Живели смо последњих педесет година у времену духовног опустошења и прогона православне вере. У овом трагичном раздобљу,великих заблуда и још већих обмана, неколико поколења је принудно лишено,верског, духовног и моралног образовања и васпитања. Запретила је опасност да у народу изчезне оно живо Предање које је Црква вековима уткивала и којима је оплемењивала његову душу. Истина вере, као темељ сваког истинског знања и живота, црквени и народни обичаји, Свете Тајне Цркве, учешће у њеном животу, Богослужење, као пројава истина вере, учестовању у животу Цркве, живот по вери хришћанској, пост, молитва, причешће, подвиг и друго све је то систематски искорењивано и природно, почело је временом и под принудом да се заборавља. Тако смо се нашли у опасности да један хришћански народ, какав је наш био вековима, потоне у мрак прехришћанског незнабоштва и савременог паганства. Хвала Богу долази сада до новог духовног буђења, пробудила се у многим душама духовна глад, нарочито код младих и потрага за духовном храном.

Бог нам објављује и дарије Себе и своју Тајну преко Светих Тајни: Тајне Крштења, Тајне Миропомазања, Тајне Причешћа Телом и Крвљу Христовом, Тајном Свештенства, Тајне Брака, Тајне Покајања-исповести и Тајни Јелеосвећења. Прва од тих Светих Божијих Тајни којих нас Бог удостојава јесте Света Тајна Крштења. Она нас уводи у Цркву Божију, ту вечну заједницу Бога, твари и људи. Она нам отвара њена врата, али нас учи начину нашем ''облачења'' у Христа, ''сараспињања'' и ''саваскрсавања'' са Њим, начину живота у Христу Богу нашем.

Света Тајна Крштења нас упућује да она није некакав обичај ''који ваља'', због традиције; она је још мање некакав магијски чин. Крштење представља очишћење и просветлење душе и тела, новорођење за живот вечни, водом и Духом Светим, позив на најдубљи могући преображај и препород људског живота, личног и заједничког, у цркви Бога живога. Сваки онај који се припрема за Крштење и Миропомазање, треба да зна зашто се крштава, у шта се крштава, шта прима и зашто се опредељује, јер велики и непроцењиви дар прима од Христа Бога у Тајни и кроз Тајну, захтева и велику одговорност пред Богом.

Да би смо и ми дошли у заједницу са Богом и тако постали бесмртне личности, потребно је да остваримо заједницу са Христом. Зато што је Господ Исус Христос пројава Бога у свет. Мимо Христа нико не може остварити заједницу са Богом. Ко не оствари заједницу са Богом не може живети вечно. То може да учини сваки човек ако постане члан Цркве, То јест Евхаристије, Литургије. Да би човек постао члан Цркве, потребно је, најпре, да то слободно жели. Са слободом обично иде и вера човека у то да се у Цркви остварује заједница са самим Богом, а самим тим и вечни живот. Зато што је Евхаристија икона будућег Царства Божијег које се још није у потпуности остварило. Да би веровао и постао члан Литургије, човек тражи да има и неке доказе о томе да се у Цркви заиста постиже ослобођење од смрти. Због тога су хришћани одувек објашњавали своју веру.

