КРСТ СВЕТИ - ВИНОВНИК РАДОСТИ И ПОБЕДНИ ЗНАК СПАСЕЊА

У дан Уздизања Часнога крста и Освећења храма Васкрсења у Јерусалиму сва твар се радује јер овај двоструки празник обухвата све спасоносне догађаје, од Христовог Распећа, Погребења и Васкрсења до проналаска Часнога крста од свете Јелене и подизања - Освећења храма Васкрсења; затим Освећење више пута обновљенога Храма и нарочито догађај Обнове - Освећења Храма и Повратка - Воздвижења Часнога крста 630. године под патријархом Модестом (после персијског уништења Храма и одношења Часног крста 614. године).

ДАНАС НА ГОРИ ТАВОРУ АПОСТОЛЕ ОБАСЈАВА БЕЗГРАНИЧНИ ИЗЛИВ БОЖАНСКОГ СЈАЈА!

ДАНАС СЕ ОБЗНАЊУЈЕ СТАРОГА И НОВОГА ЗАВЕТА ГОСПОДАР – ИСУС ХРИСТОС, МЕНИ ДРАГО ЛИЦЕ И ИМЕ, ЗАИСТА НАЈСЛАЂЕ И НАЈЖЕЉЕНИЈЕ И СВАКИ ПОЈАМ СВАДОСТИ НЕПРЕВАЗИЛАЗЕЋЕ.

ДАНАС УШИ ЉУДСКЕ СЛУШАЈУ СТВАРИ НЕЧУВЕНЕ! ЈЕР ВИЂЕНИ (НА ТАВОРУ) ЧОВЕК – СИН ЈЕ БОЖИЈИ, И КАО ЈЕДИНОРОДНИ ЉУБЉЕНИ БИВА ПОСВЕДОЧЕН ДА ЈЕ ЈЕДИНОСУШТАН ОЦУ. НЕЛАЖНО ЈЕ СВЕДОЧАНСТВО, ИСТИНИТО ПРОГЛАШЕЊЕ, ЈЕР САМ РОДИТЕЉ ОТАЦ ИСКАЗУЈЕ ТО ПРОГЛАШЕЊЕ.

НЕКА ПРИСТУПИ ДАВИД И НЕК УДАРИ У БОГОГЛАСНУ ЛИРУ ДУХА, И НЕКА САДА ЈАСНИЈЕ И ИЗРАЖЕНИЈЕ ОПЕВА ПРОРОЧКУ ИЗРЕКУ, КОЈУ ЈЕ У СТАРИНИ ИЗДАЛЕКА ЧИСТИМ И ПРОЗИРУЋИМ ОЧИМА ПРОВИДЕО: ТЕЛЕСНИ К НАМА ДОЛАЗАК БОГА ЛОГОСА, ШТО ЈЕ ИЗРЕКАО КАО БУДУЋИ: „ТАВОР И ЕРМОН – ИМЕНОМ ТВОЈИМ ОБРАДОВАЋЕ СЕ“.

У Цркви Христовој је личност Пресвете Богородице одувек посебно поштована, а један од видова тог поштовања Богомајке јесте и Успенски (Госпојински) пост који је установљен у Њену част.

Захваљујући обимној литератури на нашем језику, у којој се коментаришу византијски извори о успомени на светилиште Мајке Божије поред Цариграда, које је утицало на успостављање у православним Црквама празника Живоносни Источник, могуће је рећи нешто више о томе како је настао овај празник који Срби називају Источни петак, а који је од 2011. године крсна слава Шумадијске епархије

Мада је светилиште Богородице од Извора настало још у V или VI веку, то јест у време владавине ромејских царева Лава I (457-474), односно Јустинијана (527-565), служба (у литургичком смислу) посвећена култу који се ту неговао и обновљењу првобитног храма Мајке Божије, настаје у доба Палеолога, у првим деценијама XIV века. Писац службе и других сродних текстова у славу вишевековних чудотворних исцељења Богородичине цркве од Извора (τής Θεοτόκου τής Πηγής) који брзо попримају богослужбену употребу, је византијски историчар и песник Нићифор Калист Ксантопул између 1308. и 1320. године. Такође, почетком XIV века и Манојло Филес саставља бројне епиграме у част исцељења у Богородичином светилишту.

