Лепоти богослужења допринели су Српски православни појци из Београда.

У својој Богонадахнутој беседи наш Архијереј је рекао: „У име Оца и Сина и Светога Духа! Браћо и сестре, у Цркви Христовој све бива од Оца кроз Сина и у Духу Светоме. И тако нас је данас Дух Свети сабрао у овоме светоме храму, а о празнику прародитеља Пресвете Богородице Јоакима и Ане, којима је овај Свети храм и посвећен. Да се данас, као што верујем ви увек радите и чините, Богу помолимо. Да се помолимо Мајци Божијој и њеним праведним родитељима и да нам они, ако је то икако могуће драга браћо и сестре, буду пример и узор у нашем живот. Да нам буду пример и узор родитељи Пресвете Богородице, на првом месту у својој праведности. Зато их називамо праведнима. Ако праведно живимо, као што су они живели, онда треба и да очекујемо благодатни дар Божији. Живот у праведности, драга браћо и сестре, то је прави хришћански живот. Зато ће цар Давид и рећи – не видех праведника остављеног, ни деце његове да просе. Неће Бог оставити праведног човека. Могу га сви људи оставити на овоме свету. Могу га сви људи оклеветати. Могу га сви људи прогнати. Но, Бог га неће оставити. Јоаким и Ана би требало да буду пример и узор у праведности.

Поред праведности Свети Јоаким и Ана би требало да буду пример и у молитви, у истрајности. Бог узвраћа на нашу молитву, зависно каква и колика нам је вера. Зависно и од тога како се молимо. Кад се молимо требало би да разговарамо са Богом. Да бисмо разговарали са Богом потребно је да се припремимо. Као што се припремамо кад идемо на састанке са неким „високим човеком“, размишљамо шта треба и како да кажемо. Како треба да поступимо, како треба да приђемо. Е, па кад је то тако у овоземљаском животу и пред овоземаљским људима, шта да кажемо каква нам тек молитвена припрема треба да разговарамо са Богом. Није ни чудо што су Свети Оци говорили да је молитва побожни разговор душе човекове са Богом. Ту молитвеност Јоаким и Ана су пренели на своју кћерку Пресвету Богородицу. Шта је она радила у храму, кад је била одведена као девојчица од три године? Данас нам Јеванђеље каже шта је радила – молила се, читала Свето Писмо и слушала. И не само да је слушала, него је и испуњавала оно што је слушала. Ето нам и ту још једног примера. Имамо безброј примера ми хришћани на које треба да се угледамо. А не да се угледамо, ако могу тако да кажем, на непримере, као што нажалост то понекад и чинимо. Као што смо могли видети пре неколико дана, знате на шта мислим и о чему говорим. На то не би требало никад и никако да се угледамо. Да ли је потребно да се на то угледају родитељи? Да ли је потребно да се на то угледају деца? Сачувај нас Боже од тако нечега! Угледајмо се на Бога, да би Бог нас погледао. Угледајмо се на Пресвету Богородицу и Светитеље Божије, да би се они молили за нас.

Ми смо јуче, као што знате драга браћо и сестре, прославили празник рођења Пресвете Богородице. Оне која је постала мајка васцелога рода људскога. А када је Богородица мајка васцелог рода људскога, она је и мајка сваког појединачно од нас, драга браћо и сестре. Како је дивно када деца имају родитеље! Још дивније је када имају праве родитеље. Не само оне родитеље који телесно рађају, него на првом месту они који духовно рађају. Прави родитељи су они који уливају веру у душу своју деце, који уливају оно што је добро, праведно и честито у биће своје деце. Празник који смо јуче прославили и који Црква прославља богослужбено ових дана говори нам како је она својим рођењем поставила почетак нашег спасења, јер се једино њом – Пресветом Богородицом – земаљско сједињује са небеским. Род људски сједињује се са анђелима, са Светитељима.

