У раним јутарњим часовима, у суботу, стигли смо у манастир Куманица, прву светињу на нашем поклоничком путовању. Као што је и обећао, сачекао нас је игуман Николај. Смирено и са пуно љубави говорио нам је о овој светињи која се налази између Пријепоља и Бијелог Поља. Манастир Куманица посвећен је светом архангелу Гаврилу. Претпоставља се да је манастир настао између 13. и 15. века. У манастиру се налази кивот са моштима светог Григорија Куманичког, поред којег се дешавају многа исцељења оних који са вером и молитвом затраже помоћ од Господа.

После беседе, честити отац Николај позвао нас је на послужење. У рано свитање, док је ужурбани Лим настављао да жубори поред оближње пруге, духовно окрепљени, наставили смо наше поклоничко путовање.

Следећа светиња на нашем путу био је манастир Дуга. Он се налази на 17. километру пута од Подгорице ка Колашину, на левој обали Мораче, поред села Дуга. Манастир је посвећен Успењу Пресвете Богородице. Сматра се да је ктитор манастира Вукан Немања, син Стефана Немање, односно најстарији брат светог Саве.

У манастирској цркви налазе се честице моштију многих светитеља, а посебну духовну вредност и благослов представља копија чудотворне иконе Пресвете Богородице "Свецарица". Она помаже у исцељењу од малигних и психичких болести. Икона је дар игумана Алексеја из руског Светотројичног манастира из села Тарасково.

И у манастиру Дуга дочекани смо и послужени са најискренијом хришћанском љубављу и поштовањем. Богоугодна игуманија, мати Јована, са сестринством манастира пожелела нам је благословен наставак путовања.

Убрзо потом стигли смо у Подгорицу. Пред нашим очима указао се велелепни Саборни храм Васкрсења Христовог. На месту овог новоизграђеног храма кроз векове, од апостолских времена, већ су постојале хришћанске светиње. И за време краља Милутина ту је подигнут један храм, али је срушен.

У овај храм уграђено је седам позлаћених крстова и 17 звона, од којих је једно тешко чак 11 тона. Мермер за храм потиче из Индије, а звона су ливена у Русији. Позлаћени лустер изнад централног дела храма тежак је 1200 килограма, а направљен је у Украјини. Комплетна позадина фресака, које заузимају површину од пет хиљада квадратних метара, рађена је у позлати. Такав систем фрескописања по први пут употребљен је након осам векова. Последњи храмови украшавани на тај начин били су Студеница и Сопоћани.

На петнаестак километара од Подгорице, на висоравни изнад села Црнци, налази се манастир Ћелија Пиперска. Основао га је у првој половини 12. века Стефан Немања, а обновио у 17. веку свети Стефан Пиперски. Манастирска црква посвећена је Рођењу Пресвете Богородице. У њој се налазе мошти светог Стефана Пиперског. После новог духовног надахнућа у Пиперској светињи наставили смо путовање ка манастиру Острог.

Манастир Острог је, као што знамо, прича за себе. Стигли смо у поподневним часовима. Слика стандардна - хиљаде ходочасника. Многи у реду за целивање моштију светог Василија Острошког Чудотворца, други прислижују свеће, а остали покушавају да нађу "смештај" на отвореном, на горњем платоу острошке светиње. Ускоро је и наша група, предвођена оцем Срђаном, стала у ред за целивање светитељевих моштију.

Ноћ је била хладна, али смо издржали, жељно ишчекујући јутро и свету литургију. Један од саслужитеља најважнијег Богослужења у Православној цркви био је и отац Срђан Тешић.

Потом смо пешке сишли до нашег аутобуса. После хладне вечери и ноћи, јутарње сунце наговештавало је леп недељни дан. Кренули смо ка Бару.

Саборни храм светог Јована Владимира у Бару освештан је у недељу, 25. септембра прошле године. Сви смо били импресионирани овом прелепом светињом. Изградња овог храма започела је 2002. године. После Саборног храма у Подгорици, друга је светиња по величини у Црној Гори. На централној куполи храма, на висини од преко 40 метара, налази се златни крст висине 4,6 метара, тежак око 380 килограма.

Свети Јован Владимир био је владар Дукље, српске средњовековне државе, на почетку 11. века. Мученички је страдао пре хиљаду година, а његове свете мошти данас се налазе у Тирани.

О храму светог Јована Владимира и о његовој изградњи чули смо исцрпну причу од једног од заслужних градитеља. После разгледања овог предивног храма и капеле посвећене Његошу, наставили смо пут ка нашем следећем одредишту.

Манастир Режевићи је светиња из 13. века, а саградио га је краљ Стефан Првовенчани. Налази се поред магистралног пута, на платоу изнад мора, између Светог Стефана и Петровца. Посвећен је Успењу Пресвете Богородице. У склопу манастира је и црква Свете Тројице, која је задужбина цара Душана. Манастирски комплекс увршћен је у списак културноисторијских споменика Црне Горе. Манастир је окружен маслињацима. Ни овде, као ни у претходним светињама, нисмо одолели да се фотографишемо.

Следећа светиња на нашем ходочашћу био је манастир Прасквица. Посвећен је светом Николају Мирликијском Чудотворцу. По предању, потиче из 11. века. Он је и духовни центар рода Паштровића, а налази се изнад острва Свети Стефан. У 18. веку Французи су опљачкали манастир и порушили цркву светог Николе, а монахе и народ који су ту затекли побили. Манастир је обновљен средином 19. века. И ова светиња оставила је на нас дубок утисак.

Манастир Подмаине или Подострог, како га још зову, налази се у Будви, на узвишењу изнад Будванског поља. Удаљен је око два километра од центра овог црногорског летовалишта.

У манастирском комплексу налазе се две цркве. Једна је посвећена Успењу Пресвете Богородице (из 17. века), а друга, мања, посвећена је Ваведењу Пресвете Богородице, а саграђена је још у 15. веку.

У 18. и 19. веку манастир је уживао велики углед. Посећивали су га сви виђенији Црногорци. Ту су се окупљали припадници племена Маине, а долазио је и Његош, затим Доситеј Обрадовић и многи други. Подмаине су биле и верски и културни центар Црне Горе.

И овде смо били угошћени и послужени на најлепши начин, али највећи и најјачи утисак на нас оставила је духовна беседа архимандрита Рафаила, игумана манастира Подмаине. Под утиском те предивне беседе кренули смо у поподневним часовима ка Србији.

У понедељак, 29. маја, око 6 часова изјутра, стигли смо пред полазну тачку нашег поклоничког путовања - храм светог великомученика Георгија у Шумарицама. Били смо уморни од дугог пута и ноћне вожње, али и радосни због свега виђеног и проживљеног. У девет великих светиња крочила је наша нога, а наша срца и наше душе напојени су благодаћу Божијом. Хвала оцу Срђану на иницијативи за ово ходочашће и на његовом беспрекорном руковођењу путовањем.

Бескрајно хвала Господу што нас је удостојио овог путовања. Хвала светом великомученику Георгију и светом Николају Мирликијском и свим светима који су нас чували и штитили на овом путу.

Верујем да смо били добра група и да смо се и лепо дружили та три дана. Надам се да ће овако лепих поклоничких путовања бити и убудуће.

Ходочасник Ђорђе