Четвртак, 27. септембар 1973.

Сусрети са Пастернаком Александра Глаткова, са веома интересантном критиком Доктора Живага. О песницима и поезији В[ладимира] Вајдлеа (са драгом посветом). У три броја Нове руске речи чланци Корјакова о мени (моја расправа са Шпилером, Весник 106) – нејасни и, сматрам, помало извештачени, иако углађени.

Сваког септембра мислим, одлучујем: организоваћу живот другачије, без јурњаве, без губљења нерава, са ритмом, са слојем тишине, рада, усредсређености. Али, ево, прошло је свега три недеље, а све се већ претворило у прах: јурњава на академији, јурњава у цркви, телефони, сусрети. Дан за даном се губи у свему томе. Данас сам из очаја одглумио да сам болестан и нисам отишао нигде. А онда – грижа савести...

Одвратан талог на души после јучерашње седнице наставног особља. Прочитао сам свој реферат у ком сам покушао да „дијагностикујем“ наше грешке, постепено претварање академије у површну, псеудоинтелектуалну високообразовну установу. Потпуно неразумевање. Осећај ћорсокака: с једне стране, људи споља академију највише поистовећују са мном („шмеминарија“), с друге стране, ја се у њој осећам потпуно немоћан да променим правац који је, по мом мишљењу, погубан. Исто тако и у свему осталом: Руска Црква (летошње путовање И. М у Совјетски Савез, његова оцена, његова тактика), наши сопствени црквени послови. Ништа не протиче без мене, без моје сагласности и одобрења (отуд страшна заузетост и мучан осећај одговорности) иако ја, у дубини, у суштини нисам сагласан, не одобравам, али не умем то да изразим на оном плану, на оном нивоу на којем се све то одвија. Осећам се потпуно усамљено иако сам, наводно, окружен истомишљеницима. Такав положај је неподношљив. Јулијана каже: „Ти увек на све пристајеш“. Нажалост, то је и тачно и није тачно. Пред савешћу сам чист – свађао сам се навелико и са епископима и са Црквом, с ким год је требало, док су други ћутали. Зато мој пристанак није ствар малодушности већ много чешће ствар бојазни да не ражалостим превише друге, или пак немогућности да изразим оно што стварно осећам. „Али, шта бисте хтели уместо тога?“ – Не знам, нисам сигуран.

Понекад ми се чини да је сваки човек позван да каже или да учини само једну ствар, можда чак и малу, али праву, нешто што је само он позван да каже или учини. Али, живот је такав да га други мешају у све, па он губи и себе и оно што је његово и не успева да оствари своје призвање. Све време је приморан да се претвара да заиста све разуме, да све може, да о свему има шта да каже. Тако се све претвара у фалсификат, извештаченост, глуму.

Сигуран сам, на пример, да ја нисам позван ни на какво лично руковођење људима. Ја осећам одбојност према „интимним“ исповестима, према личним изливима било које врсте. Кад год исповедам имам осећај да то нисам ја него неко други, да се све што говорим своди на безличне, опште фразе, да то уопште није то. Међутим, од свештеника се то руковођење очекује и захтева, оно се види као суштина свештенства. Можда страшно грешим, али ја, некако, око себе у Цркви никад нисам видео неку нарочиту корист од тог духовништва. Напротив, пре ће бити да сам увек видео штету: повлађивање егоцентризму, перфидној духовној гордости (обостраној), једном свођењу вере на себе и своје проблеме. Одувек, од детињства, суштину хришћанства нисам видео у томе да оно решава проблеме, него у томе да их надилази, преносећи човека на раван где њих нема. А на равни на којој постоје, проблеми зато и постоје што су нерешиви. Стога је хришћанство увек проповед, тј. објава те друге, више равни, објава саме реалности, а не њено објашњавање... Рећи ће ми: а стараштво, којим је данас тако модерно бавити се? Могуће је, штавише вероватно, да је стараштво у Цркви једно посебно призвање које није истоветно са свештенством, пастирством као таквим. Али, ни то призвање се – ако узмемо за озбиљно све што знамо о стараштву – уопште не састоји у интимном духовништву, у објашњавању и решавању разних проблема, него управо у поменутом објављивању саме реалности. Зато је тако опасна појава псеудостараца који су се намножили у наше време и чија је суштина духовно властољубље. То псеудостараштво подстиче сам систем који од сваког свештеника прави „духовника“ и малог „старца“. У Православној Цркви готово да више нема монаха који не сматрају за своју свету дужност да, по истеку две године од пострига, пишу трактате о Исусовој молитви, о духовности и аскези, да друге уче „умном делању“, итд. Нема ни свештеника који себе не сматрају способним да за пет минута разреше све проблеме и упуте на пут истине...

