Свети Никола је рођен у граду Патара у области Ликија у Малој Азији, на прибријежију Средоземног мора, од родитеља Теофана и Ноне, у време римског цара Валеријана. Још као дете Никола је показивао необичне душевне дарове. Када је одрастао и изучио школе, желио је да ступи у свештенички чин, те га његов стриц, архиепископ, произведе за свештеника града Мира.

Када Николи помреше родитељи, који су били врло богати, он поче од свог наследства помагати сиротињу, делећи милостињу и удавајући сироте девојке. По смрти његовог стрица, епископи и свештеници из Ликијске области, искупе се да изаберу новог архиепископа и договоре се да изаберу највреднијег и најтачнијег у извршавању дужности. Пошто су се уверили да је управо Никола такав, изаберу га за архиепископа мирликијског.

Као архиепископ Никола је поучавао народ у вери, не само у цркви, већ и по домовима, на улици и на сваком месту. Младић је саветовао, обилазио болесне, сужње откупљивао и пуштао на слободу, жалосне је тешио, а грешницима је показивао пут и начине да се поправе.

Управо је из штампе изашла књига Како је Библија постала књига, аутора Вилијама Шнидевинда. Реч је о врсном делу које се бави настанком Библије, прецизније речено разумевањем разлога због којих је Библија написана, да би касније постала Свето Писмо (стр. 14). Проблематика везана за настанак и формирање канона свештених књига Старог и Новог Завета је нешто што је одувек занимало нашу јавност, тако да смо коначно добили дело које ће сваком знатижељном читаоцу појаснити ствари везане за формирање свештених списа, а у исто време и развејати нека погрешна мишљења и митове који преовлађују у широј јавности.

СВЕ ЈЕ ЛЕПОТИ ПРИЧАСНО

(Из Велике Катихезе)

Следећи доказ су нам предали наши Оци и он није само нека митска прича, већ прича која природно побуђује нашу веру. Постоје два начина разумевања весцеле постојеће твари: оно које се односи на ум и оно које се односи на чула, и поред њих нема ничега другог што може да се открије у природи постојећег, а што превазилази ову поделу. Даље, између ова два света се налази велики међупростор, тако да чувствено не обухвата особине умног, нити оно укључује особине својствене чувственом, већ сваки од њих добија свој формални карактер од њима супротних особина.

Уметничка омилија јавља сеу четвртом веку а њен изумитељ је – Свети Јован Златоусти. Оваква проповед има особине омилије и тематске проповеди; строго се ослања на Свето писмо, користи мноштво цитата; но читав садржај обрађен је на начин узвишен и поетски. Златоусти из дневног зачала (Јеванђеља или Апостола) узима један стих и обрађује у проповеди, повезујући га са упоредним местима из Старога и Новога завета (нико се пре, а ни после Златоустога није у тој мери држао Светога писма). Али, непревазиђеног егзегета и ненадмашног беседника у највећој мери одређује други дар – ако су Григорија Богослова називали проповедником ума, Јована Златоустог ваља назвати проповедником срца. Изузетно познавање људске душе и неизмерна љубав, којом одише свака изговорена реч његова, не остављају нити један сегмент људског живота неразјашњеним и недотакнутим у проповедима.

Има јунаштва над јунаштвом и подвига над подвигом. Свети Епифаније Кипарски позвао на ручак Илариона Великог, па да би показао што веће гостољубље према свом знаменитом госту изнесе на трпезу печено пиле и понуди. Рекне му Иларион: “Опрости, но од када се замонаших не једох ништа заклано!” На то Епифаније: “А ја од када се замонаших не легох никад у постељу докле најпре не опростих противнику своме!” Удивљен Иларион рече: “Твоја је врлина, свети Владико, већа од моје!” - Ово је велика поука за све нас. Превасходна је ствар пост, али је још превасходнија опраштање увреда. Постом се човек вежба за великодушност, а опраштањем увреда показује великодушност. Оно претходи овоме, но само оно не спасава без овога.

Свети Николај Жички

Овог дана празнује се и пренос моштију Светог Георгија из Никомидије у Лиду Палестинску, где је пострадао у време цара Диоклецијана. Пре него што је предао душу своју Господу, Свети Гергије је замолио свога слугу да му тело однесе у Палестину, одакле му је била мајка родом и где је имао велико имање које је раздао сиромасима. Слуга је тако и урадио.

Протојереј-ставрофор др Зоран Крстић, ванредни професор
Универзитет у Београду – Православни богословски факултет

Почетком јуна ове године у културном додатку Политике се појавио текст нашег познатог и признатог редитеља Александра Мандића под називом Моја црква, цунами и ја у коме, најпре, описује скорашњи сусрет са својим парохијским свештеником приликом резања славског колача, а затим и низ својих размишљања о месту и начину деловања Цркве и појединих њених чланова у савременом српском друштву да би завршио речима поштовања према блаженопочившем патријарху Павлу кога узима као пример и узор.

