Божићна посланица епископа шумадијског и администратора жичког Г. Јована о Божићу 2013. године

Бозићна посланица епископа шумадијског и администратора жичког Г. Јована о Божићу 2013. године

Ј О В А Н

СВЕМУ СВЕШТЕНСТВУ, МОНАШТВУ И ВЕРНОМ НАРОДУ ОВЕ БОГОМ ЧУВАНЕ ЕПАРХИЈЕ ШУМАДИЈСКЕ, БЛАГОДАТ ВАМ И МИР ОД БОГА ОЦА, БОГА СИНА И БОГА ДУХА СВЕТОГА УЗ СВЕРАДОСНИ БОЖИЋНИ ПОЗДРАВ:

МИР БОЖИЈИ - ХРИСТОС СЕ РОДИ!

Слава на висини Богу, и на земљи мир, међу људима добра воља (Лк 2, 14).

Ево нас и ове године, драга браћо и сестре и децо духовна, пред колевком Богомладенца Христа! Велика и надумна тајна рођења Бога Логоса десила се у скромној витлејемској пећини, која је од тог тренутка, једном за свагда, постала центар света – место славе Божије и извор утехе свим боготражитељима кроз историју људског рода.

Христово рођење је преломни догађај у историји света. То је тренутак када се Бог поистоветио с човеком, а људска природа прослављена и уздигнута до самог божанског престола. Зато је Рођење Христово у неку руку ново стварање света, преломни догађај у историји света.

Рођење Сина Божијег анђели су огласили песмом: Слава на висини Богу, и на земљи мир, међу људима добра воља (Лк 2, 14). Овим је наговештено да спасење људи почиње измирењем неба и земље, измирењем Бога и човека.

Данас многи пишу и говоре о миру. Чак постоје и многе међународне и националне организације, које раде на успостављању мира међу људима. На том пољу раде многи државници, дипломате, политичари, миротворци. Али и поред свега тога, мир је у сталној опасности. Сви ти напори су добри, такве иницијативе су корисне, али зашто често изостају резултати? Трајних резултата нема због тога што су разлике огромне у схватању шта је живот, шта прави мир, шта поштење, шта правда, шта љубав, шта вера. Где је права вера и туђини постају сродници, где ње нема сродници постају туђини. Савремени свет постаје све више свет без другог упркос интезивној интеграцији. Човек све више губи свако осећање за грех и све је мање покајања. Он је, углавном, самозадовољан собом. Због тога људи не живе у међусобној слози и поверењу. Они који мрзе узнемирени су као и они који су омрзнути. Себични нису мирни јер су у сталној борби да што више приграбе. Нарочито немају мира они који зло чине. Нема мира безбожницима вели Господ кроз уста пророка Исаије (Ис 48, 22). Прави мир је могућ само уз опроштај и помирење. Управо томе нас учи Христос у молитви Господњој (Мт 6, 12)

Богочовек Христос је наш Мир. Мир најпре са Богом, па затим са људима. Помирио нас је са Богом, уклонивши грехе наше који непрестано ратују против Бога. Помирио нас је са људима, јер нам је показао да је грех онај који изазива и одржава непријатељства међу људима, и открио нам нов начин општења са људима, а то је љубав. Својом бескрајно човекољубивом крсном жртвом Господ Христос је сатро грех, убио силу греха, и тиме убио наше непријатељство према Богу и према људима. И тако нас помирио и са Богом и међу собом. Све је то Господ учинио у телу Свом: распетом, васкрслом и вазнесеном. Све то Он и даље чини у телу Свом – Цркви, пеображавајући у њој благодаћу Својом људе из старих у нове, и дајући им божанске силе за нови живот.

Својим животом међу људима Богочовек је донео све ново: и Истину, и Правду, и љубав, и Живот, и Доброту, и Савршенство и нови Мир и то Мир који надилази смрт, јер Христов човек се не боји смрти; Мир изнад греха, јер се и њега не боји пошто га Христос савлађује, Мир и пред самим ђаволом, јер је и он потучен до ногу. То је Мир који долази од духовне сједињености са Господом Христом, Јединим победитељем свега у свим световима. Испуњен Богочовеком, Његовим божанским свепобедним силама (Кол 2, 9), човек се ничега и никога не плаши у овом свету; срце је његово заиста испуњено Божијим миром, који превазилази сваки ум (Фил 3, 15), те се срце њихово не плаши и не боји никога до Бога. Тај мир богочовечански, то јест, ту слободу од греха и зла, даје само Богочовек, и нико други; зато је та слобода, и мир у тој слободи, нешто што само Христос може дати, а никада свет или ма ко од овога света.

