На почетку предавања присутне је поздравио протојереј-ставрофор Марко Митић захваливши се Епископу Јовану на благослову, а Епископу Илариону на љубави коју је показао према цркви у Лазаревцу да и поред обавеза које има на распетом Косову и Метохији буде са нама.

У светлости празника Воздвижења Часног Крста Преосвећени Владика је подсетио присутне на догађаје победе Светог цара Константина над Максенцијем на Милвијском мосу и проналажења Часног Крста у порушеном Јерусалиму који је патријарх Макарије уздизао не би ли народ видео Часно Дрво из даљине, због чега се и у данашње време понавља тај покрет уздизања Часног Крста у нашим храмовима које нас подсећа на Онога који је распет, који је васкрсао и који се вазнео и седи са десне стране Оца, а који је знак крста својим додиром преобразио из знака ругла, проклетства и анантеме у знамење живота и победе. Преосвећени је подсетио да знак крста познају све културе, али оно по чему је крст у антици био најпознатији и одакле долази његов латиниски назив crux или грчки σταυρός означава место срама, место проклетства и потребу одстрањивања, изоловања и кажњавања онога због кога страда читава заједница. Заснивање идентитета на негацији, на чему почивају сукоби у друштву, није постојало само тада, постоји кроз супртстављене фракције и у Христово време, а постоји и данас. Распеће је међутим Истина. Истина је лудост (1. Кор.1,23) Бог који се јавио човеку и који се касније јавио као човек, са којим да бисмо ушли у заједницу морамо да се принесемо на жртву Богу разапињујући и свој разум и своје биће и да све препустимо Богу. Људи су склони да локализују зло, да га одвоје од себе, да га персонификују и да се потруде да га униште не би ли било боље свима, а са Господом Христом уместо да је тај кривац на крсту, а да су сви остали исправни како је бивало раније, дешава се да је само тај што страда на крсту да је Он прави, да је Он исправан и да је Он Вечна Истина. Том инверзијом Христос нас поново сабира, формира нову заједницу, али не у крви неког другог, него у својој крви формира заједницу која се зове Црква Божија.

Преосвећени је завршио речима да је свакоме благодат на дохват руке, али ми на жалост не одустајемо од свог рационалног концепта благодати, духовног живота и очекивања сензације у њему. Робујемо томе да се не препуштамо распећу и тој ,,лудости'' коју носи Часни Крст, не можемо да се одрекнемо сигурности коју нам пружа разум и наша побожност и самим тим не можемо да ступимо у простор веће слободе. Хришћанин је човек који пружа руке и на једну и на другу страну и сведочи да је љубав изнад свих наших завађености и проклетстава, закрвљености, насиља и да у љубави Васкрслога Христа учествојемо у Трпези вечног живота.

Предавање Његовог Преосвештенства Епископа новобрдског и викара Његове Светости Патријарха српског Господина Порфирија Господина Илариона