Г. Мандзаридис, В. Јулцис, Ј. Петру, Н. Дзумакис -Teме хришћанске етике, Каленић, превод са грчког Јелена Касапис, стр.174

Издавачка кућа Каленић је обогатила нашу црквену јавност још једним уџбеником из области хришћанске етике. Реч је о приручнику за православни катихизис за завршни разред средњих школа, који су потписали еминентни грчки етичари. Дело обилује разноразним темама које су актуелне и које тангирају модерног човека а посебно младе.

протојереј ставрофор доц. др Зоран Крстић
Универзитет у Београду – Православни богословски факултет

Друштвени контекст

Савремени друштвени контекст у коме се одвија наш живот карактеришу, између осталог, и неизвесност и промене. Промене су толико брзе и обухватне да им нико и ништа не може избећи. Оне не остављају, или бар све мање остављају, могућност за дуготрајни осећај сигурности. Све се мења и све је непрестано упитно. Јучерашње сигурности су данашње неизвесности.

Овај вихор друштвених кретања који називамо постмодерном или касном или другом модерном не може да мимоиђе ни Цркву, а ни личну веру свакога од нас појединачно. Упитно је, како место, тако и улога Цркве у савременом свету али и аутентичност наше личне вере. Вера и Хришћанство нису више једини начин тумачења света и историје као што је то било у традиционалним, предмодерним друштвима. И Хришћанство се налази на „духовном тржишту“, у све тежој и жешћој конкуренцији са другим виђењима и тумачењима (космотеоријама)  човека, света, друштва и историје. Ништа се више не подразумева и све је потребно проверити и наново доказивати сопственим примером и сопственим животом.

Рођење светог Јована Претече и Крститеља Господњег. На шест месеци пре свога јављања у Назарету Пресветој Деви Марији велики Гаврил, архангел Божји, јавио се првосвештенику Захарију у храму Јерусалимском. Пре него што је објавио чудесно зачеће безмужне девице, архангел је објавио чудесно зачеће бездетне старице. Захарије не поверова одмах речима весника Божјег, и зато му се језик веза немилом, и остаде нем све до осмог дана по рођењу Јовановом.

Живот сваког православног хришћанина треба да буде подвижнички. Без нашег духовног и телесног труда, потпомогнутог Божјом благодаћу, немогуће се ослободити силе греха и сјединити са Господом. Зато пост у православној духовности заузима веома важно место и без њега нема напретка у ниједној хришћанској врлини. У давној прошлости, појам поста обухватао је потпуно уздржавање од било какве хране, да би касније попримио смисао уздржавања од једне врсте хране која се назива „мрсном", тј. оном која у себи садржи масноће животињског порекла, али, у одређеним периодима и од хране која је спремана на биљним масноћама. Тако у чисто посну храну спадају: хлеб, поврће, воће и разни други плодови. Посебну врсту поста представља „сухоједење", које подразумева употребу само некуване, дакле суве посне хране.

протојереј ставрофор др Зоран Крстић

Драга браћо и сестре,

велико ми је задовољство и незаслужена част што се данас налазим међу вама на овом тако значајном историјском и духовном месту, а поводом теме која је најдубље повезана са нашим животима и нашом будућношћу. Европске вредности и процес глобализације су те неисцрпне теме којима људи различитих животних усмерења и погледа и из различитих делова Европе могу, као што је то и нормално и очекивано, приступити на различите начине. Оно што бих желео да предложим у наставку вашој пажњи и љубави, је најопштије размишљање о глобализацији једног човека који живи у источној Европи, у земљи која се налази у транзицији, у Србији, а затим размишљање једног православног свештеника о европским вредностима.

ПЕТОКЊИЖЈЕ – ИЗРАЗ И СВЕДОЧАНСТВО БОЖИЈЕГ ОТКРОВЕЊА

Протојереј ставрофор мр Рајко Стефановић, „Историјат проблема Петкњижја“, Каленић, Крагујевац 2011

Професор Драган Милин (ментор овог рада) истиче у предговору да се у књизи Историјат проблема Петокњижја излаже читава историја питања аутора Петокњижја (да ли је Мојсије написао овај део Старог завета) и објективно процењују поједина гледишта, односно да рад приказује најновије стање у библијској науци по овом врло важном питању. До оваквих резултата аутор је дошао анализирајући ову тему кроз следећа поглавља: Мојсије као писац Петокњижја; Аргументи против Мојсијевог ауторства Петкњижја; Историјат критике Мојсијевог ауторства; Савремене теорије о постанку Петокњижја и Постанак Петокњижја у светлу предања Православне Цркве.

