вам у глас: Мученици нови, молите за нас!

ПОСТ У ЧАСТ ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕУ Цркви Христовој личност Пресвете Богородице је одувек посебно поштована, а један од видова тог поштовања Богомајке јесте и Успенски (Госпојински) пост који је установљен у Њену част.

Лик Свете Дјеве посебно се разоткривао народу Божјем још у Старом Завету праобразима: у Лествици Јаковљевој, Купини неопалимој, у чудесном пролазу Јевреја кроз Црвено море, у сасуду са маном, у Гедеоновом руну, а на крају пророк Исаија предсказује: Ето, девојка ће зачети, и родиће сина, и даће му име Емануил (Ис. 7, 14). Због своје непроцењиве улоге - Рођења Господа нашег Исуса Христа Спаситеља нашег, Пресвета Владичица Богородица одувек је посебно поштована, а Црква јој је богомудро, као израз поштовања, подарила Успенски (Госпојински) пост који претходи празнику Њеног Успенија.

jerejmarkojeftic

“Најпре крв у Београду, па крв у Бијељини, па крв у Сарајеву, па крв у Младеновцу, па, како чујем, синоћ крв у Ваљеву! О, Боже велики, какви су греси наши, да нас све ово постигне? Ако су Срби морали гинути у рату, зашто да гину у миру? Ако су нас убијали непријатељи, зашто да нас убијају православни синови?”

(Одломак из беседе светог Николаја Жичког изговорене недељу 29. августа 1937. године у Горњем Милановцу)

СВЕТИ ИЗДАНЦИ ВЛАДАРСКЕ ПОРОДИЦЕ

Што је за средњовековну Србију био манастир Студеница, то је за Србе у Подунављу био манастир Крушедол или “друга Студеница”, маузолеј сремских деспота Бранковића, чији култ за време Турака чак превазилази стари култ Срба светитеља из дома Немањића.