Тим објашњењем желели су да убеде друге људе да се учешћем у Литургији, то јест у Цркви човек и природа ослобађају од смрти. Литургија је икона будућег Царства Божијег. Преко Литургије ћемо разумети, колико је то сада нама могуће, и будуће Царство Божије. Да би човек постао члан литургијске заједнице потребна је, наравно, вера и крштење. Крштење се обавља трикратним погружењем човека у освећену воду у име Свете Тројице: Оца, Сина и Светог Духа. Кроз крштење новокрштени символично умире за Христа и васкрсава с Њим за нови живот. Посредством Светог Духа који се даје кроз миропомазање човек се сједињује са Сином Божијим и постаје сам Христос, син Божији. Јер реч ''Христос'' значи помазан Духом Светим. Духом Светим човек остварује заједницу са Сином Божијим и постаје Син Бога Оца. Кроз крштење и миропомазање новокрштени улази у литургијску заједницу и постаје њен члан. Дух Свети својом делатношћу сједињује многе људе са Христом и гради литургијску заједницу која је, иако су многи чланови, један Христос јер се сви сједињују са једним и истим Христом. На овај начин, посредством Светог Духа, човек постаје члан будућег Царства Божијег и син Божији. Крштење су свети оци Цркве назвали друго, ново рођење човека, за разлику од природног рођења. Човек се кроз крштење рађа за нови, вечни живот и улази у литургијску заједницу. Природним рођењем човек почиње да живи и то у породичној заједници. У крштењу човек се рађа од Духа Светог и Цркве, а не од мужа и жене. У природном рођењу човек се рађа без своје воље тј. нико га не пита дали жели да се роди. У крштењу човек се рађа слободно, жели да се крсти и постане члан Литургије. Крштењем човек улази у литургијску, а не у породичну заједницу, у којој остварује заједницу с Богом и постаје члан будућег Царства Божијег у коме неће бити смрти. Зато чланови Литургије треба да живе као да су већ у Царству Божијем. Улазећи у литургијску заједницу, ми улазимо у заједницу са другим људима. Најпре са епископом, а онда и са осталим члановима литургијске заједнице. Кроз крштење сви чланови Литургије кроз љубав сједињени су са Сином Божијим и постали су као Христос. Опраштање грехова другим људима карактерише живот чланова Цркве. Оваквим начином живота, литургијским и у Литургији, хришћани пројављују на земљи Царство Божије, пројављују крајњи циљ стварања света. Црква је у Литургији, пре свега есхатолошка заједница. Црква се пројављује онаква каква ће бити, и да је на тој основи њен идентитет, не у ономе што она јесте сад, већ у ономе што ће она бити у будућем веку. Истинито сагледавање Евхаристије, али читаве икономије спасења, могуће је, дакле, само у контексту есхатилогије што конкретно значи, Другог доласка Христовог и остварења Царства Божијег на земљи. Крштење, Миропомазање и Евхаристија биле су смештене у свест ране Цркве и биле Христолошке. Рана Црква је прослављала Крштење, Миропомазање и Евхаристију од суботе према недељи а нарочито у Велику Суботу. Ако сада погледамо Крштење у светлу јединства једне Тајне Христове открићемо да оно што Црква зна и чини Крштењем не може бити схваћено одвојено од предстојеће крштењске стварности, у одређеним димензијама које су сједињене у Личности Христовој. Прва од тих димензија је историјска. Ово је изражено у идеји Крштења водом, о којој се јасно говори у Новом завету. То је осврт на Крштење које је присутно већ у Старом завету и које је апостол Павле описао (I Кор. 10, 1-2) као Крштење Отаца у Мојсија учешћем у проласдку кроз црвено море. Оно је такође нашло свој израз у Крштењу Јована Претече, Крштењу које ћетврто Јеванђеље избегава да назове''крштење водом'' не умањујући му значај. Насупрот томе Јеванђелист Јован сматра да су Господ Исус Христос, или пре његови ученици, управо одавде преузели своје сопствено крштење (Јн.3, 22 и 4, 1).

Следећа димензија је есхатолошка. Она се односи на чињеницу да само због силе наитија Духа Светога ''у последње дане'' (Дап. 2, 17) хришћанско крштење може бити Крштење и водом и Духом (Јн. 3, 5). Обе ове димензије треба да буди сједињене у Христу. Свако Крштење у Цркви је учествовање у историји и призвању Харода Божијег. Ово је учешће историјске димензије и свако Крштење предпоставља заједницу Педесетнице (Дап. 2) у којој Крштење заузима своје место. Без присуства духа није могућ богослужбени живот у Цркви. Пошто су обе димензије и историјска и есхатолошка сједињене у Христу у Духу Светоме, Крштење треба да буде схваћено као утеловљење (инкопорација) у заједницу, која је Тело Христово-Црква. Синболика воде везана за Крштење од почетка је била преузета од стварања света и потопа, да би кроз прочишћење дошло до страдања Христовог и тако сјединила читаву твар са Творцем. Крштење није дело које се тиче само људских бића, већ у свом односу према целокупној Тајни Христовој она постаје процес и има космичку и личносну димензију кроз који сав свет треба да прође и са човеком, ако хоће да буде примљен у Тело Христово. Умирући у себи са Христом у Његовој смрти и устајући у Његовом Васкрсењу, он прима''ново'' створење или ''обновљење'' да га Отац препознаје као Свог сина, у личности Свог Јединородног Сина у Коме је он (крштени) смештен. Према томе, све ове димензије-историјска, есхатолошка,космочка и личносна јесу димензије у које Крштење треба да буде смештено ако желимо да га правилно схватимо.