А Исус на шест дана пре Пасхе дође у Витанију где беше Лазар који умрије, кога он подиже из мртвих. Онде му пак зготовише вечеру, и Марта служаше, а Лазар беше један од оних што сеђаху са њим за трпезом. А Марија узевши литру правога нардова скупоценога мириса помаза ноге Исусове, и обриса косом својом ноге његове; а кућа се напуни мириса од мира.

Онда рече један од ученика његових, Јуда Симонов Искариотски, који га намераваше издати: Зашто се ово миро не продаде за триста динара и не даде сиромасима? А ово не рече што му беше стало до сиромаха, него што беше лопов, и имаше кесу, и узимаше што се меташе у њу. А Исус рече: Остави је! Она је то сачувала за дан мојега погреба; Јер сиромахе свагда имате са собом, а мене немате свагда. Дознаде пак многи народ из Јудеје да је онде и дођоше не само ради Исуса, него и да виде Лазара кога он подиже из мртвих. А првосвештеници се договорише да и Лазара убију; Јер многи од Јудејаца долажаху због њега и вероваху у Исуса.

Црква нас позива на молитвено сећање свих оних који су уснули у нади на Васкрсење и живот вечни.

У црквеним службама поводом празника Рођења Христовог постоје три посебне недеље, две пре, а једна после Божића. То су Недеља Праотаца, Недеља Отаца и Недеља Богоотаца. У Недељу Праотаца (у српском народу познатoj као Материце) помињемо на богослужењима све родоначалнике Народа Божјег, од Адама до Јосифа, заручника Маријиног. Помињемо и све пророке који су проповедали о Христу, од Самуила до Јована Крститеља. У Недељу Отаца (у нас познатој као Оци) прослављамо све Исусове претке по телу који се наводе у родослову у Јеванђељима од Матеја и Луке. У Недељу Богоотаца, после Празника Рођења Христовог, чинимо успомену на Праведног Јосифа, заручника Маријиног и на цара Давида као директног претка Исусовог.

Свети Сава

Благословом Његовог преосвештенства Епископа шумадијског Господина Јована и одобрењем Завода за заштиту споменика културе из Крагујевца, извршене су темељне припреме унутрашњости храма за живописање. Овај труд треба да буде наш допринос прослављању великог јубилеја, двестогодишњици постојања модерне српске државе у чијим темељима је и Стара крагујевачка црква.

Подсећамо све људе добре воље, као и установе и предузећа да могу помоћи својим прилозима живописању Старе крагујевачке цркве. Ваш прилог за осликавање наше заједничке Цркве можете уплатити на број рачуна 205-140974-86 у Комерцијалној банци, или лично, у просторијама Црквеног дома.

Нека Ваш допринос буде на славу Божију, прецима вашим на радост, Цркви и роду српском на духовну корист.

Протојереј-ставрофор др Зоран Крстић, ванредни професор
Универзитет у Београду – Православни богословски факултет

Аbstract. У форми огледа аутор разматра одређене аспекте односа Цркве и савремене српске јавности. Најпре се констатује својеврсна сакрализација медија и даје се кратак историјски преглед токова духовне историје који су довели до таквог стања. Као полазна тачка у даљој анализи аутор разматра Социјалну концепцију РПЦ и један конкретан став о задацима медија који је, по мишљењу аутора, утемељен на менталитету традиционалног, хомогеног друштва. У наставку се дају карактеристике плуралистичког друштва које покушава да надиђе идеолошке ставове из прошлости кроз пример верске и сваке друге толеранције. У оквиру пројекта Српска Православна Црква у штампаним медијима 2003-2013 анализом текстова аутор установљује фаворизовање од стране медија ставова модерности који су, такође, идеолошки, и са становишта савременог друштва анахрони. У завршном делу, уместо закључка, се износи став о незаинтересованости медија са основне хришћанске теме.

