ДУХОВНИ ЦЕНТАР САБОРНОГ ХРАМА “НОВОМУЧЕНИЦИ КРАГУЈЕВАЧКИ”

ДУХОВНИ ЦЕНТАР САБОРНОГ ХРАМА “НОВОМУЧЕНИЦИ КРАГУЈЕВАЧКИ”ЉУБАВ КАО СВЕЗА САВРШЕНСТВА

Духовни центар Саборног храма „Новомученици крагујевачки“, благословом Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског Господина Јована, сваког петка у месецу после одслуженог акатиста Пресветој Богородици Тројеручици, организује разговоре свештеника Саборног храма са верним народом.

После летње паузе, разговори са верним народом почели су 25. септембра, са темом Љубав као свеза савршенства. У разговору је истакнуто, да је љубав божанско поступање љубећег са љубљеним. По самој својој природи љубав је божанска, а човек је по природи својој боголик. Због тога је љубав сродна, природна човеку. Да би говорили о тајни љубави, морамо да дефинишемо један појам који је веома битан, а то је појам личности. Бити личност, могуће је само онда, када имамо неког наспрам себе кога волимо и кад нас тај други воли. А та љубав не сме нисачим бити условљена, љубав мора да буде слободна. Ако волимо неког из неког разлога, из неког интереса, онда осећамо неку празнину у том љубавном односу, нпр. ми волимо неког лекара зато што нам он треба да не би чекали у реду у болници, волимо оца и мајку зато што су нам отац и мајка, волим дете своје зато што га је Бог дао и зато што је то моје дете. Све те љубави имају неку врсту условљености, и то није права љубав. Не може нико бити личност ако је самац и зато Свети Атанасије Велики на једном месту смело каже: муслимански Бог је Алах, он је самац и он је страшан мученик и паћеник. Зашто? Зато што је самац. Наш Бог није самац, наш Бог је један, а у исто време Тројица. Ту тајну ми знамо, зато што нам је сам Бог открио ту тајну. Дакле, Отац, Син и Свети Дух су сједињени слободном љубављном везом у нераскидивој љубавној заједници, у једном нераскидивом јединству божанства, и један Бог је тајна која је за нас увек важна и битна. Битна је, да би разумели како је то Бог и нас створио по слици и прилици својој. Да личимо на Бога, дакле, кад нас је Бог стварао, он нам је дао ту слободу, да будемо слободне личности, то је та икона Божија у човеку. Икона Божија у човеку није ни душа, није ни ум него личност човекова, тј. слобода. Ми нисмо апсолутно слободни као Бог, зато што нас је Он створио, а Њега нико није створио, Он постоји одувек и Он је зато апсолутно слободан и зато јесте Бог. То је једна огромна разлика између Бога и човека као створеног бића. Он је нестворен, ми смо створени. Али зато што смо створени по лику Божијем ми имамо ту жеђ, која је клица, која је дата и задата у сваком човеку да нам је потребан други. Данас живимо у једном свету који покушава ту клицу да затре. Устав једне велике државе Америке базиран је на принципу да је човек једна самодовољна јединка, индивидуа. И онда сви закони се пишу у том смислу, да ту јединку заштите. Али ми у дубини душе осећамо да ту нешто није у реду. А шта није у реду, па та клица, та жеђ коју је задао Бог сваком човеку да му је потребан други, то је клица која вапије за љубављу. Ми можемо да живимо одвојено једни од других, или да нас закони штите једни од других, али ћемо увек у себи осећати пакао самоће. И онда ћемо доћи у позицију да узимамо друге као ствари. И то ће нам у први мах донети искуство задовољства, али ће иза тога остати та празнина као што изгледају празне конзерве бачене на ђубриште, као што су оне ружне разбацане, тако и у нашим душама остају ружна искуства ако друге људе употребљавамо као ствари .

