ПАТРИЈАРХ СРПСКИ ГОСПОДИН ИРИНЕЈ ОСВЕШТАО ВЛАДИЧАНСКИ ДВОР У КРАГУЈЕВЦУ

ПАТРИЈАРХ СРПСКИ ГОСПОДИН ИРИНЕЈ ОСВЕШТАО ВЛАДИЧАНСКИ ДВОР У КРАГУЈЕВЦУ У четвртак, 13. септембра 2012. године, Господин Иринеј, Патријарх српски, са члановима Светог архијерејског синода, домаћином, Господином Јованом, Епископом шумадијским и другим Архијерејима Српске Цркве, освештао је новоподигнути Владичански двор у Крагујевцу. Свечаном чину присуствовао је Милета Радојевић, новоименовани директор Канцеларије за цркве и верске заједнице Владе Републике Србије. Добротворима који су помогли изградњу духовног средишта Шумадијске епархије уручена су највиша црквена признања.

Након одржавања редовне седнице Светог архијерејског синода Српске православне Цркве у Крагујевцу, у новом Владичанском двору, током преподневних часова, којој су присуствовали сви чланови (председник, Господин Иринеј, Патријарх и чланови, Господин Василије, Епископ сремски, Господин др Иринеј, Епископ бачки, Господин Јован, Епископ шумадијски и Господин Јоаникије, Епископ будимљанко-никшићки), приступило се чину освећења новоподигнутог Владичанског двора. Патријарху и члановима Синода, придружили су се Господин Василије, Епископ зворничко-тузлански, Господин Пахомије, Епископ врањски и Господин Теодосије, Епископ рашко-призренски, новоименовани директор Канцеларије Владе Србије за цркве и верске заједнице Милета Радојевић, представници јавног, привредног и политичког живота Крагујевца и Шумадије, личности које су својим средствима помогле градњу двора, верни народ, свештенство и монаштво. Сам чин освећења Владичанског двора у Крагујевцу, који је почео да се гради 2008. године, да би био завршен у наредне две године, извршио је Његова светост Патријарх српски Господин Иринеј, који је после освећења присутне поздравио следећим речима:

„Овим светим чином освећења Дома, извршен је онај крајњи подвиг и труд на њему – призивањем благодати Духа Светога да га освети, да освети и благослови све оне који ће овде живети и радити, на славу Божију, на добро, радост и корист овог града и народа, наше целе Свете православне Цркве. Ово је велико дело за наше прилике, јер ни у бољим приликама није било лако и једноставно. Заиста је ово изузетно дело, пре свега благословом Божијим, али и добром вољом нашег народа. Чули смо од владике Јована да је овде Епархија шумадијска најмање уложила, већ су уложили верни људи наше Цркве, предузећа и приватне личности, што је доказ, Богу хвала, љубави и оданости нашега народа према нашој Цркви. Овај конак служи на понос нашој Цркви у целини. Ово је један од најмлађих Епархијских дворова, саграђен према савременом плану, на савремен начин, за потребе нашега времена. Остали наши епархијски домови су грађени у своје време, много скромније, јер такве су биле прилике, такво је било схватање и очекивање онога што је Црква морала да чини, односно што је чинила. Ово је дело нашег времена, за наш народ који посећује своју Цркву, за свештенство, који ће одржавати духовну и моралну везу са својим Епископом, са својом Црквом и свим оним што смо наследили као дар и благодат наше културе, наше историје.

Беседа Његове Светости Патријарха српског Господина Иринеја

Нека Господ благослови овај дом, да се у њему чује Реч Божија, да сви који дођу у њега осете благодат Божију и да оду радоснији него што су дошли у њега, са осећањем да су доживели и примили нешто што се не налази ван Цркве и свега онога што Цркви припада. Нека Господ благослови све који овде живе, нека благослови за дуго време ово место, Крагујевац, Шумадију и да Епископ са својим свештенством и народом настави мисију коју је пред њега поставила Црква. Богу хвала, обзиром на постојеће услове, много ће лакше бити делати одавде, него тамо где су оскудице и проблеми. Нека је благословен и данашњи дан, нека је благословен дом и сви они који буду овде делали, живели и радили и нека све буде на славу Божију а на добро и радост наше Цркве и нашег народа. Нека је слава Господу.“

Свечани ручак за званице био је прилика да се посебно истакну они добротвори и приложници који су несебично помогли да ово репрезентативно духовно здање Цркве Божије у Шумадије буде подигнуто. Госте и добротворе Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован поздравио је врло срдачно и благодарно:

