За певницом је појао протонамесник Драгослав Милован, а чтецирали су г. Владан Степовић и ученик Богословије Василије Тешић.

По прочитаном Јеванђелском зачалу Епископ Јован се обратио верном народу надахнутом беседом:

“Данас смо чули једно веома поучно Јеванђеље, кратко по садржају, али по значају веома важно. Чули смо како је Христос говорио својим ученицима, међутим, то не можемо разумети тако да је Христос говорио само апостолима, јер Христос својим учеником назива свакога ко иде за Њим, ко Га слуша и који верује у Њега, дакле сваки крштен човек јесте ученик Христов. Речи које је Христос говорио док је ходао овом земљом нису се односиле само на апостоле и ученике тог времена него на целокупно хришћанство до краја света и века. Зато Господ у данашњем Јеванђељу каже “ако правда ваша не буде већа него правда књижевника и фарисеја, нећете ући у Царство Небеско”. Ште је овим Господ хтео да каже? Хтео је да каже да је фарисејима и књижевницима правда била само на језику, а на делима те правде није било, јер да је те правде било, зар би разапели Христа? То је јер су се они позивали на правду само када то њима одговара. Реч правда означава врлину, али не само једну врлину, него збир свих врлина. Зашто збир свих врлина? Због тога што ако човек праведно живи он све врлине упражњава или се макар труди да их све упразни. Људи, а нарочито хришћани овог времена хоће да одједанпут, у једном тренутку испуне све врлине, хоће оно што нису могли ни светитељи, а ни апостоли. Испуњавли су једну по једну врлину и усавршавали се у њој, јер када се човек усаврши у једној врлини, она вуче другу, па када се и она изврши, онда и трећу и тако ће ићи без краја. Зато овде и јесте речено да правда представља збир врлина. Фарисеји и књижевници су били јако учени људи који су проучавали Свето Писмо, али су то Свето Писмо прилагођавали себи, а никако себе да прилагоде Светом Писму. Ови исти књижевници и фарисеји су изучавали старозаветну правду, али та старозаветна правда није довољна за спасење. Зато је требало да дође Онај Који ту старозаветну правду допуњује, јер да је само старозаветна правда била довољна, Христос неби ни долазио, што би долазио ако се испуњавало све што се у Светом Писму каже? Ту се види да је старозаветна правда имала један недостатак, јер она није могла на тај начин на који су је проучавали и како су живели није могла да уведе народ у Царство Божије, али не због тога што је била рђава, него због тога што је била непотпуна и зато је било потребно да се усаврши Господом нашим Исусом Христом. Самим тим све што радимо, макар ми мислили да је то праведно, ако није усасвршено у Христу, неће да нас сапасе. Зато се каже да је са Господом сишло благодатно дејство које човеку помаже да се спасе. У старом завету је било љубави и праведника, али права љубав, права вера, права нада, право милосрђе, то је тек сишло са Господом Христом. Он је то донео и ако се на то није накалемљено оно што је било пре доласка Христа није могло бити спашено, јер се ми у Христу спасавамо, једино име у коме се ми спасавамо јесте име Господа нашега Исуса Христа, зато је све од Христа савршено.

