У петак, 17. октобра 2025. године, када наша Света Православна Црква прославља Светог свештеномученика Јеротеја и Светог Стефана Штиљановића, Његово Високопреосвештенство Митрополит шумадијски г. Јован служио је Свету Архијерејску Литургију у храму Свете Петке у крагујевачком насељу Виногради уз саслужење братства овога светога храма.
После прочитаног јеванђелског зачала Високопреосвећени Митрополит се обратио беседом сабраном народу рекавши:
„У име Оца, и Сина, и Светога Духа, браћу и сестре, Јеванђеље које смо сада чули, заиста је веома поучно, јер свако од нас може да види у њему где се налази. Прво, да ли ми овај свет схватамо као виноград Божији? Да ли овај свет схвтамо као рукосад Божији, и да ли ми заиста схватамо да смо ми рукосад Божији, и да ли заиста ми признајемо Бога да је Он домаћин у овоме свету, а не ти, не ја? А домаћин је, браћо и сестре, у својој кући, онај који доноси одлуке и даје сваком свом чељадету шта ће да ради и кад ће шта да ради. И заиста, браћо и сестре, зато кажем, свако од нас може себе да види у овом Јеванђељу. Првенствено да видимо себе дали смо свесни свога призива када нас је Господ призвао у овај свет. Као и ове слуге које је једне призвао у једно време, друге у друго, треће у треће. И заиста, браћо и сестре, овај свет, понављам, он је виноград Божији, он је рукосад Божији. Људи су саздани Богом да буду управо ти посланици у винограду Божијем. Бог је свакога од нас позвао у овај свет, у виноград Божији, у своје време. Оне пре нас позвао у оно време, нас је позвао у ово време, после нас позваће оне друге. Али је најважније да сваког од нас схвати тај свој призив и да заиста себе проверава да ли заиста ми оправдавамо тај призив којим нас је Бог призвао. Да ли се ми заиста осећамо радосним што нас је Бог призвао у тај рукосад Његов, у тај виноград? А нас је Бог призвао. Е сад, да ли ми оправдавамо то своје призвање? То јесте, да ли обављамо своје обавезе, своје дужности као људи Божији, као хришћани у овоме свету или да ли заиста се ми понашамо као они прави радници и сарадници Божији у винограду или постајемо немарни. Па кажемо, баш ме брига, не морам да обрађујем. А Бог ти дао тај виноград да га обрађујеш, прво да извршиш вољу Очеву. Друго, да будеш сарадник Божији. Треће, да радећи у том винограду, осетиш радост што те Бог призвао да радиш у његовом винограду. И на крају, да радећи у том винограду, зарадиш себи хлеб. То јест да зарадиш Царство Божије. Јер, браћо и сестре, ми живећи у овоме свету, или зарађујемо Царство Божије или губимо Царство Божије. И зато посланици у винограду Божијем, примају од Бога плату за свој труд, то јесте, примају дарове Божије. У те дарове на првом месту спада, као што рекох, радост. Радост што се осећамо призвано. А још већа радост, ако своје призвање оправдавамо, браћо и сестре. Радост треба да осетимо од чега? Па баш управо радост од винограда Божијега, од рада нашега у овоме свету. Да ли радимо за спасење своје душе или ћердамо ово време које нам је Бог дао. Или живим у овоме свету да грабим све за себе. Да имам више него што имају други. Па Бог даје и да имамо више од других. Али зашто онда не сххватимо то као дар Божије, него сватимо као неку моћ моју, силу моју. Па кажем ја сам вредан, ја сам способан. Можемо да будемо вредни и способни, и треба да будемо. Али, браћо и сестре, ако Бог не да тај наш труд, ако није усмерен на прави начин, од тог труда немамо користи. Мучићемо се, бакћаћемо се, радићемо, да би само што више зарадили, а од тога не осетимо сладост. Не осећамо ту радост, а изнурио си себе, и више ниси способан ни за шта друго да радиш. Дакле, браћо и сестре, виноград Божији, то јесте овај свет, као рукосад Божији, као што рекох, и све је то од Бога дато нама, да ми, људи, будемо сарадници Божији. А човек мора бити сарадник или Бога, или оног другог. Човек треба да буде сарадник или смирења, ако није сарадник у смирењу, он је сарадник у гордости. Дакле, људско је, наше