„Ваша светости, Ваша преосвештенства, господине министре-директоре Владе за вере, господине градоначелниче Крагујевца, господине потпредседниче Епархијског савета, часно свештенство, преподобно монаштво, браћо и сестре, немам намеру да данас беседим, мислим да овај данашњи чин и догађај овде, говори сам за себе најбоље. Ово је први пут да у Цркви Божијој у Шумадији буде одржана и седница Светог архијерејског синода. То је за нас заиста врло важно, као и освећење овог дома које је извршио Његова Светост, наш Патријарх Господин Иринеј. Само ћу да кажем, Вама Ваша Светости и свима вама – овај народ који видите овде јесте народ који је заслужан за ово што се овде саградило. Нећу појединачно да помињем, а и уписали смо ко је све помогао, али за мене је најважније што је помоћ коју је овај народ пружао, како појединац, тако и предузећа, што је то рађено из љубави. Заиста, где смо год закуцали, људи су се са љубављу одазвали. Желим само људски, од срца да вам кажем – драги моји добротвори ове Цркве Божије у Шумадији – од срца вам хвала на љубави и помоћи. Бог вас благословио.“

Поздравно слово Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског Г. Јована

Долазак у Крагујевац било је једно од првих појављивања у јавности Милете Радојевића, новоименованог директора Владине Канцеларије за цркве и верске заједнице који је у последњој деценији прошлог века врло активно учествовао у обнови црквеног живота у Шумадијској епархији. У поздравној речи Патријарху, Архијерејима, добротворима и верницима, подсетио је на те дана, изражавајући наду да ће и у будућности бити прилике да се Српској Цркви и другим верским заједницама значајно помогне:

„Ваша светости, Ваша преосвештенства, часни оци, драга браћо и сестре, задовољство ми је да могу да вам се обратим као представник Владе Србије, да пожелим сву срећу у овом дану и да пренесем поздраве и честитке од премијера Ивице Дачића.

Ево још једног дана радости у Богом датој нам Епархији шумадијској. Било их је много у претходним годинама и сви их се са радошћу сећамо. Наравно, било је и оних тужних дана. Било је таквих дана од оснивања Епархије 1947. године, у време блаженопочившег Владике Валеријана и тадашњег свештенства, када Српска Црква није била у милости власти и када је преживљавала најтеже тренутке од ослобођења од Турака. Тада људи нису смели да одлазе у цркве, а ако су одлазили, одлазили су са страхом, тајно су се крштавали и венчавали.

Хвала Богу, Владика Валеријан је успео да сачува верни народ и Епархију шумадијску у том тешком и тмурном времену. Данас смо ту где јесмо. Блаженопочивши Владика Сава, кога сам имао срећу да упознам и чији сам, са Божијим благословом, био дугогодишњи сарадник, наставио је тамо где је стао Владика Валеријан. У време владике Саве кренула је обнова и изградња Шумадијске епархије. Изграђено је много храмова и парохијских домова, чини ми се нешто мало мање од две стотине. Било је то златно доба.

Обзиром да сам рођен у Шумадијској епархији и да сам за њу везан коренима својим, као дете са радошћу се сећам одлазака у цркву на Светога Саву, рецитовања и добијања бомбона које су у то време биле реткост. После тога, релативно млад, сарађивао сам са блаженопочившим Владиком Савом и сећам се свих градитељских подухвата, сећам се отварања богословије у Грошници, тешког времена, немања хране и опреме, труда свештенства и верног народа у Шумадији да школа заживи и почне да ради пуном паром. Сада смо сведоци да у Шумадији постоји велелепна богословија у којој се школују млади богослови и пролазе младе генерације које ће радити на добробит свога народа и своје Цркве и у овом времену, а и они који ће доћи у времену које ће бити после нас.

Ево сада је Владика Јован, који је дошао после блажене успомене Владике Саве, наставио путевима својих претходника да гради и обнавља Шумадијску епархију. Оно што се може сматрати у овом тренутку највећим достигнућем, јесте то што је у овом времену стасала и развила се жива Црква. Ја сам сведок, јер често одем у мојој Колубару у цркву, видим пун храм и срце ми је пуно. Заиста су ово срећни дани, када у храмовима имамо пуно народа, понајвише младих и за општу радост, пуно деце. Наилази, рекао бих, обнова живе Цркве и њеног нарастања и у наредном периоду. Ова деца која сада слушају веронауку и која се надахњују Православљем и Светосављем и која ће ходити тим путевима и жудети да стекну сазнања која су у своје време стекли великани српске нације попут Доситеја, Тесле, Пупина, Миланковића, Цвијића и других, надам се да ће, ако Бог да, обзиром да су многи од њих сада ђаци генерације, за неких двадесетак и тридесет година, бити ти који ће бити носиоци развоја и обнове наше посрнуле привреде, обнове нашег образовног, културног и сваког другог система.

