У четвртак 16. октобра 2025. године, Његово Високопресвештенство Митрополит шумадијски Г. Јован служио је Свету Литургију у храму Старој Цркви у Крагујевцу уз саслужење братства овога светога храма.
Беседом се верном народу обратио Високопреосвећени Митрополит Јован, рекавши:
„Господ наш Исус Христос нам говори о Царству Небеском. Говори нам шта је то Царству Небеском, где се оно налази. И посебно нам говори шта за нас значи Царство Небеско. А Царство Небеско није ништа друго до Господ наш Исус Христос. Ко Христа носи у себи и ко Христа стави у свој центар свога живота, он је у ствари ставио у себе и Царство Небеско. И зато Господ наш Исус Христос данас рече кроз Јеванђеље да је Царство Небеско као благо сакривено у пољу које човек нашавши сакри и од радости своје отиде и све што има продаде и купи поље оно. Нема веће радости за човека, него да у себи осећа Царство Небеско. Са том радошћу не може се ништа упоредити у овоме свету. Тако да се човеку само по себи, да тако кажем, намеће питање над питањима, а то је у ствари шта је човеку најпотребније, шта је му најважније и шта човек треба да иште, шта човек треба да тражи, прво да тражи у своме животу.
На ово питање дао нам је одговор сам Господ наш Исус Христос, када је рекао иштите најпре Царства Божијега и правде Негове, а све ће вам се друго додати. Иштите најпре Царство Божије. Понављам, кад је у нама Царство Божије, онда је у нама највећа радост. Када је у нама Царство Божије, ми онда гледамо другим очима, другачијим очима. Када је у нама Царство Божије, онда се другачије понашамо, другачије живимо, другачије мислимо. Све нам је другачије, зашто? Зато што смо ми постали другачији тиме што смо у себе сместили то Царство Небеско. И зато каже, иштите најпре Царства Божијега и правде Негове, све ће вам се друго додати. Па све је у сtвари у Царство Небеско. Све. А када имамо то Царство Небеско, све нам се још више даје и додаје, да би смо што ревносније живели за то Царство Небеско. Дакле, оно шта ми иштемо оно шта ми тражимо, ми за тим и жудимо. Ако жудимо за Царство Небеско, већ га и сада овде осећамо. Ако жудимо за нечим другим, онда смо ми тамо, али нисмо у Царству Небеском. На пример, ево ми смо данас сабрани, Богу хвала, овде у Цркви на Божанственој Литургији. Ту смо тело. Али да ли нам је ум овде? Да ли нам је срце овде? Да ли су нам мисли у Цркви овде данас и да ли су нам мисли на Светој Литургији? Или стојимо овде и могу и да певам, могу и да читам, али да мисли померим тамо, шта ли ми ради овај, де ми је ово, где ми је оно. У ствари, ако тако поступамо, ми смо као подељена личност. Подељена личност није у ствари права личност. Није потпуна личност. Него је исецкана личност, како то рече један умни човек Цркве. Исецкана личност. А од исецкане личности не може да се направи она права, целокупна личност. Зато и Господ и Свети Оци нам говоре кад се молимо да се трудимо да се саберемо на молитву. Да саберемо и ум и срце. Да саберемо цело своје биће. И да се трудимо да нам мисли не лутају. Јер шта имамо да нам мисли лутају а ђаво нам баш управо тада највише намеће да нам одводи мисли. Шта имамо да нам мисли лутају, кад смо ми на Литургији. А Литургија је предукус Царства Небескога. А то само говори да човек није сабран. Истина, није лако владати мислима. Није лако владати речима. И зато човек кад не влада мислима, кад не влада ни речима, он је пустио, што би рекао наш народ, мозак на отаву, онда он и говори и што треба и што не треба, што би рекао наш народ. За чим чезнемо, за чим жудимо, тамо су наше мисли. И тамо смо ми. А човек је сав у ономе и тамо је, на што су рекох и опет, понављам, усмерене наше мисли, наше жеље, наше осећања. Да ли осећамо присуство Бога? Или ми је важније да осетим тамо, не знам, за ово, оно, или овога, или онога. Дакле, тамо где су мисли, жеље, осећања, па се тако човек, у ствари, као што реко, и понаша.
И одавно то можемо видети. И гле, духован човек. Можда, када погледа тог човека, коме су мисли растурене. Видите да су он не моли срцем и душом, што би рекао наш народ. Ако тражимо Царство Небеско и боримо се за Нега, ми ћемо га и добити. А за Царство Небеско се треба борити. Ми ћемо га добити, односно, боље речено, Господ ће нам дати по мери вере наше. И по мери нашег труда. Јер, како каже народна наша песма, не може се Царство задобити на душеку све дуван пушећи. Не можемо да будемо, браћо и сестре, индиферентни, да тако кажем. Не можемо да будемо лакомислени, па да кажемо, ја данас нисам спреман да мислим о Богу. Нисам спреман да се молим, сутра ћу. Ха, хоће ли то сутра доћи за мене или тебе, браћо и сестре? То не знамо. Зато, опет, Господ каже, Царство небеско се на силу добија. Како, како на силу? Јел има шта у Јеванђељу на силу, браћо и сестре, мислећи на ону физичку некакву снагу? Не, браћо и сестре. Царство небеско на силу задобија се тако, што су многе препреке на путу ка управо том Царству небеско. Јел, као што мало пре рекох, тада, када год хоћемо да се саберемо, да се молимо, је онај нечастиви нам помути мисли. Убаци нам да мислимо о овоме, и тако даље, и тако даље. И заиста, браћо и сестре, од стране нечастивога, нам све он хоће да нам помете. Оно на што смо се одлучили, поготову кад треба да се молимо, поготову кад треба да учинимо неко добро дело, поготову кад треба да ћутимо, да не би казали што не требамо. Е, онда ти ђаво каже, е, не, горди се ти, хвали се ти, човече, Јоване, ти си ово, ти си оно.
