СВЕТА АРХИЈЕРЕЈСКА ЛИТУРГИЈА У МАНАСТИРУ ЛИПАР

СВЕТА АРХИЈЕРЕЈСКА ЛИТУРГИЈА У МАНАСТИРУ ЛИПАР

Дана 7. маја на трећи дан Васкрса, Његово Преосвештенство епископ шумадијски Господин Г. Јован служио је Свету Архијерејску Литургију у манастиру Липар.

Његовом Преосвештенству саслуживало је како свештенство и свештеномонаштво шумадијске епархије, тако и гости из епархије жичке и крушевачке.

По благослову епископа Јована верном народу се обратио протојереј-ставрофор Зоран Крстић, ректор Богословије Светог Јована Златоустог у Крагујевцу следећим речима:

„Христос Васкрсе, браћо и сестре!

У ове светле, најсветлије, најрадосније дане, или да то кажемо језиком Библије, у овај дан један, први дан стварања, или отачким речником речено, у овај осми дан, осми дан који надилази сва наша историјска бројања и редослед који припада вечности и који је најрадоснији, најсветлији, незалазни осми дан Царства Божијег, готово да је у тај дан неприлично говорити. Јер оно што хришћанско срце има жељу у ове дане јесте да само непрестано и непрестано изговара „Христос Васкрсе“. Као што видите и наше Богослужење у ове дане готово да се само од тога састоји, да непрестано и непрестано говоримо, и да нам никада не досади да то понављамо, „Христос Васкрсе“. Јер одакле, рекао бих таква задивљеност и таква зачуђеност? Сетимо се само или помислимо заправо на недељу антипасхве, ову недељу која нам иде, или на Томину недељу и на тај догађај, како се то у народу назива и карактерише апостол као неверни Тома, а заправо у нашој химнографији то његово неверје се назива добрим. Дрзгим речима, та невера јесте она крајња задивљеност, зачуђеност из које заправо произилази ово наше непрестано „Христос Васкрсе“. И ми желимо да кажемо као што ћемо и чути Тому следеће недеље „Па зар је то могуће?“. Зар је могуће да после свега што је учинио за нас, Христос нам и то дарује? Дарује нам оно што је људска душа од увек желела. Јер да бисмо разумели и прихватили тај велики дан вечног живота и спасења он мора да одговара нашој највећој жељи. Јер само тај спој велике жеље и великог дара даје оно што је заиста и у правом смислу те речи жеља, највеће. Јер ако би нам Господ даровао нешто што он сматра да је највеће, а ми то не доживљавамо као нешто значајно, ту већ видимо да нешто није у реду. Са наше људске стране највећа жеља, били ми тога свесни или нејесте живот. То је оно што ми желимо. Дакле, то је оно што човек највише и најдубље жели, да живимо, и то да живимо вечно. И то нам је даровано. Оно што јесте наш једини задатак, јесте да прихватимо тај дар. Само треба да волимо Господа и да прихватимо оно што нам он дарује, ништа више. Нема ту никаквог нашег труда, нити наше заслуге, само да се дар прихвати. И то онај највећи дар за чим наше срце жуди. И како је то говорио наш један блажени отац да се човек не може уско спојити док не почине у Господу. Све оно што мисли да му може доне задовољство и срећу и спокој, било да се ради дакле о моћи, новцу или што год, неће се човек задовољити у томе. Дакле, оно што жели људско срце, јесте само Господ. И то Господ Животодавац.

Ето, не желећи да злоупотребљавам даље ваше стрпљење јер заиста да то поновим изгледа неприлично у ове дане, било што говорити, само изнова, изнова, са највећом радошћу говорити „Христос Васкрсе“. “

Беседа протојереја-ставрофора проф. др Зорана Крстића, ректора Богословије “Светог Јована Златоуста” у Крагујевцу и редовног професора Православног богословског факултета Универзитета у Београду

Такође је пресечен и славски колач поводом манастирске славе. А сестринство манастира, на челу са игуманијом Тавитом припремило је трпезу љубави за све присутне.

Свештеник Срђан Ђорђевић