Чланови хора “Света Анастасија Српска” и појци Богословије “Светог Јована Златоуста” су својим појањем увеличали ово литургијско сабрање.

Епископ Јован је после читања Светога Јеванђеља произнео своју беседу.

“Драга браћо и сестре, налазимо се пред самим вратима Светог и Великог Васкршњег поста. Црква од нас у овом периоду тражи да посветимо пажњу себи и да посветимо се богоразумију и да се посветимо оном што је потребно ради нашег спасења и живота вечнога. Данас је недеља посвећена Другом доласку Господа Нашега Исуса Христа на земљу и у исто време и суду Божијем. Црква нас свих ових припремних недеља припрема како да задобијемо живот вечни, како да задобијемо Царство Небеско. Тако у оној првој припремној недељи, мада прва припреман недеља није недеља митара и фарисеја, него недеља о царенику Закхеју, али у овој првој припремној недељи о митару и фарисеју, Црква нам излаже шта је то гордост, а шта је то смиреност, чему води гордост, а чему води смиреност. Гордост нас води, браћо и сестре, у осуђивање, а у смирењу ми пројављујемо прави начин покајања. Пост и јесте тај период покајања, преумљења, а друга недеља је била о блудном сину и милостивом оцу, где извлачимо поуку како је то дивно када човек дође к себи и када себе види у правој светлости и наравно када призна себи себе. Такође видимо како отац овог свог блудног сина изчекује стално размишља о њему, више размишља о њему него о оном сину који је код њега. Родитељ је, пита се где ли је, шта ли је, да ли има шта да једе, да ли има где да спава, управо све оно што је највише и оптерећивало његовог сина када је отишао из очевог дома, а из очевог дома је отишао зато што је хтео да буде слободан, није хтео никога да слуша, мислио је дај ти мени оче што је моје, а ја ћу да знам како ћу да то протраћим, што би рекао наш народ. Он је изашао из очевог домостроја али је упао у велики грех. Грех што је злоупотребио слободну вољу и наравно шта је доживео? Доживео је да оно што је имао код оца, а код оца је имао све, имао је топли дом, топло крило очево, родитељско крило, браћо и сестре, одједанпут, без свега тога је остао и осетио не само глад него је осетио хладноћу, браћо и сестре. Осетио је да ништа нема што би га могло загрејати, а ништа нема ни да се нахрани али ипак ту је сва величина што је дошао к себи па каже “колико добра у дому оца мога има, а ја сам без игде ичега”, вратио се. Оно шта је важно јесте то што га је отац чекао са љубављу. Зашто? Зато што је син показао смиреност, више није био онај надмени човек па да каже “дај”, него каже “ево мене, сад више нисам достојан да будем твој син, него ме само прими као слугу, ја ћу бити задовољан само да будем у твојој близини.” То је тако и са нама браћо и сестре, ако хоћемо да будемо у близини Божијој треба да дођемо к себи, а сваки од нас треба да дође к себи. Онај који не долази к себи тај неће доћи ни до Очевог топлог дома, браћо и сестре. Овде је опет важно у овом Јеванђелском штиву што смо слушали прошле недеље, да је врло важно да затражимо опроштај. Не могу људи живети један поред другога, а да се не огреше једни од других. То је немогуће. Али зато нам треба опроштај и заиста човек никада тако не личи на Бога него када смогне снаге да из свог смирења каже “Боже опрости ми” или “Брате и сестро, опрости ми”, тада човек највише личи на Бога јер нам Бог много више прашта него што ми заслужујемо.