Овим даном и овом службом, коју ми данас служимо сви заједно, ми прослављамо и узносимо благодарност Богу, али и благодарност и Јоакиму и Ани, који су нам породили тако диван пород. Али, није било лако ни у оно време Јоакима и Ане да буду родитељи, као што ни данас није лако. Није било лако у оно време сачувати веру у Бога, није било лако ни онда сачувати брак, а да не говорим о данашњици. Статистика каже, нажалост, да је код нас у Србији сваки трећи брак растурен. Шта је то? Нема се вере, нема се поверења, нема се љубави. Мало ко хоће данас да се жртвује, а може ли брак опстати без вере, без заједнице, без жрртвовања, без љубави? Може ли данас брак данас, као и увек, да опстане без одрицања? Човек у заједници мора много тога да се одрекне да би живео животом заједнице. А та заједница на првом месту јесте Црква Христова и ми, браћо и сестре, који смо крштени у тој Цркви. Није било Јоакиму и Ани лако да сачувају брак, јер су били прокажени. Нису имали порода. У оно време дом који није имао порода је сматран за грешан. Такво је било схватање у то време. Није им било лако да очувају брак, јер су их осуђивали и њихови најближи. Но, остали су јаки у вери и љубави. Били су свесни да је потребно да се жртвују једно за друго ма шта да им се деси. Тако би требало и данас да буде, да такви буду и данашњи бракови.

Свети Јоаким и Ана су се оградили на првом месту смирењем. Зато су то смирење пренели и на њихово дете – Пресвету Богородицу. Када је Архангел Гаврило дошао да јој јави да ће родити Спаситеља света, она је могла да одбије. Шта би онда било са родом људским? Да ли би дошао Господ у овај свет? Да ли би се жртвовао Господ за нас? Него је она управо у том смирењу рекла Архангелу Гаврилу, а да се притом није погордила, “ево слушкиње Господње нека ми буде по речи твојој”. О, браћо и сестре! Кад бисмо ми мало чешће размишљали о овој поруци Пресвете Богородице, нека ми буде по речи твојој, па да и ми кажемо – нека нам буде Господе по речи твојој. Нека нам буде Господе по речима Светог Јеванђеља. Када бисмо се макар колико-толико трудили да живимо по речима Јеванђеља, све би нам другачије било у животу. Не би било злобе, мржње и пакости међу људима. Не би било, што би се рекло, ни крађе, ни свађе. Не би било ни убистава, која нажалост преобилују и у нашем народу. Јоаким и Ана су се оградили смирењем, љубављу, вером и надом да их Бог неће оставити и да ће им услишити молитву и како се тамо каже – скинути срамоту са њих. Понављам, у то време мислили се да ко нема деце да је то срамотно. Бог видевши њихово смирење, њихову молитву, њихову упорност, Он им је скинуо срамоту тиме што су постали родитељи. И то не обичног детета, него детета које ће нам родити Спаситеља света. Детета које ће постати мајка целог рода људскога.

Дакле, драга браћо и сестре, из овога примера можемо се поучити шта то значи права и чврста вера у Бога. Можемо се поучити шта значи стрпљење и истрајност у молитви. Зато бих ја вашој љубави и пажњи хтео да кажем управо неколико речи о молитви. Молитва нам је увек потребна. Поготово у времену у којем живимо. Времену у којем, често кажем, је много тога обезвређено. Када су вредности замењене. Када живимо у времену у којем се појединии упорно труде да наметну оно што је одувек било стидно у роду људскоме, поготово у роду српскоме. Треба нам молитва, јер ми сами не можемо да се одржимо. Ни као људи, ни као народ Божији. Зато је потребно да будемо истрајни у молитви. Не смемо у молитви да будемо млаки. Кад се молимо да се саберемо у себи. Да повежемо наш ум са срцем. Са бићем. И да ум, срце, вољу и биће кроз молитву предамо Господу. И да кроз молитву кажемо Господу – Господе, ја нисам способан да владам собом. А владати собом то је најтеже. Човек ће лакше владати са не знам колико хиљада људи, него што ће владати собом. Зашто? Зато што ће стално бити према себи снисходљив. Но, ми ако не владамо собом, а не можемо владати собом ако нисмо са Богом. Ако нисмо са Богом, онда ћемо бити са оним другим, оним који је против Бога и свега онога што је честито, ваљано и поштено. Дакле, о молитви дивно нам каже Свети апостол Павле – “у молитви будите истрајни, бдијте о њој са захвалношћу”.