Миропомазање извршено полагањем руку или помазивањем, од почетка је било схваћено као даровање Духа Светога крштеноме. Овако схватање је дуго било заједничко Истоку и Западу. На Западу долази до раздвајања, ''Крштења водом'' од ''Крштења Духом'' око средине трећег века приликом контраверзе о Крштењу јеретика. Исток је схватио и практиковао Миропомазање, као помазивање Светим Миром које је сам Христос примио. Ова идеја је нарочито присутна код Светог Кирила Јерусалимског. Повезивање помазања хришћана са помазивањем свештеника и царева у Старом Завету стално је присутна у литургијским и богословским списима Древне Цркве. Држање јединства Крштења, Миропомазања и Евхаристије не значи просто нуђење Евхаристије крштеним одмах након Миропомазања; чување тог јединства је уствари увођење новокрштене личности у сабор верних.

Евхаристија није само духовна храна и лек за бесмртност, већ је Евхаристија синаксис (сједињење) Народа Божијег, у чије је јединство новокрштени и миропомазани позван да уђе и заузме своје место. Силом Миропомазања свака крштена личност постаје члан царског лаоса Божијег.

Заиста, Евхаристија као природан наставак Крштења и Миропомазања пројављује се као царство у коме поредак постаје стварност и тајна налази основу постојања. Света Евхаристија је по свом заједничарењу и еклесијалном карактеру педесетничка, есхатолошка заједница, заједница која куша и сведочи улазак есхатона у историју и која нуди укус долазећег Царства. ''Видесмо светлост истиниту, примисмо Духа небескога, нађосмо веру истиниту, поклањајући се нераздељивој Тројици, која нас је спасла.'' Ово је завршна химна учесника у Евхаристији.

Есхатон је преображени свет, онакав каквим га је пожелео Бог. То је слободно и нераздвојно јединство Бога, човека и природе у Христу, заједница и однос са Богом Оцем у Сину као Његов део, посредством Светог Духа. Улажењем и бивањем саставним делом односа Отац-Син, остварује се воља Божија о свету као егзистенцијално досезање и изједначавање са логосом о човеку и творевини. Евхаристија такође представља исправан контекст свих редова у Цркви. Уласком у евхаристијску заједницу, крштена и миропомазана особа улази у остварење способности ''лаика'' које је задобила у прва два ступња хришћанске иницијације. Од тада ће сваки други улазак у ордо (поредак) или службу унутар Цркве имати своје место у оквиру евхаристијског контекста. Последујући Крштењу и Миропомазању, Евхаристија је, дакле, израз позваног народа Божијег у читаво устројство и благодатни поредак у јединству Тела Христовог.

Кроз Свету Тајну Крштења ми улазимо у Цркву, излазимо на пут који води у Царство Божије. Живљење у Цркви отпочиње од момента крштења кроз учешће у Евхаристији. Без заједничарења у њој крштење остаје нереализовано, али опет, с друге стране, живети у Цркви није могућно без крштења. Ступање у Цркву јесте ступање ''у тело Христово'': ''Јер и једним Духом ми се сви крстисмо у једно тело'' (I Кор. 12, 13).

Као новорођени и као рођени одозго (Јн. 3, 7) ступање у Цркву представља креативан чин, који се свршава Духом, и зато онај ко ступа у Цркву, постаје нова твар у Христу. Човек духовно рођен у ''крштењу водом и Духом'' ступа у тело и постаје уд тела Христовог.