Данашња недеља,назива се недељом “Страшнога суда”. Данас нам Јеванђеље говори да из овога света постоје два пута која воде у живот вечни. Свако од нас мораће, хтео или не, да пође једним од ових путева. Та два пута су пут у живот вечни и пут у муку вечну. Трећег пута нема и немој да се заваравамо. Зато и то стање наше ни овамо ни тамо, је наопасније, најтеже стање. То је оно стање за које каже апостол Павле: “Ниси ни врућ, ниси ни хладан, него си млак, и као таквог изпљуваћу те.” Данашња недеља и ово Јеванђеље нам говори да морамо се определити јесмо ли хришћани или нисмо. Хоћемо, ли спасење или нећемо спасење? Бог често прима сваку нашу одлуку и ону одлуку којом сам ја одлучио да чиним зло и то Бог прима. Неко ће сад казати: “Па што Бог прима?”, па зато што ти је дао човече слободу, зато што ти је дао разум, да ти је слободу да сам изабереш, али са осећањем да слобода без одговорности није достојна ни Бога ни човека. Браћо и сестре, који је то пут који води човека у живот вечни, тј. који води човека у Царство Небеско. То нам данашње Јеванђеље опет каже да је то пут братољубља, а то значи да сваки од нас у сваком човеку без обзира какав је он види свога брата. Наравно, нећемо се сложити са злом који тај можда човек чини, али не смемо са злом да осуђујемо и боголико биће човеково, слику Божију. То је тај пут којим ми долазимо до Бога, преко човека, преко брата свога. Зато ми у Цркви јесмо једна породица у Цркви Тела Христовог, јесмо једна породица, а у породици се подразумева, ако хоће породица да живи како треба да се сваки члан жртвује за другога, чак много више за другога него за себе, јер зна да када уложи труд у другога да ће се то стоструко вратити, а пут који води у муку вечни јесте тај пут самољубља, браћо и сестре, самољубља којим идемо само онда када човек уствари види само себе и никога више не види. Види он људе, гледа он људе, разовара са људима,али он види само себе и када разговара са другим он види само себе, е такав човек никакв савет неће да прими, он је довољан самоме себиили како то често говорим, како су то моји Студеничани говорили: “Човек је узео сам себе у своје руке” и такав човек неће да се преда у руке Божије, а неће да се преда ни у руке другога човека. Такав човек је сам себе осудио без овог Страшног Суда Божијега. Такав човек осудио је себе на муку вечну и нема разлога да каже Бог ме осудио, није, ми сами себе осуђујемо, а Бог само дели правду јер ми из слободне воље чинимо добро али из слободне воље чинимо и зло, али зато треба, што би рекао наш народ, “Да мућнемо главом”, па да кажем, чекај човече, до јуче сам био пун себе, дај хоћу да се испразним да би се у мене уселио Бог. Сетих се Владике Николаја и његове молитве где се он моли и каже “Господе испразни мене од самога себе”, јер ако не испразнимо себе своју гордост, своју сујету своју лаж, браћо и сестре, своје самољубље, своје себељубље има ли места онда за Бога у нама, није Бог неки, божомпрости, силеџија да нам насилно каже “Е Јоване отвори твоје срце, хоћу да уђем у њега”, не, Он то не чини, он је Бог, он је Бог љубави, али он куца на вратима нашег срца и тражи Бог, браћо и сестре, погледајте смирења Божијега, Бог тражи да му одобри да отвори своје срце и каже: “Ако отвориш ући ћу и настанићу се ја и Отац мој заједно”. Човек је такав, као што рекох, осудио сам себе без Суда Божијега, гледајући и мислећи само на себе не види такав човек ни другога, ни Бога. Кад човек не види Бога онда он, понављам, не види ни другога. Зашто је то важно? Зато што ми преко човека долазимо до Бога и до човека долазимо преко Бога. Као верујући народ Божији треба стално да се сећамо да ће Господ доћи и зато се и молимо “Дођи Господе”, “Да дође Царство Твоје” то стално читамо у молитви “Оче наш”, јер ако Господ не дође све нам је пропало, па чак нам је и подвиг и молитва пропала, све нам је пропало, али ми знамо и верујемо да све оно што је Господ рекао у своме Јеванђељу, да ће се све испунити, а када се све испуни онда ће доћи и до свршетка света, дакле, данашње Јеванђеље нам говори како ће историја света и свих народа да ће се завршити Судом Божијим. Сада имамо овде једно стање за размишљање, да тако кажем, гледано са стране оваква чињеница у нас уноси забуну,који забуну,па цело Јеванђеље каже да је Бог љубав, па како сада овде чујемо да Бог хоће да суди, зар то није парадоксално, јесте, али у Православљу све је парадоксално, браћо и сестре, у односу на овај светкоји нам говори и који нас упућује, овај свет неће Бога, зато што овај свет себе који у злу лежи, како каже Јаванђеље, овај свет хоће да живи без Бога, зато што човек мисли да све у овом свету настаје и све у овоме свету нестајеи да после овога света нема ништа друго, несмемо да се заваравамо, то нам Јеванђеље говори. Кажем, зар Бог љубав и Бог судија није парадоксално, али за нас крштене људе је уствари Бог љубав, али у исто време он је и Бог правде. Љубав без правде није права љубав, јер ја могу некога волети, а да не знам на праведан начин да га волим. Бог је љубав али је и Бог правда и ако могу тако да кажем, то су битна Божија својства, јер да је Бог само љубав онда никакве разлике не би било између добра и зла, између доброг и лошег човека, нити између љубави и мржње. Праву љубав морамо да знамо ми као Хришћани, да праву љубав прати и правда Божија. Љубав нам открива и говори да ипак управо постоји огормна разлика између добра и зла, између поштеног и непоштеног човека, између искреног и неискреног, између лицемерног и правог човека. Ако замислимо родитеља који воли своје дете толико га воли да он због те