Протојереј-ставрофор др Зоран Крстић, ванредни професор
Универзитет у Београду – Православни богословски факултет

Abstract: У овом есеју аутор покушава да одговори на питање постављено у наслову, да ли је данас, уопште могуће теолошки промишљати одређене проблеме са хришћанских позиција због врло јаких и често неприметних наноса менталитета постмодернистичке религиозноисти. После почетног наглашавања тешке позиције хришћанског теолога, даје се увид у европске секуларизацијске и десекуларизацијске процесе и „повратак светога“ у јавну сферу. Тај се увид остварује резултатима истраживања религиозности како у Европи, тако још детаљније кроз резултате најновијих истраживања религиозности у Србији. Аутор сматра да постоје одређени разлози за оптимизам уколико се пореди садашња ситуација са ситуацијом од пре неколико деценија али да, генерално, морамо да будемо врло опрезни у сопственом оптимизму. Постмодернистичка религиозност не значи повратак на традиционалне форме религиозности па чак не значи ни повратак традиционалним европским црквама. Као карактеристике те религиозности аутор наглашава неинституционалност и нарцисоидност уз постављање питања какав нам се бог вратио. У закључним размишљањима се наглашава да савремена ситуација намеће питање о Богу као основно теолошко питање али и да теологија не треба да буде само говор о Богу већ Божији говор релевантан за конкретну људску егзистенцију.

Протојереј ставрофор др Зоран Крстић, ванредни професор
Универзитет у Београду, Православни богословски факултет

Abstract. Аутор у свом тексту разматра неке аспекте многодимензионалног проблема праксе еутаназије из угла хришћанске теологије. С обзиром да постоји обилна литература на многим језицима аутор се ограничава на два, по његовом мишљењу, кључна културолошка питања на којима почива еутаназија, а који имају и своју хришћанску димензију. Прво је табуизација смрти у савременом друштву чиме савремени човек изражава своју немоћ пред чињеницом смрти, покушавајући да је „заборави“, избрише из живота потискујући је на животне маргине и у строгу приватност. Друго је разматрање еутаназије као индивидуалног права на смрт. У оквирима хришћанске теологије човек се доживљава као биће заједнице те тако аутор сматра да чињеница смрти не може бити посматрана као ексклузивно право појединца. Као својеврсни закључак аутор отвара питање значаја палијативне неге терминално оболелих.

Протојереј ставрофор др Зоран Крстић, ванредни професор

– средњошколско црквено образовање у савременом друштвеном контексту –

Abstract. У раду аутор разматра неке, по његовом мишљењу, од кључних аспеката и проблема црквеног средњошколског образовања о коме се већ скорo две деценије расправља али се још није дошло до задовољавајућих резултата. Аутор сматра да је основни проблем овог начина образовања његов искључиво клерикални карактер, односно да се већ самим опредељењем и уписом ученици сматрају свештеничким кандидатима и да њихово школовање представља само пут до готово извесног ступања у клир, на шта се они и обавезују приликом уписа у богословије. Кроз разматрање одређених карактеристичних канона, аутор најпре подсећа на веру као основни услов за ступање у клир, истичући карактер и снагу те вере, а затим, у делу под називом Социолошко тумачење услова за ступање у клир, разматра специфично значење и функционисање вере у савременом друштвеном контексту. Нарочито скреће пажњу на две карактеристике савременог менталитета – економизам и прагматизам, који значајно утичу на квалитет вере сваког хришћанина, па самим тим и пастира. У закључку, аутор разматра и предлаже начине побољшања средњег црвеног образовања у Србији, који се пре свега састоје у променама приступу и схватању црквеног образовања.

