За певницом су појале монахиње наших манастира.

Након прочитаног одломка из Светог Јеванђеља, у својој богонадахнутој беседи верном народу обратио је владика Јован: “У име Оца и Сина и Светога Духа. Помаже вам Бог, браћо и сестре. Капела овога манастира посвећена је чудо Светога Архангела Михаила које се догодило у једном месту које се касније назвало Хона или Колос. Када читамо житије овога чуда и догађаја ми видимо како је један човек незнабожац имао ћерку слепу. Он је све чинио шта је могао да она прогледа, али безуспешно. Међутим, Бог који промишља о сваком човеку и зна свако срце човеково видео је да тај човек у себи осећа благо присуство Божије. Јавио му се Св. Архангел Михаило и рекао му да доведе ћерку на тај извор. Он је послушао анђела, довео је своју ћерку и она умивши се прогледала је. Замислите, браћо и сестре да овај отац није послушао Светог Арханђела. Шта би било? – Његова би ћерка била слепа до краја живота и не само она него би био слеп и њен отац, јер није прогледао док није Христа задобио у себи. Заиста сваки од нас је духовно слеп када неће да слуша Бога, кад неће да слуша Цркву, кад неће да слуша поредак и ред у Цркви. Даље ово житије нам говори како је на овом месту које се врло брзо прочуло, живео један човек светим животом. Он је сметао онима који нису били хришћани и који нису знали за Бога. Његово присуство њих је раздирало и повећавало њихову мржњу према Богу и према њему. Они су одлучили да потопе то место где је била црква. Они навратише реку како би потопили и цркву и тог човека, међутим он штапом као негда Мојсије који је преполовио црвено море, удари у земљу и наста рупа у којој је река почела да понире. Тако се спасила и Црква и он. Хона управо означава ту рупу која је настала тим чудом.

