Беседећи верном народу, Митрополит Јован је рекао:

„Христос Васкрсе браћо и сестре!

Христово Васкрсење је темељ наше вере, наде победе над грехом , злом и ђаволом. У исто време то је темељ наше радости и зато је ово најрадоснији празник. Отворен нам је Рај Његовим силаском и Васкрсењем из мртвих. То је темељ наше светлости и од тада она светли роду људском. Таме нема осим у човеку који не прима светлост Божију у себе. То је победа над нашом тугом и последњу реч има радост а не туга. Онај који се затворио у себе и не мисли о свом спасењу неће достићи вечну радост. Радости нема ван Христа и зато се радујемо Васкрсењу Христовом и њиме нам је отоврен пут у Царство Небеско. Тиме нам је отворена нова реалност у сфери људског живота. Она је над логична и можемо је вером схватити. Каква је човеку вера, такав му је живот. То је очигледна, опипљива, проверена и осведочена реалност која се може примити као историјски факат. Након васкрсења Господ се јављао апотолима које је поздрављао миром, рекавши им: „Мир вам!“ Апостоли су били намучени и преплашени. Док су били са Христом осећали су се уз Њега јаким, моћним али сада Христос беше положен у гроб и зато су били збуњени и уплашени. Господ је апостоле ослободио давши им мир.

Бог нам је дао мир а човек уноси у себе немир јер неће да живи Христом, већ собом. Тада мислећи о себи високо ми нисмо са Христом. Васкрсење нас учи о вери и оно је темељ наше вере. О томе нам говори данашње Јеванђеље које говори о разговору Христа са Никодимом, кнезом јудејским. Кроз разговор са Христом, он се учи вери. Када се молимо ми разговарамо се Господом и учимо се вери, највећој и најтежој науци, стога што она учи како се човек опредељује за Бога и сједињује са Њим. Живимо ли Јеванђељем, живимо науком Христовом. Не живимо ли Христовом науком, онда живимо својом која је плод гордости, сујете и тада не можемо да се сконцетришемо да се молимо како треба. Онда водимо разговор са собом уместо са Богом. Кад живимо Јеванђељем ми се духовно рађамо помоћу Духа Божијег. Када човек хоће да живи својим духом, онда срља у пропаст. Ми се рађамо, обнављамо и препорађамо Духом Светим који се разлива по целом нашем бићу и ми се преображавамо у сасвим ново биће. Зато у овом разговору Христос каже Никодиму да треба да се рађамо одозго јеру супротном нећемо моћи да видимо Царство Божије. Цело наше биће треба да буде укорењено на Небу и да долази одозго. Све што нам је дошло као добро, дошло је одозго.

Сад је питње: да ли је човек само земан, земаљски или је одозго, небески? То ми сами треба да проверимо. Ако се бавимо искључиво земаљским живором, онда смо далеко од небеског. Гордост не уздиже човека већ га сурвава у најдубљу провалију. Дошавши одозго Бог је са собом донео сва своја добра. Без тога не би смо знали шта је добро, спасоносно и шта је љубав. Божанска љубав којој нас је Господ загрлио кроз своју Крсну смрт. Нема веће љубави од оне када би ко био спреман и живот свој да да за другога. Да ли смо спремни за то? Можда за ближњег али не и за непријатеља као Господ који је пригрлио оне који су га разапињали. Овај свет без љубави Божије не може да буде преображен као ни човек. Наш мудри српски народ је казао: „Човек се учи док је жив а опет луд умре.“ То је зато што се нисмо учили божанским вредностима већ људским које надимају. Ап. Павле каже: „Знање надима, љубав изграђује“. Научимо основно како да живимо Јеванђелски, Црквеним, хрићанским животом. Као што је љубав све врлина, тако је мржња свепорок и узрок свих зала. Мржња чини свако зло брату своме. Зло је њено и мржња живи кроз пакост, злобу, оговарање, клеветање, гордост, сујету, свађу, лукавство и убиством. Када човек тако живи не убија другог већ прво себе. Његова мржња му је изменила разум. Љубав обесмрћује а од гордости почиње сваки грех и она усмрћује. Мржња је зато самоубица, она је тамо где нема љубави. Ми не смемо да делимо људе и да дозволимо да мржња овлада нама. Мржња нема стида. Блажене успомене Патријарха Павла који је говори: „ Ако ништа немамо, барем да сачувамо стид који ће нас опомињати да не радимо оно што не треба.“ Изгледа де се баш и не стидимо себе. Св. Јован Богослов каже: „Сваки који мрзи брата свога је човекоубица. Ни један човекоубица нема вечни живот.“

Зато да се вратимо на темељ наше вере на Васкрсење. Зато у Символу вере кажемо да чекамо васкрсење из мртвих и живот будућег века. Амин. Хоћемо ли васкрснути о свеопштем Васкрсењу за живот вечни. Хоћемо ако смо са Христом и ако смо се Њиме крстили. Ако нисмо онда ћемо васкрснути за муку вечну. Човеку је дато да чини како жели: за живот или за смрт, за добро или зло. Нашу одлуку Господ не спречава: ако хоћеш да будеш чист – чисти се, ако хоћеш да будеш прљав – прљај се. Мислећи да имамо право да мислимо како хоћемо ми не проверавамо ако се не учимо вечном животу кроз Цркву, Јеванђеље, врлинама и Литургијом како треба да живимо. Литургија тражи целог човека. Смиреног и посвећеног и зато је Литургија најбоља веронаука.

Бог вас благословио.“

Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована

Након причешћа верног народа, Митрополит Јован је присутнима поделио свој Архијрејски благослов и иконице.

протођакон Мирослав Василијевић