ЛИТУРГИЈСКО САБРАЊЕ У РОГАЧИ

ЛИТУРГИЈСКО САБРАЊЕ У РОГАЧИ

Дана 27. августа 2022. године Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован началствовао је евхаристијским сабрањем у храму Свете Тројице у Рогачи надомак Космаја.

Епископу су саслуживали: наречени викарни Епископ липљански г. Доситеј (Радивојевић), намесник космајски протојереј-ставрофор Љубиша Смиљковић, игуман манстира Тресија јеромонах Серафим, протонамесник Горан Лукић, јеромонах Марко (Марковић) сабрат манстира Тресије, протођакон Иван Гашић, јерођакон Нектарије (Иовановић) и ђакон Бојан Миленовић.

Након прочитаног јеванђелског зачала Преосвећени Владика обратио сабраном народу рекавши:

“Браћо и сестре, Свети апостол Павле поручује хришћанима, он је то рекао за Коринћане у оно време, али то се односи на све хришћане и овога и онога и будућег времена. Ту нам апостол Павле каже, благодаримо непрестано Богу за вас, на благодати која вам је дата преко Господа нашег Исуса Христа. То је основа и начело, браћо и сестре, благодарити Богу, и хришћанин пре него што почне да се моли, он прво треба да благодари Богу, а имамо за шта да заблагодаримо Богу, браћо и сестре. Благодаримо Богу за сва добра која нам даје која ми знамо, али исто и тако треба да благодаримо Богу за она дела која ми не знамо, а Бог нам даје. Заблагодаримо Богу прво и пре молитве, као што рекох, ето што смо данас осванули живи, неки нису, да благодаримо Богу што смо се данас сабрали у овоме храму да заједнички Бога молимо, да нам Бог помогне, да нас Бог спасе. Кад се сабирамо у храмовима на богослужењима, првенствено на литургији, ми, браћо и сестре, поштујемо оне речи Христове које је рекао: “Где су двоје или троје сабрани у име моје ту сам и Ја међу њима”. Бог је тамо где хришћани благодаре Богу, тамо где верују у Бога, Бог је тамо где човек хришћанин носи Богу у срцу своме. Зато апостол Павле каже да благодаримо Богу, али и на благодати Божијој.

А шта је у ствари благодат Божија? То је сам Господ наш Исус Христос, јер ми благодаћу Божјом постојимо и остајемо. Малопре смо чули у току литургије где се тамо каже: “Заштити, спаси и помилуј и сачувај нас Боже благодаћу твојом”. Дакле, човек је човек благодаћу Божијом, а сваки је човек задобио благодат Божју. Задобио је на првом месту крштењем, али ту благодат човек умножава и више задобија када у себе уноси све остале тајне Христове. Ми повећавамо у себи благодат и када се исповедамо, првенствено када се причешћујемо и зато, браћо и сестре, нама је благодат Божја потребна јер нас она храбри, она нас снажи. Она нам не да да потонемо и шта је још благодат Божија? Благодат је Христово јеванђеље. Његово јеванђеље и све што је Бог као оваплоћени, Бог који је примио људску природу, који је Бог и човек, који је донео све благодатне дарове који су човеку потребни за спасење, а тим пре за живот и у овоме и у ономе свету. У благодати је свакоме дато од нас шта му је потребно да се човек освети, да се човек просвети, да се човек спасе и сва Божанска вечна добра су у благодати Божијој. Због тога и Свети апостол Павле и додаје и каже: “Те се у свему обогатисте, тј. у Њему Господу нашему Исусу Христу, тј. у благодати Божјој”. Браћо и сестре, нема богатства које би људи зажелели, а да не нађу у Христу Господу тј. благодати Божјој. Као Бог, Бог је свебогат, Он је свеблаги, Он дарове своје дарује свакоме ономе ко тражи благодат и дар Божији. Ко тражи, ко не тражи не даје му Бог, јер Бог неће да врши над нама насиље, па да кажеш “Петре, Јоване ти мораш да верујеш у мене”. Не, то Господ не тражи, Он је то оставио нашој слободној вољи. Зато што ми по слободи својој одабирамо како ћемо живети, какви ћемо бити, слободно изабирамо, али морамо да знамо оно што смо из своје слободе изабрали или одабрали, да онда сносимо и потпуну одговорност. Зато нема слободе без одговорности. Човек који злоупотребљава слободу он нема осећај да одговара, човек који нема слободу тако да га слобода не ослобађа него га све више заробљава и заробљава.

