Дана 15. октобра 2025. године Светог свештеномученика Кипријана и Светог мученка Јустина, Његово високопреосвештенство Митрополит шумадијски Господин Јован началствовао је свештеним евхаристијским сабрањем у крагујевачком насељу Бресница у храму Светог Јоаникија Девичког.
Архијереју су саслуживали протојереј Саша Антонијевић, јереј Милош Ђурић и ђакон Немања Стојковић.
Чтецирали су Александар Цалић и Владан Степовић, док је за певницом био отац Драгослав Милован.
Митрополит шумадијски се обратио сакупљеном народу након прочитаног Јеванђеља:
„У име Оца и Сина и Светога духа, браћо и сестре!
Код данашњег Јеванђеља које смо сада овде чули, Господ за себе каже, ја сам врата, ко уђе кроз, спасиће се, ући ће и изићи ће и пашу ће наћи. О којој то паши је реч, браћо и сестре, и шта значи та паша коју Господ каже, ако уђемо кроз Њега, да ћемо наћи. То јесте, браћо и сестре, да ћемо наћи Христа, да ћемо наћи Спаситеља, да ћемо наћи, браћо и сестре, оно што нас подржава у животу и у овоме свету, и у ономе свету, а то је свето причешће. И заиста, браћо и сестре, нема других врата кроз које човек може да уђе у Царство Небеско, него што су то врата, сам Господ наш, Исус Христос. И заиста, све док не сместимо Христа да буде центар нашег живота, наш је живот промашен. Ако не знамо где нам је центар и ко нам је центар, наш је живот промашен. Без обзира како успели у овомеземаљском животу, браћо и сестре, све нам је то промашено, јер без Христа ништа нам не вреди. И зато Господ каже у данашњем Јеванђељу да је Он врата. А у кућу се улази кроз врата. Ко не улази на врата куће, опет данашње Јеванђеље каже, тај је разбојник, он разваљује. Али Господ је нама отворио врата, отворио себе. Дошао са нама, живео са нама и показао нам који је пут да дођемо до тих врата. И заиста, браћо и сестре, Христос за себе исто каже, ја сам пастир добри, а пастир добар душу своју полаже за овце своје. Душу своју полаже за овце своје. Шта је то у ствари? То је љубав Божија. Јер је Он из љубави себе положио за нас. И то је она права љубав, када и ми, браћо и сестре, имамо ту Христову љубав, а Христовом љубављу волимо другога. Толико га волимо, да кажемо, дао бих живот свој за тог човека. Али то не може да нам се открије кроз ову нашу телесну љубав, свакодневну љубав да тако кажем. Љубав која је најчешће данас од интереса, него само кроз љубав Божију. А та љубав Божија јесте жртвена љубав, јер се Господ, браћо и сестре, жртвовао за нас. Е па кад то знамо, а уз то смо и крштени хришћани, онда и ми треба неку своју жртву да дамо, да би задобили љубав.
Љубав се не може задобити без жртве. Није љубав оно што ми на језику кажемо и уснама, волим овога, волим онога и на томе се заврши. Љубав је оно што кад човек у ствари не мисли на себе, него мисли на другога. То је та права љубав. И заиста, браћо и сестре, Господ нам говори да је Богочовек, Христос, за људско биће, врата у бесмртност. И не само у бесмртност, него Господ наш Исус Христос и сама бесмртност и храна бесмртности. Ако се не хранимо Христом, бићемо гладни целога свога живота и никад не можемо подмирити себе да тако кажем. Ми кад смо гладни наше тело, када је гладно, узмемо храну, нахранимо га и онда је тело мирно. Али све док не хранимо душу, док њу не нахранимо и не хранимо је Христом, душа вене. Јер је душа од Бога. Она је намењена за бесмртност. И одвојити душу од Христа значи убити душу у себи. И ми кад се одвајамо од Христа, ми себе духовно убијамо. Неко ће казати па ја не одвајам себе од Христа. Да, али проверимо. Проверимо себе, браћо и сестре, јесмо ли у Христу? И како схватамо то наше кад кажемо да јесмо у Христу? А овамо на другој страни чинимо, живимо сасвим другачије од Јеванђеља, сасвим другачије живимо од Христа. Јер заиста, браћо и сестре, кажем, Христос је наша храна бесмртности. Она је храна за вечност. И зато ми овде сада, служећи литургијом и причешћујући се, ми се управо причешћујемо ради вечности. Ми се причешћујемо ради опроштаја грехова, али и за живот вечни. Иако се причешћујемо овде, на овој Божанственој литургији, коју служимо на овоме свету, браћо и сестре, нећемо се причешћивати ни тамо. Тамо ће причешће бити сасвим другачије. Неће бити ни под видом хлеба, ни вина, односно тела и крви Христове, него тамо ће причешће бити што ћемо гледати Бога лицем у лице. То ће бити наша храна, али зато треба да се овде припремимо за то што је вечно горе. Јер за то нам је Господ дао овај живот браћо и сестре, да у њему живимо тако што ћемо, како кажу Свети оци, ходати овим светом, овом земљом, а мислити на небо. И ако човек заиста тако живи, хода овом земљом, а стално мисли горе на Царство Небеско, на небо, неће тако лако погрешити. Неће се огрешити, што је врло важно. Јер онда ће знати да му треба ваљан стати пред суд Христов.