Онај који се моли он зна да буде и захвалан, он зна и да заблагодари. Онај који се не моли он не зна ни за благодарност. На првом месту не зна да заблагодари Богу, а да не говоримо о другом човеку. Не зна да заблагодари другом човеку када му учини или даје. Зашто? Зато што неблагодарни мисле да је свако дужан њима да даје нешто, али ја зато нисам дужан да дајем никоме ништа. Не може! То није хришћански. Хришћански је – дај да би очекивао да добијеш. Шта дајеш, то и добијаш. И овог пута ћу поновити ону своју мисао: 'затворена рука не само што не може ништа да дâ, него не може ништа ни да прими'. Не може да прими ни благослов да прими. Човек се често греши о благослов Божији, па мисли није ми благослов важан. Благослов је живот! Ако живиш по благослову, ти живиш живот јеванђелски. Живиш живот Цркве. Живиш живот у послушности Богу и Цркви. Дакле, овим речима Свети апостол Павле нас саветује да би требало да у сваком тренутку, да бисмо могли бити хришћани, будемо у молитви. Зато је молитва пут ка Господу. Молитва је сусрет човека са живим Богом, Богом Свевидећим, Богом Свеприсутним. Молитва је, као што рекох, разговор са Богом. Ако не умемо кроз молитву да разговарамо са Богом, онда верујте ми не умемо ни правилно да разговарамо међу собом. Молитва смирује човека. Молитва га чини да чезне за Богом и да чезне да чини добро. Живот и молитва су потпуно неодвојиви. Свети Оци ће рећи да онај који се не моли, ни не живи. Неко ће рећи – многи се не моли па живе. Они носе облик човека, а да ли су људи Божији? Да ли су испуњени Богом или су испуњени собом? Човек кад испуни себе собом, ту нема места за Бога, иако он стално другачије замишља и другачије говори. Бог није насилан и Он не разваљује наше срце да се он у нас усели. Он куца, Он тражи, Бог моли створење своје да отвори срце своје да уђе у њега. А створење шта чини? Не обраћа пажњу, не чује то куцање. Као што не чујемо ни куцање, као што не слушамо често ни савете. Онда смо затворили се у себе. Како моји Студеничани кажу за таквог човека – узео је он сам себе у своје руке. И сам себе води кроз живот. Тај који сам себе води кроз живот неће далеко да стигне. Кад-тад ће доживети пропаст и трагедију духовну. Зато треба да се предамо Богу и да будемо вођени Богом, Црквом и Јеванђељем. Живот без молитве је живот којем недостаје његова најважнија димензија. Значај молитве је у томе да се самим животом открије и утврди чињеница да све има димензију вечности. И да све има меру бесконачности. Како кажу опет Свети Оци што су плућа за тело, то је молитва за хришћанина. Могу ли плућа да функционишу без ваздуха? Не могу. И зато треба да схватимо да нам је молитва тај прави божански ваздух. Од тог ваздуха се нећемо угушити, од тог ваздуха ће нам се проширити све наше вене. То је благи вихор, то је благо струјање божанског ваздуха у нама, ако немамо божанског ваздуха у себи онда ће нас овај земаљски загушити. И не само загушити, него ће нас нажалост и угушити.

Ништа се, драга браћо и сестре, јеванђелско, ништа се божанско, ништа вечно се не може доживети без молитве. Па, ако баш хоћете, ни једна заповест се не може остварити без молитве, тј. ако јој молитва не притикне у помоћ. Јеванђелске врлине, као што су нпр. милосрђе, као што је љубав, трпљење, то имају махом посла са човеком и земљом. А молитва у ствари има посао са небом и са Богом. Без молитве нема праве љубави, а мера љубави је мера молитве и обратно. Речју, молитва треба да буде садржај човековог живота на земљи, јер је она живот и Светих ангела и Светитеља на небу. И зато треба, драга браћо и сестре, да се угледамо на њих. Прави хришћанин је онај који једнако стоји на молитви са Богом, који једнако стоји у добром односу са Богом и једних са другим. Такви су били Јоаким и Ана.

