ДА ЛИ СМО МИ СВЕТОСАВСКИ ИЗДАНЦИ ?

ДА ЛИ СМО МИ СВЕТОСАВСКИ ИЗДАНЦИ ?

Беседа оца Срећка Зечевића на Светог Саву 2013. године, у Књажевско-српском театру у Крагујевцу

Дођете ли у било коју европску престоницу, наћи ћете многе зграде и институције, а међу њима има једна зграда која се и по својој намени и по својој спољашности разликује од осталих. Зову је Пантеон. Под куполом те зграде у пантеонским пастофоријама почивају мермерна попрсја свих оних личности који су својом славом и својим делом прославили васцели национ коме су припадали и освештали тло које их је одњихало. Ми Срби, за разлику од других немамо пантеон. Све оне личности које су прославиле српски национ и освештали српско тло, нисмо сместили у пантеоне и нисмо их увоштили у воштане фигуре. Статуе Савине и свих величина овог народа не заузимају простор неке од ниша пантеонских.

Али, сместили смо их једино и само, у наше колективно памћење. А у том спремишту нашег колективног памћења на самом врху и у крајњој дубини, налази се наш духовни праотац Растко – Сава Свесрпски.

Нико не може порећи да између Светог Саве и српског народа постоје неке тајанствене и неразлучне везе. Они који верују да народи имају душу, морају доћи до закључка да су Срби у Светом Сави препознали себе, и своју душу. Рекло би се да од његове успомене не могу да се растану, зато што су у њему сагледали свој идеал и свој архетип. Ако негде постоји идеја срспког народа, као што бива у Платоновом свету идеја, онда ту идеју пред Богом представља Свети Сава Српски. Кроз Њега је биће овог народа најбоље видело и предосетило Царство Божије и вечни живот. Кроз њега је наш дух доживео најдубљу катарзу, а мисао највећи узлет. Наша бурна природа, често склона разузданости и деструктивној стихији, Светим Савом се оплемењивала и припитомљавала.

Ми се овде нисмо сабрали да посведочимо своју верност његовој успомени, ово није меморијални скуп или комеморација. Ми смо овде да размислимо и да испитамо себе шта Свети Сава од нас очекује и шта то у нама није више светосавско. Јесмо ли ми заиста светосавски изданци или смо обични задивљали заперци на светосавском стаблу које се полако суши?

Пођимо најпре од оног суштог и суштаственог што га је Савин геније усадио и населио у колективно биће васцелог народа српског. Пођимо најпре од вере, оне једне, свете, саборне, и апостолске вере у нераздељиву, несливену, непроменљиву и неразлучну и једносуштну Тројицу у Бога Оца, Бога Сина и Бога Духа Светог. Од вере која нам се преко апостола, Светих Отаца и учитеља Цркве, а посредством охристовљене Византије, и рукодјејем и свештеном руком Савином излила у припремљени сасуд, у племе словенско именом Рашани или Серби, у те прадавне претке наше у ту крв крви наше, и кост од кости наше.

А од те вере правоверне, светосавске, оста ли шта чисто и неоскрнављено и у овим нашим временима.

  • Код неких људи вера у Бога подразумева постојање неке БЕЗЛИЧНЕ СИЛЕ, или космичке енергије, која на различите начине делује у природи и руководи, награђује и кажњава човека. Оваква вера је присутна у најразлачитијим облицима, као што су: страх од духова, вила, ношење амајлије,... Већина оваквих људи долази у цркву по савету врачара.
  • Други верују да Бог постоји и да је Он Творац света, али свој живот сматрају потпуно независаним од њега. Богослужење доживљавају као вид медитације и за Цркву сматрају да треба још да усавршава своје учење и култ. Од њих често чујемо: Бог мене јесте створио, али моје савршенство се налази у мени самом, и не може ми нико помоћи да га нађем.
  • Трећа група људи поима Бога на јуридичкој основи. Човек са таквим Богом комуницира извршавајући његове наредбе и ишчекујући праведни суд. Њему је пријатељ само онај ко испуњава заповести. Између правичности и љубави он се опредељује за правичност. Између жртве за ближњег и испуњење закона, он се опредељује за закон. За њега, вера је систем правила које се морају поштовати, а Бог је сурови и страшни судија који броји сагрешења и презире грешнике. Зато чујемо од њих: Зашто да се причешћујем, нисам никог убио.

