СПОМЕН НА ЧЕТРДЕСЕТОГОДИШЊИЦУ УПОКОЈЕЊА ВАЛЕРИЈАНА СТЕФАНОВИЋА, ПРВОГ ЕПИСКОПА ШУМАДИЈСКОГ

СПОМЕН НА ЧЕТРДЕСЕТОГОДИШЊИЦУ УПОКОЈЕЊА ВАЛЕРИЈАНА СТЕФАНОВИЋА, ПРВОГ ЕПИСКОПА ШУМАДИЈСКОГУ недељу, 23. октобра 2016. године навршило се четрдесет година од упокојења првог архијереја Шумадијске епархије, блажене успомене владике Валеријана Стефановића, који је на катедри епископа шумадијских предстојавао од 1947. године (када је Епархија основана) па све до смрти 23. октобра 1976. године, пуних двадесет девет година.

Сећање на овог угледног архијереја, који је самопрегорно учествовао у очувању вековног устројства и спасоносне улоге за народ и вернике наше Цркве у тешким временим током и након Другог светског рата, почело је служењем-благодарењем, дакле, на онај начин како је и владика Валеријан изграђивао живу Цркву Божију у Шумадији: Његово преосвештенство Господин Јован, епископ шумадијски, служио је Свету Литургију у препуној крагујевачкој Саборној цркви Успенија Пресвете Богородице, уз саслужење двадесет свештеника и два ђакона. Саслуживали су и декан Православног богословског факултета Универзитета у Београду протојереј-ставрофор професор др Предраг Пузовић, као и протојереј ставрофор др Драган Протић, ректор београдске Богословије Светог Саве, који су учествовали у припремању књиге-споменице о владици Валеријану која је објављена поводом четири деценије од његове смрти. Учесници литургијског сабрања били су и свештеници које је владика Валеријан рукоположио, архијерејски намесници Епархије шумадијске, као и архијерејски намесник јадарски из Лешнице (родног места владике Валеријана) протојереј ставрофор Драгољуб Ивановићи и протојереј ставрофор Горан Јанковић и парох лешнички (Шабачка епархија). Дошли су и свештеници из Епархије крушевачке, архијерејско намесништво темнићко, које је рукоположио Епископ Валеријан. Запажено је учешће и великог броја монахиње из манастира које је обновио Владика Валеријан у поратном тешком времену.

Беседа Епископа шумадијског Г. Јована

Након парастоса Владици Валеријану у Саборној цркви, приређено је јавно представљање књиге о њему која је штампана поводом годишњице упокојења. Публикација Валеријан Стефановић, викарни Епископ будимљански и први Владика шумадијски, по формату споменица са карактеристикама монографије, нема само пригодни карактер, како у предговору, насловљеном Добро дрво добре плодове рађа – архипастирско служење Владике Валеријана у Шумадијској епархији истиче Господин Јован, данашњи Епископ шумадијски, већ показује зашто се и данас, како додаје Владика Јован, дух Владике Валеријана осећа не само у Светоуспенском храму у Крагујевцу, где почива његово тело, већ у сваком месту његове и наше Епархије. Неопходно је истаћи да ова књига заиста има изглед публикација какве су објављиване о најзначајнијим светињама или личностима које су утемељиле наш идентитет. Врло су ретке књиге у којима се може пронаћи две стотине педесет фотографија или факсимила докумената који, често, речитије него наративни описи, сведоче о животу у Србији у послератном периоду, о животу који су даривали Црква Божија у Шумадији и њен пастироначелник – Владика Валеријан.