Порука Божића обавезује нас да свуда око себе градимо мир. Сви ми знамо шта то значи када се немир усели у срце, када немир паралише разум, када човек изгуби веру, па почне бежати од других, затварати се у своју крхку тврђаву, изгубљен, немоћан и паралисан за сваки добар и поштен рад. Зато нам је потребан мир Божији, и то онај вишњи мир за који се молимо свакодневно на светим богослужењима, а посебно у овим Божићним данима. И ми се, не случајно, о Божићу поздрављамо са: Мир Божји – Христос се роди! Дакле, не колебљиви, срачунати, често двосмислени мир човеков, него мир Божији, помирење са Богом и једних са другима, мир у савести, оно истинско осећање мира као испуњење воље Божије и миротворства међу људима као свете обавезе човекове. Немир који је захватио савременог човека последица је његове духовне празнине, живота лишеног радости од Божије близине. На ту и такву љубав нас обавезује и овај велики празник: Јер Бог тако завоље свијет да је Сина својега Јединороднога дао, да сваки који верује у њега не погине, него да има живот вјечни (Јн 3, 16).

Кроз оваплоћење Сина Божијег, по речима Преподобног Симеона Новог Богослова, постајемо синови Бога Оца и браћа Христова. Бог се оваплотио да би имао могућност да општи са нама на равним основама, да би победивши нашу судбину и проживевши наш живот, добио право да нам каже о себи и о нама ону последњу истину, која нам се никако другачије није могла открити. Истина о томе да нема провалије која дели Бога и човека; нема несавладивих препрека за сусрет између Бога и човека – очи у очи, лице у лице. Тај сусрет се дешава у нашем срцу. Ради тога сусрета Господ је сишао на земљу, постао човек и проживео људски живот родивши се у Витлејемским јаслама.

Бог је на Божић загрлио човека и човек Бога. Његовим Рођењем зарадовали су се и небо и земља и сва творевина Божија. А и како не би, кад је Рођењем Христовим све добило свој прави смисао. Он нас је подигао пале и узнео на небо и даровао нам Царство Небеско. Зато је Божић наше највеће славље и наша највећа радост. Зато владика Петар други пева: Нема дана без очињег вида нити праве славе без Божића (Горски вијенац).

Божић је не само око којим човек сагледава вечну Тајну и смисао постојања него је и права слава, јер је право и истинито само оно што је вечно и непролазно. Отуда за Свете Оце Божић није био и није само празан обичај и фолклор, него неугасиви очињи вид и вечно славље смисла и живота. Светлост небеске звезде и данас приводи Анђеле, пастире и мудраце, не само са Истока, него са све четири стране света у јасле повијеноме, у људску природу обученом Детету, новорођеном предвечном Богу.

Вечна светлост која исијава из Божића учи нас да морална начела људских односа и понашања нису питања договора и уговора међу људима, данас оваквих а сутра онаквих него су унутарњи непролазни путокази људском ходу кроз историју према вечном смислу и безобалној словесној бесмртности. Снагом и светлошћу тих вечних истина, Божић нас позива на непрестану борбу против мрака и зла у нама и око нас, на духовни и морални препород као на предуслов сваког другог напретка и препорода, на стид и чистоту, на веру, поштење и честитост, на жртвовање за истину и ближње своје, на богољубље и из њега рођено непролазно човекољубље.

Светлост Христовог Рођења данас нас, нарочито, опомиње да чувамо себе и своју децу од потрошачког духа савременог света који прети да прогута и потроши не само ствари него и људе. Од опаког духа бестидности и разврата који преко модерних мас-медија трује и обесвећује и скрнави најдубљу светињу и корен људског бића и људске заједнице. Од злог духа разних секти, раскола и подела који обоготворују лаж и смрт, обесмишљујући живот и постојање.

Нека би Бог на овај свети Дан обасјао својом вечном светлошћу и љубављу свако људско срце, сваку колибу, сваки дом, сваку породицу, сваку сиротињску кућу. Нека би Бог о Божићу посетио Својом љубављу и здрављем болеснике по болницама, сирочад без родитеља, затворенике у тамницама и све оне који су у било каквој невољи и муци.

Нека Бог све вас благослови! Нека умножи љубав у срцима вашим. Тога нам треба више него хлеба. Нека нам Бог да трпљења. Да један другога поштујемо, један другога да истрпимо! Морамо да истрпимо један другога, да примимо један другога онаквим каквим јесмо јер нас Бог такве прима. Али, морамо и да се поправимо, да будемо бољи него што јесмо!

Са таквим мислима, жељама и молитвама Богомладенцу Христу, ми вам, децо наша духовна, желимо срећну и Богом благословену Нову 2014. годину, поздрављајући вас радосним Божићним поздравом:

МИР БОЖИЈИ - ХРИСТОС СЕ РОДИ!

ВАИСТИНУ СЕ РОДИ!

Срећна и Богом благословена наступајућа Нова 2014. година.

Ваш молитвеник пред Богомладенцом Христом

Епископ шумадијски

ЕПИСКОП ШУМАДИЈСКИ Г. ЈОВАН