Ми хришћани смо позвани на овај свет да сведочимо истину, али не можемо сведочити истину ако истином не живимо. Ми смо овде послати, на овај свет, да кажемо да се без обзира шта се дешава на свету и око нас да се можемо спасити. И да докажемо да би овај свет опет могао да буде рај. Онакав какав га је Бог у почетку створио. Управо због свега овога, а посебно данас када прослављамо родитеље Пресвете Богородице, морамо се осврнути на сами себе и на своје време, чији дух није дух стварања породице и доброте, већ дух разарања. Зар нећемо себи поставити питање шта је у ствари разлог и у чему је корен суровог и мрачног невремена које се надвило над светом и довело га на руб пропасти? Зар нисмо ми рушиоци те домаће Цркве? Домаћу Цркву је Апостол Павле назвао породицом. Кад рушимо породицу, ми рушимо Цркву. Тада рушимо и себе и државу. Све од породице настаје. Зато је породица корен и тај тврди, чврсти темељ на којем треба себе да зидамо као грађевину. И зато често кажем – оно што се не понесе са кућног прага, никаквом дипломом нити учењем нећемо моћи да стекнемо. Човек оно што понесе са кућног прага, то га прати читав живот. Другим речима, или те прати благослов или те прати неблагослов.

Дакле, браћо и сестре, не смемо да се лишимо Светог Предања и оно што смо примили од наших светих предака. Не смемо то да мењамо временом у којем живимо. Не смемо то чинити, да не би били рушиоци тог породичног поретка. Зар ми нисмо дали своју децу да их васпитавају неки други? Зар не шаљемо своју децу у неке тамо далеке земље, да их тамо хране не божанском науком, него да их хране трњем и чичком и да тако удаљујемо своју децу од топлог родитељског гнезда? Тако их удаљујемо на првом месту од небеског Оца и од земаљских родитеља. Неко ће казати и каже – нећу да ми се мучи дете, ако сам се ја мучио. Ако си се правилно мучио и на прави начин, добићеш награду. Ако си научио да једеш хлеб са туђих леђа, да би тако тражио лагоднији живот, нећеш бити срећан, нећеш бити благословен. Наш народ је то најлепше рекао – најслађа је кора хлеба, која се са знојем лице свога заради, а не са туђег рамена. Живот је тежак браћо и сестре, он међутим постаје неподношљиво тежак ако се и тог живота протера Бог. Зато ће постати неподношљива и породица из које се протера Бог. Кад се из дома протера Бог на његово место долазе, како кажу Свети Оци, зли духови, који сеју зло, мржњу и пакост. Мрак и тама су одавну почели да остварују своје смртоносне планове побунивши се против породице и против материнства, које себи у крије будућност света одгајањем потомства. Учинимо, драга браћо и сестре, да се ово зло заустави нашим рађањем, а не не рађањем. Рађањем онаквим како је Бог рекао – “рађајте се и множите се и напуните земљу”. Зна се како се рађа. Зато данас говорим о породици и молитви, јер су и Пресвета Богородица и њени родитељи Свети Јоаким и Ана изграђивали себе у заједници и породици. Онда је таква породица благословена, онда ће свако да указује на такву породицу као честиту, ваљану и поштену. Но, да бисмо имали поштену породицу потребно је да родитељи буду поштени. Морамо ми старији да будемо поштени да бисмо били примери доброга. Зато данас родитељи и они који ће, ако Бог да, сутра постати родитељи морају да знају шта су вредности. Да су деца дар Божији, а ви боље знате од мене шта ми често радимо са тим даром Божијим. Шта радимо? Убијамо, како статистика каже пре неко време, годишње у Србији један Крагујевац. Коме остављамо кућу своју? Коме остављамо земљу своју? Коме остављамо светиње своје? Доћи ће они, ако нас не буде, којима није стало ни до Бога ни до светиња, па ће рушити наше светиње. Наши преци су подизали те светиње у славу Божију да се у њима како каже песник – поју литурђије овог света, као и оног. Нека је срећна слава овоме храму, нека је срећна слава братству, срећна слава колачарима, срећна слава свима вама који сте данас дошли на Свету Литургију, јер ми тако сви заједно славимо славу Божију, драга браћо и сестре. Бог вас благословио!“, закључио је наш Владика.

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

Ове године домаћин храмовне славе био је господин Јован Бујагић из Међулужја. Након евхаристијског сабрања приступило се трпези љубави коју је, уз помоћ домаћина, припремило братство међулушког храма.

јереј Марко Јефтић