Библиотека

ПОСЕБНЕ НЕДЕЉЕ ПОВОДОМ ПРАЗНИКА РОЂЕЊА ХРИСТОВОГ – ДЕТИЊЦИ, МАТЕРИЦЕ, ОЦИУ црквеним службама поводом празника Рођења Христовог постоје три посебне недеље, две пре, а једна после Божића. То су Недеља Праотаца, Недеља Отаца и Недеља Богоотаца. У Недељу Праотаца (у српском народу познатoj као Материце) помињемо на богослужењима све родоначалнике Народа Божјег, од Адама до Јосифа, заручника Маријиног. Помињемо и све пророке који су проповедали о Христу, од Самуила до Јована Крститеља. У Недељу Отаца (у нас познатој као Оци) прослављамо све Исусове претке по телу који се наводе у родослову у Јеванђељима од Матеја и Луке. У Недељу Богоотаца, после Празника Рођења Христовог, чинимо успомену на Праведног Јосифа, заручника Маријиног и на цара Давида као директног претка Исусовог.

ПРАЗНИК СВЕТИХ МУЧЕНИЦА ВЕРЕ, НАДЕ, ЉУБАВИ И МАЈКЕ ИМ СОФИЈЕСвете мученице Вера, Нада, Љубав, и мајка им Софија - Живели и страдали у Риму у време цара Адријана. Софија мудра, како јој и име каже (софија - мудрост), беше остала удовом, и као хришћанка беше добро утврдила и себе и кћери своје у вери Христовој. У време када се мучитељска рука Адријанова пружи и на добродетељни дом Софијин, Вера имаше 12, Нада 10, а Љубав 9 година. Изведене пред цара оне све четири, држећи се за руке „као венац исплетени" смерно али одлучно исповедише веру у Христа Господа и одбише да приносе жртве идолској богињи Артемиди.

ПОСТ У ЧАСТ ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ

У Цркви Христовој је личност Пресвете Богородице одувек посебно поштована, а један од видова тог поштовања Богомајке јесте и Успенски (Госпојински) пост који је установљен у Њену част.

ПОЧИЊЕ ОСЛИКАВАЊЕ СТАРЕ ЦРКВЕ У КРАГУЈЕВЦУ

Благословом Његовог преосвештенства Епископа шумадијског Господина Јована и одобрењем Завода за заштиту споменика културе из Крагујевца, извршене су темељне припреме унутрашњости храма за живописање. Овај труд треба да буде наш допринос прослављању великог јубилеја, двестогодишњици постојања модерне српске државе у чијим темељима је и Стара крагујевачка црква.

Подсећамо све људе добре воље, као и установе и предузећа да могу помоћи својим прилозима живописању Старе крагујевачке цркве. Ваш прилог за осликавање наше заједничке Цркве можете уплатити на број рачуна 205-140974-86 у Комерцијалној банци, или лично, у просторијама Црквеног дома.

Нека Ваш допринос буде на славу Божију, прецима вашим на радост, Цркви и роду српском на духовну корист.

Црква нас позива на молитвено сећање свих оних који су уснули у нади на Васкрсење и живот вечни.

Протојереј-ставрофор др Зоран Крстић, ванредни професор
Универзитет у Београду – Православни богословски факултет

Аbstract. У форми огледа аутор разматра одређене аспекте односа Цркве и савремене српске јавности. Најпре се констатује својеврсна сакрализација медија и даје се кратак историјски преглед токова духовне историје који су довели до таквог стања. Као полазна тачка у даљој анализи аутор разматра Социјалну концепцију РПЦ и један конкретан став о задацима медија који је, по мишљењу аутора, утемељен на менталитету традиционалног, хомогеног друштва. У наставку се дају карактеристике плуралистичког друштва које покушава да надиђе идеолошке ставове из прошлости кроз пример верске и сваке друге толеранције. У оквиру пројекта Српска Православна Црква у штампаним медијима 2003-2013 анализом текстова аутор установљује фаворизовање од стране медија ставова модерности који су, такође, идеолошки, и са становишта савременог друштва анахрони. У завршном делу, уместо закључка, се износи став о незаинтересованости медија са основне хришћанске теме.

Протојереј-ставрофор др Зоран Крстић, ванредни професор
Универзитет у Београду – Православни богословски факултет

Abstract. У овом есеју аутор покушава да одговори на питање постављено у наслову, да ли је данас, уопште могуће теолошки промишљати одређене проблеме са хришћанских позиција због врло јаких и често неприметних наноса менталитета постмодернистичке религиозноисти. После почетног наглашавања тешке позиције хришћанског теолога, даје се увид у европске секуларизацијске и десекуларизацијске процесе и „повратак светога“ у јавну сферу. Тај се увид остварује резултатима истраживања религиозности како у Европи, тако још детаљније кроз резултате најновијих истраживања религиозности у Србији. Аутор сматра да постоје одређени разлози за оптимизам уколико се пореди садашња ситуација са ситуацијом од пре неколико деценија али да, генерално, морамо да будемо врло опрезни у сопственом оптимизму. Постмодернистичка религиозност не значи повратак на традиционалне форме религиозности па чак не значи ни повратак традиционалним европским црквама. Као карактеристике те религиозности аутор наглашава неинституционалност и нарцисоидност уз постављање питања какав нам се бог вратио. У закључним размишљањима се наглашава да савремена ситуација намеће питање о Богу као основно теолошко питање али и да теологија не треба да буде само говор о Богу већ Божији говор релевантан за конкретну људску егзистенцију.