О књизи и личност владике Валеријана, пред прпуном двораном крагујевачке Саборне цркве, говорио је најпре Епископ шумадијски Господин Јован, истакавши да је „био јеванђелски човек који је даноноћно бдио над Богом му повереном Епархијом, приводећи народ Богу и Цркви у она назахвална времена за Цркву и њене пастире. Јеванђеље је доживљавао и проповедао као Радосну вест. И тако је, као и апостол Павле, на крају земног живота могао рећи да је у њему живео само Христос (Гал 2, 20), јер је био христољубив, трудољубив и човекољубив.“

Декан Православног богословског факултета у Београду протојереј ставрофор професор др Предраг Пузовић, који је аутор истраживања о животу и раду Епископа Валеријана у предратном и ратном периоду од 1940. до 1947. године, појашњавајући неке важне појединости из тог периода, констатовао је да Српске Црква није имала велики број тако еминентних и одговорних архијерејао као што је био Валеријан Стефановић. Рецензент ове књиге, ректор београдске Богословије Светог Саве протојереј ставрофор др Драган Протић емотивно и искрено је одсликао животни пут првог шумадијског архијереја који је и њега лично упутио у црквено служење. Протојереј-ставрофор Драгослав Степковић, саслужитељ и активни учесник црквеног живота у Шумадији и Крагујевцу у доба владике Валеријана, који је и сам дао допринос својим текстовима за споменицу, нагласио је које је све препреко требало савладати да би Црква могла да настави да врши своју спасоносну мисију после Другог светског рата. Учеснике јавног представљања књиге Валеријан Стефановић, викарни Епископ будимљански и први Владика шумадијски о томе како је она настајала, односно зашто она представља дар ученика учитељу, упознао је протојереј ставрофор Саво Арсенијевић, њен уредник и главни реализатор идеје да се владици Валеријану посвети овако репрезентативна публикација.

У програму, који је заиста праћен са пажњом, јер данашње генерације нису потпуно обавештене о тешким временима за Цркву пре неколико деценија, учествовао и Хор младих Саборне цркве у Крагујевцу којим је дириговао протојереј Драгослав Милован.

Његово преосвештенство Господин Јован, епископ шумадијски од 2002. године до данас, трећи архијереј у трону епископа шумадијских, који увек истиче да благодари Богу што је као претходнике имао такве мисионаре спасоносне Христове науке и такве умне људе као што су били владика Валеријан и Владика Сава Вуковић (1977-2001), приредио је првом шумадијском владици подушје у крагујевачком Владичанском двору.

+++

Епископ Валеријан (у свету Василије Стефановић) родио се у Великој Лешници у Подрињу, у скромној трговачкој породици од оца Милорада и мајке Катарине 15/28. јуна 1908 године. Основну школу завршио је у свом родном месту, шест разреда гимназије у Шапцу 1925, Богословију Светог Саве у Сремским Карловцима 1931, а Богословски факултет у Београду 1935. године. Као студент теологије био је стипендиста Епископа банатског др Георгија (Летића). За време свога школовања био је одличан ученик и студент. За суплента Друге мушке гимназије у Београду постављен је 26. децембра 1936. године. Професорски испит положио је у фебруару 1939. године и у том својству остао је све до избора за епископа.

Четврте недеље Ускршњег поста 1938. године, игуман Леонтије (Павловић), настојатељ манастира Врдника и вршилац дужности управника Патријаршијског двора, замонашио га је по чину одјејанија рјаси и камилавки, давши му име Валеријан. На Благовести исте године рукоположен је у чин ђакона од викарног Епископа сремског Саве (Трлајића), потоњег Епископа горњокарловачког. У чин јеромонаха рукоположио га је 1. септембра 1940. године викарни Епископ моравички Арсеније (Брадваревић), потоњи Митрополит црногорско-приморски. На ванредном заседању Светог архијерејског сабора, 11. децембра 1940. године, јеромонах Валеријан изабран је за викарног Епископа будимљанског. Хиротонисан је за Епископа 26. јануара 1941. године у Саборној цркви у Београду. Хиротонију су извршили Патријарх српски Гаврило, Митрополит кишињевски Анастасије, поглавар Руске православне заграничне цркве и Епископ тимочки Емилијан. Епископ Валеријан био је последњи епископ Српске православне цркве, чији је избор потврдило Краљевско намесништво у име малолетног краља Петра II.