ПРЕПОДОБНА АНГЕЛИНА - МАЈКА НЕБЕСКЕ ДОБРОТЕ И МИЛОСТИ! Теби, изабраној војвоткињи Христовој, која си својим благочестивим и страдалним животом и великом љубављу према ближњима стекла слободу код Господа, узносимо топлу синовску молитву: Помози нам, Мајко наша, да се спасемо од зла овога света како би једном наследили Царство Небеско и угледавши тебе у њему ускликнули: Радуј се, Преподобна Ангелина, Мајко небеске доброте и милости! Ова Света и Преподобна Ангелина беше кћи благочестивог и православног кнеза албанског Аријанита из елбасанског краја, а свастика славног Ђурђа Скендербега. Живитељи те области, зване још и Скендерија, беху хришћани, већином православни, јер тада још не беху потчињени агарјанском ропству и отаџбина се њихова слављаше победом вере и оружја. У двору кнеза Аријанита расла је млада кћи његова Ангелина у страху Божјем и побожности, упућујући вољу своју и све своје духовне дарове на творење воље Божје. Име њене мајке није познато, но и она је сигурно била веома побожна и честита кад је тако хришћански дивно васпитала кћер своју у еванђелском учењу и владању. Још од детињства се на Светој Ангелини видео прст Промисла Божјег који ју је припремио за подвиге који су јој предстојали у њеном будућем животу. У то време у албанске крајеве дође као изгнаник деспот српски Стефан Слепи, други син деспота Ђурђа Бранковића (1427.-1456.). Њега и његовог старијег брата Гргура Турци су 1441. године затворили и ослепили, па их после 1444. године слепе вратили у очев дом. По смрти њихова оца, деспота Ђурђа, владаше неко време Србијом њихов најмлађи здрави брат Лазар (1458.), а онда деспотом постаде овај блажени страдалник Стефан (док се његов старији брат, слепи Гргур, замонашио у Хиландару где је као монах Герман и умро, 16. октобра 1459. године, и погребен). На два месеца пред пад српске престонице Смедерева, због опште разјадињености и разбијености српског народа, "неки ђаволом управљани људи слагаше како је тобоже деспот Стефан неко зло учинио, те га истераше далеко из отачаства својега, да тако у туђини многе беде и невоље поднесе". Праведни Стефан се тада преко Будима повуче код своје сестре Катарине, цељске грофице, а од ње отиде у Дубровник, па одатле у Албанију да тамо потражи себи безопасно пристаниште. Дошавши у Албанију на њему се зби реч Господња: Господ штити дошљака (Пс.145,9), јер њега кнез Аријанит усрдно прими као брата и пријатеља. Па пошто се боравак деспотов код њега продужи тако да он постаде као домаћи, чесна кћи кнежева Ангелина у срцу своме заволе слепога Стефана, као некада Косара праведног краља Владимира, и замоли од родитеља благослов за брак са Стефаном. Родитељи дадоше свој пристанак и благослов, те се Ангелина венча са Стефаном у Скадру 1461. године, пошто у души својој жељаше да у свему дели судбину са изгнаним праведником слепим деспотом Стефаном. Из овога Богом и родитељима благословеног брака њиховог родише им се синови Георгије (Ђорђе) и Јован, и кћи Мара. Док су деца расла у добрим наравима и васпитању, наиђе на њих нова злоба и нова несрећа. Безбожни Агарјани нападоше и на ту хришћанску земљу и пред собом све убијаху и уништаваху. Због тога се Стефан и Ангелина склоне са децом својом у Италију, у област Фурланију на северу (подручје Тршћанског залива). Ту се блажени и праведни деспот Стефан упокоји у Господу (9. октобра 1476 године), и би прослављен од Бога јављањима светлости на гробу и нетрулежношћу тела својега. Праведна и верна супруга његова, блажена Ангелина, оставши удова нуждаваше се у основним потребама за живот, јер њу и њену сироту децу притискиваше и сиротиња и туђина. Да би олакшала деци својој она се обрати с молбом угарском краљу Матији и он се смилова и даде њој и синовима њеним на уживање сремски град Купиново на Сави. Узевши са собом нетрулежне мошти свога супруга Стефана, Света Ангелина са децом својом дође преко Беча и Будима у Купиново и тамо у цркви Светог апостола и еванђелиста Луке чесно положи Стефанове мошти (15. фебруара 1486. године). Мађарски краљ Матија подарио је био старијем сину Ангелинином Ђорђу титулу деспота и неке сремске области, но он се убрзо тога одрече у корист свога млађег брата Јована и сам се замонаши (1495. године) у манастиру Купинову, добивши на монашењу име Максим. Но ускоро затим умре млади деспот Јован (1502.), те Света Ангелина и Максим, заједно са Стефановим и Јовановим моштима, преселише се код влашког војводе Јована Радула, где свети Максим би хиротонисан за Митрополита влахозапланинског. Ту Максим измири војводу Радула са молдавским војводом Богданом и заједно са мајком му Светом Ангелином учинише они у тим крајевима многа добра дела. Неколико година касније, Света Ангелина се са сином Максимом врати у Срем. Свети Максим постаде Митрополит београдски и сремски и заједно са мајком својом Ангелином подиже на огранцима Фрушке Горе у Срему свети манастир Крушедол и посвети га Благовештењу Пресвете Богородице. Ту Свети Максим пренесе из Београда своју епископску столицу и на тај начин обнови Сремску архиепископију. Ускоро и он почину у Господу (1516. године, 18. јануара, када се и слави његов спомен) и би погребен у својој задужбини Крушедолу. Преподобна мати наша Ангелина прими овде у Срему свети и анђелски монашки чин, у женском манастиру код Крушедола, задржавши на монашењу исто име Ангелина (што значи: Анђелска). Од почетка свога земног живота она се усрдно подвизаваше на спасење своје душе, но сада приложи труд труду и подвиг подвигу. Сва се предаде молитви, делима милосрђа и оправљању светих храмова и манастира Божјих у Срему. Због свих тих својих многобројних дела, она је, као савршена хришћанка, супруга, мајка и монахиња, од народа с правом добила назив Мајка Ангелина. Поживевши тако свето и богоугодно, она најзад почину од трудова својих и мирно усну у Господу 30. јула 1520. године. Сахрањена би у женском манастиру крај Крушедола, а када после неколико година њено свето тело би објављено, њене свете мошти бише пренете у цркву манастира Крушедола и положене у исти ћивот са моштима светог јој сина Јована Деспота. Ове свете и чудотворне мошти Сремских светитеља Бранковића Турци су заједно са манастиром Крушедолом палили 1716. године, а сачувала се од тада само лева рука Свете Мајке Ангелине. Службу овој Светој Мајци Српској написао је, ускоро по јављању њених чудотворних моштију, један од житеља манастира Крушедола. У овом светом манастиру на дан њеног спомена, 30. јула, бива велики празник и народни сабор. Молитвама Свете Мајке Ангелине нека Господ Свемилостиви и нас помилује и удостоји удела Светих Његових. Амин. Извор: званична презентација СПЦ-аТеби, изабраној војвоткињи Христовој, која си својим благочестивим и страдалним животом и великом љубављу према ближњима стекла слободу код Господа, узносимо топлу синовску молитву: Помози нам, Мајко наша, да се спасемо од зла овога света како би једном наследили Царство Небеско и угледавши тебе у њему ускликнули: Радуј се, Преподобна Ангелина, Мајко небеске доброте и милости!

Страна 1 од 15