љубави неће да му укаже на погрешно стање свога детета, неће да укаже на његову грешку, а у том случају бива то да дете злоупотреби љубав очеву, да злоупотреби доброту Божију, а прави родитељ има љубав, али и правду за расуђивање. Ако не зна да расуђује упропастиће и себе и породицу, зато се ми молимо у једној дивној молитви, литургијској да нам Господ да да правилно расуђујемо, није лако правилно расудити,није, али баш зато треба да будемо свесни тог стања и да тражимо од Бога помоћ, да тражимо милост Божију, да тражимо благодат Божију да нас она упути да бисмо могли правилно расуђивати. Како то Бог љубави може да буде и Бог Страшнога Суда. Може тако што је он показао сву своју љубав према човеку и из те љубави се оваплотио, родио и из те љубави своје је дошао на свет са нама живео, постао један од нас, страдао за нас, Васкрсао за нас и све је то Бог учинио ради нас и ради нашега спасења. Дао је себе и принео себе на жртву и приковао наше грехе на крсту, у овом свету нам је оставио Бог Цркву своју, то је Тело Његово и у њој све благодатне, Божанске дарове преко којих се ми спасавамо. Господ нам је дао Јеванђеље као правилну меру и како треба да живимо у овом свету да би постали становници Царства Небескога., а онај који је све дао људима он има право да позове све људе да поднесу рачуне како су живели. Прави родитељ све да својој деци, има право да тражи шта су та деца урадила са оним даровима које су добили од својих родитеља, има право, али док не дајеш немаш право ни да тражиш. Знате да често говорим, затворена шака не само што не може ништа да даје него не може ни да прима, ни благослов зато и затворен човек у себе, затворено срце човеково не може да прими Бога. Бог ће од нас тражити у шта смо употребили благодатне дарове, а сваки има благодатне дарове, само је питање да ли смо ми те дарове злоупотребили или чак и заборавили ако их нисмо умножавали, ако нисмо их делили, ти дарови нам ништа неће помоћи. Без крштења нема спасења, али ако не живимо крштењским животом ништа нам крштење не помаже. Да ли смо ми употребили те дарове Божије, нема човека без дара Божијега, да ли смо употребили на добро или на зло, на то ти и ја морамо једнога дана дати одговор јер нам је поверено, а оно што нам је поверено то треба да чувамо, треба да уздижемо, то треба да подижемо, а како да чувамо када не знамо сами себе да чувамо. Како да подигнемо другога, када сами себе не можемо од своје гордости да подижемо, браћо и сестре. Кад човек има Бога онда има и децу, то је врло важно да знамо, јер он тада и зна и осећа да су деца дар Божији, да то није само родитељско и ако су родитељи ту врло важни када је у питању рађање. Када Бог буде поделио људе на праведне и грешне, како то рече данашње Јеванђеље, онда ће свакоме доћи награда она по ономе како се човек припремао за ту награду. За праведнике ће доћи Господње умилне оне речи, које смо управо опет данас чули, где Господ каже “Ходите благословени Оца мојега, примите Цраство које вам је припремљено од постања света”. Има ли ишта умилиније за човеков слух него да му Господ каже, “Дођи слуго верни, у маломе се ми био веран, над многим ћу те поставити”, али има ли ишта теже за слух човеков да му Бог каже “Ја те не познајем”. Како ћемо се осетити у таквом стању кад чујемо да Бог мене и тебе не препозна, а он ради нас и крв пролио своју из своје љубави. Човек ће чути овај умилини глас Божији иако је његов живот можда и протекао у овоме земаљском животу у мукама, у невољама, у искушењима, падовима, али зна да и те муке га опомињу да треба да исправи себе да би задобио оно што нам Бог даје и обећава, а то је Царство своје. Божије Царство нама је Бог дао, а хоћемо ли у њега ући или нећемо то зависи од нас. Како можемо да задобијемо то Царство Небеско, како можемо да се спасемо? Они који немају снаге у себи, немају ту покретачку моћ да се покрену, него су у лењости, а лењост је тешка болест у сваком погледу и у погледу спасења. Није тешко задобити Царство Небеско, ако гладнога нахранимо, ако жеднога напојимо, ако голога оденемо и ето, ми смо већ зарадили Царство Небеско, зато што у том човеку, у том малом човеку у коме смо нешто пружили, али не да прижимо од сувишка срца,него кад дајемо да нас заболи, кад то дамо том малом човеку, ми уствари дајемо Богу јер је Бог у њему. Можемо да се спасемо, имамо начина зато да се помолимо Богу, браћо и сестре, да нам овај предстојећи пост који је испред нас буде лак, да нам буде благословен, јер се кроз овај пост припремамо да прославимо Васкрсење Христово, тј. да прославимо своје Васкрсење ако смо се преобразили у току овога поста, тј. ако смо се покајали, а покајање равно је Васкрсењу. Чим си се покајао, ти си Васкрсао, ти ниси више онај стари човек огреховљени, него онај нови човек, нови Адам, нови човек у Христу Господу.

Нека нам је срећно и благословено наше сабрање и наше молитве да Господ прими и да нам пост буде лак и благословен. “

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

На данашњи дан Епископ је у храму Светог Архангела Гаврила рукоположио у чин ђакона, ипођакона Немању Радоичића из Лазаревца, а у чин презвитера, ђакона Петра Грујића из Аранђеловца. Новорукоположене је Епископ својим беседама подсетио на значај службе у коју су ступили.

Духовна поука Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована свештенику Петру Грујићу

Духовна поука Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована ђакону Немањи Радоичићу из Лазаревца

Велики број верног народа је приступио Светој Чаши и тако се сјединио са Господом Исусом Христом.

јереј Немања Искић