Као што смо рекли наш Бог је Света Тројица, заједница три личности, то онда значи да смо и ми позвани да будемо личности. Једна од карактеристика личности је да буде апсолутна и непоновљива. Многи мисле, ако су на неким важним функцијама, да су они личности сами по себи, да су довољни сами себи. Али се дешава да када се ти људи смене са тих функција, многи их тада заборављају, чак и они који су имали користи од њих. Данас нас хвале сутра нас пљују. Али жеља је сваког од нас да буде апсолутна и непоновљива личност, то је нешто што је трајно и вечно у нама. Како човек може бити апсолутан и непоновљив? То искуство дарује само живот, а у животу тајна љубави. То значи, изабрао/ла сам да волим тога/ту и тога/ту, највише на свету, привукло ме нешто, а то нешто није разлог, материјални, није естетски, није интелектуални, заволео/ла сам, прострујао је неки љубавни флуид између мене и тога кога сам заволео/ла и ја га/је волим целим бићем и молим се и Богу да и он/она мене заволи. Када ме тај/та кога/ју сам ја изабрао слободно да волим, заволи, и изјави ми љубав, тада човек осећа страховиту надмоћ у овоме свету, осећа се пуним, осећа се снажним као да има крила.

До појаве Богочовека Христа није се могло доказати да је Бог љубав. Христољубље се грана у братољубље, у иситинољубље у правдољубље, у љубав за све што је бесмртно, у љубав за све што је вечно. Наша љубав према Господу Христу и према људима састоји се у живљењу по заповестима Христовим. Љубав је по својој природи богочежњива и богоцентрична сила. Она вуче човеково срце ка Богу, јер Бог је љубав. Увек ће у овом свету бити неправде, али неправда никад неће тријумфовати, јер је већ у Христу једном заувек победила љубав, и сви они који се том љубављу хране и руководе, у свом животу и поступају, они доприносе оној крајњој есхатолошкој победи добра, када буде изгледало да је Христос коначно поражен, уклоњен из историје, тада ће он поново доћи у слави и показати да је он у ствари победник, и да је он тај који води историју ка њеном есјхатолошком крајњем циљу.

И зато сте имали прилике, свакако, да чујете сцене животне, да двоје људи заљубљених, двоје људи које се воли, тако лагодно оду и у смрт заједно, зато што се воле, што осећају једну пуноћу живљења. И заиста ништа на овом свету не може дати укус пуноће живота, да дишете пуним плућима, него искуство љубави . Да неког волите и да тај неко воли вас. И зато се у таквим ситуацијама када изгубите неког кога волите изусти таква реченица која је животна, права: „шта ће ми живот када ме он/она неће“.

Ми људи смо створена бића и сада се јавља проблем. Пошто смо створени онда смо и смртни, умиремо. Када неког волимо и када га изгубимо, осећамо тешку муку, бол. Једину утеху у овоме свету, за то искуство трагике бола и смрти донео је Христос. Он је дошао ради нас и ради нашег спасења, оваплотио се, узео на себе људску природу, потпуни Бог и потпуни човек. У Њему се дешава тајна спасења овог света, управо од смрти. Он као човек реално страда, реално је распет на Крсту и као човек је погребен, и Бог Отац га је Духом Светим подигао из мртвих, и тиме је победио смрт, отворио је врата будућег живота за све нас који желимо да живимо вечно и носимо ту жеђ у себи. Дакле, ја волим брата свога, пријатеља, жену своју, али ја њима не могу даривати живот вечни, не могу у тој љубавној заједници имати бесмртност. Ту трагику што губимо оне што волимо, једино можемо заједно превазићи са Господом. Он је зато и дошао у свет, да нам пружи руку. Можемо да имамо искуство љубави, да волимо ближњег свога, да волимо све оне људе који су око нас, али ако смо и са Господом, онда ћемо превазићи и надићи ту трагику умирања и смрти.

Љубав није само сентименталност, осећање, љубав је однос, она је слободан излазак из себе самог, слободно покоравање вољи другог. Онај други и наш однос са њим, дају нам наш идентитет, нашу различитост, чине нас личностима. Као личност постојиш све док волиш и док си вољен.

Јереј Срећко Зечевић