је, боље речено, да уђемо у посао Божији, да се бавимо управо тим Божијим рукосадом. Као што се бавимо кад засадимо лепу воћку, засадимо семе, шта радимо? Трудимо се, оплевимо га, окопавамо га, па се радујемо како то што смо засадили, кад гледамо како расте, како клија, како расте, како доноси плод, и кад видимо тај плод, онда и заборавимо и ону муку док смо копали, док смо обрађивали, јер се радујемо што имамо плод да га окусимо, а то значи да нам посао није био узалуд. Дакле, браћо и сестре, сва бића, сва створења, све твари на овоме свету дат им је задата да сарађују са Богом. А понављам, ако не сарађујемо са Богом, сарађиваћемо са оним другим. А онај, тај други, тај неће ништа што је Божије. Он хоће све супротно. Тај други неће мир, онај Божији, оће немир. Тај други неће љубав, хоће мржњу. Дакле, браћо и сестре, понављам, треба да схватимо, домаћин је сам Господ наш Исус Христос и људи то треба стално да осећају да је Бог домаћин у овоме свету. А када осећамо да је Бог домаћин, онда нећемо више истицати оно своје ја, нећемо истицати оно своје его, јер признајемо да је други тај Господар и мој и других. Тако да, ово данашње Јеванђеље нам заиста открива како људи безбрижно живе и како људи, у прво времену свог земаљског живота не сматрају овај свет за виноград Божији. И не сматрамо се, нисам ја позван, нисам ја призван да будем у винограду Божијим да радим. Јеси, чим те Бог створио, чим смо рођени, ми смо призвани и позвани да обрађујемо тај виноград. То јесте, ми смо позвани да обрађујемо себе, да обрађујемо своју душу, своје срце, своје мисли, да то све усмеримо као ономе што је вечно, а ко је вечан него Бог. Дакле, браћо и сестре, такви људи, за њих овај свет, који олако схватају своју људску обавезу, и овај свет им често постаје као нека врста, опростите, неке чаршије, некога тркалишта, да тако кажем. И, онда се човек такав осети бесплодним, он се осети, како каже наш народ, бадаваџија. Забадава сам добио, али ћу зато забадава и да трошим. Али забадава си добио, али то што си забадава незаслужено добио, требаш да чуваш, да га умножаваш и да делиш. То је оно што говорим често, човек је онолики колико зна да се дели, то јесте да се даје за другога. Дакле, браћо и сестре, Бог је на разне начине људе позивао у свој виноград. Он их је прво позивао преко анђела и опомињао људе, анђели који нас стално опомињу, еј човече, разбуди се, пробуди се, освети се. Анђели нам кажу, пробуди се и дођи к себе, а растројен човек не може никада доћи к себе. Дођи к себе, другим речима, дођи свести да је овај свет, браћо и сестре, тај виноград Божији. Да је овај свет добро Божије, а људи су, браћо и сестре, беспослени док се не запосле. Е сад, ако нас је Бог послао, кажу мој, свет у тај виноград да се запослимо, а тамо где нас Бог запошљава, од тог посла ћемо имати благодатне дарове, а тамо где се не запошљавамо ми, или где нас, на жалост, запошљава онај други, тамо од тога немамо користи, драги моје. Бог никога не оставља без награде за оно што ради добро у своме животу. Никога без награде не оставља, и то, које награде? Оне правичне награде. Оне награде које једино Бог правично даје. У Јеванђељу, кад је Господ позивао, чули смо, једне у 11, једне у ово време, једне у онај сат, и шта је са њима, како је погађао за динар, и зато каже, што буде право, то ћу вам дати. Што будете право радили, што будете добро радили. Дакле, безпосличари су сви они који тако не схватају, да живот треба да се састоји у нашем спасењу. Поједини, да не кажем још и многи људи, из разних разлога, дуго не осећају Бога, нити знају, нити хоће да Он постоји, не сматрају овај свет за дело Божије, него овај свет постао сам од себе. Има она лепа латинска изрека која каже om ve vivu ex viva, од живога само може бити живо, и може бити живот, од мртвога не може да буде ништа, а Бог је живи Бог наш.