Са радошћу се сећам градње у Колубари. Овде видим много мојих Колубараца и заиста сам срећан јер су и они наставили оно што су чинили њихови претходници у претходних двадесет и тридесет година, јер и данас помажу Српску православну Цркву. Помагаће они, надам се, и убудуће. Ја се захваљујем и њима и свима вама који дајете допринос на очувању и обнови наше Цркве у Шумадији. Драги Господ ће сваког наградити по својој мери, никоме није остао дужан.

Ваша светости, желео бих Вама да честитам и пожелим дуг живот и добро здравље, да са мудрошћу, датом Вам од Господа, управљате са трона Светога Саве Српском Црквом још дуго и да још дуго имамо оваквих дана радости, заједничких радости.

Ваша преосвештенства, представници Синода, захваљујем вам се на труду и бризи и љубави, на свему што чините за нашу Цркву, на сваком кораку се то види. Можда немам то право, захваљујем вам се у име народа, нека би Господ дао да сада и као чланови Синода и као Епископи у својим епархијама и убудуће радите и остварујете градитељске подвиге на вашу личну радост и на радост верног народа.

Говор Милете Радојевића директора Владине Канцеларије за цркве и верске заједнице

На крају бих, посебно Владици Јовану, захвалио што ме је позвао и омогућио ми да будем присутан и да вам се обратим. Био сам некада чешће, сада дођем кад могу, али увек са радошћу и са љубављу. Даће Бог да оваквих дана радости и трпезе љубави и убудуће имамо много више. Ја ћу настојати да као представник Владе, радећи послове које радим, помажем својој Српској православној Цркви, али ћу се трудити да будем добар представник власти и за све оне који нису православне вере, да у Србији код свих верских заједница владају односи толеранције и поштовања. Свакоме ће се помагати у оквиру своје величине и свог присуства у овој земљи. Надам се да ће мој рад на месту на којем се сада налазим бити, не знам, можда плодоносан, благотворан или како да га назовем, ја ћу се трудити да у оквиру својих моћи и знања дам максималан допринос у интересу Српске православне Цркве, српског народа, самим тим и Владе коју представљам.“

Скуп званица на свечаном ручку у новоосвећеном Владичанском двору у Крагујевцу био је прилика да Господин Иринеј, Патријарх српски, похвали успешна прегнућа Епископа, свештенства и народа у Шумадијској епархији и да каже неколико речи о општем стању у Цркви, држави и међу верним народом:

„Нека је слава и хвала Господу на овом дивном данашњем дану, на овом дивном окупљању овде у центру Крагујевца, у центру Епархије шумадијске. Ово није догађај само Епархије шумадијске, ово је догађај на радост целе наше Цркве, како Цркве у Србији, тако Цркве у Европи, у Америци, у Аустралији и тамо - где нас све нема - на овом шареном свету. Има нас готово у читавом свету. И за све њих и за све нас, данашњи дан је један леп догађај, једна дивна и лепа радост.

Владика није дуго говорио у својој речи; и нема потребе. Тамо где дело говори излишна је свака реч људска. Ово здање где се сада налазимо, центар је Епархије шумадијске, Епархије која има своју душу, која има своје срце и која је, Богу хвала, у срцу Србије. А врло је важно, ако је срце здраво, онда ће и органи тела нашега бити здрави – то улива наду да се српски народ буди, да се враћа себи, својој историји, својој култури. Без тога враћања бесмислена је садашњост, исто тако немогућа је будућност. Хвала Богу, то се увиђа и полако се будимо, враћамо се Богу, враћамо се Цркви својој, враћамо се обичајима својим, себи самима. Заиста је то једно дивно чудо – у времену за време комунизма и у овим садашњим нашим невољама које су врло велике и које народ тешко доживљава и преживљава, народ Цркву није заборавио. Воли наш народ манастире и помаже их, подиже их. И манастири и цркве су се за ових последњих педесетак година обновили више него икада готово у нашој историји, мислим на време после пада Србије под турску власт, толико је у том тешком времену подигнуто храмова, цркава, црквених сала, што значи да је народ уз Цркву своју и да често пута и од својих уста одваја да помогне своју Цркву. То је највећа радост наша, то је највеће богатство наше. Није наше богатство ни у шумама ни у њивама и ливадама, него је богатство у народу. Када Црква има народ, онда је све народно и црквено, онда има све оно што је потребно, има највеће богатство. То значи да народ има оно што му је најпотребније, да има Бога у срцима својим. Даће Бог да то тако и буде.

Владика Јован није много дуго говорио, ево говори ово дело. Истина, у сваком делу мора бити неко ко води, ко иде испред, наш народ је то навикао. Зато је лепо видети данас када председник општине дође у цркву, када је председник Републике или неко из врха Владе са својим народом, народ то воли и народ за њима иде. Наш народ је научио да иде за неким. Хвала Богу, имали смо у историји дивне људе који су водили свој народ правим Светосавским, јеванђељским путем којим је народ ишао. Зато смо се и одржали на овој ветрометини балканској толико времена; само захваљујући тој великој љубави према Цркви која је била присутна у народу ми смо опстали када није било ни краља, ни цара, ни велможе, ни жупана; тада се Црква ставила на чело свога народа и она је у тим тешким тренуцима водила свој народ. Благодарећи њој, ето, остали смо са својим именом, са својом културом, са свим оним што је наше, што смо сачували и што, Богу хвала, остављамо у наслеђе онима који долазе.