Протојереј ставрофор др Зоран Крстић, ванредни професор
Универзитет у Београду, Православни богословски факултет

Слобода савести и вере представља данас једно од основних права појединца и као такво је гарантовано законодавствима већине савремених држава. Тако 18. члан Универзалне декларације о људским правима коју је Генерална скупштина Уједињених нација усвојила 10. децембра 1948. године[1] каже да „свако има право на слободу мисли, савести и вероисповести; ово право укључује слободу промене вероисповести и уверења…“

Протојереј-ставрофор др Зоран Крстић, ванредни професор
Универзитет у Београду – Православни богословски факултет

Драга браћо и сестре, драге колеге, захваљујем се на љубазном позиву организатора и домаћина да узмем учешћа у данашњем нашем скупу, а у оквирима молитвене осмине за јединство хришћана. Част ми је и задовољство да се, заједно са својим колегама, показујемо као људи који негују дијалог. Само искреним дијалогом се може превазићи осећај самодовољности који се, као једна од суштинских манифестација људског пада, изражава кроз став да ми други, који је различит од мене по било ком основу, није потребан. У неговању и подржавању осећаја самодовољности верујући људи не би требало да учествују. У временима када и свет промовише дијалог као суштинску вредност наше културе верујући људи не смеју да заостају. Сувише често смо у историји били саблазан свету у својим искључивостима и самодовољностима.

Протојереј-ставрофор др Зоран Крстић, ванредни професор
Универзитет у Београду – Православни богословски факултет

Abstract. Поред несумњивог и никада спорног значаја ктиторства за живот Цркве аутор говори о „тамној“ страни ктиторског права. Тражећи потврде и примере у предању свештених канона аутор показује како она могу да буду реметилачки фактор добром црквеном поретку. Проблем се у раду разматра на три нивоа, кроз канонски статус клирика, кроз врсту богослужења у ктиторским црквама и кроз право својине над ктиторским здањем.

Протојереј-ставрофор др Зоран Крстић, ванредни професор
Универзитет у Београду – Православни богословски факултет

Abstract. Аутор у студији разматра основна начела обнове мисионарске делатности Руске православне цркве на основу Концепције мисионарске делатности РПЦ као и Мисиологије које представљају конкретно упутство и уџбеник за њену реализацију. „Друга хришћанизација“ се сматра неопходном из три разлога: један је духовно стање милиона људи ослобођеног од јарма безбожничке идеологије, други је духовно стање савременог друштва „задојеног антихришћанским светоназорским принципима хедонизма и нихилизма“, а трећи је прозелитска делатност различитих верских секти и покрета. Да би се протумачила и разумела поменута основна начела мисије пореде се три историјска тренутка са свим својим специфичностима али и заједничким елементима: прва три века, затим делатност Кирила и Методија и савремени тренутак. Разматрају се „типови“ Цркава које идентификујемо у прва два историјска периода, тј. Црква „малог стада“ и у другом Црква „народа“. Аутор у закључку покушава да да одговор на питање шта се подразумева под „другом хришћанизацијом“ или новом евангелизацијом и колико она може да буде успешна у поновној консолидацији Цркве „народа“, уколико би то био циљ.

Гордана Јоцић, новинар, уредник Радија Златоусти, Крагујевац

протојереј-ставрофор др Зоран Крстић, ванредни професор Православног богословског факултета Универзитета у Београду

Abstract: Аутори у тексту разматрају ставове који су изнешени у чланцима дневних листова „Политика“ и „Данас“ у периоду од 2003. до 2013. године, а поводом иницијатива и мишљења СПЦ у вези са чедоморствима (абортусима). После уводних разматрања и постављања проблематике, износе се и анализирају различити приговори у вези са ставовима СПЦ. У наставку је посебна пажња поклоњена односу чедоморстава (абортуса) и нивоа животног стандарда као и социолошка анализа плуралистичког друштва и статуса актера у јавној сфери кроз анализу појма секуларне државе. Завршни део есеја се односи на указивање на различите врсте антропологија, са освртом на начела лаицистичке англосаксонске биоетике.