Дакле, браћо и сестре, нама ван Богочовека нема тих врата које воде спасењу и само њиме, Христом, ми, браћо и сестре, се спасавамо. То је једино име и на небу и на земљи којим се можемо спасити. То је Господ наш, Исус Христос. Даље, данашње Јеванђеље каже Христос, ја сам пастир добри, а пастир добри душу своју полаже за овце. А Христос, још другачије, подробније у Јеванђељу каже, нема веће љубави него да који живот свој положи за другога. Јесмо ли ми спремни да положимо живот за другога, браћо и сестре? Јесмо ли спремни? Бога ми, кад би нам неко сад казао, мени Јоване, положи живот за другога, бојим се да се не бих колебао. А колебамо се, зашто? Зато што имам слабу веру. Што не верујем у речи Христове. А реч Христова је спасвеносна. И зато и Јеванђелисти Јован каже да ће небо и земља проћи тек онда када се испуни свака реч записана у Јеванђељу, пре тога неће.
Хришћанин зна да је све у речи Божиој. Да је у речи Божиој сила Божија. Да је у речи Божијој моћ Божија, браћо и сестре. И заиста, браћо и сестре, ове Христове речи где он каже ја сам пастир добри, примењује сам Господ наш Исус Христос на себе. Јер он је заиста пут истина и живот. Другог пута за живот вечним немамо, то је пут Христова. Ја сам пут истина и живот. Једино је Господ могао да каже, ја сам пут истина и живот, до душе и човек у својој гордости, кад истиче то своје ја, он хоће каже ја сам све и свја. Овим речима Господ наш Исус Христос открива себе као почетак. Или како у Јеванђељу каже као алфа и омега, почетак и сршетак. Он открива као вечно слово Божије кроз кога је све постало што је постало. И све је постало на реч Божију, браћо и сестре. То читамо на првим страницама Светога писма где се каже и рече Бог да буде светлост и би светлост. И рече Бог да буде то и би то. Е само нам је зато потребна вера. А ми без вере не можемо и Јеванђеље разумети. Ми без вере не можемо разумети свој живот. Ми без вере не можемо да откријемо тајну и овога и онога света. А овај свет је тајна и онај свет је тајна. Али зависи од вере наше нама се и Бог открива. Нама се открива и овај свет да га схватимо онакав како га је Бог створио. Али кроз веру открива се и онај свет, браћо и сестре. Открива се тајна коју ћемо тек моћи у потпуности разумети и схватити када пређемо из овога света у онај бесмртни. Дакле, браћо и сестре, Христос нам такође открива да је он прави пастир који се брине за своје стадо и он га храни. Чиме нас Христос храни? Собом. Храни нас, браћо и сестре, телом и крвљу својом. Е, зато нам опет треба вера. Јер ако се причешћујемо, а не верујемо да је то истинито тело, истинита крв Христова, онда се џаба причешћујемо. Џаба се причешћујемо, браћо и сестре. Треба да верујемо да кроз причешће Христа уносимо у себе. А ако Христа унесемо у себи, као што рекох малопре, ако Христа ставимо у центар нашег живота, ми смо онда испуњени и вером, и надом, и љубављу, и милосрђем. Ми смо испуњени Богом, а онда смо испуњени и другим ближњима. Дакле, браћо и сестре, све што је Господ учинио за нас, учинио је то за наше спасење, жртвујући себе за нас. Он безгрешан, страда као највећи грешник. Без греха. Али страда ради нас. Узима наше грехе на себе. Прикива их на крст. И зато и ми ако себе не прикујемо за крст, ако се не разапнемо, ако не разапнемо у себи ону тескобу која ме сналази због своје гордости, сујете, и да не набрајам друге, нећемо осетити Христа. А наш је живот, као и Христов, Христос је нама казао пут какав ће бити. И ми морамо да идемо на голготу. Христос је отишао на голготу. Али Христос није остао на голготи. Он је принео, кажем, себе за нас, али преко голготе је ушао у васкресење. И зато и ми, без голготе, без страдања, не можемо ући у Царство Небеско. Отуда и данашње Јеванђеље нам говори, браћо и сестре, управо о љубави Божјој према нама и о тој, као што рекох, жртвеној љубави која је плод Божанске љубави.
