За певницом су појали матуранти богословије Светога Јована Златоуста.

После прочитаног јеванђелског зачала преосвећени владика се обратио окупљеном верном народу богоугодном беседом.

“Дошли смо до средине ове Велике и страдалне недеље када нас Црква својим поукама, богослужењима и духовним песмама опомиње да, са више интензитета, са јачом молитвом, са јачом љубављу, са већим послушањем слушамо и разумемо колико можемо ово што нам ова Велика недеља говори кроз богослужење. А она нам говори о страдању Господа нашег Исуса Христа. Говори нам првенствено о љубави Божијој, а у исто време о жртви Божијој коју је Господ наш поднео ради нас и ради нашега спасења. Ако смо били ових дана на богослужењима видели сте како нам то све Црква објашњава кроз Света Јеванђеља. За сваки дан има посебно Јеванђеље. За сваки дан постоји поука и ево у данашњем Јеванђељу Црква нас подсећа, браћо и сестре, на жену грешницу која је покајничким сузама умивала ноге Христове и косом својом га отираше. Ова жена јесте била грешница, тако каже Јеванђеље али она чувши да је Господ ушао у кућу Симона губавога, губа је у то време била неизлечива болест, те у ту кућу нико није смео да уђе због заразе, али ова жена осетивши своје грешно стање и схвативши да Господ Христос улази у кућу овог губавца, и она се не плаши да ће се заразити. Не плаши се јер је у ту кућу ушао највећи лекар душа и тела наших и она осетивши да ће Господ и њу помиловати, почела је да плаче. Покајничким сузама почиње да моли Христа. Господ јој каже да јој се опраштају греси. Није могла већу радост да доживи од тога него да јој онај који опрашта грехе да јој каже да је опроштено. То је оно зашто ми треба да се молимо Богу на првом месту да нам Бог опрости грехе. Господ ће нам опростити ако имамо покајничко расположење. Господ ће нам опростити ако имамо смирења и послушности. Ово Јеванђеље је заиста утешно јер нема греха који Бог неће опростити али под условом да се искрено покајемо. Овај трећи дан страсне седмице Црква нас подсећа на онај тежак грех, а то је Јудино издајство Христа за тридесет сребрника. Са једне стране имамо жену грешницу која се каја, а са друге стране имамо Јуду који пада у велики грех, грех издајства. Наш српски народ је увек сматрао ту реч издајство као нешто најгоре и најцрње. Издати некога значи одрећи се некога. Тај кога издајемо за нас више не постоји као што Христос више није постојао ни као учитељ, а камо ли Спаситељ код Јуде. У личности покајане жене блуднице видимо тај диван пример како је Господ сажаљив и како Господ осећа како ми дишемо, и како осећа када смо у невољи и у радости. И у једном и у другом стању човек треба да благодари Богу. Заиста ово данашње Јеванђеље је пример покајне љубави и у исто време помазивање ногу Христових од стране ове жене представља припрему за Христово страдање и погребење. По ондашњем закону покојник се увек помазивао мирисима пре него што ће се спустити у гроб. Ако неко иде у Јерусалим у цркву Васкрсења Христовога, видећете на самом улазу плочу где су Господа, када су га спустили са Голготе и са крста, положили, помазали миром и увили у платно ново. Зашто вам то говорим? Зато што ево више од две хиљаде година од тог догађаја та мермерна најобичнија плоча увек на Велики петак мироточи, излази миришљаво уље. Велики народ се тада окупља тамо и нико никога не гура већ иду сви у смирењу, узимају пешкире, марамице и бришу миро и како они бришу плоча и даље излива миро. Ето како нас Господ подсећа и преко тога да и ми својим молитвама, подвизима, смирењем, љубављу и послушношћу помазујемо Господа, а на првом месту покајничким сузама.