Крштењем водом и Духом, чијим посредством се врши пријем у Цркву, представља свету тајну, односно црквени чин који се врши од стране Цркве, чин у коме се човеку који се крштава предају дарови Духа. Свети Григорије Палама примећује да се Исус Христос крстио у реци Јордану да би Крштење учинио леком који чисти заразу греха који је дубоко усађен у човека још од момента прародитељског греха. Крштењем водом и Духом представљало је у дрвној Цркви јединствен сакраментални чин. Чин светог Крштења напомиње једнако да су сви хришћани призвани на подвиг, односно на борбу. Ономе ко хоће да се крсти пошто се одрече сатане, помазује уљем, постригава глава као античким борцима да би био спреман за борбу и спреман да се ухвати у коштац са противником. Новопросветљени се опасује као ''војник Христов'' за кога се Црква моли да остане ''непобеђени борац против онога који узалуд непријатељује на њега''. Пријем у Цркву не врши се пуким декларативним изјашњавањем. Црква је народ Божији, народ који је Бог организовао за Себе, са којим је Он склопио савез на Голготи, народ Богом сабран у телу Христовом. Црква је доживела своју актуализацију на дан Педесетнице, силаска Светог Духа. Апостол Петар у својој првој проповеди после Педесетнице поручује: ''Покајте се, и да се крсти сваки од вас у име Исуса Христа за опроштај грехова; и примићете дар Духа Светога'' (Дап. 2, 38). Живљењем у Цркви остварује се учешће у Евхаристијском сабрању, без којега Цркве не може бити, па зато Псеудо Дионисије Аеропагит назива Евхаристију ''тајном над тајнама'', која потпуно финализује ступање у у Цркву. У свим најдревнијим списима примања у Цркву, одмах након ''крштења водом и Духом'' излаже се поредак Евхаристије, којој се приводи управо крштени. Ово налазимо код Јустина Мученика у његовој ''Апологији'', као и у ''Апостолском предању'' Иполита Римскога. Крштење и Миропомазање служе као припремни момент за ступање у Евхаристијско сабрање.

Тајна примања у Цркву, укључује: крштење, миропомазање и Евхаристију. Вишње звање које се задобија у тајни крштења водом и Духом јесте звање члана народа Божијег. Новокрштени, будући постављен у ово вишње звање, улази у Евхаристијско сабрање као свој и домаћи Богу (Ефес. 2, 19). Литургијска пракса је до дана данашњег сачувала спомен на Свету Тајну Крштења и обављања примања у Цркву о празницима. Наиме, на Рођење Христово, Богојављење, на Велику Суботу и током Светле седмице, на Педесетницу и о празницима Крста Господњег уместо песме Трисветог на Литургији се поје песма ''Ви који се у Христа крстиста у Христа се обукосте''. Данас је то, међутим, изгубило првобитни смисао оног ликовања што га је Црква обзнањивала присутнима на Евхаристији, ликовања због тога што је Црква задобила нове чланове. Међу Светим Тајнама, Крштењем, Миропомазањем и Евхаристијом постоји саоднос и теолошко јединство. Оне су Свете Тајне које се врше у Цркви у склопу Литургије. Веза између Бога и Човека (Бога и твари), јесте оваплоћени, пострадали и Васкрсли Бог Логос-Исус Христос, који се појављује као Тајна тог истинског и реалног јединства. Кроз свету Тајну Крштења, по речима Христовим, сваки онај ''који се роди водом и дихом'' (Јн. 3, 5), постаје члан Тела Христовог-Цркве. Тајна Христова је неодвојива од Тајне Цркве, пошто је Црква продужење Христове Тајне.

Човек је створен да би живео у заједници са Троичним Богом, и његов живот не може да се замисли ван те заједнице. У Светој Тајни Крштења стари Адам се погружава да би се родио Нови Адам. Спасење у Христу је учествовање новокрштеног човека у животу Богочовека Христа, а Царство Христово је Његова богочовечанска Литургија. Есхатолошки циљ крштења човека и васцеле творевине се састоји управо у учествовању и саслуживањем Христу у небеској Литургији. Првобитна и древна Црква није знала за апсолутну припадност Цркви као таквој, него једино за конкретну припадност њој кроз припадање једној, конкретној локалној Цркви. Без пребивања у локалној Цркви није могућно учешће у Евхаристијском сабрању, а без учествовања у Евхаристијском сабрању није могућно припадати Цркви. Учествовање у одређеном Евхаристијском сабрању отвара могућност учествовања у Евхаристијским сабрањима свих осталих локалних цркава која се налазе у братском општењу међу собом. Примање у Цркву није индивидуални чин чије се обављање поверава некоме ко поседује способност да свршава Тајну Крштења. Ступање у Цркву везује се не само за особу која се прима у Цркву него и за читаву Цркву Божију. Она представља један од најзначајнијих момената у животу саме локалне цркве будући да се у њој и посредством ње рађа нови члан Цркве Божије. Почев од апостолног доба, у древној Цркви црквени карактер примања у Цркву манифестовао се у томе што се света Тајна Крштења водом и Духом свршавала у оквиру црквеног сабрања локалне Цркве, која је обједињавала све њене чланове на челу са њеним предстојатељем-Епископом. Ово је било опште правило и као такво поштовало се у свим локалним Црквама Истока и Запада. Изузетак од тога правила престављала је мисионарска проповед како апостолска, тако и из познијих времена. Обављање пријема у Цркву унутар сабрања локалне Цркве врши Епископ, што видимо у ''Апологији'' Јустина Мученика, ''Учењу Дванаесторице Апостола'', посланицама Игњатија Богоносца. Без Епископа није дозвољено ни крштење ни обављање агапе.