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског Г. Јована

Старозаветни људи као боголика бића су чезнули за тим усавршавањем, јер је у њима била урођена глад и урођена жеђ за Божанском истином и правдом. Они су имали правду човекову, али с обзиром да је човек боголико биће он тежи ка Божанском правдом и Божанском истином. А када човек те жеље испуњава, онда се у човеку све више и више јавља та глад за Богом, зато никад није довољно Бога, Божанске истине и правде. Због тога цар Давид каже “нема мира у костима својим све док не дође Онај који је мир”, самим тим нема ни правде у људском телу док не дође Онај који је праведан, а праведан је једино Бог. Такав човек, који нема мира у костима својим, сваког тренутка жели да утоли ту глад и жеђ за Богом, а једино биће које то може да утоли јесте Господ наш Исус Христос јер је Он та храна и пиће живота, односно Свето Причешће. Зато Христос каже “ко не једе Тела мога и не пије Крви моје нема живота у Богу”. Хришћани који се само називају тако, а причешћују се једном или два пута годишње, не могу се називати хришћанима јер је потврда мог и твог живота у Христу Свето Причешће. Ја ако знам да ћу се сутра причестити, гледаћу да се данас поправим, да мало обратим пажњу на себе, на свој живот јер треба да се сретнем са Христом, а да би се срео са Христом треба барем колико толико да се очистим, јер нико није чист као Христос. Христова правда је вечна правда и није као човекова јер човек одлучи да ће данас бити праведан, али да ли ће то издржати и сутра? На жалост, човекова правда је превртљива, данас је оваква, сутра је онаква, и све је то тако зато што се човек прилагођава времену у коме живи, али му зато није стало до тога да се прилагоди времену које долази и које ће вечно трајати, односно Царству Божијем. Човекова правда која данас може бити, а сутра већ не мора јесте управо зато што човек не уноси у себе Христа. Сам Господ је рекао да ће Дух Свети покарати свет за правду. Али зашто? Управо због тога што је Христос та правда коју фарисеји и књижевници нису препознали и коју је на крају свега толико омрзли да су разапели самог Христа. Они су гладни и жедни правде и у тој глади они гризу једни друге, тако на пример човек каже ја ћу за правду да погинем и то је његова правда, а хоће ли ти та твоја погибија донети спасење? Неће, јер си ти одредио себи да је једино то правда. Једино право мучеништво јесте страдање за Христа, за Његову правду, истину и љубав, то је мучеништво које Господ претвара у Светињу. Зато је речено “крв мученика јесте семе за нове мученике”. Зто Гостпод у данашњем Јеванђељу каже “ако принесеш дар свој олтару, а сетиш да има неко нешто на тебе, немој у таквом стању да га приносиш Богу”. Када је човек у таквом стању треба да остави дар испред Литургије док се не измири са ближњим и тек онда да дође да принесе свој дар Богу. Сам свети Јован Златоусти док је тумачио ове речи се чудио човекољубљу Божијем, чуди се томе што нам Господ наређује да оставимо клањање Њему, Богу, да се оставимо и молитве ако имамо неку злу мисао на човека. Ми живимо у заједници и немогуће је да се људи не огреше један о другог, што између осталог не можеш ни у породици. Људски је погрешити, али је страшно када та грешка толико завлада у човеку да почне да се претвара у зло и онда човек чини зло другом човеку. Како љеш онда да се молиш ако ћеш другоме чинити зло? Управо зато Бог нама не тражи да се ми Њему жртвујемо и приносимо Му дарове, а да пре тога нисмо измирили са онима са којима нећемо да говоримо. Дакле Господ нам овде каже да се прекине богослужење док се не измириш са ближњим, па тек онда дођи да се измириш са Богом. Свети Василије белики говори о једном владару кога описују као доброг човека и доброг хришћанина, али је имао неко зло на једног човека и није могао да се ослободи тога зла. Свети Василије га је опомињао, али није вредело. И како је владар у то време у цркви читао Оче наш на богослужењу, дошавши до дела “опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својим” Свети Василије га зауставља казујући да неће наставити Литургију док он не оде да се измири са тим човеком. То је пример нама, и како цар Давид каже “не сме нам Сунце заћи у гњеву”, не смемо бити у некаквој завади са неким јер не знамо да ли ћемо сутра осванути и моћи да се покајем за то. Учење Светог Јована Златоустога овде има двојаки циљ. Прво хоће да покаже да Бог љубав сматра највећом жртвом, и да је Богољубље немогуће без човекољубља, као што ни човекољубље није могуће без Богољубља. А друго што хоће да нагласи јесте да је помирење са братом неопходно и да олтар Господњи не прима ни дарове ни молитве од онога који има на некога нешто зло па не може да се помири. А зшто не може да се помири? Зато што је горд. Зашто човек не може да затражи опроштај? Зато што је горд и о себи мисли много више, а о друоме све мање. Зато ми треба да се молимо Богу да нам помогне да живимо у правди Божијој, а када буде завладала правда Божија у свету, онда ће завладати и мир, не само у нашим домовима или државама, него у целом свету јер ће се свуда спроводити правда, а правда ће се спроводити онда када човек буде почео да живи правдом. Треба да се молимо Богу да нам подари снаге да ако смо зло помислили на ближњега да му кажемо опрости, али не формално, него када му кажемо опрости да нас заболи што смо га повредили. Исто тако треба да нас заболи када се огрешимо о Бога, јер када се човек огреши о љубав Божију он се самим тим огрешио и о човека. Зато молимо Бога да нам подари Духа који је сишао на апостоле и на целу васељену о празнику који смо прославили и који увек прослављамо, да му се молимо да нас Дух Свети води и руководи, да нам Дух Свети указује шта је правда Божија, а када се ми предамо Духу Божијем да нас Он води, онда ћемо заиста доћи до правде Божије и до престола Божијег. Зато како каже апостол Павле не треба да гасимо Духа Божијег у себи, јер када сер Дух Божији угаси у нама, онда се све оно што је у нама добро, што је ваљано, што је хришћанско, што је Христово, што је Божије гаси”.

После Свете Божанствене Литургије, Владика Јован је поделио благослов и иконице верном народу који се данас сабрао у Бресничкој светињи.

Василије Тешић