ЧОВЕК КОЈИ НЕ СРЕТНЕ ХРИСТА ПОСТАЈЕ ИЗГУБЉЕН ЧОВЕК

ЧОВЕК КОЈИ НЕ СРЕТНЕ ХРИСТА ПОСТАЈЕ ИЗГУБЉЕН ЧОВЕКЊегово Преосвештенство Епископ шумадисјки Господин Јован началствовао је Светом Литургијом у храму светог Саве на Аеродрому на празник свете великомученице Јефимије и свете Олге кнегиње руске. Епископу Јовану су саслуживали протојереј-ставрофор др Зоран Крстић, протојереј-ставрофор Милан Борота, протојереј-ставрофор мр Рајко Стефановић, протонамесник Бранислав Матић и ђакон Милош Ђурић.

У својим архипастирским речима поуке владика Јован је нагласио значај сусрета са Христом. „Овај сусрет у човекu изазивa промену, толико велику да човек мења из корена и свој начин живота и понашање. Од овог сусрета човек само ка Христу тежи и окренут је ка непролазном Царству. Ако се чевек не сретне са Христом, тај човек постаје изгубљен, а ако ли се стретне он постаје нови човек, нови Адам, постаје мали христос. Најбољи пример промене су апостоли, али не само они већ сви свети. До тренутку сусрета са Богом они су били обични људи, прости рибари. Након сусрета са Христомони се преображавају и постају нови људи, рибари људских душа који људе приводе ка Богу“, нагласио је владика Јован. Главни предуслов потпуног сусрета са Богом је да се човек испразни од самог себе, тј. да напусти своју себичност и егоизам, своје самољубље, и да у свомсрцу остави места за бога. Управо то је урадила грешница, која среће Христа у дому Симоновом. Она тада познаје и напушта своју грешност и острашћеност, све то избацује из свог срца и оставља место за Христа.

Беседа Епископа шумадијског Г. Јована

Најбоља потврда истинитости речи владике Јована је и светитељка великомученица Јефимија коју наша Света Црква прославља 24./11. јула. Света Јефимија је зарад Христа оставила и заборавила и своје богатство и лепоту, заборавила је своје аристократско порекло, па чак и свој живот и кренула за Христом. О томе нам најбоље сведочи њено житије у коме се каже да Јефимија, када је мучена одговорила својим мучитељима: „Дарове и почасти твоје, проконзуле, које нам ти обећаваш, ми смо давно одбацили од себе и омрзли их, и сматрамо их као ђубре Христа ради (ср. Флб. 3, 8), јер имамо небеска блага која су већа и боља од свих земаљских блага. Земаљска блага су привремена и непостојана, а небеска су вечна и неизменљива. Страшних мучења пак којима нам претиш, ми се не само не бојимо, него их веома желимо претрпети, да би се показала у нама сила и крепост Бога нашег, којој би се ви удивили и, познавши немоћ ваших одвратних богова, постидели се. Но каква је потреба говорити даље о томе? Почињи што си намислио урадити, па ћеш се убедити да ће у нас бити веће усрђе у трпљењу, него у тебе усрђе ка мучењу".

Чак и након мучења, ова светитељка наставља да исповеда име Христово и испразност овог живота без Христа и више наврат одговара својим мучитељима: “Не помишљај, мучитељу, да слабост моју можеш лако својим вештим мамцима приволети на твоје безбожје и безакоње; јер иако сам жена по природи, немоћна по телу и млада по годинама, ипак је срце моје јуначније од твога, и сила моја у светој вери јача од храбрости ваше, и разум мој благодаћу Христа мог већи него свих ваших незнабожачких говорника, са којима ви сматрате да сте мудри, а у самој ствари сте безумнији од свих незналица, пошто нећете да познате истинитога Бога, почитујући демона као бога. Нећеш ме, дакле, преварити лукавим речима, као некада змија праматер нашу; и нећеш ми учинити слатким овај горки свет са његовим сластима, које све ради сладчајшег Исуса сматрам за пелен; и нећеш победити силу која се у немоћи пројављује (ср. 2 Кор. 12, 9), ма како били силни твоји напади. Јер се надам на Христа мог, да ме Он неће оставити, нити уклонити од мене крепку руку Своје помоћи док горда глава демона не буде згажена женским ногама”.

Тропар (глас 4):

Зато што си заволела Женика твога Христа, и свећу твоју светлу припремила, засијавши врлинама, свехвална Јефимијо, постала си Његова невеста и венац страдања од Њега примила: Избави од беда све нас који поштујемо свету успомену твоју.