Ова је жена, покајничким сузама спарала са себе грехе који су је мучили и задобила Царство небеско. У богослужењу Велике среде своје молитве треба да упућујемо Господу нашем да нас учини достојнима покајања ове жене блуднице и да не малакшемо и не паднемо у очајање. Погрешио сам и грешио сам нема ми спасења. Има, све има спасења док у нама живи Спаситељ јер где је Спаситељ ту је спасење. Ако мислимо да се можемо спасити на свој начин нећемо се спасити јер без Спаситеља нема спасења. Без Цркве нам нема спасења браћо и сестре и зато треба Цркву да слушамо. Ова жена покајница и грешница образац је истинског покајања и преумњења целог бића човековог. Тражила је спаситеља јер је осетила како је греси притискају икако је греси увлаче у саму себе али је она , иако окорела у греху, није изгубила веру. Негде тамо у подсвести је исчекивала сусрет са Господом. Тако и ми треба да живимо са жељом да се сретнемо са Богом. Да када се сретне наше срце, наша душа, наше унутрашње биће са Богом да Бога загрлимо и да му кажемо Господе грешан сам или грешна сам, из дубине своје душе да то кажемо. Јесте да смо и ми окорели често у греху и нема човека без греха али молимо се Спаситељу нашем да нас сачува од овог безумног пута Јудиног. Пазите, Јуда је био апостол Христов. Са Христом јео, са Христом био ту и гледао чудеса али није стражио над собом. Када је престао да слуша Бога нечастиви га је узео под своје и онда је он издао Христа за тричавих тридесет сребрника. Да се покајао Господ би му опростио али се није покајао већ се раскајао, како каже у црквеним песмама, и зато када је видео да је изгубио Христа и да није више омиљен учитељу као ученик вратио је оних тридесет сребрника рекавши: Сагреших што издадох крв невину. А они којима је он служио уместо христу подсмевали су му се рекавши му: Шта ми маримо за то, ти ћеш видети. И видео је. Није се покајао већ се раскајао и обесио се. Направио је још већи грех јер док човек живи он може и да се покаје. Зато је самоубиство највећи грех. Свети Оци јасно говоре да се на Велику среду Јудиног безумног дела не сећамо зато што је такво дело достојно сећања и помињања већ да би нас подсетило на страдални пут Господа нашег Исуса Христа и Његово крајње смирење. Зато треба увек да се молимо поготову да ту молитву устростручимо у току овога поста, а посебно у току ове Велике недеље. Да се молимо да покајничким сузама и ми умијемо Христове ноге па ћемо онда и ми да чујемо ону радосну вест коју је чула блудница: Опраштају ти се греси. Зато и ми као и ова жена треба да спиремо грехе своје кроз покајање. Дај Боже да и ми целим својим бићем изливамо и принесемо себе Богу и да својом боголиком душом помажемо ноге Христове и да се њему предамо. Да своју вољу усклађујемо са Његовом вољом распињући се заједно са њим да бисмо у радости васкрсења Његовог и ми били учесници тог васкрсења и заједно са њим били победиоци греха, смрти и ђавола и тако ушли у Царство небеско које је Господ припремио онима који га љубе, воле и који живе по Христу, Христом и Јеванђељем.

Нека би нам Господ помогао да, молећи се све више и више, у радости дочекамо Васкрсење Христово. Кажем радости јер видите, драги моји, све нам је мање радости. Све нас више обузима туга и незадовољство. Нама Бог није дао живот да ка ћердамо и да га живимо како ми хоћемо него да живимо онако како нас учи Господ и Јеванђеље. Све науке човек може да спозна у овоме свету али ако није спознао јеванђелску науку ништа није урадио. Ако човек не примењује бар ону једну јеванђелску науку Христову која каже: Што не желиш себи немој чинити другом – шта ми радимо? Ја желим да осуђујем другога али не волим да мене други осуђује. Све док тако будемо чинили неће нас Господ оправдати и спасити али Господ је милостив. Он је љубав али Он тражи да и ми својом љубављу узвратимо на његову љубав.

Бог вас благословио!”

Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована

У наставку свете литургије Преосвећени владика је причестио сабрани народ Пређеосвећеним даровима Христовим, а на крају поделио благослов и иконице.

Ђакон Саша Павловић