Дакле, браћо и сестре, Христос није неки наш најавник. Он је наш пастир. А прави пастир се брине о свом стаду. Он га чува. Он не сме да заспи. Јер никад не зна када ће онај вук, нечастиви, да нападне стадо. Као што родитељи бдију над својом породицом, над својом децом. А замислите како Господ бди над свима нама. Зато је још у Старом Завету речено, каже, ја спавам, а срце је моје будно. Е, нама треба будност, браћо и сестре. Будност над собом. Ако се успавамо, доћи ће онај нечастиви баш у оно време, кад спавамо. Ми треба да чекамо Господа будни, као оне девојке, мудре девојке, из Јеванђеља из приче о мудрим девојкама. Треба нам будно да чекамо. Кад ће Господа да закуца на врата моје душе, твоје, ми не знамо. Али зато смо дужни да стражаримо над собом. И ако човек не стражи на собом, он ће стално да стражари над другим. И онда човек не брине о свом спасењу, него се брине о другом. Како он тамо ради, шта живи, шта чини, како се понаша. Ама, човече, гледај себе и учини себе бољим човеком. Учини себе бољим хришћанином, па ћеш и онога другога поред тебе учинити бољим.
Дакле, браћо и сестре, мера, његове жртве Христове је мера његове Божанске љубави. Његова Божанска љубав је безмерна. Нема мере, браћо и сестре. Зато и Апостол Павле, кад говори о љубави, она каже, љубав никад не престаје. Вера престаје, нада престаје, али љубав никад не престаје. Дакле, браћо и сестре, жртва за живот света до посљедњег остатка свога бића, Христос се жртовао и нама казао да не можемо ништа допринети своме спасењу без жртве. А лењ човек се не жртује. Он преспава свој живот. А нама треба жртва. Господ од нас тражи жртву, коју прво жртвом у вери. Неко ће казати како је жртва вера. Јесте жртва је вера. Јер се ја у ствари треба да се борим, да сачувам веру. Јер вера је највише нападнута. И вера се најпреј напада. И кад ђаво хоће да господари човеком он прво одузме веру. А кад човеку узмеш веру, је ли човек, човек? А када он ишчупа веру нечастиви, онда нам чупа и наду. Онда престајемо да се надамо. Онда, браћо и сестре, идемо тамо где су они који немају свести. Зато, браћо и сестре, онај који љуби, тај и воли. Бог је љубав која се дарује нама. И Бог шта од нас тражи? Једино, да на његово Богољубљр одговоримо нашим човекољубљем. Не можемо да тражимо да нас други воле, а ми другога да не волимо, браћо и сестре. С којим правом? С којим правом тражим оно од човека коме ја ништа нисам дао? Али човек човеку дугује оно што му даје. Ако му дајемо љубав, он ће нама љубав и љубављу вратити. А ако му дајемо мржње, па шта да очекујеш? Мрзиш другога, очекујеш да те тај други воли. Па то људи, нема логике да тако кажемо, опростите. Зато, нека нам Господ помогне, браћо и сестре, да останемо на путу Христовом. А то је пут истине. И рекох једино је Господ мого за себе да каже, ја сам истина и живот. Једино је Он мого да каже, кроз ово данашње Јеванђеље, да каже, ја сам врата. Једино је Он могао да каже да је Он једини прави пастир. И да знамо, браћо и сестре, да се Бог брине о нама. А то значи да нас Бог воли. А зато треба да и ми, што каже наш народ, ставимо прст на чело па да каже, па чекај мене Бог воли. Да ли ја њега искрено волим? А не можемо, браћо и сестре, волети другога, ако прво не заволимо Бога. И на крају не можемо Бога заволети ако не заволимо другога. То је тако повезано, драги моји. А где нема љубави, ту је оно што је супротно љубави, то је мражња. А видите да је мражња завладала, видите какве невоље сналази род људски. Народи се не труде да унесу мир у свет, него уносе немир. А мира нема ако мир не може да дође споља. Мир долази изнутра и онда се он изнутра шири на оно што је напољу. А видите колико смо скренули да кажем, са пута Јеванђеља, што не желиш себи, не чини другоме. Ми хоћемо баш то другоме да наносимо штету и невољу, још уживамо у томе. Цео свет, браћо и сестре, не труди се да завлада мир у свету. Цео свет се спрема за рат. А рат бива последица мржње, а тамо где је љубав, тамо нема мржње, тамо нема рата. Тамо је све благостање, тамо је, браћо и сестре, радост, где је љубав, тамо је радост. Где нема радости, тамо је туга. А нас је Бог створио за радост. И то ону вечну, ону радост за коју Апостол Павле каже, радујте се у Господу и опет кажем радујте се.
Нека нам Господ помогне да се заиста радујемо, али без Христа се не можемо радовати. А нама радост треба, браћо и сестре. Доста нам је невоље, туге, доста нам је муке. Али та невоља и туга све долази од нас. А ми опет кажемо, е то ми је други нанео. Није, није. Онај који воли, он у сваком човеку види добро. Иако зна да тај човек није добар, гледано по нашим неким мерилима. Али кад је љубав, она подједнако воли и добро и лоше. Нека нам Господ помогне да завлада у нама мир, да завлада љубав. Да, браћо и сестре, схватимо да једина врата кроз која улазимо у живот вечни, то је Господ наш, Исус Хрнстос.
Бог вас благословио!“
Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована
ђакон Стефан Јанковић