Епископи су крштавањем вршили пријем у Цркву а касније је дозвољено у V веку да могу крштавати и презвитери. У V веку у Сирији примање у Цркву спроводило се на исти начин као што је то била пракса у Риму. О томе нам сведоче ''Апостолске установе''. У Египту је постојао обичај да презвитери крштавају децу, а Епископи су били ти који су крштавали одрасле. У апостолској и древној Цркви заједно са одраслима крштавала су се и деца. Тако је у Делима Апостолским јеванђелист Лука забележио да се крстио Корнелије и сав дом његов (Дап. 18, 8). Увођење у Цркву Христову, онога који прима Крштење, посебно се огледа у обављању чина Свете Тајне Крштења од стране канонски рукоположеног Епископа или свештеника чланова свете Православне Цркве и који служе истој као Христови саслужитељи, а који су истовремено и израз пуноће Цркве. Ваљаност свете Тајне Крштеља не зависи од личне достојности свештенослужитеља јер је Христос тај који врши ту Тајну, са Којим се и у Којем се сједињују, односно Он је тај који оглашеног уводи у Цркву. Светој Тајни Крштења предходио је пост и припрема (катихизација) која је трајала и неколико година. Свети Климент Александријски оглашене назива карактеристичним именима: почетници, напредујући и савршени, а на другом месту их дели на: робове и излечене синове. После уписивања имена оглашених у каталог, Епископ или свештеник читали су завршну молитву и оглашени су могли да приме свету Тајну Крштења и Миропомазања. Најсвечаније примање у Цркву, Света Тајна Крштења, обављала се уочи Пасхе а вршила се у крстионицама-баптистеријама а за време певања ''Јелици во Христа Креститесја'', обилазили су сви литијски три пута око храма а после улазили у цркву са певањем ''Христос воскресе'' и међусобно се целивали са речима - Мир Божији, Христос васкрсе. Тако је настало Пасхално богослужење.

Празник Пасха је најсвечанији празник - када је васкрсао Богочовек Исус Христос. А крштење се ставља у смрт Христову, да би, као што Христос уста из мртвих славом Очевом, и ми ходили у новом животу (Рим. 6, 4), то јест да би новокрштени био саучесник у свим догађајима прослављања. Дакле, на Васкрсење Христово оснива се и наша вера, нада наша и очекивање сопственог ускрса. Ускршње црвено јаје најбоље симболише тајну Крштења и тајну човековог живота. Јаје је симбол стварања и живота и употребљава се на Пасху као симбол смрти и васкрсења Христовог. Живот, који се налази под љуском јајета јесте Христос у затвореној и запечаћеној гробници. Куцање и разбијање љуске јајета симболише разбијање окова смрти и услед васкрсења отварање гробнице јер је Он био погребен. ''Јегда снишел јеси смерти, Животе бесмертни, тогда ад умертвил јеси блистанијем Божества'', кличе црквени песник. Јаје се јавља као симбол препорода за будући живот. Оно симболизује наша два стања: садашње и будуће. Из Свете Тајне Крштења настала је и света Литургија, Литургија оглашених и Литургија верних. У Литургији оглашених саборна Црква моли Бога да Он ''у погодно време оглашене удостоји воде обновљења'', ''бање поновног рођења'', присаједини их Светој, Саборној и Апостолској Цркви, уброји у своје изабрано стадо (Литургија светог Јована Златоустог). На Литургији Пређеосвећених Дарова узноси се Богу још и нарочито мољење: ''Верни(то јест већ крштени), помолимо се за браћу која се спремају за свето Просветљење, да их Господ Бог наш утврди и укрепи, да их просветли богопознањем и побожности, и у погодно време удостоју бање поновног рођења, отпуштења грехова, одеће непропадљивости (то јест бесмртности), роди их водом и Духом, и дарује им савршенство вере, и присаједини их Своме светом и изабраном стаду''. Ова мољења завршавају се речима: ''Покажи, Господе, лице Своје онима који се припремају за свето Просветљење (Просвећење) и жуде да сперу са себе греховну скверн и озари им разум, ојачај их у вери и утврди у нади, усаврши их у љубави и покажи их достојним удовима Христа Твога, Који је дао Себе у откуп за душе наше''. Ова мољења и молитве показују да је Крштење, ступање нових у Цркву, по својој суштини, дело свеколике Цркве и свеколике црквене општине-парохије, а не ''издвојена'', породична треба, у шта се оно често у наше време претвара.

