Првог августа 1990. године, после три века, Блажене успомене Епископ шумадијски др Сава је са свештенством служио прву Литургију у обновљеном манастиру Павловац. Био је то почетак новог живота ове старе светиње. Манастир Павловац посвећен је Преносу моштију Светог Николаја Мирликијског. Свети деспот Стефан Лазаревић обновио је или основа три манастира подно Космаја: Тресије, Кастаљан и Павловац. Овај последњи одредио је за своју летњу резиденцију, па је стога његовој изградњи била посвећена посебна пажња. Ученици чувеног Рада Неимара (Рада Боровића), дворског архитекте кнеза Лазара, уложили су све своје знање и умеће да деспотова задужбина буде достојна ктитора. Озидана је црква од камена у стилу моравске школе, са припратом изнад које је био звоник са четири звона. Да је овај манастир био место у којем је боравио деспот Стефан Лазаревић и обављао своје државничке послове говори писмо упућено кнезу Дубровачке републике, које се чува у архиви града Дубровника. По узору на Манасију и овај манастир се развијао као центар српске духовности, писмености и културе. Превођене су књиге са страних језика и организована обука, описмењавање и школовање, не само монаха и свештенства, него и верника. И тако три стотине година.

Једна од последњих Литургија коју је Патријарх Арсеније III Чарнојевиће служио пре поласка у велику сеобу одслужена је у овом манастиру 1. августа 1690. године. Старешина манастира и велики број монаха нису хтели да напусте овај Божји дом. Турци су их после великог мучења побили, однели звона и оловни кров, а конаке и цркву срушили и попалили. Један део моштију ових мученика данас се налази у капели, у којој је привремено вршена служба до обнове цркве, а други поред темеља цркве, на месту које је посебно бележено. Историја, приче и легенде стварани изнад Павловачког потока данас су оживели. Остаци некадашњег великог духовног центра говоре о животу, стваралачком заносу и прегнућима савременика деспота Стефана, али и о његовој умности и државничкој мудрости. Данас се о манастиру стара настојатељ монах Гаврило.

јереј Марко Јефтић