Узмите за пример човека пијаницу, он у свом пијанству све даље и даље тоне, јер је одступила од њега благодат Божија, а кад од човека одступи благодат онда се усељава онај нечастиви, па га још више наговара само да ради оно што не треба да ради, да ради оно што није достојно ни Бога и човека, оно што није достојно хришћанина. Хоћемо ли богатство те истине, а истина је само Бог, хоћемо ли то богатство, ено то ћемо све наћи у Господу нашем Исусу Христу. Наћи ћемо љубав, наду, милосрђе, наћи -ћемо вечни живот, а ван Христа нема вечног живота. Само је у Христу спасење, само се Христом спасавамо, а кад кажем Христом - то се спасавамо у свему ономе што је у Христу, а то је Света Тројица, Црква, светитељи, анђели, људи, али верујући људи, браћо и сестре. Хоћемо ли да обогатимо свој ум, или своје срце или своју вољу, ено сва су њихова непролазна богатства у богочовеку Христу. Сва су богатства у благодати Божјој. Човек треба да чува благодат Божју, али благодат није нешто што ми можемо ставити у неку флашу па затворити, не, ми благодат примамо и благодат се усавршава у нама онолико колико ми живимо јеванђењем и Христом, у противном благодат ишчезава и човек остаје без благодати, а кад човек остане без ње он заиста више не може скоро ни да пожели да учини добро, а камоли да се добро влада.

У благодати или се напредује, како кажу свети Оци, или се назадује. Нама је потребна благодат Божја, односно Бог јер смо ми људи слаби, крхки, падамо, посрћемо, пуни смо искушења и човек се уплаши ако нема вере, нема ни благодати. Он се уплаши искушења, али искушења се не треба толико плашити, а ко нема вере нема ни благодати. Он се уплаши искушења, него треба бити јак и чврст кад наиђу да појачаш веру, да појачаш благодат да би искушења од тебе одступила. Браћо и сестре, искушења морају да долазе, било је и биће их. Сам Господ Христос није своје ученике поштедео искушења, али им је зато дао благодат да одгоне искушења и да лече болесне и да мртве васкрсавају благодаћу Божијом. Апостол Павле каже: “Благодаћу јесам што јесам, без благодати нисам ништа”. И тај апостол ако читамо Свето Писмо, кад је он једном приликом кад су на њега наишла велика искушења, када се он молио Богу да би сатана одступио од њега, каже “Господе не могу више, велика искушења”, а шта му је Господ рекао: “Доста ти је моја благодат”.

Видите, браћо и сестре, нема тамо где је благодат, искушења могу само да се изгубе око тог човека. Али благодат морамо чувати као зеницу око свога, зато Господ каже Павлу: “Доста ти је моја благодат, обуци се у благодат и постаћеш јунак, постаћеш победитељ”. Нема те сатанске силе која може да буде јача од Бога, односно јача од благодати. Ако треба да трпиш од сатане, да се бориш са сатаном једино ти је потребна моја благодат, каже Господ. Човек је уствари у сталној борби у себи, јер у срцу човековом се стално води борба између добра и зла. Борба између љубави и мржње, борба између Бога и ђавола, зато је човеку потребна благодат Божија. Никад и ничим сатана не може бити јачи од благодати Спаситеља, зато слабој и немоћној природи људској довољна је благодат па да победи сва искушења. Ми мислимо да можемо победити невоље, искушења сами, грдно се варамо, онај нечастиви је јако лукав, он ће нам стално подметати па ће нам све и грех облачити, увијати у лепо паковање и кад човек види то лепо паковање он се залети, а шта је унутра то тек види кад отвори, тек човек види кад уђе зло у њега, и ако отвори себе онда тек види какво је зло у човеку. Без благодати Божије сваки је човек слабић, не само да је слабић него је и немоћан, а са благодаћу сваки је човек јунак, онај духовни јунак који побеђује, не човека, него побеђује нечастиву силу. Без благодати ми не бисмо смели да останемо ниједног тренутка, једино са благодаћу човек постаје не само моћан, него човек постаје свемоћан. Кад је Господ послао апостоле да проповедају јеванђеље, Он их је наоружао управо благодаћу, идите, стајте на сваку силу вражију и ништа вам неће наудити. Јесу ли сва искушења која су наилазила на апостоле и од људи и од сатане, јесу ли их ослабила, не, напротив, ојачала, они су у невољама вапили за Богом, још више се молили, још више се подвизавали, још више се, браћо и сестре, у себи усавршавали смирењем, зато је речено све могу у Христу који ми моћ даје, а без Христа ми смо немоћни и слаби.