У свему овоме нигде се не назире она радост у Духу Светом и она озареност пред светлошћу Васкрсења Христовог. Мало је у свему томе и човекољубља, братољубља и истинског богољубља. А шта нам Свети Сава показује, чему нас је он то научио. Научио нас је основним хришћанским истинама (у својој беседи о Правој вери), да је Бог личност, заједница личности, Оца, Сина и Светога, а не индивидуа или некаква безлична космичка енергија. Наш однос са Богом треба да је синовски, да љубимо Бога свим срцем својим, свом душом својом и свим умом својим, а не само да очекујемо корист од Њега.

Порекло свега Савиног, порекло свега светосавског јесте Богочовек Христос, и све што је светосавско своди се на Богочовечанско, на еванђелско. То многи заборављају који би некако да поцепају светосавље, делећи веру од дела. Или одају пошту светосављу, али без Савине светости и ако је могуће без Христа, или присвајају Савино православље, али примајући га апстрактно и не прихватајући пут којим је Сава у јавном животу ходио. А Савина вера и Савина дела су недељиви. Свети Сава се умом уздизао докле су стизали најумнији људи његове епохе, а срцем до самог престола Божијег. Целим бићем је тежио ка небу, саживљавао се са чудесним васионским световима, откривајући свет као чудесну поему Вечног уметника. У њему је горео пламен вечне божанске љубави. Целог живота је сакупљао „божански мед“, хранио се божанском храном, пио „божанско вино“ и све то несебично давао другом не тражећи признање, плату или награду.

Свети Сава није ходио по свету да прославља српски народ, но да прославља Христа, љубав над љубављу. Сава је правилно схватио да је Христос једино присутан у Цркви.

Он је схватао Цркву као заједницу верних са Христом. Та заједница се остварује на Литургији, евхаристији. У њој не присуствује само Света Тројица, него и Пресвета Богородица са анђелима, светитељима, мученицима, у њој се сједињују небо и земља, прошлост, садашњост и будућност. Сви они и сав космос учествују у Светој Литургији. И ми причешћујући се на Литургији сједињујемо са Христом, и једни са другима. Зато и Свети Сава у народној песми, када објашњава народу разлог због ког је и Немања подизао своје задужбине, вели:

„Да се у њима поји Литургија,

Оног света, као и овог“.

А данас, за потомке Савине, шта је Црква? Она је или грађевина, или дом молитве или дом покајања. За неке је пак само обичан споменик културе под заштитом државе. За данашању генерацију Савиних потомака, који је разлог одласка у Цркву.

  • Први је због ПОМОЋИ – по оној народној „Без невоље нема богомоље“. Када човек исцрпи остале изворе помоћи – лекаре, врачаре, биоенергетичаре, долази у Цркву да му се читају молитве.
  • Други је патриотски. Наиме, последње две деценије у Србији су окарактерисане буђењем националне свести. Како би се истакла разлика у односу на суседе истог словенског порекла, као темељ српског националног идентитета постављена је припадност православљу. Посете таквих људи Цркви нису увек безусловне. Када се њихове политичке вође слажу са црквеном јерархијом и они су ревносни. Када се челници увреде, ревност опада. Од оваквих људи може се чути: „Не причешћујем се док су комунисти на власти и док се не реше проблеми у држави“.
  • Трећи одлазе у Цркву због породичне традиције – на питање зашто долази у Цркву, понеко каже: „Зато што су моја мајка и моја бака ишле“. Он тврди да није имао лични сусрет са Христом у Цркви, али верује да је његова мајка или неко од предака знао зашто долази у Цркву.
  • Али, има оних који имају прави разлог због којег долазе у Цркву, онај који је и Свети Сава имао, а то је љубав према Христу и Цркви Његовој. Ти људи се искрено радују дану Литургије. Код њих је присутна свест о неопходности припадности Цркви. За њих је Литургија, тајна сједињења и заједнице са Христом.

Према себи Свети Сава је целог живота био строг, а према другима благ. Све што је имао давао је другима – живео је за друге. Код њега је све било универзално, саборно, свечовечанско и свеобухватно – ум, воља, осећања, и љубав. Љубав је ширила његово биће до неслућених размера.