Дакле, браћо и сестре, зато ће апостол Павле и рећи: „Који нас избави од власти таме и пренесе у Царство Сина, љубави своје.“ Пазите. Човек треба да се труди, да се заиста пренесе. Где је царство Божије? То нам опет Господ одговара и он нам каже а све што каже, то је истина над истинама, ако могу тако да кажемо. Где је царство Небеско? Господ каже, Царство је Небеско унутра у вама. Е, зато је заиста у сваком, у свакоме од нас, или царство Небеско, или царство таме. Зависи, коме се опредељује, коме царству да се приволимо. Или, оно што каже цар Лазар, земаљско је за малена царство, а Небеско увек и довека. И ту се човек тако лако спотиче, спотиче се браћо и сестре да дође у дилему, дали да се определим за царство земаљско, или да се определим за царство Небеско. Да ли се да се определим за спасење, или да се препустим, па ћу казати, има времена да мислим о спасењу. Дакле, браћо и сестре, кад каже Господ, царство је Небеско унутра у вама, дакле, оно је у нама, а не у никаквим стварима. Није Царство Небеско ни у култури, ни у цивилизацији, ни у градовима, ни у богатству, ни у слави, ни у положају, ни у звању, браћо и сестре. Све је то прашина и пролазно, како каже Апостол Павле, пролазно. Царство је Божије, је у ствари душа наша. Ако ми бринемо за своју душу, за своје спасење, ми само је том бригом, браћо и сестре, ми у ствари призивамо и дозивамо и смештамо у себе управо то царство Небеско. Јер, браћо и сестре, ко има Царство Небеско у себи, он има све. Који нема Царство Небеско, или који нема Христа у себе, он нема ништа. И зато он граби, зато је незахвалан, зато је незајажљив, што би рекао наш народ. Све му треба, све више и више. Дакле, браћо и сестре, онај који има Бога у себи, онај који живи по Богу, он је најбогатији човек на свету, јер има Бога у себи, јер има царство Божије у себе. Царство је Небеско, као што рече данашње Јеванђеље, као зрно горушичино, о коме говори, као што рекох Јеванђеље, које је посејано и оно нараста. Посејано је, оно расте. Е сад, ако је то семе које је посејано у нама, а то је реч Божија, ако је чувамо, ако живимо по тој речи, ако је плевимо, тад ће реч да у нама стварно говори, браћо и сестре. Али ако не плевимо, она кора брзо, брже расте од семена. И онда угуши. И тако се човек духовно угуши, браћо и сестре, кад не мисли о свом спасењу, кад не мисли о Царству Небескоме.
А како нараста то семе, Царства Божијега у нама? Нараста, браћо и сестре, кроз молитву, кроз пост, кроз добра дела, кроз чистоту. Царство Небеско расте у нама, кажем, и молитвом, и милостињом. Пост, зашто напомињу често Свети Оци пост? Па зато што те пост наводи на уздржавање. Да се уздржаваш. А не, да радиш шта хоћеш и како хоћеш. Истина, ми имамо слободу, то често говорим, да радимо шта хоћемо, да живимо како хоћемо, да се понашамо како хоћемо. Хоћемо ли изабрати смирење или гордост, то је опет наша слобода. Али је врло важан избор да изаберемо шта, коме треба да тежимо и шта треба да остварујемо у нама. А то јесте, браћо и сестре, да остваримо царство небеско у нама. А остварићемо га понављам ако Христа сместимо у нас. Ако нам Христос постаје центар нашег живота, онда нам је све благословено. Онда човек живи управо у тој радости. Радости, оној о којој говори Апостол Павле, да је радост у Богу. Зато он каже радујте се у Господу и опет велим радујте се. Радости праве нема без Бога. Без хришћанског живота. Без Јеванђелског живота. Радости праве нема без вечности, браћо и сестре. Ова наша радост, данашња је пролазна. Сад се зарадујемо, не знамо, кроз тренутак шта нас може снаћи па да нас опхрва туга. Али кад човек има у себе радост, духовну радост, Божију, онда и туга кад га снађе, њега неће сломити. Нему ће та радост казати, не мој да очајаваш, а туга води у очајање. Зато нека нам Господ помогне, браћо и сестре, да ми заиста остваримо то Царство Небеско у нама.“
Након одслужене Литургије и причешћа верног народа, Митрополит Јован је присутнима поделио иконице и свој Архијерејски благослов.