Сви смо ми позвани на дело Божије. Некога Бог призове у једно време, другога у друго. Имате и код Св. Василија, имате и код Св. Јована, Златоустог каже, ово баш говорећи о данашњем Јеванђељу, како једне позива у овај сат, друга је онај, кажу Свети Оци, ако већ ниси осетио да си призван, ни у један овај час о коме говори данашње Јеванђеље, каже, ти учини да будеш призван. Пази, учини, пожели да те Бог призове. А Бог жели да се ми сви спасемо, али Он хоће и нашу жељу, Он хоће нашу вољу. Он неће, да нас Бог насилно спасава. Бог нас је без нас створио, али без нас неће да нас пасе. Зато треба наше учешће у том спасењу. Да ми будемо ти његови сарадници. Кажем, Бог позива стално. Или преко анђела је позива, позива и преко апостола. Бог позива преко светитеља, само ако знамо да слушамо. Ако хоћемо да чујемо. Бог нас непрестано позива да дођимо к њему. Ево и данас нас Бог позива кроз ову Свету Литургиту коју ми данас овде заједно сви служимо. Он нас позива, позвао нас је. Хоћемо ли да оправдамо тај свој позив? Хоћемо ли да оправдамо тај свој призив? То заиста, браћу и сестре, не зависи од нас. Дакле, позива Бог све те људе да се освесте, као што реко мало пре, и да пођу на посао, да се не олење. А ми се у овоме животу често олењимо, првенствено за своје спасење. Па кажемо, сутра ћу радити на својом спасењу. Сутра. Јеси ти господар сутрашњег времена? Па ми нисмо господари ни данашњег дана. Али ми смо господари овог тренутка. Само овог тренутка. Јер други тренутак неће нам се дати да будемо господари. А зато треба да употребимо то, управо садашњи тренутак. Имајући на уму речи Св. Апостола Павла који каже, сад је дан спасења, сад је време спасења. Не сутра, него данас. Господ нас позива да на дело своје да сарађујемо са Богом, управо да би задобили Царство Божије. Јер Господ зато и каже, иштите најпре Царство Божијега и правде Његове, а све ће вам се друго додати. Тако ћете, каже, једино осетити да сте већ у Царству Божије, кад желите Царство Божије. Кад тражите. Човек, не смири се, ако је нешто имао, а изгубио док не нађе, јел тако? А ми смо добили све, али можда смо животом, својим нехатом, изгубили те дарове Божије. Ајмо да их тражимо. Ту су они. Нису пропали. Смо их ми затрпали, са бригама овога света, са искључиво овоземаљским, не мислећи за оно Царство Небеско. Али они су ту. Зашто су они ту? Па неће Бог да дозволи да ниједно добро које ми у овоме животу учинимо, да пропадне, браче и сестре. Али Бог мене неће ниједна кап зла остати некажњена. Дакле, постоје два мерила о труду људском. То најбоље видимо у овом данашњем Јеванђељу, како је Господ позивао једне, као што рекох у једно време, друге у друго, а свима дао исту награду. По нашој људској логици, испада Бог је неправичан, неправедан. Али то је по људском мерилу. И зато кажем, постоји људско мерило и постоје Божије мерило. По Божијем мерилу плата се даје свима подједнако. Свима подједнако, јер доброта Божија је мерило. А човек не може да буде мерило. Он је грешан, он није без греха, а сваки који има грех, не може правилно да расуђује. Браће и сестре, Бог увек гледа у срце трудбеника, у његово расположење. Да ли то што ми је дато да урадим, радим са расположењем, да ли радим са радошћу, или радим са оном сталним присуством, што ми је тај наредио да то урадим, што ми је казао, иди то уради. Ако стално оптерећујеш и питаш себе, што ми је тај радио, нећеш имати труда. Радићеш, знојићеш се, уморићеш се, а никакву награду нећеш добити. Зар ниси радио то из расположења, из љубави. Ниси послушност извршио из љубави, него си послушност извршио само зато што си морао. Дакле, браће и сестре, Бог, као што рекох, гледа у срце трудбеника, у његово расположење, не у количину рада. Јел људи могу да раде, раде да се сломе, што каже наш народ, а да не виде никакву корист. Дакле, Бог гледа целокупног човека. Он хоће да спасе целог човека. Зато Бог од нас тражи да будемо цели, да не будемо располућени. Располућен човек није цео човек, браћо и сестре. Дакле, Бог даје плату, то опет видимо, кажем, из данашњег Јеванђеља, Бог даје плату, имајући