Протојереј ставрофор др Зоран Крстић, ванредни професор
Универзитет у Београду, Православни богословски факултет

Abstract. Аутор у свом тексту разматра неке аспекте многодимензионалног проблема праксе еутаназије из угла хришћанске теологије. С обзиром да постоји обилна литература на многим језицима аутор се ограничава на два, по његовом мишљењу, кључна културолошка питања на којима почива еутаназија, а који имају и своју хришћанску димензију. Прво је табуизација смрти у савременом друштву чиме савремени човек изражава своју немоћ пред чињеницом смрти, покушавајући да је „заборави“, избрише из живота потискујући је на животне маргине и у строгу приватност. Друго је разматрање еутаназије као индивидуалног права на смрт. У оквирима хришћанске теологије човек се доживљава као биће заједнице те тако аутор сматра да чињеница смрти не може бити посматрана као ексклузивно право појединца. Као својеврсни закључак аутор отвара питање значаја палијативне неге терминално оболелих.

Протојереј ставрофор др Зоран Крстић, ванредни професор

– средњошколско црквено образовање у савременом друштвеном контексту –

Abstract. У раду аутор разматра неке, по његовом мишљењу, од кључних аспеката и проблема црквеног средњошколског образовања о коме се већ скорo две деценије расправља али се још није дошло до задовољавајућих резултата. Аутор сматра да је основни проблем овог начина образовања његов искључиво клерикални карактер, односно да се већ самим опредељењем и уписом ученици сматрају свештеничким кандидатима и да њихово школовање представља само пут до готово извесног ступања у клир, на шта се они и обавезују приликом уписа у богословије. Кроз разматрање одређених карактеристичних канона, аутор најпре подсећа на веру као основни услов за ступање у клир, истичући карактер и снагу те вере, а затим, у делу под називом Социолошко тумачење услова за ступање у клир, разматра специфично значење и функционисање вере у савременом друштвеном контексту. Нарочито скреће пажњу на две карактеристике савременог менталитета – економизам и прагматизам, који значајно утичу на квалитет вере сваког хришћанина, па самим тим и пастира. У закључку, аутор разматра и предлаже начине побољшања средњег црвеног образовања у Србији, који се пре свега састоје у променама приступу и схватању црквеног образовања.

Протојереј ставрофор др Зоран Крстић, ванредни професор
Универзитет у Београду, Православни богословски факултет

Слобода савести и вере представља данас једно од основних права појединца и као такво је гарантовано законодавствима већине савремених држава. Тако 18. члан Универзалне декларације о људским правима коју је Генерална скупштина Уједињених нација усвојила 10. децембра 1948. године[1] каже да „свако има право на слободу мисли, савести и вероисповести; ово право укључује слободу промене вероисповести и уверења…“

Протојереј-ставрофор др Зоран Крстић, ванредни професор
Универзитет у Београду – Православни богословски факултет

Драга браћо и сестре, драге колеге, захваљујем се на љубазном позиву организатора и домаћина да узмем учешћа у данашњем нашем скупу, а у оквирима молитвене осмине за јединство хришћана. Част ми је и задовољство да се, заједно са својим колегама, показујемо као људи који негују дијалог. Само искреним дијалогом се може превазићи осећај самодовољности који се, као једна од суштинских манифестација људског пада, изражава кроз став да ми други, који је различит од мене по било ком основу, није потребан. У неговању и подржавању осећаја самодовољности верујући људи не би требало да учествују. У временима када и свет промовише дијалог као суштинску вредност наше културе верујући људи не смеју да заостају. Сувише често смо у историји били саблазан свету у својим искључивостима и самодовољностима.

Протојереј-ставрофор др Зоран Крстић, ванредни професор
Универзитет у Београду – Православни богословски факултет

Abstract. Поред несумњивог и никада спорног значаја ктиторства за живот Цркве аутор говори о „тамној“ страни ктиторског права. Тражећи потврде и примере у предању свештених канона аутор показује како она могу да буду реметилачки фактор добром црквеном поретку. Проблем се у раду разматра на три нивоа, кроз канонски статус клирика, кроз врсту богослужења у ктиторским црквама и кроз право својине над ктиторским здањем.

