СВЕТЕ ЖЕНЕ МИРОНОСИЦЕ – ХРАМОВНА СЛАВА У ВИНЧИ

СВЕТЕ ЖЕНЕ МИРОНОСИЦЕ – ХРАМОВНА СЛАВА У ВИНЧИ

У другу недељу по Васкрсењу Христовом када се молитвено сећамо жена Мироносица и Светог јеванђелисте Марка, 8. маја 2022. године, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је Свету Архијерејску Литургију у храму који је посвећен женама Мироносицама у селу Винчи надомак Тополе.

Епископу су саслуживали архијерејски намесник опленачки протојереј – ставрофор Миладин Михаиловић, протонамесници Слободан Радивојевић и Никола Илић, протођакон Иван Гашић и ђакон Стеван Илић.

Чтецирали су господа Владимир Марјановић и Милан Михаиловић.

Појао је хор “Опленац” и ученици богословије “Свети Јован Златоусти” из Крагујевца.

После прочитаног јеванђелског зачала беседио је владика Јован: “Христос Васкрсе, браћо и сестре. Срећна слава и срећан празник свима вама који сте данас дошли да прославимо ову храмовну славу у данима велике хришћанске радости, а то је радост Христовог Васкрсења. Заиста, Христово Васкрсење потиснуло је сва дела, сва чуда и сву голготску биографију Христа и силом своје неизмерне вредности наметнула себе за центар хришћанства. Отуда празник Васкрсења Христовога преставља темељ и суштину хришћанског начина поимања живота и вечности. Зато је Васкрсење најзначајнији догађај и радост за небо и земљу и за све оне који верују у Васкрсење Христово. Ако верујемо у Васкрсење Христово и исповедамо га онда верујемо да ћемо и ми васкрснути. Све што је Господ чинио док је био на земљи, чинио је да нам покаже пут којим треба да идемо и да то буде и наш пут од Голготе до Васкрсења. Ако у Христовом васкрсењу не видимо и наше васкрсење онда нам је све узалуд. Свети апостол Павле каже: “Ако Христос није васкрсао узалуд је и проповед и вера наша”. Ако Христос није васкрсао онда човека обузима једна безнадежност да после овог земаљског живота не постоји никакав други живот. Безнадежност је опасна болест. Кад човек изгуби наду он изгуби све. Таквом човеку се не мили ни да живи а камоли да ствара нека велика дела. Заиста, безнадежна је свака вера која не исповеда распетог и васкрслог Христа. Без Христа не можемо ући у Царство Небеско. Он је тај који нас све сабира око себе у Царству Своме. Без васкрсења Христовог апсолутно би било немогуће објаснити неустрашиву и пламену проповед апостола. У оно време исповедати Христа значило је да сте сами себе осудили на смрт, а видимо да су апостоли неустрашиво проповедали Христа и такође ту можемо видети веру Светих жена Мироносица које ми данас славимо. Видимо код њих веру која је била чак и јача од вере Христових ученика, јер када су Христа распели сви су се разбежали осим Светог Јована Богослова и ових жена Мироносица. Због велике вере њихове Господ се прво њима јавио. Оне су биле прве веснице најрадосније вести да је Господ васкрсао. Ми смо хришћани послати у овај свет да сведочимо распетог и Васкрслог Христа. Да сведочимо да после овог живота постоји вечни живот. Живот на земљи нам је дат да још овде задобијамо Царство Небеско. Данашње Јеванђеље описује нам како су жене Мироносице када је минула субота, узеле мирисе и кренуле да помажу тело Христово. По томе што су помазале тело Христово по томе су назване Мироносицама. Међутим, тај мирис није се само састојао од мирисног уља већ и од мира. То је онај мир који човек треба да носи у себи. То је онај мир који човек осећа када се сретне са Богом. Бог је наш мир. Он је извор свакога мира. Правог мира нема без Христа. Правог мира нема без Јеванђеља. Нема га без свега онога честитог, ваљаног и поштеног. Без Христа можемо наћи само лажни мир. Само мир Христов је прави мир. Зато је Господ при Вазнесењу Свом рекао: “Мир Свој дајем вам, мир Свој остављам вам”. Не даје Га као што га свет даје. Данас многи пишу о миру, а ми смо сведоци све већег