Зато кажем, нека је слава и хвала Господу на данашњем дану. Српска Црква има свој народ – када сам био у Америци – ми смо украсили Америку, најлепше наше цркве су у Америци, видим сада и у Аустралији су наше цркве које су подигнуте. Познају се наше цркве, имају и Грци лепих цркава, имају и Руси... Православље је улепшало ту моћну и велику државу, која само да буде праведнија па ће добро и радост Божија бити за све нас. Народ није оставио своју Цркву. Зато ће и опстати овај народ да живи заједно са Црквом својом.

Није било лако све ово урадити, али каже - се када Бог благослови, када народ види и прихвати то као потребу духовну своју, то резултира делом као што је ово... За то хвала Господу, хвала добром народу који је подржао свог Владику, своје свештенство, своје духовенство; и ево, Богу хвала, јесмо, движимсја и јесмо, како би то рекао апостол Лука у Делима апостолским.

Мени је драго што је данас међу нама овде и нови директор Канцеларије која је посвећена питањима вере и религије код нас. Мислим да је дошао човек из Цркве, из народа, који није од сада извором својим у Цркви, него је одавно присутан у Цркви, који је чинио и чини све оно што је могао да учини на свом положају, на месту на коме се налазио. Добро је што више нисмо ми и они, то време ми и они даће Бог да је за свагда из нас. То је било трагично време, то је време условило све ове последице које проживљавамо данас. Богу хвала, сада имамо своју државу, јесте се смањила, али је наша држава, имамо своју војску, јесте малена, али је то наша војска; и само онда када је била српска војска она је односила победе на свим пољима јер је знала зашто се бори, знала је зашто се жртвује. То је сада, Богу хвала, једна симфонија државе и Цркве и народа, све улива наду да ћемо ипак живети, као што каже Пашић у оној шали – нема нам спаса, али нећемо пропасти. Верујемо да нећемо пропасти. Имамо пријатеље у свету, имамо за пријатеља моћну Русију која полако стаје из нас; сада морамо бити окренути према Западу, морамо се трудити да одржавамо односе са свима, али знамо ко нам је најближи. Знамо да нам је кошуља ближа од капута, према томе наш руски православни народ нам је најближи, не презиремо ни остале али знамо ко нам је најближи. Дакле, све то улива наду, даће Бог да буде боље. Криза је, истина, врло велика, али ово је материјална, економска криза. Када побољшамо своју духовност, када побољшамо оно што један народ чини народом, онда ће само доћи побољшање и на овом другом плану и на другом пољу. Са том вером живимо, молимо се Господу да нас неће оставити. Имамо велике светитеље, угоднике Божије пред лицем Божијим, пред престолом Божијим. Ја кажем и за Косово и Метохију: док је тамо Стефан Дечански, Свети Јоаникије Девички, док су оних десет кивота који чувају мошти наших светих угодника Божијих, дотле ће и Косово наше бити. Док су они тамо, не губимо наду да ћемо изгубити Косово. Може да буде то привремено, али Косово је било, јесте и остаће наше српско, православно Косово. Тако је то било, тако то мора и да буде.

Беседа Његове Светости Патријарха српског Господина Иринеја за трпезом љубави

Хвала Владици Јовану који се потрудио са браћом свештеницима – не може Епископ сам ништа да учини, али када има свештенство уза себе, када има народ уза себе, онда може да чини велика дела. Дакле, наша снага је у јединству, онда када смо јединствени онда смо и моћни и силни, онда нема препреке у нашем животу. Нека нам да Господ Бог снаге, јединства и сагласја у свему добром. За то се молимо Господу и верујемо да Господ неће одбацити молитве наше. Да живи православни народ, да живи Шумадија, да живи Епархија шумадијска и цело Српство, како овде у отаџбини, тако и оно расејано широм света. Даће Бог да се многи и врате и да, како каже Његош – где је зрно клицу заметнуло, нека онде плодом почива. Живели!“

Владичански двор у Крагујевцу грађен је према пројекту архитекте Саве Стражмештерова из Новог Сада, док је радове извело предузеће Капител инжењеринг из Крагујевца чији је власник Братислав Срећковић.

Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован на овој свечаности уручио је приложницима и добротворима за изградњу Владичанског двора у Крагујевцу највиша одликовања. Орден Светог Симеона Мироточивог заслужили су:

Мирослав Брковић, председник Црквене општине Саборне цркве у Крагујевцу;