Данас, 3. јуна по новом, а 21. маја по старом календару, наша Света Црква слави Свете Цара Константина и Царицу Јелену. Овим светитељима посвећен је велики број храмова у нашој Цркви. Поменућемо - Вождовачку цркву у Београду, цркву Светог Цара Константина и Царице Јелене у Великом Трновцу која је пред две године уочи славе оскрнављена од стране албанских екстремиста, црква на Љубишу, на Сељашници код Пријепоља, у Коретишту код Гњилана, у Ивањици, у Стекеровцима код Гламоча, у Томини код Санског Моста... Према народном предању, које је записано у 17. веку, манастир Тврдош су подигли византијски цар Константин и његова мајка - света царица Јелена, у четвртом веку. Данашњи празник се, као градска слава, посебно свечано прославља у Нишу - граду где је и рођен овај многозаслужни утемељивач хришћанства. Као еснафску славу овај празник прослављају кујунџије и железничари.

Протојереј-ставрофор др Зоран Крстић, ванредни професор
Универзитет у Београду – Православни богословски факултет

Јудео-хришћанско предање није током дуге историје свога постојања изградило, боље рећи, прецизно формулисало учење о злу које бисмо могли назвати демонологијом. Али у њему зато чврсто и константно постоји знање о томе да зло тј. да зли једноставно постоји и да су његова дела страшна и свуда присутна током целе историје људског рода. Отворимо ли новине зло је ту. Упалимо ли телевизор, пред нама ће само током једне вечери продефиловати незамисливо велики и болесно маштовити број призора зла. Оно нам је фасцинантно, морбидно привлачно, застрашујуће и у исто време интригантно. Pompa diaboli изгледа моћно, наметљиво и непобедиво.

У Историјском архиву Крушевца чува се ратни дневник једног хлебарника српске војске из Балканских ратова. Он је учествовао у ослобођењу Једрена од Турака 1913. године. Дневник је водио свакога дана. После турског пораза и напуштања Једрена он је забележио: „Мустафа Паша, среда, 20. март 1913. године. Господин Костоглу ми причао о Бици на Марици, под краљем Вукашином, код Черномена - Черомена. Вели ми да има једно тепе (старо место, п.п.), Срб Сенди код Мустафа Пашине станице - на северу код Новог Села. Ту је била жандармеријска касарна. Кад су ту копали, нађен је гроб са врло много покопаних, отуд и назив Срб Сенди - Срб угаснуће - Пропаст Срба".

ПОНЕДЕЉАК (5. НЕДЕЉЕ ПОСТА)

Очи су Господње на сваком месту, гледајући зле и добре (Прич. 15,13). О, кад би се овога увек сећала разумна твар! Тада не би смела не само грешити јавно и предавати се телесним излишностима, већ ни у унутрашњости, у покретима срца, не би допустила ништа што Богу није угодно. Стајала би она тада као војник пред царем на бојном пољу, са свом пажњом и строгошћу према себи, како не би испало да зна своју дужност и како због тога не би потпала под гнев и казну цареву. Дужности су њене заповести Божије, које одређују начин мишљења који јој је својствен, а и то каква је дужна да буде у својим осећањима и расположењима. У свему томе била би она тада у потпуности исправна.

Протојереј-ставрофор др Зоран Крстић, ванредни професор
Универзитет у Београду – Православни богословски факултет

Друга половина 19. века је била буран период у историји западне Европе. Социјални немири и захтеви појединих покрета, посебно радничких, убрзано су мењали западна друштва, указујући на нарасле друштвене неправде, залажући се на различите начине и различитим, па и револуционарним, средствима за већу праведност у друштву и решавање тада горућег “радничког питања”. У свим тим догађајима Римокатоличка црква се није могла наћи по страни. Напротив, она је имала врло активну улогу и јасан став у вези са настанком идеје социјализма у том периоду. По мишљењу Ж. Мардешића, то је био трећи изазов и треће сучељавање Римокатоличке цркве са модернитетом. Ова, за нашу тему корисна анализа, тумачи крупне историјске догађаје у западној Европи и учешће и реакцију Римокатоличке цркве на њих на оригиналан начин[1].

Часни крст као символ и знак Христа

Часни крст је најсветији знак и символ наше вере. Све Свете тајне се свршавају призивом Светог Духа и печатом крста: крштење, мирпомазање и божанска евхаристија. Сви свештени благослови су у знаку крста. Свештени храмови, свештени предмети и одежде освећују се часним крстом. Незамислива је било која лигургичка радња или скуп без крста. Крст је и највернији друг сваког православног хришћанина, од тренутка кад се родимо до наше смрти. Крстом се означава и гроб сваког хришћанина.