После прочитаног јеванђелског зачала Високопреосвећени Митрополит се обратио беседом сабраном народу рекавши:

„Христос Васкрсе, браћо и сестре!

Овај одељак из данашњег Јеванђеља које смо сада чули, веома је кратак али веома поучан. Овај одељак из данашњег Јеванђеља говори нам како је Господ боравио у граду Назарету и како каже Јеванђеље био је у постојбини својој. Христос назива своју постојбину Назаретом јер му је ту живела Пресвета Богородица и мајка његова. Данашње Јеванђеље нам говори како је Господ као млад дечак био у синагоги и учио многе. Дечак учи књижевнике. Дечак учи законике. И диве се науци његовој па су се и питали ко је овај да нас овако учи када ми знамо ко је Он, па набрајају његове сестре и браћу и тд. За нас је овде веома поучно то што из овог кратког одељка Господ наш Исус Христос те несместиве тајне неба смешта у просте јеванђелске приче. Зашто се Господ најчешће служио причама? Зато што случаоци његови нису још увек били припремљени да чују дубине богословља него им је говорио у причама. Када су га Апостоли питали што се користи причама Он им је рекао да ће доћи време када им више неће говорити у причама већ ће им говорити оно што је суштинско. Тако је Господ наш Исус Христос, говорећи народу у причама да лакше схвате и разумеју у Светом Писму рекао: Млеком вас запојих. Зашто млеком? Још нису порасли, дорасли за чврсту храну науке Божије. Господ је проширио душу, ум и чула не само својих ученика него и целог рода људског да би они лакше сместили у себе и проширили се до вечности, а свака реч Божија је вечност. Свака реч Божија јесте која нас уводи у вечност. Својом постојбином, као што рекох, Господ назива Назарет одакле му је мајка била и место где је он одгајен. Даље данашње Јеванђеље, као што рекох, говори како је Господ ушао у синагогу и учио народ. Учи све те мудраце који су мислили да све знају и разумеју. На жалост и данас имамо таквих под знацима навода мудраца. Никако да прихватимо незнање. Када жив човек не прихвата незнање он неће да се учи. Он сматра да зна све и да у није потребно да учи и да се прилагођава некоме јер је довољан сам себи. То је јако страшно стање. Такав човек тиме говори не само да му није довољан нико други већ и да му ни Бог није потрбан. Он је све, он све зна, шта ће му онда свезнајући Бог. То све нагони његова сујета и гордост јер нема смирења да се смири и да се поучава. Ми хришћани ако не сматрамо да смо вечити ученици Христови ништа од светих Тајни ни од вечног живота не можемо да научимо. Можемо нешто да схватимо али да уђемо у суштину вечности не можемо. Питали су се откуда њему премудрост ова и моћ. Дакле, Господ наш Исус Христос је учио и речима и делима, а у њима је била неисказана премудрост Божија. Била је исказана сила и моћ Божија. Једном речију Христовом све бива. Све на реч Божију бива браћо и сестре, само је питање колико ми слушамо реч Божију или како слушамо реч Божију. Читамо реч Божију, а остајемо при својој речи. Нећемо да послушамо Цркву која је једини и прави тумач Јеванђеља него почињемо да тумачимо на свој начин. Не ослањамо е на Свете Оце него на неко своје знање. На жалост и ако им је Христос говорио и просветио душу и чула они су остали у свом неверју. Зато и крај Јеванђеља каже да не учини никаква чуда због неверства њиховога. Онај који не верује у Бога неће ни веровати у чуда. Тамо где је вера тамо се дешавају чуда. Они су хтели да Христа сведу на сина дрводеље Јосифа. Назарећани нису могли да схвате божанско порекло Господа Исуса Христа. Зато су га сводили на ово људско, искључиво на телесно. Нису могли да схвате да је Господ Христос Бог и Месија. Они су очекивали не Месију као Бога већ Месију као некога који ће их избавити из ропства. Хтели су Христа да сведу на то телесно порекло, а не на духовно порекло. Нису му признавали божанство, а одузмемо ли божанство од Христа хоће ли Он бити наш Спаситељ? Неће бити на Спаситељ. Он је Спаситељ зато што је Бог. Зато су се и ови питали откуда њему та мудрост. Откуда детету таква мудрост јер нису дозволили да премудрост Божија омудри човеков разум. Такво схватање Назарећана потицало је још од неверовања у Христа. То је утицало на Господа Христа да ограничи чуда. Када је видео да они не верују није хтео ни чуда да чини. Један велики филозоф је рекао: Ја знам да ништа не знам и управо је рекао праву мудрост. Све ово што ја знам од философије па не знам до којих све науко није то ништа у односу на науку Божију и Јеванђеље Божије јер ми можемо стећи не знам каква знања овосветска али да ли то знање мене приводи Богу или ме одваја зато што ја знам. Ово нам све говори да је вера усов за чуда. Ови нису имали вере. Вером човек изјављује своју готовост да прими Христа. Изјављује своју готовост да прими чуда која Христос чини. Спаситељ много пута ставља чињење чуда у зависности од вере и зато каже да је све могуће ономе који има вере. Вера премешта брда и горе. Вера васкрсава и оздрављује. Вера слепима даје вид. Без вере чуда би могла бити наметнута, а Господ се никоме не намеће већ се нама даје и од нас зависи да ли га примамо и како га примамо. Да ли га примамо онако како нас учи Црква и Јеванђеље или онако како ми мислимо. Добро је и тако али само ако си своје мисли повезао са мислима Божијим. Зато и питање Господа Исуса Христа: Можеш ли да верујеш да ја то могу учинити? Многе је Он птао, многе и није питао кад је требао да их излечи зато што је идео веру јаку. Онима који нису имали веру јаку поставља питање да ли верујеш да могу да те исцелим и оздравим Он жели да им пробуди јачину да поверују. Зато да се молимо Богу да нам Господ дометне вере, а уз веру доћи ће љубав, нада. А када имамо те три основне хришћанске врлине онда ћемо лако остварити и друге хришћанске врлине. Вера нам је темељ. Апостол Павле каже да је вера основ свега чему се надамо и доказивање онога што не видимо. Да бих могао да видим оно што не видим треба ми духовни вид, требају ми духовне очи да њима сагледам оно што не могу да виде телесне очи. Колики је то дар Божији и овај телесни вид да можемо видети лепоту творевине Божије и да се поучавамо. Дао нам Бог вид да можемо видети лица једни другима и зато је и речено: Видех лице брата видех лице Бога. Не видиш ли брата свога, а сви смо једна породица, немој да се завараваш, не видиш ни Бога. Јер преко тог брата долазимо до Бога и до тога другога долазимо преко Бога. Свако друго својство које ми правимо међу нама није право својство. Оно је својство које је Богом дано. То је оно богоусиновљење којим нас Бог усиновљава. Постали смо синови Божији. Постали смо синови Цркве крштењем и усавршавамо се кроз остале свете Тајне и свете врлине посебно кроз покајање и исповест, а највише кроз Свету Тајну Причешћа.

Бог вас благословио“.

Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована

На крају Свете Литургије верни народ се причестио Светим Тајнама, а по завршетку Високопреосвећени Митрополит је поделио благослов и иконице.

Ђакон Саша Павловић