немира у свету и људском роду. Зашто? Зато што људи хоће свој мир, а не Христов. Неће људи да прихвате мир који мирише Богом, него хоће свој мир за који они мисле да је прави мир. У наставку Јеванђеља видимо да су Мироносице имале мир јер су стално Христа носиле у себи. У времену када су многи бежали да виде распеће Христово, жене Мироносице су знале да има нешто и горе од телесне смрти. А то је издаја или одрицање, а издаје и одрицања не би смело да буде у човеку. Јер кад издамо Христа и науку Његову ми заправо издајемо себе, своју породицу, цркву, државу и човека као боголико биће Божије. Чим човек размишља високо о себи издао је себе. Зашто? Зато што је ставио себе изнад Онога који треба да обитава у њему, а то је Бог. Важно је да се чувамо издаје и да водимо рачуна да се не одрекнемо Христа, ни по цену овоземаљског живота, јер прави живот настаје тек после овог земаљског живота. Одрећи се Христа значи одрећи се спасења. Одрећи се Васкрсења Христовог значи одрећи се Васкрсења свога. Да да Господ да нам пример ових жена Мироносица буде пример исповедања вере и неустрашиве борбе за истину. За истину се треба борити. Не за лаж и обману. А истина је Господ наш Исус Христос. Зато је једино Он могао да каже: “Ја сам пут, истина и живот”. Сви људи који мисле да су на правом путу а без Бога, на погрешном су путу. Сви они који хоће да друге људе воде тим путем уводе их у пропаст. Ове жене требале би да нам буду пример и у истрајности, у бедама недаћама и невољама. Браћо и сестре, сви ми имамо неке невоље и недаће, али не смемо да поклекнемо у њима. Знајмо да зло не може да триумфује у вечности. То управо видимо Васкрсењем Христовим. Васкрсењем Христовим побеђена је смрт, тај највећи човеков непријатељ. Побеђен је и грех и ђаво. Побеђено је и зло, а зло је све оно што није по учењу Цркве и учењу Јеванђеља. Онај који слуша цркву и који примењује у себи Јеванђелски живот он живи животом вечности и овде и сада и осећа тај предокушај вечног живота. Браћо и сестре, морамо уместо мржње имати љубав и то љубав жена Мироносица које су у сваком тренутку имали љубав према Богу и Он их је наградио Својом Божанском љубављу. Ако будемо имали такву љубав ми ћемо побети сва своја распећа, све своје муке и недаће и сва своја гоњења, а победићемо и гоњења оних који нас гоне, на правди Бога живога. Љубав покрива све. Кап мржње је тешка и опасна. Ако човек не сасеце мржњу у корену обузеће га мржња. Када човека обузме мржња то онда није више човек. Такође, овде треба истаћи на овај дан када прослављамо жене Мироносице како је жена највећи сарадник Божији, када рађа и подиже свој пород у љубави. Истина, за љубав је потребна жртва. Може ли породица да се подигне без жртве? Не може, браћо и сестре. А где је жртва ту су и велика одрицања, а ми се плашимо да се одрекнемо себе, односно своје грешности, својих лоших навика, ружних речи и лоших дела. То нам изгледа као да нам неко узима део нашег тела, а не видимо да је у одрицању, заправо, стицање оних правих хришћанских вредности живота. Нека би дао Бог да у васцелом роду људском завлада управо радост Васкрсења. Да завлада мир. Да завлада слога и љубав. Нека би нам помогле молитве Светих жена Мироносица да се у нама зацари љубав, јер нам је она увек потребна. Потрудимо се да се исправљамо, да будемо храбри у исповедању вере и не дај Боже да се одрекнемо Христа и да издамо Христа. Бог вас благословио.”

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

Сабрани народ овог дивног шумадијског села приступио је Светој Чаши спасења. На самом крају Свете Литургије славски колач пресекао је владика Јован пожелевши свим парохијанима овога места срећну храмовну славу. Сабрање је настављено свечаним славским ручком који је у оближњем ресторану припремила породица Драгослава и Зорице Ђекић.

Ђакон Стеван Илић