Епископ Валеријан остао је на положају викарног епископа за све време Другог светског рата, бринући за свештенике избеглице и вршећи све остале послове поверене му од Патријарха Гаврила. За Епископа шумадијског изабран је 20. маја 1947. У више сазива као епархијски архијереј био је члан Светог архијерејског синода Српске православне Цркве. Умро је у Крагујевцу 23. октобра 1976. године. Сахрањен је у Саборној цркви у Крагујевцу.

Старање и брига Епископа будимљанског Валеријана о свештеницима Српске православне Цркве који су преживели и успели да избегну са народом у окупирану Србију из Хрватске, Босне, Јужне Србије, Косова и Методије почетком Другог светског рата у Краљевини Југославији (1941), када су окупатори (Немци, Бугари, Мађари) и квинслишки режими, пре свега Независна држава Хрватска, настојали да потпуно разоре организам Српске православне Цркве, још нису довољно истражени, али се зна да је улагао натчoвечанске напоре да се спасу животи и обезбеди преживљавање стотина и стотина свештеника и више стотина хиљада избеглица. Зато је протојереј Милун Јовановић, архијерејски намесник крагујевачки, поздрављајући владику Валеријана на устоличењу за првог шумадијског Епископа, могао да каже: „Ми осећамо велику радост и захвалност Светом архијерејском сабору, што за првог Епископа шумадијског добијамо Ваше преосвештенство, у чију смо се ревност уверили кроз неколико година наше сарадње са вама, док сте били на дужности викарног епископа, као и за време окупације, што сте помагали у свему рад Његовог високопреосвештенства Митрополита скопског Јосифа, за спас Српске православне Цркве и српског народа“.

Ступајући на дужност Епископа шумадијског 1947. године, затекао је 158 парохија и 109 црквених општина са 111 парохијских цркава и 39 парохијских домова. У јесен 1947. године основано је Младеновачко архијерејско намесништво, а нешто касније Бељаничко и Орашачко. Након смрти Епископа жичког Николаја Велимировића, споразумом Владике Валеријана и Епископа жичког Германа, дошло је до новог разграничења Епархија жичке и шумадијске, тако што се Шумадијској припајају манастир Драча и парохије баљковачка, грбичка, грошничка, I и II забојничка и дивостинска.

Како у време управљања Шумадијском епархијом Владике Валеријана власти нису дозвољавале градњу нових парохијских цркава, тежиште његовог рада било је усмерено на сређивање током рата упропашћених манастира и обнову монашког живота, реконструкцију оронулих и изградњу филијалних храмова и парохијских домова. Живопис манастира Грнчарице његова је лична задужбина, у спомен оцу и мајци. Врло приљежно се старао о свештеничком подмлатку, настојећи да у тешким политичким и економским приликама што више младића из Шумадије добије богословско образовање.

Наследивши Владику Валеријана на катедри Шумадијских Епископа, Сава Вуковић, други Епископ шумадијски (1977-2001), у више прилика је, и као сведок, али и као еминентни историчар Српске Цркве, истицао како су трудом Епископа Валеријана у Шумадијској епархији постигнути сјајни резултати, односно како је он у сваком погледу затекао примерно уређену Епархију.

+++

БЕСЕДА ЕПИСКОПА ШУМАДИЈСКОГ ВАЛЕРИЈАНА,

НА УСТОЛИЧЕЊУ ЗА ПРВОГ ЕПИСКОПА ШУМАДИЈСКОГ У САБОРНОЈ ЦРКВИ У КРАГУЈЕВЦУ, 20. ЈУЛ 1947. ГОДИНЕ

Стара Милошева престоница, резиденција првих митрополита Срба, Мелентија и Петра, постаје данас Божијим благословом и Божијом помоћи резиденција епископа шумадијских. Када је Свети архијерејски сабор наше свете Цркве донео одлуку да оснује Епархију шумадијску, он је, поред тога што су су то захтевале црквене потребе, хтео тиме још да ода признање дичној Шумадији и да укаже хвалу, не можда тако бројном, али ипак великом храму.