Протојереј-ставрофор др Зоран Крстић, ванредни професор
Универзитет у Београду – Православни богословски факултет

Abstract. Аутор у студији разматра основна начела обнове мисионарске делатности Руске православне цркве на основу Концепције мисионарске делатности РПЦ као и Мисиологије које представљају конкретно упутство и уџбеник за њену реализацију. „Друга хришћанизација“ се сматра неопходном из три разлога: један је духовно стање милиона људи ослобођеног од јарма безбожничке идеологије, други је духовно стање савременог друштва „задојеног антихришћанским светоназорским принципима хедонизма и нихилизма“, а трећи је прозелитска делатност различитих верских секти и покрета. Да би се протумачила и разумела поменута основна начела мисије пореде се три историјска тренутка са свим својим специфичностима али и заједничким елементима: прва три века, затим делатност Кирила и Методија и савремени тренутак. Разматрају се „типови“ Цркава које идентификујемо у прва два историјска периода, тј. Црква „малог стада“ и у другом Црква „народа“. Аутор у закључку покушава да да одговор на питање шта се подразумева под „другом хришћанизацијом“ или новом евангелизацијом и колико она може да буде успешна у поновној консолидацији Цркве „народа“, уколико би то био циљ.

Гордана Јоцић, новинар, уредник Радија Златоусти, Крагујевац

протојереј-ставрофор др Зоран Крстић, ванредни професор Православног богословског факултета Универзитета у Београду

Abstract: Аутори у тексту разматрају ставове који су изнешени у чланцима дневних листова „Политика“ и „Данас“ у периоду од 2003. до 2013. године, а поводом иницијатива и мишљења СПЦ у вези са чедоморствима (абортусима). После уводних разматрања и постављања проблематике, износе се и анализирају различити приговори у вези са ставовима СПЦ. У наставку је посебна пажња поклоњена односу чедоморстава (абортуса) и нивоа животног стандарда као и социолошка анализа плуралистичког друштва и статуса актера у јавној сфери кроз анализу појма секуларне државе. Завршни део есеја се односи на указивање на различите врсте антропологија, са освртом на начела лаицистичке англосаксонске биоетике.

Нове књиге - ЦРКВА СВАКУ ИСТОРИЈСКУ ЕПОХУ ВОДИ У БУДУЋИ ВЕКЗоран Крстић, «Хришћанство у вртлозима савремености», Пожаревац – Крагујевац 2016. године

Протојереј ставрофор др Зоран Крстић, професор Православног богословског факултета Универзитета у Београду и ректор Богословије Светог Јована Златоустог у Крагујевцу, након две књиге («Православље и модерност». «Теме практичне теологије», Београд 2012. и «Црква у друштву: у прошлости и садашњости», Пожаревац – Крагујевац 2014), у којима су сабране ауторове студије штампане у периодичним публикацијама на почетку XXI века, објавио је ових дана и трећу књигу – овог пута монографију – «Хришћанство у вртлозима савремености» у којој анализира однос верујућег човека према вредностима савременог друшта «као тему над темама». Она питања која су у претходним дводеценијским теолошко-социолошким истраживањима професора Крстића отварана и на нивоу појединих сегмената разршавана, у овој књизи се уздижу до богословске синтезе о односу савременог животног искуства и хришћанског Предања, и то у светлу задатака практичне теологије.

Хиљаду година од смрти Светог Јована Владимира

„А ко жели да зна које је и какве врлине и чуда Бог благоволео да изврши кроз блаженог Владимира, слугу свога, нека прочита књигу о његовим делима (liber gestorum eius), у којој су дела његова по реду описана, и увериће се доиста како је тај свети човек био једног духа са Господом, и како је Господ у њему становао“ (Летопис попа Дикљанина).

Сава, епископ шумадијски

Међу архивским документима Шумадијске епархије пронађено је предавање куцано писаћом машином које је епископ шумадијски др Сава Вуковић (1977-2001) одржао 1986. године у бечкој фондацији Pro Oriente, основаној 1964. године од стране кардинала Франца Кенига ради унапређења римокатоличко-православног дијалога. Објављујемо га  јер је заиста аутентичан документ „о сведочењу Христа и следовању за Њим верника Шумадијске епархије“, односно о планском настојању овог архијереја како би верници постали „свестан евхаристијски скуп.

СВЕТИ ВЕЛИКОМУЧЕНИК И ПОБЕДОНОСАЦ ГЕОРГИЈЕПрема хришћанском предању, Свети великомученик Георгије (такође Свети Ђорђе) био је римски војник пореклом из Мале Азије. Свети Георгије је један од светитеља који се највише прослављају у Православној Цркви, међутим, такође се слави и у католичким земљама. Овековечен у причи где убија аждају, слави се у Канади, Каталонији, Енглеској, Етиопији, Грузији, Грчкој, Црној Гори, Португалу, Србији, као и у градовима Истанбулу, Љубљани и Москви. Такође је овај светитељ заштитник професија, организација и болесника.

Према предању, рођен је 275/280. године у малоазијској области Кападокији, у богатој и угледној хришћанској породици. Отац му је био војни официр. Још док је био дете, његов отац је страдао за Христа, па се након тога, мали Ђорђе преселио са мајком у Палестину, на мајчино велико и богато породично имање, где је добио достојно образовање. Израстао је у лепог, снажног и храброг младића, па су га као таквог узели у војску, где се брзо истакао својом храброшћу и бојним заслугама. Напредовао је нагло, од обичног војника до трибуна, да би га, већ у његовој двадесетој години, лично цар Диоклецијан произвео у чин комита тј. војводе (најстарији војни чин, којим се постаје и царев саветник).

Страна 1 од 13