Лично бих укинуо приватну исповест сем у случају када је човек учинио очигледан и конкретан грех па исповеда тај грех, а не своја расположења, сумњичавост, потиштеност и искушења. А шта чинити са свим тим уобичајеним „стањима“? Убеђен сам да је истинска проповед увек, ма о чему да говори, истовремено и одговор на њих и њихово исцељење. Јер то је увек проповед о Христу, а све се то „надилази“ једино Христом, знањем о њему, сусретом са њиме, послушношћу њему, љубављу према њему. Ако проповед није све то, онда проповед уопште није потребна. Њена снага је у томе што се истински проповедник обраћа и самом себи, својој потиштености, маловерју, млакости, итд. Шта томе могу додати разговори?
Невероватно је колико много људи од оних који се „интересују за духовни живот“ не воли Христа и Јеванђеље. И јасно је због чега: у њему ништа није речено о „духовном животу“ онако како га они схватају и воле. Где сам оно прочитао да управо о таквој духовности говори Христова прича о очишћеној соби у коју се усељавају још гори зли духови [Мт 12, 43–45]? Грешник се каје и обраћа. Човек лажне духовности је осуђен на пропаст: управо је то хула на Духа Светога [Мт 12, 31]. Како је све то страшно! Свом снагом осећам да је једна од највећих опасности, увек и свуда, псеудорелигија, псеудодуховност... И, уопште, „псеудо “ (псеудобогословље, на пример...).

Желим да запишем и следеће:

Путовање у Фонтенај са Андрејем у уторак, 4. септембра. Из Париза смо кренули у једанаест пре подне, са владиком Александром (Семјоновом Тјан Шанским) ког је требало да одвеземо у Моазне [у скит Богородице Казањске]. Дан као наручен: сунце, чудесно, плаво француско небо, „dans la lumière de l'été“ [фр. у светлости лета]... У Моазнеу нисам био од лета 1943. године, проведеног тамо са Јулијаном која је била трудна са Ањом. Невероватан храм, подигао га је о. Јефтимије [Вент], малтене сопственим рукама; први утисак: кад бих овде служио! Заиста, храм епифанија. Оставили смо владику и наставили за Фонтенај (двадесет – двадесет пет километара), где смо провели три лета (1929, 1930. и 1932). Повратак у детињство, у апсолутно чисту радост без икаквих примеса. Пољане. Пут још увек ограђен старим стаблима. Доручак у Шапел Готјеу, у средњовековној гостионици са метарским столовима, са посебном, да тако кажем „укусном“ хладовином. Затим још седам километара и стижемо у Фонтенај. Скоро све као што је и било, све је исто. Само што нас двојица имамо по педесет две године! Осећај истовремено страшне реалности времена и његове привидности: „К’о да је све, што беше и прође, већ спознало радост васкрсења...“ [Буњин]. Свратили смо до језераца у којима смо се некад купали, са којима ми је повезано празнично сећање. Чудесно путовање и све време осећај потпуног јединства са Андрејем, апсолутног заједништва у истом. Чиста радост.

Разговор са Бродским у ресторану пре две недеље. О апсурду као основном осећању – и у религији. Ја: „Где је апсурд тамо нема нити може бити било каквог хришћанства“. Три струје у религији: безлична пантеистичка (подједнако страна и мени и њему), трагичка – а ла Шестов, Лутер, Кјеркегор, која се њему допада и привлачи га; „благодарна“, она коју ја заступам. „Али, и Ваша поезија је благодарна“. Он се слаже: „Ипак, ја у поезији не говорим, не изражавам све...“ Ја: „Уосталом, из апсурда не би проистекла никаква поезија“. Он се опет слаже. Морао сам да га напустим. Серјожа (био је са нама), увече, преко телефона: „Скоро да си га обратио...“

После прочитаних четрнаест (!) великих томова Књижевног Дневника Леотоа: необичан осећај, као да сам лично пред Богом одговоран за тог задивљујућег, из неког разлога бескрајно ми драгог безбожника, развратника и пискарало. Како то да се не умарам од читања, удубљивања, уживљавања у тај живот? Због чега ми је са Леотоом лепо? Зимус, у Паризу, био сам на изложби посвећеној њему у [павиљону] Арсенал. Откуд та усхићеност у потпуно празној сали са његовом фотељом, рукописима, књигама? Зашто из свега тога мени нешто, очигледно, „сија“? Као да, док га читам, постајем једноставнији, чистији, спокојнији, скромнији. Можда противотров за сву извештаченост?