у виду, рекох целокупног човека, све што улази у његово биће. Док су људи несавршени у својим оценама, и ми најчешће грешимо кад оцењујемо и процењујемо. Или прецењујемо или потцењујемо другога. Дакле, човек никада није довољно мудар у својим оценама, а још мање мудар у својим судовима. А ми се то нешто стално уплићемо, да ми будемо суд другоме. Не можеш да будеш прави судија другоме, док прво ниси судија самоме себе. А не можеш бити ни судија самог себе, док ниси самога себе сагледао. Док ниси ушао у себе и видео ко је у теби. Јели љубав или мржња, или је Бог или ђаво. То све бива у срцу човековом. Како кажу Свети Оци, рат се највећи води у срцу човековом. Између добра и зла, између мржње и љубави. Отуда је и пророчки, ово што је речено у данашњем Јеванђељу, кад је господар делио плату увече људима, и кад су се они бунили што су добили исто, као онај што је радио један сат и они што су радили целога дана, а шта им господар каже? Зар ја нисам властан да чиним оно што хоћу? А бог чини оно што је нама потребно и што је за нас спасоносно. Дакле, доброта Божија, то оно што треба да знамо, та доброта Божија понекад људима изгледа неправична. Па ми почнемо да осуђујемо Бога кад видимо да неки човек има успех у животу. Ми осуђујемо тог човека, а он има успех зато што је сарадник са Богом. Дакле, људима кажемо ово неки пута изгледа неправична просуђивање Божије. Ово се односи особито на оне који се хвале, који прецењују себе. Ови који су дошли у први час, они су преценили себе. Јесу радили, али нису радили са љубављу. Него зато да би зарадили, да би имали користи. Дакле, они прецењују себе, а последњи, каже, постају први својим смирењем. Док први постају последњи својом самохвалношћу. Онај који се смирава, он постаје први. А онај који се хвали, он је увек последњи. Дакле, зато и Господ каже, јер је много званих, али мало изабраних. Другим речима, сви смо позвани. Е сад, да ли оправдавамо, као што рекох, то призвање, Много је званих, мало изабраних. Да ли осетимо да нас је Бог изабрао? И не можеш човече да кажеш, није те Бог изабрао. Па чим ти је дао душу, ти си изабран. А чим си изабран, значи да си и позван. Дакле, изабрани су они који стално имају осећање своје личне недостојности пред Богом. Који су стално испуњени смиреношћу пред Богом и делом Божијем, који све приписују Богу, а не себе. Зато, будемо благодарни на ономе што нам је дато. А Бог зна ко ће коме које дарове да да. Сећате се оно приче јеванђелске, онај примио један талант, други примио два, трећи примио пет. Онај који примио пет и два таланта, он је радио, па је умножио. А онај који примио један, да је и он радио, и он би умножио. Него не, почео одмах да ропће на господара. Што је ономе дао пет дарова, а мени дао један. Е, нећу да ти кажем да си неправедан Боже. А Бог ти дао један, зато што те познаје да ти можеш један само дар да умножиш. Јер, како каже Јеванђеље, коме је много дато, од њега ће се много и тражити. Ми некако, никако не можемо, не умемо да будемо благодарни, браћо и сестре. Све смо постали зависни. И у тој зависности почињемо да осуђујемо другог.
Него, браће и сестре, да се ми трудимо и да се молимо Богу. И да будемо благодарни Богу што смо управо позвани да будемо сарадници Божији. Да радимо у Његовом рукосаду тојест да радимо у овоме о свету. На чему да радимо? Првенствено на свом спасењу, браћо и сестре.
А кад радимо на свом спасењу ми ћемо тиме помоћи и ономе ко је око нас да се и он спасава. Ако се не спасавам ја онда ћу упропастоти и оне који су око мене. Зато Св. Серафим Саровски каже спаси себе па ћеш спасити на хиљаде оних који су уз тебе. Пропадни ти пропашће и они који су око тебе, јер пример много више значи него хиљаду речи.
Бог вас благословио.“
Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована
На крају Свете Литургије верни народ се причестио Светим Тајнама, а по завршетку Високопреосвећени Митрополит је поделио благослов и иконице.
Ђакон Саша Павловић