На крштењу човек прима благодат и почетну силу свеопштег васкрсења. Другим речима, на Крштењу је свеопште васкрсење већ започело, и оно ће се у потпуности десити тек у будућности. То је био разлог да се на тај празник, у току ноћи Велике суботе вршило крштење оглашених. Ту древну праксу крштења на Пасху би требало хитно обновити да би иста задобила свој првобитни смисао и циљ.

Чин Крштења у Православној Цркви никада није била ствар која се тицала само појединца, него се тај чин и догађај пријема-уласка у Цркву тицао пуноће васцеле Цркве и свих њених чланова. У црквеном животу почињу се јављати тенденције обављања пријема у Цркву у такозваним кућним црквама. Црквена власт је на време покушавала да се избори са овом појавом, али без успеха. Прву канонску уредбу везану за вршење крштења налазимо у документима Трулског сабора где се забрањује крштење у приватним црквама, већ да се обавља у саборним храмовима. Велики број кућних цркава, нарочито у Константинопољу, где је скоро сваки богатији и виђенији човек желео да поседује свој кућни храм, изазвао је слабљење црквене дисциплине. Посредно или непосредно признавање могућности вршења Евхаристије у кућним црквама представљало је знак разарања аутентичног карактера црквеног живота и губљења смисла Евхаристије: она је наиме постојала приватна ствар неке групе верника, а не израз служења читаве Цркве. Међутим, крштавање малолетне деце (одојчади) због опасности од изненадне смрти, такође је проузроковало да се крштавања одвијају (обављају) одвојено од осталих светих Тајни, одвојено од Пасхе.