Велики је Крагујевац у својој величанственој прошлости и сјајној традицији. Велики је по своме родољубљу. Велики је по својој слободољубивости. Велики је по своме херојству. Велики је по своме пожртвовању. Велики је по своме мучеништву. Од како је пукла прва устаничка пушка па све до последњих дана, синови дичне Шумадије и овога града, проливали су своју крв, давали своје животе и улагали своје кости у темеље наше државе и наше отаџбине. И овај последњи страшни и крвави рат није прошао а да овај град није дао своје жртве. Неколико хиљада најбољих синова и кћери, цвет наше омладине, наше узданице, дали су своје животе на олтар слободе идући загрљени и храбро у смрт као истински потомци својих славних предака. Ми са овога места се дубоко клањамо њиховим сенима и топло се молимо свевишњем творцу да упокоји њихове душе тамо где нема печали, бољезни, ни воздиханија, но жизан бесконечнаја, а њиховој родбини, њиховим очевима и мајкама, брађи и сестрама да ублажи бол, да их утеши у њиховој превеликој тузи за својим милим и драгим.

Велики је овај град, браћо моја и сестре, и по својој истинској и искреној љубави према светој вери православној и према светој Цркви православној. Наши преци су били велики и славни зато што су истински били одани и што су истински волели своу свету Цркву православну. У Цркви су научили да воле слободу, у Цркви су научили да воле своју отаџбину. Вера православна их је научила јунаштву и херојству. Вера православна их је научила пожртвовању. Вера православна је усадила у њихове душе, у њихова бића, све оне особине због којих их ми данас славимо као духовне величине и вође нашега народа.

Као потомцима тих величина, наша је, више него света дужност, браћо и сестре, да чувамо нашу веру као најдрагоценије благо. Она је наше најдрагоценије благо јер представља апсолутну вредност и апсолутну неопходност за свакога онога који бар и најмање хоће да размишља и који бар и најмање хоће да осећа.

Вера нам је кроз нашу свету Цркву казала и показала да има Бога. Казала нам је које су све наше обавезе и дужности према Њему. Говори нам којим Га поступцима вређамо, а кад Га увредимо да има могућности да нам се опрости. Ко би нам све то и много другог тако разложио. Сам човек то није могао, нити сада може. Било је покушаја и у најстаријим и у најновијим временима. Али је у томе било и бива толико противуречности да се не зна коме и чему треба веровати.

Вера је наша апсолутна потреба, јер шта би од нас и овако несретних људи да нам Господ није открио своје Божанске планове. Да нас није осветлио истином, да нам није указао и показао пут којим треба да идемо. Вара нас хришћанска просвећује. Вера нас крепи и бодри у несрећи, беди и недаћама овоземаљског живота, а после смрти одводи у бољи, блажени, лепши и вечни живот.

Вера нам кроз нашу свету Цркву саопштава да овим светом управља Бог. Говори нам да је први човек по својој сопственој вољи учинио грех и отпао од Бога. Она нам јавља да је Бог одредио свог јединородног Сина да нам буде Спаситељ, да нас својом смрћу на крсту спасе од греха и смрти. Она нам открива да ће у своје време сви мртви васкрснути, а затим да ћемо сви ићи на праведни суд Сина Божијег на коме ћемо за своја добра дела бити награђени блаженством у вечном животу, а за грехове кажњени кажњени страшним мукама у паклу огњеном.

Вера је наша апсолутна потреба, јер нам открива вољу Божју и показује која су дела добра а која рђава. Она нас освећује кроз свете тајне које су од Бога установљене. Чим човек дође на свет, она га кроз свету тајну крштења чисти од првородног греха и даје му нови благодатни живот. Ако је ко по својој немоћи поклекнуо, она га уздиже и покајањем удостојава да добије опроштај грехова и измирење с Богом. А изнад свега, наша света вера даје сваком човеку могућност да се истински сједини с Богом. Ову изванредну благодат добија сваки верник у светој тајни причешћа у којој прима тело и крв Господа Христа и постаје учесник у највећој светињи, учесник у бесмртном и вечном животу.