Данас смо, браћо и сестре, чули једно вррло поучно јеванђеље како је Господ рекао својим ученицима: “Ко вас слуша мене слуша. А ко не слуша Мене, не слуша ни Онога који је Мене послао.” Овде можемо да видимо како у Цркви све бива од Оца кроз Сина у Духу Светоме. Јеванђеље даље каже како је Господ послао своје ученике да проповедају Јеванђеље и да лече болесне, да мртве васкрсавају и они су то чинили, не собом, него силом Божијом. Када су се апостоли вратили код Христа и казали му у име Твоје, пазите, не у име наше, него у име Твоје и демони нам се покоравају, а Господ им каже, лепо је то али немојте се томе радовати. Има нешто веће него демона победити. Треба победити себе. Победити своју гордост, своју сујету и зато им Господ каже немојте се томе радовати, него се радујте што су имена ваша написана у књизи живота. То је најважније за сваког од нас. Да се трудимо да будемо уписани у књизи живота. Ми смо и записани самим крштењем, али ако не живимо крштењским животом никакве користи немамо од крштења. Важно је да то име које је записано, не избришемо својим нехришћанским животом. Човек брише или уписује своје име зависно по чијим начелима живи. Да ли живи по својим начелима и нахођењима или по начелима Цркве. Да се запитамо да нисмо ми избрисали своје име због непослушности Цркви. Ове Христове речи које смо овде чули не односе се само на апостоле или на хришћане онога времена, него на све људе до краја света. Ове речи односе се и на нас. Ми требамо стално да се преиспитујемо да ли слушамо реч Божију и да ли је испуњавамо. То је оно што је Господ рекао када је проповедао народу, а дошао неки човек па му рекао, ево пред кућом стоји мати твоја и браћа твоја, а Он одговара ко је мати моја и ко су браћа моја? Мајка моја и браћа моја јесу они који слушају реч Божију и испуњавају је. Другим речима, јесте мене мајка моја Пресвета Богородица родила, али ако не испуњује реч Божију она није моја мајка. Тако би значило, али мајка Божија је испуњавала реч Божију. Зато је она и послушала Светог Архангела Гаврила кад је дошао да јој јави ту радосну вест, да ће она од Духа Светога зачети и родити Сина. Она каже, ево слушкиње Господње, нека ми буде по речи Божијој. Замислите да је Пресвета Богородица почела да негира речи Архангела Гаврила или да објашњава на свој начин, шта би било од нас? Не би нам било Спаситеља у овоме свету. Не би Спаситељ дошао. Видите, браћо и сестре, послушност је изнад молитве и поста. Најбољи пример послушност јесте Господ наш Исус Христос који каже: “Ја нисам дошао да ми служе, него да служим. Ја нисам дошао да творим вољу своју него вољу Оца који ме је послао”. Браћо и сестре, кад је Господ Христос, друго Лице Свете Тројице било послушно Оцу своме небеском, па шта се батргамо ти и ја. Шта то ми хоћемо да објашњавамо? Шта то ми хоћемо да будемо мудрији и од Цркве и од Апостола и од Светих Отаца? Па хоћемо на свој начин да покажемо мудрост, као да нисмо схватили ту Божанску мудрост која нам је речена самим устима Христовим и самим Светим Јеванђељем. Браћо и сестре, Свети Апостол Павле управо говори о Христовом самоунижењу и смерности наглашавајући да је Исус Христос био послушан Богу Оцу и то до смрти. Основна азбука спасења јесте послушност. У молитви Христовој пред само страдање он тражи од Оца свог да га мимоиђе чаша страдања, ако је могуће, и додаје, али не моја воља да буде него да буде Твоја воља Оче Небески. Замислите сад да Христос није послушао вољу Оца небескога и да није страдао, да ли бисмо ми били избављени? Да ли бисмо могли да победимо смрт и грех? Па, нипошто. Не би било спасења. Зато, сетимо се из Јеванђеља кад Свети Апостол Петар моли Христа да не иде на страдање. Шта му је Христос рекао? – Иди од мене сатано. Пазите, Апостола свог који је стално био уз њега Он назива сатаном. Зашто? Зато што је Петар послушао сатански глас а не Божански. Сатана неће спасење роду људском. А да Христос није пострадао не би било спасења роду људском. Зато му каже иди од мене сатано, јер не мислиш оно што је Божанско, него оно што је човечанско. Човечанској природи својствен је страх, али Христос своју човечанску природу самоображава и саглашава и поистовећује са вољом Оца Небескога. Отуда, суштина спасења јесте у том самоображавању и саглашавању воље људске природе са вољом Божанске природе. То је једини начин за превазилажење и смрти и греха. Без послушности нема ни хришћанског ни духовног живота, нити истинске слободе, нити истинског ослобођења од свога ега, од своје гордости и сујете. Нема истинског ослобођења ни од своји страсти и пожуда, а страсти су те које нас гоне да не будемо послушни, него само да буде онако како ја мислим да је тако. Истинска слобода није у избору у којемо можемо да изаберемо да чинимо грех, то није слобода. То је заробљавање. Достојевски је рекао: “Слобода је да се борим да не учиним грех, и да не учиним зло другоме”. То је права слобода. Човек који је непослушан робује себи. Он робује својим страстима и пожудама. Слобода је у послушности гласу Оца мојега. Када човек изабере послушност он добровољно изабира Бога. Он се ослобађа од гроба. Он се ослобађа од себе. Послушност је гроб воље и васкрсење у смерност. Да, послушност нас води у смерност. Послушност нас води у смиреност. Послушник, како каже Свети Јован Лествичник, је као мртав. Он неодговара кад му се нешто каже него прихвата. Мртав човек не говори. Он је умртвио своје страсти у себи. Умртвио своју гордост и сујету и он је мртав да чини зло и непослушност. Послушност је прва угодна добротетељ како каже Свети Јован Лествичник. Не можемо ни једну другу добродетељ да учинимо у свом животу ако прво нисмо послушни. Ко је био у највећој послушности? Па, Бог, а ми се питамо да ли ми да будемо у послушности. Свети Антоније каже: “Ако си непослушан постаћеш сасуд свих зала”. Ето како се зачиње у нама зло, управо непослушношћу. Браћо и сестре, благо хришћанину и монаху и монахињи који су послушни. Они који су стекли ту врлину послушности они су уселили Бога у себе. Стекли Бога у себи. Светимо се оног дивног послушника Јована Колова који је послушао свога духовника који је побио суву грану у земљу и рекао му да залива. Извор је био далеко. Требао му је цео дан да би отишао по воду са којом је требало да залива ту грану. Тако је радио три ипо године. Није роптао. Заливао је и сува грана је процветала и донела је плод. Када је видео плод овакве послушности старац је сазвао братство у Цркву и донео плод и рекао приђите браћо и окусуте плода од послушности. Браћо и сестре, послушност нас васкрсава. Будимо послушни, а Бог ће наградити свакога онога који послушност обавља из љубави. Нека би Господ дао и Свети Анђели да и ми будемо послушни. Бог вас благословио!”

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

На позив са амвона “Са страхом Божијим и вером приступите”, велики број сабраног народа причестио се Свети Часним Даровима. Након заамвоне молитве пресечен је славски колач. Владика је затим прочитао молитву за очување светиње брака и породице.

Литургијско сабрање настављено је Трпезом Љубави у манастирској трпезарији. Игуманија Салафаила са сестринство ове Свете Обитељи побринула се да сви присутни буду лепо угошћени.

Ђакон Стеван Илић