Уторак, 12. новембар 1974.

Осам и тридесет ујутро. Седим у свом кабинету после повратка са јутрења. Данашња перспектива: испит из литургике, зубар, седница малог синода, седница управног одбора, предавање на програму допунског образовања, општа исповест. Сем тога, треба да нађем времена да за сутра напишем скрипт за радио Слобода. Ето! Таквим данима си уморан чим устанеш... Сем тога, моле ме да их примим: студент универзитета Колумбија који пише о Солжењицину, англикански монах из Енглеске, Верховској. И имам састанак поводом изградње нове зграде. Сваки дан ме нешто избаци из колосека, с тим што ми више није јасно ни где је тај „колосек“, осим ако није у непрестаној јурњави и губљењу живаца.

Ових дана са синовицом Наташом. Дивна, прозрачна, светла, „по природи хришћанка“. „Утеха“ којом зраче такви људи.

Синоћ седница нашег наставног особља, у мирној и пријатељској атмосфери. Реферат „историчара“ – Мајендорфа и Ериксона. С тим у вези, размишљао сам – опет и опет! – о богословском образовању уопште и конкретно о „историји“. У идеалном случају, проучавање историје Цркве требало би, наравно, да ослобађа од робовања прошлости које је карактеристично за православну свест. Нажалост, то је само идеал. Сећам се колико сам се и сам споро ослобађао од идолопоклоничког односа према Византији, старој Русији, итд., од тог заноса, те „игре“. Данашњи студент, који је на првом месту одређен потпуним непознавањем историје, још мање је способан за проналажење своје сопствене синтезе и „целовитог погледа на свет“. Овде је најважније то да Црква нема своју „свештену историју“, онакву каква је библијска историја. Међутим, у нашем наставном систему „историја“ Цркве се издваја као нешто посебно и тиме се, хтели ми то или не, претвара у свештену историју. Тако се изопачује, пре свега, само учење о Цркви, схватање и доживљај њене суштине. Има у томе нечег дубоко погрешног, али како то исправити, како то, пре свега, објаснити, формулисати – не знам. Отуд моја несигурност и пометеност. С једне стране, слажем се са „историчарима“: без историјског приступа настају лажни апсолутизми. С друге стране, слажем се и са „пастирском“ фракцијом, која тежи да ограничи историју у корист реалне, живе, постојеће Цркве... Испада да је, да би се дефинисала Црква, потребно дефинисати најпре „историчност“ Цркве, а за то је потребна „историја Цркве“ и њено проучавање...

Основна „формула“ је, чини ми се, и овде иста: есхатолошка. Црква је присуство светог и свештеног у времену, у историји, али не по принципу дихотомије „сакрално – профано“, већ по есхатолошком принципу, да би све у времену и историји могло бити упућено ка Царству Божијем и самим тим вредновано. Али, управо у том смислу сама Црква нема неку тамо „историју“ као сакралну категорију свог бића. Њен живот је увек „сакривен са Христом у Богу“ [Кол 3, 3], њен истински живот није у историји него у Царству Божијем. Зато је њена историја увек и једино историја њеног сусрета са светом, увек и једино „саоднос“. Васељенски сабори, на пример, нису „свештени сабори“ по себи, у „онтолошком“ смислу, зато што у духовној реалности не постоји никаква „епоха васељенских сабора“. У Цркви они квалитативно ништа не мењају и у том смислу су „релативни“, као и све друге форме и изрази Цркве, као сва њена „видљивост“ и „историчност“. Њихова важност је у томе што су они увек одговор свету, потврда могућности спасења и преображења. Међутим, чим их „апсолутизујемо“ као нешто што има вредност по себи, а не искључиво у односу на свет – другим речима, чим их претворимо у „свештену историју“ – ми им одузимамо стварну вредност и значај. Такав један очигледан грех је „апсолутизација“ историјске културе православља: пет источних патријархата, грчко схватање „васељенског патријарха“ као сакралне и вечне категорије православља, итд.

Стога богословска претпоставка у проучавању историје Цркве треба да буде управо ослобађање историје Цркве од њене сакралне апсолутизације. А проучавање Цркве је већ одавно усредсређено на Цркву по себи, уместо на њен саоднос са светом, културом, итд., те је у томе порекло и тог опасног и штетног приступа: „свештена историја“. Уместо ослобођења имамо поробљеност – то, нажалост, највеће бреме православља.