Дакле, та Света Тајна изгубила је онај изворни саборни значај који је имала у древној Цркви и нажалост крштавања се данас често обављају као да се она искључиво тичу само појединца. Онога који се крштава, родитеља, кума и понеког радозналог пријатеља или случајног пролазника. Једном речју, данашњи начин обављања Крштења-пријема у Цркву је само бледа слика обављања чина Крштења у древној Цркви. По аутентичном библијско-светоотачком литургијском сватању, Евхаристијска Литургија је рекапитулација Божијег домостроја спасења: ''Јер одржасмо спомен на Твоју смрт; видесмо изображење Васкрсења Твога; испунисмо се бескрајним животом Твојим; насладисмо се Твоје неисцрпне сладости''. На крштењу човек узима удела у Богочовековим страдањима и саображавајући се смрти Његовој, прима од Духа Светога Печат Новога Завета и силу васкрсења Христовог, духовно се препорађа и постаје боголик; Миропомазањем се још више усавршава, охристовљује и напредује у узрастању, а у Евхаристији уноси у себе силу Божанског живота, храни се и поткрепљује Божанским животом, духовно здравље одржава, у пуноћи живота се креће и са Тројичним Богом у заједници се налази. Повезивање свете Тајне Крштења са васцелим литургијским животом Цркве, то јест вршење Крштења у склопу Литургије, дало је Крштењу његову целосну дубину и ширину, и допринело је да новокрштени човек и хришћанска заједница осете Божански, пневматолошки, христилошки и сотириолошки смисао Тајне Крштења у којој Христос човеку даје свој живот. Са много благодати и видовитости проникао је у Тајну Крштења богочежљиви Василије Велики, изразивши то речима да је Крштење човеку потребно исто тако као што је потребно дисање телу и светлост очима. Румунска православна црква донела је одлуку да се сви после крштења обавевезно причесте. Човек у Цркви кроз свету Тајну Крштења се духовно препорађа и помоћу благодати Божије ступа у заједницу са Тројичним Богом. То је, дакле, догађај који као ''духовни брак мистично сједињује душу човекову са Жеником'', Христом. У Светој Тајни Крштења се остварује циљ Христовог доласка односно ''сила поновног рођења и поновног стварања Духом Светим, усавршава нову творевину, чини целосним наше узвисивање и преображај''. Иако ''смо празни, постајемо целовити, иако мртви васкрсавамо, као трулежни задобијамо нетрулежност, иако смртни постајемо бесмртни, иако земаљски постајемо небески, иако телесни постајемо духовни, иако се преображавамо налазимо се у тами, ходимо ка светлости, иако смо пећина разбојничка (страсти) преображавамо се у храм Живога Бога, иако смо сиромашни пролазници постајемо сродници и ближњи Богу, сапричасници и санаследници Његови. Основна нит која се провлачи кроз читав Стари Завет и хришћанску историју је чињеница односа Бога и човека и тај однос и данас је жив и динамичан при чему своје извориште има у Светој Литургији. Наиме, Бог је, створивши свет и човека имао за циљ да све обожи. У Сину Своме Христу то је учинио. Пошто је Адам у рајском стању приносио свет и себе Богу на дар и освећење, он је био икона долазећег Христа. Постадамовски период је то јасно показао. Наиме, Стари Завет је својим култом приношења одржавао то Адамово назначење и подгревао будући долазак Спаситеља. Праслике Светог крштења и Евхаристије које се налазе у Старом Завету говоре тако о чињеници да ће доћи Месија Христос и да ће кроз Своје крштење и установљење Свете Евхаристије показати да је Он не само нови Адам који не греши, већ и Спаситељ света од смрти и трулежи. То нам је коначно откривено и показано у Светој Литургији. У рају Свете Литургије побеђена је смрт, јер нема раздвојености времена и простора. Рај, дакле, не подразумева овакву нашу историју, што опет не значи ни да је негира. Нестаће смрти захваљујући чињеници Крштења као качења за Васкрслог Христа и Свете Евхаристије као хране будућег века.

Твар је позвана да се спасе кроз човека, односно Богочовека. Хришћанство онтолошки везује природу и творевину за Богочовека. То се види приликом Крштења у коме учествује твар преко воде и уља и Евхаристије у коју опет уносимо твар под видом хлеба, вина и воде. У питању су дакле елементи које Дух Свети претвара у Тело и Крв Исуса Христа, а ми као такве уносимо у себе показујући тиме најдубљу везу твари са Творцем. Свето крштење и Евхаристија су темељи на којима почива Царство Божије у свету, те због тога не могу се посматрати изоловано од свог библијског и теолошког контекста. Но, ни остале Свете Тајне се не смеју расцепкавати, већ напротив, збијати око ове две основне Свете Тајне. Света Евхаристија, која већ сада улази у наше вене, припрема и подгрева наше будуће васкрсење, при чему ћемо предходно да умремо у греху. Света Евхаристија дакле у нама делује тако што чува, храни да би то васкрснула у једној опет рајско-литургијској атмосвери. Када служи Свету Литургију, Епископ или свештеник је Богочовек, а преко њега смо сви ми у Евхаристијском сабрању Богољуди, јер смо причешћени у Тело Христово. Епископ је тако, дакле, нови Адам који, захваљујући Христу, правилно приноси свет Богу. Чињеница Христовог очовечења је нас, смртне људе, васкрсла из мртвихи и приближила тој Божанској Литургији Оца и Сина и Светог Духа. Та Литургија нам, међутим, није далека и страна, будући да смо као створења зависни од ње, као што смо иконе те Божанске фамилије. Христос као Ризничар живота возглављује човека и учинио је да сви ми крштени, ''свети'', нађосмо извор живота'', и нашавши Источник живота и пијући ''ново пиће које не тече из јалове стене, него из извора бесмртности'' осећамо ''воду живота како жубори у нама''. Да би и даље жива вода жуборила у нама, потребно је да хитно крштење и остале Свете Тајне и обреде вратимо, вршимо у склопу свете Литургије јер у противном, прети опасност да постанемо обредна Црква или сервис духовних услуга.