Вредност наше свете вере и састоји се још и у томе што је она решила проблем смрти. Стотинама и хиљадама година лебдела је смрт над човеком као зла коб. Син Божји, Богочовек Господ Христос својим сјајним васкрсењем победио је смрт, разрушио врата адова и омогућио човеку улазак у Царство Божје. Зато нас наша вера православна учи да смрт није крај него само прелаз у бољи и лепши живот. Живот у коме нема недаћа, у коме нема бола, у коме нема туге и жалости, у коме нема беде и искушења.

Чињеница је, и то непобитна чињеница, да је наша вера православна, кроз нашу свету Цркву, учинила да смо били и велики и сјајни, моћни и силни, одважни и храбри, пожртвовани и несебични, искрени и простодушни. Учинила је да смо имали своје огромно царство, просвећене вође народне и просвећен народ. Учинила је да смо имали, и то у време када је то код осталих народа било ретко, своје списатеље и своје законодавце, своју књижевност и своју културу, своје војсковође и своје витезове.

Наша вера је покретач сваког корисног, сваког светог и узвишеног посла. Она је учинила да је наша историја богата и славна. Богата див-јунацима, богата књижевницима, богата песницима и уметницима, богата културним ствараоцима. Богата свецима и светитељкама, богата човештвом и поштењем. Богата самопрегором и пожртвовањем.

На Косову смо били изгубили све. И царство, и државу, и богатство, и славу. Једино што је остало, била је наша вера православна и њена света Црква православна. Пет векова смо робовали. Пет векова је једино Црква лебдела над својим народом. Под најтежим условима, под најтежим околностима привијала се уз свој народ. Бодрила га, храбрила, штитила, чувала и сачувала. Не само сачувала, него и очувала у могућности да у датом моменту стресе ропске ланце и чврсто прихвати у своје руке многоочекивану слободу.

Ето, браћо и сестре, зашто наша вера представља за нас апсолутну вредност и зашто је она наша апсолутна неопходност. Њу, као незамењиви дар неба, морамо чувати као највећу светињу по цени највећих жртава, самопрегора и одрицања. Никаква, ни најблиставија, могућност овога света не сме у нашим очима засенити нашу свету и чисту веру хришћанску. Никаква мудрост овога света не треба да помути наше правилно схватање живота, наше погледе на свет, наше погледе на човека и односе међу људима. Никаква примамљивост овога света не сме изгнати Сина Божијег из душа наших, јер је ту место само за Њега.

Ваше преосвештенство (епископу моравичком Г. Хризостому, изасланику Светог архијерејског синода), дозволите да Вам најсрдачније и најтоплије захвалим. Молим да моју благодарност испоручите и Њговој светости патријарху српском Г. Гаврилу, као и Светом архијерејском синоду наше свете Цркве. Моја топола благодарност, и вама браћо свештеници на вашем бројном учешћу у овој великој свечаности. Вама, браћо и сестре, искрено захваљујем на свечаном дочеку на исказаном поштовању и љубави. Нека вас за све то Свемилостиви и Свемогући Господ обилато награди својим даровима. Благодат Господа нашег Исуса Христа и љубав Бога Оца и заједница Светога Духа нека буде са свима вама! Амин.

View the embedded image gallery online at:
http://eparhija-sumadijska.org.rs/vesti/item/4483-%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD-%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD-%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD-%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD-%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD-%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD-%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD-%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD-%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD#sigProIdd45b2c32f6

View the embedded image gallery online at:
http://eparhija-sumadijska.org.rs/vesti/item/4483-%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD-%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD-%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD-%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD-%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD-%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD-%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD-%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD-%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD#sigProIde271882a9f