Свети Сава тај истински горостас духа и духовности, задивљује и фасцинира у свим својим елементима и сегментима живота, како своје савременике тако и нас ововремене. Између осталих сегмената задржаћу се овом приликом на НАЦИОНАЛИЗМУ И ТОЛЕРАНЦИЈИ Светог Саве.
Говоримо ли о национализму Светог Саве, то неизоставно морамо нагласити, и то без трунке страха, да је тај и такав национализам био на првом месту испуњен истинским човекољубљем, освећеним и посвећеним Витлејемом, а посведочен Голготским жртвовањем и да је препун неискључивости, поштовања и љубави према свима и свакоме. Његов циљ је био да његова земља буде земља слободних, разноликих, и различитих људи који ће међусобно да сарађују. Циљ му је био света, а не велика Србија, јер је земља највећа кад је земља светих и честитих људи. Начело правде, права, слободе, мудрости, љубави уградио је у темеље српске државе. Само тим и таквим здравим национализмом и толеранцијом, Свети Сава је и могао да све своје опоненте оразуми и уразуми и приведе к познанију права. /Тако је моћног и ратоборног угарског краља Андрију разоружао својом племенитошћу и разложношћу и од потенцијалног непријатеља створио истинског пријатеља и савезника. То исто чини и са Бугарским одметником и пустахијом Добромиром Стрезом. Свог највећег критичара, моћног и образованог канонисту Архиепископа охридског Хоматијана, увериће својом разложном речју у исправност својих поступака у вези добијања црквене самосталности. Благодарећи том и таквом национализму, Српски народ се и могао оформити и у политичком, културном и духовном погледу као посебна нација и створити државу на виталним и здравим темељима.

О верској толеранцији Светог Саве на најизворнији начин говоре нам и његови биографи. На путу у Свету земљу Сава је посетио и египатског султана и њихове верске вође. Задивљен личношћу Светог Саве, египатски султан ће рећи да је у Светом Сави упознао првог правог свеца Божијег. А када брат Савин, краљ Стефан прима од папског легата краљевску круну, Свети Сава то не сматра издајом вере отачке, већ поменути чин прихвата као нешто посве нормално и сврсисходно. Само у сусрету са кривоверјем и јеретицима Свети Сава ће као и сви Свети Оци и учитељи Цркве показати одијум и нетрпељивост.

Да ли ћемо претерати ако кажемо да је Свети Сава као онај „Хомо универзалис, Свеукупни човек“, био истински космополита у најбољем смислу те речи. Морамо се за тренутак неизоставно оградити када је у питању ова одредница. Тај и такав светосавски космополитизам није ни онај бољшевичко – марксистички интернационализам, под девизом: „Пролетеру је свака земља отаџбина“, а ни онај космополитизам нових светских поредака, по којима ће цела планета и сви становници њени бити уоборено крдо, под патронатом једног моћника и силника. То је космополитизам заснован на Христовом и светопавловском начелу: „нема Грка ни Римљанина, нема слугу и господара, сви смо једно у Христу Господу“. Тај и такав космополитизам је засољен истинским добротољубљем, човекољубљем и правдољубљем а оврхуњен истинским Богољубљем.

Мора се човек ововремени и овдашњи упитати да ли је све ово могуће? Навикли смо да се у нашој савременој историографији Средњи век квалификује као век мрачњаштва и незнања. Следи сад овде и наша упитаност. Да ли је тај и такав век могао изродити оваквог горостаса пријемчивог, добродошлог и пожељног у свим временима, а у овим нашим болним, посуновраћеним и расчовеченим временима поготову. Данас смо Светог Саву или умртвили или отписали из живота. Он треба да је за нас и садашњост али и будућност, а не само прошлост. Обоготворити прошлост није ништа друго него идолопоклонство, а негирање прошлости је злочин. Ако свете Божије људе попут Светог Саве, посматрамо само као људе прошлости, а не као људе будућности, узоре и идеале којима тежимо, на погрешном смо путу.

Све ово када се споји и сажме, све у једну жижу, биће да је Свети Сава целосним својим делом и свим својим чињењем, изменио целокупни карактер народа свог. Једном полудивљем племену, приспелом са далеких пута на ове Балканске просторе, ово Светило наше ће као добар калемар успети, вођен Небом и премудрошћу Премудрог, да на ту дивљу воћку накалеми младицу која ће давати многородне и преслатке плодове. А уз ту многородну и сласну воћку прикалемиће Свети и премноге украсе у карактеру народном, као што су: правичност, мирноћу, умереност, скромност, страхопоштовање, увиђавност, храброст, чистоту, поштење, исправност, поузданост, пожртвовање, саучешће, савесност, једноставност, благост, великодушност, обзир, несебичност, незавидљивост, доброћудност и вредноћу. Овде ћемо мало да застанемо и да одахнемо, и да свако од нас себе упита. Остаде ли шта од ових карактерних особина које набројасмо, а којима је Свети Сава украсио и украшавао душе предака наших у нама потомцима њиховим?

Умолимо зато, опет и опет, духовног Прародитеља нашег Светог Саву да поново снагом своје молитве, пред Престолом Свевечног Бога у Тројици, васкрсне у нама бар неки од ових украса духовних у карактеру душе наше, како би и ми и по духу и по слову, постали истинска деца светосавска и остали и даље у милости Божијој и ми и потомци потомака наших у све дане до свршетка века, амин.