Апостол Павле говори: “Да водимо рачуна да не паднемо, онај који је пао, он је пао али чим стојиш ти си увек у опасности да паднеш, али кад си у благодати, кад си у Богу нећеш пасти”. Нема провалије људске у коју човек упадне, више говоримо у духовном смислу, у коју се Господ неће спустити да подигне тог палог човека, али само када човек завапи, а човек завапи кад има вере. Господ је ту, зато све нама бива по нашој вери, све је могуће ономе који има вере. Треба да се молимо Богу да нам да ту своју свесилну моћ, али опростите ми кад сам већ почео о благодати, шта још можемо рећи шта је благодат? Могле би се књиге написати и написане су. Благодат је у ствари Бог у нама. Благодат је у ствари Царство Божије у нама. Кад је у човеку Царство Божије он се тако и понаша, он је цар јер је у Царству Божијем, кад је благодат у нама, како каже св. Отац, онда је дар у душама нашим, а кад нема благодати онда је мрак у нашој души, срцу, уму, све је у мраку, а шта човек ради у мраку - тумара, што каже наш народ. Тражи излаз, да изађе, а ако нема ко да га поведе, ако нема да се ухвати за нечију руку, не зна да изађе. Он ће све више да тоне и тоне, као мува кад се ухвати у мрежу, што се више помера то се више умотава у паучину и тако себе замота и тако издахне. Господ је та благодат, Он је тај наш мир, а правог мира нема без благодати Божије. У благодати се или напредује или назадује, зависно од тога какав је мој и твој живот, на шта смо усмерили мој и твој живот. Јесмо ли усмерили свој живот само на земаљско, онда само грабимо то, а то што грабиш коме ћеш га оставити, хоћеш ли га понети са собом, нећеш, али ћеш понети дела, понећеш веру којом си живео, али и неверу ако ниси живео у вери. Ми не можемо овде на земљи испросити већега добра од Бога него што је управо благодат Божија. Кад бисмо добили целу васиону да будемо господари, да добијемо на дар, тај дар би био много мањи, неупоредиво мањи од дара благодати Божије.

Благодат, у најширем смислу, то је Господ наш Исус Христос, јеванђеље, свете тајне. Човек док не позна Бога он лута, а кад спозна Бога, а Бога спознајемо вером и Бога усељавамо у себе вером, а кад имамо веру онда имамо и веру, а кад имамо веру и Бога у себи онда имамо и благодат, онда не лутамо, онда не смишљамо оно што не треба, а камоли да учинимо оно што не треба. Познањем Бога умножава се благодат и мир, али и благодатни мир нису дарови ове земље то морамо знати, него су дарови неба. Све што је добро то је са неба сишло, све што је зло иде са земље. Све што је добро је дар од Бога када се оваплотио, када је узео људску природу, остао Бог али је постао човек. Зашто је Бог постао човек? Многи Свети Оци кажу да би зато још лакше схватио човека и његове мане и врлине. Нама треба Бог који нас разуме, који разуме моје падове, али мене то треба стално да подстиче на поправку, на устајање. Те дарове дарује онима који се труде да умноже познавање, Бога морамо спознати, не можемо га спознати ни из каквих књига толико колико вером, а ако имамо веру и божанствене књиге, онда имамо благодат да спознамо Бога и преко другога. Браћо и сестре, зато апостол Павле каже: “Молим вас, браћо, да не примите узалуд благодат Божију”. Благодат Божија није узалудна у нама ако ми у ствари ревнујемо у вери, у љубави, у молитви, у посту, у трпљењу, у смирењу, у кротости, ако ревнујемо у благодати, онда се она разлива по целом нашем бићу као кад осетимо неку радост, радост кад видимо неког свог пријатеља, онога кога волимо. Нешто струји у нама, а у ствари то је благодат. Зато да се молимо Богу да не примимо узалуд благодат Божију, нека нам Господ помогне да будемо хришћани, а то значи да будемо свети, тако су се хришћани називали у првим вековима. Сваки је човек намењен да буде свети, а Светитељи су постали свети својом љубављу, али на првом месту благодаћу Божијом”.

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

Након великог входа Владика Јован рукоположио је у свештенички чин јерођакона Нектарија Ивановића.

Духовна поука Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

Преосвећени Владика је у својим беседама новорукоположене потсетио на узвишеност позива свештенослужења и на неопходност наоружавања смирењем, трпљењем, послушношћу и љубављу и да свој свештенички живот живе у страху Божијем како се не би огрешили о љубав Божију.

Срећко Глигоријевић, вероучитељ